Jakšić, Đura - PROZA
pi...še...“ „Opet se nešto strašno moralo dogoditi, opet je krv pala“, pomislila sam u sebi, pa sam čisto uplašeno gledala kroz prozor. Bojala sam se da ne dođu sad Nemci da nam siromašnu kolibu zapale!...
“ I ona vrati ostatak od kolača natrag... „Tebi je zlo, tetka?“ pitala sam je uplašeno. „Nije mi ništa, dobro moje dete, samo što ne mogu da jedem“.
— Ah, babo, babo! — jecaše uplašeno devojče... — Učini mi se kao da čujem kako lanci zveče... Starac obori oči dole, ućuti i nanovo se udubi u neke čudne
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Jedan je kresao na mog čobanina i sreća te mu nije upalila puška, a ubio bi ga. — Uh, uh! — povika ćir Trpko uplašeno. — A koliko gi ima? — Viđaju se dvojica, a jamačno ih ima još. Valjda su gde na velikom Kosmaju. — E, e! nesreća!
— Idite, molim vas! Noć je! Neko Viče! — Ama ono jauknu neko! — reći će polako Tiosav tokorse i on uplašeno. — Da ne pogibe ko? — odgovori Vitomir i povuče sebi krilo prozora. — 'A'de, 'a'de, brate, oću da spavam.
Stamena vrisnu uplašeno, ispusti luč i pobeže nekud. Vuja ode gore u kuću, pa, kročivši jednom nogom na prag, upita: — Popo, hoćemo li
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ona više ne plače. Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro. Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav.
Žene posjedaju na klupu pod orah, miluju Maru i plaču, a ona uplašeno ide iz krila u krilo. Ne plače, već zamišljenim očicama gleda u šta mu drago. Čupka rese na košulji i ne govori ništa.
U taj par uđe baba plačući. — Za ime božje! — kukaše ona i uhvati me za ruke. Ana viraše uplašeno kroz odškrinuta vrata. Ja se odmaknem od svoje „žrtve”.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Kako pitomo gleda, pa kako je samo smerna i stidljiva... — I vama se to dopada!? čudi se očevidno malo uplašeno gđa Persa. — Bože, gospodin’ Pero, baš ste vi... baš je ova sadašnja mládež! Svaka joj se ženska dopada...
Je l’, mama, i mamu vole? — reče dete kao malo utešeno, ali još jednako uplašeno i uplakano, pa turilo prst u usta i gleda mater uplašenim i pitajućim pogledom. — I mamu vole?
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Sumanuti već ne. Oni, onako polunagi, kao bežeći ispred nečega, grče se unezvereno i uplašeno gledajući na groblje, plač, upaljene sveće: A opet svi, svaki čas željno pogledaju i iščekuju kad će da se svrši služba i
— Koji? — Istrčala bi klisarica uplašeno. — Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! — Govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u
I ne samo što nije tražio, već je i odbijao kad mu se dâ. — Ne mogu, majstore, ne mogu — odbijao bi uplašeno. Koliko puta bi ga našli, a obično uza zid, u ćošak ispred kakve ćerane1.
VII Sam. I to toliko da neć sme slobodno ni nać zemlju da stupa. Uvek krijući se ide. I, obazirući se uplašeno oko sebe, polako, kradom stupa.
— Šta gledaš? — Pa, neću više da gledam. — I odmah okreće glavu, zatvara oči da ne gleda jednako skupljajući se uplašeno ispred vas i strepeći da vam čime nije na smetnji, za šta kriv, a najviše da vam nije kriv zato što je tu, ispred vas,
Pri toj pomisli odmah prestaje da prosi, da nudi bilje i brzo, uplašeno počne da skuplja i savija torbe, zavežljaje, i zajedno s hlebom što su joj do tad dali, odjuri, upravo odgeguca opet
“ Oni još u veći smeh. On izlete napolje i poče da beži od njih jednako metanišući, krsteći se, pevajući uplašeno tu svoju Sv. Petku...
