Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Dok će početi jedan između njih: — Ama, ljudi, što sam se ja jednom hteo osramotiti. — A kako? — upitaše ga neki i okretoše se da čuju. — Odem ti ja u Šabac nešto poslom.
Daj da se zaroni. Svuče ti se on lepo, zasuče nogavice, pa zaroni u vir... — Zar gluvo doba, pa zaroni u vodu? — upitaše svi čudeći se tolikoj smelosti. — Jakako, moj brate!... Zaroni ti on lepo.
Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu. »Daj mi te bukagije da ti skinem!« — Baš lepo zaiska? — upitaše neki od njih. — Zaiska, jakako! — priča on dalje: »Daj mi«, veli, »te bukagiije!« »Ne dam«, veli Petar.
— Vi̓š ogorela ona nečastiva sila! — reći će Radan. — Pa kud ih deo, bogati? — upitaše ostali. — Bacio ih na tavan i tu su mu stajale, bogzna dokle... Išli su ljudi, kao na čudo te gledali...
— Pa dela, Đuko, vere ti, kako bi se to moglo? — upitaše ga pribivši se uza nj da bolje čuju. — Spremite vi njemu nešto, nek ponese deci... — uči ih Đuko čisto šapćući...
Zaturio torbu preko ramena, pa hita naniže. — Ko li će ono biti? — učini kmet. Svi se upitaše i pogledaše naviše. — Čini mi se Strahinja — reče Ćebo. — Koji Strahinja? — upita čiča Mirko. — Pa onaj naš iz Ovčine!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Svi se okretoše i pogledaše. Jedna prilika zamače. i izgubi se međ debelim hrastovima... — Šta je? ... Ko to bi? — upitaše svi. Starac samo prošaputa: — Marinko! 12. LOM Mladen ode Ivanovoj kući da odnese poruku Miloševu.
— Pa?... — Sad, ništa. — Kako ništa! — ciknu Lazar. — Otećemo je! — To nećemo moći. — Što? — upitaše svi. — Zato što je tamo Stanko. Nastade tajac... Sve obamre. Kruška oseti kao da ga neko uhvati za vrat. — Stanko?!..
Ja bijem dok ne zatrem. Jovan i Jovica priđoše mu. — Šta, zar vas dvojica? — upitaše hajduci. — Jest. Zavrzan se počeša iza vrata pa priđe i on Stanku. — Zar i ti. Zavrzane?! — Ja!... Džumbusa radi...
— reče on, a usne mu poigravaju. — Pobratime! Surepe! Zavrzane!... Hajde sa mnom!... — A zar mi nećemo? — upitaše Jovan i Jovica. — Mnogo nas je! — Nikad nije mnogo dobre družine! — viknu Jovica. — Onda... ne branim!...
Najedared se nešto prolomi... Izbi bela bugija, pa se onda začu prasak. I to se desi u šancu. — Šta li je ono? — upitaše hajduci. — Zapališe naši tursku džebanu! — reče Nogić. — Jeste, jeste!... Gledaj! — povikaše hajduci.
Ali se Čupiću činilo da je to malo, da su to mesta nezgodna. I na prvom skupu reče to. — Pa šta da činimo? — upitaše svi. I zamisliše se. Posle kratkog ćutanja Čupić reče: — Ja ovako mislim...
Kad Deva uđe, svi prenuše. — Otkud ti?... Što si mokar tako? — upita Čupić. — Od Turaka. — Od Turaka?! — upitaše začuđeno. — Jest, upravo iz turskog tabora. Naplivao sam na Zasavicu i dođoh da vam javim šta se kod Turaka radi.
— Vrlo dobro! — reče Jakov. — Samo, ja ne bih njega slao — dodade Miloš. — Što? — upitaše obojica. — Jer nam je ovde potreban. Koji bi od naših ljudi mogao i umeo ovako vešto uhoditi Turke?...
