Radičević, Branko - PESME
Al' se brgo iz zabune trgo, Pa se živo drugoj stazi vrnu, Pa polete njome unapreda, Ali samo lipe vite zgleda, Samo lipe, samo nojcu crnu. Bože, Bože, dakle baš zanago Da ne vidim što je srcu drago!
Sjajan oblak jedan do drugoga, Krajem oblak u dva divna reda, Sredom duga, moja staza vita, Vetar pirka, nosi unapreda, Zbogom, zemljo! ko sad za te pita? Eno vrata, a eno nebesa, Sad ću druga da gledam čudesa.
Ovo reko, pa napolje brgo, Pegazu se na ramena vrgo, I polete malko unapreda, Pa ti nešto kâ njivu ugleda, A po njojzi neko tumaraše, Tumaraše, vako ziparaše: „Amo, kupuj narodni novina, Sve
Pođo onda opet unapreda, Pa ti jednu livadu ugleda, A po njojzi svud kopriva gusta, Nađikala svr čoveka pusta, Čkalj, bunika, tatula,
De cvet pao, tu se i primio, Ko je tako čudo još vidio? Pa ti dalje ja veseo gleda, Kako ode čovek unapreda, Kako prosu seme nekakovo, Dragi brate, opet čudo novo: Kako palo, seme izniknulo, Izniknulo, stablo podignulo,
reko, dado pleći jadu, A onome crnom Beogradu, Pa udari na neku ritinu, Pa otuda na neku lužinu, Pa lužinom pođo unapreda, I sred luga namastir ugleda, Lep li beše sred lužine ove, Al' sad ne znam kakôno se zove.
Što — No već se pesma ne da... Zbogom, odo unapreda. 9. Oh, krasno li ono beše, Kad zaori: „Ustaj, rode!“ Kad se srca pooteše...
101. Kako ode unapreda, Oh, pusto li svud bijaše! Kako vrata jedna zgleda, Kako dalje ne smejaše, Kako nakraj stra ga prođe, Te otvarat
s odra usta, Pa odšeta u gradinu, Noseć sobom jada pusta; Onde dole tužna seda, Glavu divnu oborila, Pušta misli unapreda, Teški bojak otvorila, Što unapred to sve gore Zaludu se misli more.
Sunce tone, a on gleda Niz pučinu unapreda: More, nebo kâ od zlata, I teže ga spomen vata. Tamo, tamo s one strane Ćaše divan dan da svane; Čisto zlato sve
Eto njega tužna, bleda, Oko ošlo unapreda, Za njim misli svekolike, A pred one divne slike. Još se jednom svaka ređa, Još mu jednom srce vređa; On i gleda
Probi brda, probi dole, Ali rane ne prebole! Sve ga rana (boli) žešće, Sve udari krvca češće. Opet ode unapreda I pred sobom cvet ugleda, Cvetak beše ljubak, tio Za srce ga uvatio; Učini mu s' da g' ukine, Učini se baš za