No tada bi obično po neki star, duševan Turčin izašao i počeo uplašeno da ih utišava, moli: — Ne bre, deca, ne bre, sinovi, ne tako! I za vas i za nas nije to dobro...
Afrika
Lupamo. Pesma odmah prestaje; crnac koji izlazi gleda nas s nepoverenjem i uplašeno. Sedeo je sâm u svojoj kolibi, pevao prateći se nekim kastanjetima od tvrdoga drveta napunjenim kamičcima.
Kažem mu da imam revolver (u stvari bio je uvek u kovčegu); njegovo lice dotle smešno–uplašeno, razvedri se, i posle toga me više ni on, niti ostali bojevi, ne puštaju iz vida.
na svetu, a da je ono drugo osuđeno ređenjem da vodi život gori od života psa; danju izmoreno i žedno, noću prozeblo i uplašeno. Njegova krv bila je bez prestanka samo ogorčena, ljuta, bolna.
Ali ujedeni je uvek tako kreštao, tako s Mržnjom gledao na N–a i tako uplašeno bežao posle od njega, da nije bilo sumnje da je ovaj ujed sasvim ozbiljan.
Ovo je zemlja za bele, ovo je zemlja za bele, razumete li!“ — „Ovo zemlja za bele“, potvrđuju uplašeno crnci, bojeći se pesnice ili njegovog ujeda. Iz njega silazi bujica ognjenih reči od koje se savana razleže.
Sin je nekog velikog marabuta, i čini sve to tako iznenadno, misteriozno i uplašeno, da nije ni primetio da ja celu scenu snimam.
“ Otvaram aparat, on se čudi i gleda šta radim, u neizvesnosti je da li da se naljuti ili ne. Dečaci me uplašeno vuku. U trenutku kad svršavam podešavanje, čovek–gorilo srdito se osvrće i seda na svoje krpe, okrećući mi leđa.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Dajte i vi jednu hiljadu, pak ćemo lako namerenije dostići. JANjA (uplašeno ga pogledi): Hiljadu forinta? Otkud hiljada krajcara? Nema, gospodar notarius, nema.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
oficirom, visoka rasta, utegnutim u plavu kurtku slavonskih husara, koji joj se sad, tu, pred njom, klanja, ona je bila uplašeno sagla glavu.
koja je sedela, u lakom, letnjem odelu, pored Božičke – lepuškasta, bleda, sa tamnim očima, koje su gledale Isakoviča, uplašeno, kao što gledaju košute, kad istrče, iznenada, na ivicu šuma, u rano jutro.
Reče joj da se ostavi toga. Izneće on to, kad se bude razdanilo, i prosuti. Ona ga je zaprepašćeno i uplašeno posmatrala, a bila je zastala, kao ukopana. Smešila se, očigledno sva sretna.
Ona ga je, uplašeno, ali očigledno očarana, gledala. A on je još jednom pomilova. Neka neočekivana milina prelivala se po licu tog mladog
Ona mu je donosila večeru u lepom posuću, ostavljala sve to na stolu, ali bi se, zatim, samo osmehnula, uplašeno, i otišla. Isakovič bi čuo samo, klap, klap, njenih papuča. Oko njega, prekodan, bila je sve veća tišina.
Ona ga dočeka uplašeno. Bila je razrogačila oči. Pavle je drhtao od besa i gađenja. Tekla je stajala nepomično, zagledana u njega.
Dok su kola, sa Isakovičem, prolazila kroz predgrađa Beča, prolaznici su bili retki, ali su se i oni sklanjali, uplašeno, pred tim kolima, u koja su bili upregnuti neki, mahniti, belci. Konji, rano probuđeni, bili su se uznemirili.
Ni ljubavnim pismima iz Kijeva u Bačku! Ženama treba drugo! A da mu Ana, brzo, uplašeno, nije zapušila usta, dreknuvši „Đurđe“, Đurđe bi, možda, i, čim se žena drži, rekao.