— Bih! — reče Deva smešeći se. — I ovakih trgovaca nije niko zapamtio. — A kakva je to trgovina? — upitaše sa sviju strana. — Pazi! — viknu Zeka. Pogledaše... A uputila se u trku konjica turska pravo k šancu...
Da jurišamo! — viče Zavrzan. I skoro da se reše, ali se diže Deva i reče: — Ne. — Pa šta ćemo? — upitaše. — I jurišaćemo!... Ali najpre da učinimo sve. Neka pođu nekoliko za mnom... — Šta li je sad smislio?
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Od tada verujem u predviđanja plećke. Dve otmene ptice ne izdržaše da do kraja ostanu otmene. Upitaše me šta, za ime boga, nalazim u jednoj običnoj koski kad toliko buljim u nju cele večeri.
Radičević, Branko - PESME
“... U to doba drugi sustigoše, Pa se tako braća sastadoše, Upitaše za zdravlje viteško, Što će Turkom dodijati teško. S kule sišâ beše i Mileta — Srbu sveta, Turkom sablja kleta.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
U tom se jedna žena diže i pođe vratima pogureno. — Što ne sediš, Stano? — upitaše te. — Da nacrnem kuću i vidim dete da ne plače — odgovori ti zatvarajući vrata.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Kad su se primakli blizu sela upitaše ih seljani: — Ko vas pobi? Odgovoriše im: — Lukavi zec n jasenov ražanj. DJEVOJKA I KNEZ JOVO Hodila nekakva
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Ali zaboraviše to kad iz kuće ispade nekoliko mladića sa gitarama. — Vi dolazite od Pipa? — upitaše očarano. — Bili smo da ga vidimo; malo smo mu svirali. — O, Pedro! — Šta bi? — Kako Ana? Mislim da te čeka, Pedro.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Upitan o samom događaju, odgovarao je nejasno, isprekidano i, često puta, nesmisleno. A kad ga upitaše šta ga je izazvalo da ubije Spasoja, on se prenu, oči mu zasijaše, pa glasno odgovori: — Ja sam za pravdu i zakon...
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Milica mu prinese bardačić i kupu. „A, gle!“ udari se serdar dlanom po čelu, „a kamo nam uskok?“ „Kakav uskok?“ upitaše brastvenici začuđeni. „Evo ga, mi ga i smetosmo s uma! Diži se, bratko, diži. Hodi, sjedi da piješ!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Ali naš dobri ovčarski pas brinuo se mesto mene i sve ovce povijao na okup“. „Kako se zvao?“, upitaše deca. „Herkules. Jer beše ogroman“. „A jeste“, reče starija ćerka, „sećam ga se. Beše veliki kao kakvo tele“.
On je za nepune tri godine to postigao i otišao u Kembridž“. „Je li to daleko odavde?“, upitaše deca. „Kako da nije? - Sto milja“. „Sto milja“, ponoviše deca začućeno.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
A kad ponudiše starca, on pogleda kamen i priđe njemu. Onda zagrnu rukave, pa počne gledati preko planine. Divovi ga upitaše šta gleda, a on im kaže: — Gledam preko koga ću brda prebaciti ovi kamičak.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Blizu prvih kuća sreli se s komšijom Radom i s njime se zdravili. Letimice upitaše za svoje i odmakoše žurno, samo da što pre stignu kući.
A da ga ne upitaše, iskušpie se svi bratimi svetoga sakramenta, u bijelim tunikama, sa kukuljicom na glavi; škola karmelitana, u smeđim
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Nekoliko meropaha, koji su danas vrli manastirsku pšenicu, upitaše me da li je to tačno. Odgovorio sam da jeste. Nisam imao kud, morao sam da potvrdim, jer bi inače sve što sam do sada
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Viđe njega starac Jug Bogdane, a srete ga devet milih šura; ruke šire, u lica se ljube, za lako se upitaše zdravlje; a kad viđe stari Jug Bogdane obranjena zeta i čelenku, prosu suze niz gospodsko lice: „Vesela ti naša carevina!