Božička, međutim, nije bila više zvata, u kuću Montenuovo. Božička nije to nimalo žalila – ona je vrisnula, uplašeno, i hvatala se za glavu, tek kad ču, od ćerke, da joj je ćerka upoznala gospožu Montenuovo, u školi jahanja grofa Para,
A kad joj Višnjevski predloži da sa mužem ostane u Tokaju, gledala ga je uplašeno. Tepajući joj, Višnjevski, pri večernjim šetnjama – kao sa Anom – nije ni rečnik menjao.
“ Familija se na to, uplašeno, zgledala, i razišla na spavanje, brižno. Jedno veče, tako, smejući se, Pavle reče da mu se čini da su, osim njega, svi
Prešla je preponu, teško, nerado. Kad su ti konji pošli na šestu, Pavle se sećao, kako je pastuv jurnuo uplašeno, pod knutom, a kobila skrenula u stranu, tako, da joj se jahač našao skoro na glavi.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Uznemiri se čak i sova na jednoj šupljoj bukvi i uplašeno huknu: — Uhu-hu, ko je tu? Toga dana Kruškotresa su negdje u planini gadno izbole pčele, pa mu je u glavi još uvek
Miš uplašeno strugnu natrag u rupu i promuca pun jeze: . — Lijepo smo, bogme, počeli! S neba sipa čitava tuča od mačaka!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Činilo joj se da još jednom oseća, kako joj on liže ruke i kolena i ona se uplašeno pokri dušekom, kao da joj na postelju beše skočio pas.
Videvši ga lepo izraslog, i mladog, češće, pred vratima svoga muža, primetila je uskoro kako je zadivljeno, čežnjivo i uplašeno gleda. Gleda, kao da je s neba sišla.
Ciknuše uplašeno, kad videše da se on zabatrga, i tek im onda odlaknu, kad im on tiho doviknu da tamo ničeg nema. Dok je on grabio
Na nekoliko koraka pred šumom, pred jednim žbunom, primetio je žene koje su uplašeno čučale po strani, očekujući da on svoj posao svrši.
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
GAVRILOVIĆ: Ostavite se sad toga, imamo drugu nevolju. Sentomaš je pao. SVI (uplašeno): Šta? GAVRILOVIĆ: Patrijarh je u ponoći ostavio Bečkerek i otišao u Zemun. Sva je Bačka i Banat u velikom strau.
Radičević, Branko - PESME
Jedno Ture ka njemu doleće Uplašeno ne mož' biti veće: „Vala eto“ — kâ bez duše poče, Poče jadno, ma reči ne doče, Jedno zrno udri ga u glavu, Ture
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Toda, dignuv ruke, trgla se, ukočila i gleda ga uplašeno. — Šta je, crni Dimitrijo? — A-a-a... — krklja on i trese se. Njoj se sažali kad ga vide takvog.
! Odozgo, sa ukrštanih grana guste vrbe, pade kaplja na tvoj obraz. Ti se trže uplašeno. — Ne boj se — rekoh ti šapćući i tronuto — to vrba plače, pa pada na tebe... Idi! — I brzo te opustih i ustadoh.
— Idi, vreme je! — I zaista prvi petli pevahu. — Strah me je — govoraše ti unezvereno. — Uh, kakva sam? — uplašeno pa okrenuvši se od mene poče doterivati u red odelo i kosu...
Kao da iščekivaše nešto a od toga se plašila, drhtala i zastajkivala u govoru. Pogledah mater, i trgoh se uplašeno, jer oko smežuranih usta, igraše joj zadovoljan, jedak, podsmeh. — Šta hoće i čemu ovo?
— Šta hoće i čemu ovo? — pitah se uplašeno jer se bojah da se ovi uvijeni, nejasni govori ne odnose na nas. Uplaših se i digoh da iziđem, ali, prvi put tako i
Stresoh se. Mati iziđe za tobom da zatvori kuhinjska vrata. — Stano? — Ti? — viknu tako silno i uplašeno, da se prepadoh. Dok sam živ taj uzvik slušaću.
Ona se trže, strese i osvesti. Pogleda me uplašeno i glasom koji opija i zanosi, dršćući, jedva čujno, protepa: — Nemoj! Sramota je!
— Na mesečini... Jaoh! — kriknu ona sva prestrašena i odstupi korak uplašeno, kad spazi sebe i okolinu osvetljenu od meseca, koji beše za to vreme davno izišao i sve obasjao. — Bože moj, Gospode!
— Hoću, hoću! — A znaš li čiji ćeš grob da raskopaš. — Ne. — Strinin. — Neću! — reče uplašeno, preblede i sede na zemlju. — Što? — Neću, neću. — I odmahivaše rukama od sebe sav dršćući. — Kako?
Odjednom pade ničice kostima. — Kato... zar ovo ja tebi, ja?... — Stanojo! — dreknuh uplašeno. — A? — Đipi on i pogleda me strašno; ali kad vide ko sam brzo se pribra, uze budak i otpoče da kopa, šanuv: — Ti si,
Obazirao se uplašeno, brzo preletao preko njihovih svilenih mintana, belih košulja, čistih čakšira. I svaki čas je očekivao nešto, bio na
Nisam mogao. Odoh. Ali me na kapiji sustiže majka mu. Trčala je za mnom, a u isto vreme uplašeno obzirala se, da je ko ne spazi kako za mnom trči i zaustavlja me, a naročito se krila od sobe u kojoj je bio Mita, da
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
MAKSIM: Ta gdi je sikira, da ubijem dušmanina! SOFIJA: Pazi, sikira ima dva kraja. (Odlazi.) MAKSIM (sam, uplašeno): Ovakva nije bila. Sad je zlo! 3.
LjUBA: Hi, hi, hi! Ko će zurle da sluša? Čekaj malo. (Otide fortepianu i počne svirati.) STANIJA (uplašeno): Ju mene, kjerko, ju mene, kjerko! LjUBA: Šta je, majka? STANIJA: Ti da budeš Ciganka? LjUBA: Zašto Ciganka?
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Maman, koja je za celo vreme njegovog monologa čitala novine, pogleda ga uplašeno: — Koga bi to ucmekao? — Njega, na časnu reč! — Ti si stvarno lud!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Glava me zanosila. Hoću li to da padnem! Neko reče: „Otvaraj“. Moja sestra, zanesena njenim pričanjem, posmatrala je uplašeno, a zubima obuhvatila prste, kao da bi htela da zaustavi krik. Pomerih se, i moje mamuze zvecnuše.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Ljubica ga uplašeno pogleda. — Nije valjada tako svuda?... To bi bilo strašno zlo. — E, gospođice, vi ste tek izišli iz školske klupe, a
— Došao je akt... sad ću da mu saopštim, reče on tihim glasom, gotovo šapatom. — Šta... kakav akt ? zapita Ljubica uplašeno, jer joj je sama reč »akt« ulevala nekakav nejasan strah. — Da uzme vaših devet đaka... da ima i on prvi razred.
onako postariju, mirnu... nek se nađe. — Ne brigaj... Trči! odgovori mu Stojan, mlatajući rukama uplašeno. Gojko obode konja i kad prolete kroz vratnice i otište se niz sokake, oseti samo kako mu vetar šiba i fijuče pored
— Vrati se, hoćeš da te odvedem do kuće ? reče ona, i poumi da mu priđe. Gojko je pogleda uplašeno, ili se valjda seti radi čega je pošao, pa se obrte i ode ulicom... Sunce je selo, navlači se mrak...
uz groznicu, reče lekar, ali kod njega može da se izleže veće zlo. — Kakvo ?... uzviknu Velja uplašeno. Da nije ?... i on pruži ruku na čelo. — Hm... tako nešto... U opšte, svaki je potres za njega pravo ubistvo.
Pred vratima ga sačeka Ljubica. — Šta je, gospodine, je li opasno ? zapita ona, gledajući uplašeno. — Vrlo ozbiljna bolest, gospođo. Treba mu pažljiva ženska nega... Može biti svašta... odgovori lekar i pođe. — Kako...
Ne, nije to... Vratnice se davno zatvoriše i prijatelji zamakoše u sokake, a ona se još muči, trza se i osvrće uplašeno oko sebe... Šta je ovo ?... Dokle će da traje ?... Ili da nije smrt?.... Ah, kad bi to bilo!...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu, čim, uplašeno, spustim devojačko telo, kroz maslinu mirnu, vidim, daleko, opet, lišće svelo i zavičaj oblačan.
Ali se niko ne šegači ovde. Odvedoše me, kao uplašeno, da slušam larmu Elektre, i začudilo ih je što se nisam začudio. To će sad postati običaj u Evropi: čuditi se
Francuzi su stajali i šaputali uplašeno: „que c’est drôle“. Staja u kojoj ga je držao bila je mnogo skupa, a nikako nije dolazio do „slave“.
svojim, ili bledilom svojim, i u najzabačenijim selima Podolije, u moru blata, razveseljavali, ovde su crni, crni. Uplašeno i dugo gledam stare kamenite kuće, zaostale iza požara, pre četiri stotine godina, kad su Englezi sve popalili i
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— reče ministar finansija. — Smetnji? — reče stranac uplašeno. — da, držim da ih neće biti! — Ija se nadam! — Onda možemo odmah potpisati ugovor! — reče ministar predsednik.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
»Hoću li ?« — pita teta mahnuvši nožem... »Udri!« — odgovara tata... Mama raširila oči, gleda uplašeno, pružila ruke unapred, kao da se zaklanja njima... teta potrča s nožem, zamahnu... Bora vrisnu i — probudi se...
Kažem ženi: »Sad se ne bojim da ću vas ostaviti samohrane, kod ovakvih prijatelja«. A ona me nekako uplašeno pogleda, zasijaju se one lepe crne oči i počnu joj teći bistre vrele kapljice niz obraze... Eh, što me je to bolelo!...
I on se to redovno javlja teti... Ali kakvo je ono lice ?!... Lep je, mlad, tankih crnih brčića, ali gleda zbunjeno, uplašeno... kao kalfa njihova suseda bakalina, kad ga ono poteraše žandarmi. Jest, baš isto onako, seća se!...
Nema ni suza. Bar da one poteku!... Samo lizuće vrelim jezikom zapečena, ognjena usta i gleda uplašeno, čudno, kao da očekuje katastrofu. Najteže je što se na nju, u ovim bonim trenucima, srušila beskrajna, strašna samoća.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
ne posrćući, ne zverajući, čak i otvoreno, istina malo zamagljenih očiju i nabranih obrva, ali jasno gledajući, ipak se uplašeno diže ispred nje, upita je, kao umiravajući je: — Hoćeš, Sofke, da večeraš? — Neću. Jela sam kod kuće!
On je stajao i jednako uplašeno gledao u nju: da možda, možda ona to... I zato Sofka, da bi ga sasvim uverila, morade izdržati do kraja njegov
On još s konja, skidajući se, pruži joj ruku. — Celivaj! Ona ga celiva, ali se trže uplašeno i poče da blene. — Kaži, dragička! — Pa... dragička — poče Stana, snebivajući se i čudeći se. — Snahu imaš!...
I nemogući više od sevdaha, baci tas od sebe. Tas zveknu, odskoči i zvečeći otkotrlja se. Sve se prenuše uplašeno da ih amamdžika za to lomljenje posuđa ne grdi. Ali se i ona, stojeći onako na ulazu, beše zanela, gledajući u onu.
| Mora da joj je u glasu bilo nešto toliko tužno kada se Magda čisto prenerazi i poče oko nje uplašeno da obleće. — Pa zar, Sofkice, ti ne spavaš i ne odmaraš se? A ja mislila... — Ne... — Ao!
Ali, videlo se da najviše strepe od Marka, svoga „bate“, jer dolazeći jednako su se uplašeno obzirali da ih on možda otuda iz dvorišta, ispod hladnjaka, ne vidi.
| Na to svi ovamo ispred Sofke pobegoše uplašeno prošaptavši: — Bata se ljuti! Ali tada se Sofka diže i sama učini ono što je osećala da treba da učini.
I zaprepašćeno i uplašeno, da niko ne čuje, čisto poče da je potiskuje uzdignutim rukama. — Ne, kćeri, ne, Sofke. Ne ovamo.
Prolazeći pored kujne ču kako i odande takođe dopire graja, sigurno od slugu. A pored toga, ma da su ga ostale sluge uplašeno zadržavale, zaustavljale, ispade pred nju Arsa. — Snaške, i ja sam, i ja sam... I dalje nije mogao.
A baš taj šapat njega, Marka, toliko prenerazi. — Sviri! — poskoči on uplašeno i viknu tako silno da cela kuća pretrnu. I sama Sofka, zaboravivši se, podiže se i poče ga zaustavljati: | — Ne tato.
I ko zna dokle bi i kako — da se ne ču gde aščika u kujni svekrvi poče uplašeno govoriti: — Snaške, ja više k njemu ne smem. Ti, ako hoćeš, idi, umiri ga, da legne, zaspi, da mladenci mogu...
— Pa majko, nano, mi seljaci, kerpiči... — Nemoj, sinko! Nemoj, Tomčo! Ništa nije! — čulo se uplašeno materino utišavanje... — A? Mi kerpiči?! A oni što se za pare prodaju, kupuju, oni su sve, mi ništa. Mi kerpiči! Đubre!
Stanković, Borisav - JOVČA
došao sveti Ilija! MARIJA (uplašeno): Ćuti! Nemoj glasno. Nemoj da te čuje! Možda ne spava, možda se probudio, pa da ne čuje larmu...
) Brzo, odmah, brzo! ... Ne mogu da čekam više. Sve, sve, sve! MLADEN (drži čašu u ruci koja drhti, i prosipa vino; uplašeno, očajno): Aman, Vaske, ne to! VASKA (se zacenjuje): To, to! Sve, sve, sve!
Za njima svirači i nosioci fenjera. SOFIJA (ponizno, uplašeno): Dobro došao, tato! (Zastaje, uplašena prisustvom stranih ljudi.) JOVČA (oporo): Drž’ konje!
NEKO S FENjEROM (s leva, došav do ispod stepenica, uplašeno, prigušeno): Tu smo, tu! JOVČA (bešnje): Ovamo, bre! NEKO S FENjEROM (izgubi se opet levo iza kuće).
I ne bi psi. Biće ko zalutao i prošao. Čuje se tiha lupa ozdo. STOJNA (se trgne, oslušne, otvori prozor, uplašeno): Ko je? GLAS TOMIN Otvori. Ja sam, Toma! (pozna glas, začuđeno): Je li mladi gazda? (Sebi): Što li će sad?
Da bar ranije stigoh, te bar ova drva da prodam pa duvan da ti kupim. VASKA Ne moraš ni da mi ga kupiš. MLADEN (uplašeno): Kupiću, kupiću. Ne moraš ti odmah da se ljutiš. (Polazi): Kupiću ti! (Zastaje): A hleba? Imaš li njega? VASKA Ima.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Nemoj Simku. Uzeće sebi slugu i živeće kao kneginja...“ Đorđe ispusti pušku, a rabadžije uplašeno zapevaše. On nastavi da misli kako je tada ćutao i kako je ostao da sedi na gomili tikava sve dok nisu povranile od
„I u mraku svetle. Moji su. Ja sam ih zaradio. Niko ih u Prerovu nema ovoliko.“ Uplašeno je potvrđivala glavom. „Ne znaš ti šta su oni. Mogu da pevaju kao ptice. Da ciče kao krdo prasića.
pesnice, pođe tromo za Simkom; ne korača, naginje se samo, a ona, predosećajući njegovu nameru, više začuđeno no uplašeno, zalupi vrata za sobom. Tresak ga osvesti, smanji, i on se zbunjen strovali na tronožac kraj ognjišta.
zasede su pucale na njega i ubile konja pod njim, njemu su samo okrznuli list na levoj nozi, dobro se seća, Vukašin ga je uplašeno gledao, i ruka mu je drhtala, on je znao zbog čega i smeškao se misleći: „Ima jaku bradu, na mene.
Kao zverka uhvaćena u kljusa, kojoj je od batrganja i napora da se iščupa mnogo krvi isteklo, uplašeno i nemoćno zuri u vatru.
— Ne treba, teraj! — reče kad vide Simku u otvore— nim vratima stare kuće kako ga izgubljeno i uplašeno gleda. — Teraj! Simka pođe ka sankama, pa se naglo okrete i vrati u kuću.
A majka mu je tada, noću, u postelji (njoj je Aćim rekao), šaputala uplašeno: „Od toga, sine, dečaci umiru. Ako ne umru, posle nemaju dece.
A kad su stigle do visoke kamene ograde, ona je uplašeno stala, zagledana u tamni obris manastira koji su vešte ruke podmetnule nebu, sada mrkomodrom i zvezdama. izubadanom.
suzama umij grešno telo, pa lezi ispod grobnice I čekaj da te njegova svetlost obasja“, nadušak je izgovorio kaluđer. Uplašeno se okretala i gledala svece po zidovima, osvetljene kandilima i svećama u čiracima.
Ionako sam suvišak na zemlji“, zagušio se od radosti i bacio ruku na njeno koleno. „Ma kakvo ubistvo! Koga da ubiješ?“ uplašeno je odgurnula njegovu ruku. Kaži šta želiš“, jeknuo je, „Da pođeš nekud i da mi nađeš lek...“ „Neću!“ „Kad te molim..
Hodao je u čarapama po ciglanom podu od vrata do prozora s drvenim rešetkama, uplašeno pogledao na avliju i dugi niz soba pod jednim krovom što se nužnikom završavao, ne gaseći cigaru, stalno mamuran,
“ promucao je gledajući u žutu gomilicu. Njoj se izbrisa osmeh s lica, u čuđenju joj se zgrčiše usta, pa. se uplašeno, klonulo, prisloni uza zid i pomeša oči s dukatima. To nikada neće moći da zaboravi. „Ovo je tvoje ako mi rodiš sina!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
On pogleda uplašeno oko sebe kao kakav brodolomac koji traži neku stenu da se o nju okači. Pogled mu pade na njegovu tablu koja je visila tu
“ „Tako je!“ Digoh se da pođem. On me pogleda uplašeno. „Zar hoćete već da idete?“”, upita me. „Moram. Sutra stiže u London moj rođak; ne poznaje varoš i ne zna engleski,
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Kad sam najzad uspeo da se koliko-toliko orijentišem, sklonim se u jednu zavetrinu, odakle sam uplašeno gledao u noć, podrhtavao i čekao da se pojavi bela košulja moga noćašnjeg idola.
Oko sedam časova izjutra otpočelo je komešanje po opštinskim hodnicima, gde je bilo mnogo sveta sa kojim sam se, dosta uplašeno, gurao i ćuškao. Kao da ovaj svet nije imao pojma, da ću ja toga dana govoriti pred sudom!
nađeš mesto koje bi te zaštitilo, ti si tu zaštitu očekivao od svojih drugova koji su bili pored tebe i na koje si se uplašeno obazirao; za tebe je neshvatljivo bilo zašto se neko trudi da te ubije.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Milutin slete s konja, stade da zvera uplašeno, dok se ne priseti, te zavuče ruku u džep, u kome mu beše novčanik, ali je opet izvuče praznu i istoga trenutka je opet
Sede na postelju, dohvati pušku, pa stade da sluša. I Stanka se prenu, pa videvši ga tako na oprezu s puškom, skoči uplašeno. — Šta je to? — zapita ona poluglasno, osvrćući se oko sebe. — Pst, ne govori!
I oni oboje poustajaše i pogledaše uplašeno iz svoga zaklona. Šuštanje dolažaše ozgo, sa vrha strane i sa više mesta, iz čega oni zaključiše, da gore idu ljudi ili
Zveket lanaca sumorno odjeknu, a on gleda oko sebe uzvereno, uplašeno... Svi spavaju... I Dobrosav, koji je ostao da dežura, umoran, savladan pićem, naslonio glavu na sto i zaspao...
Petković, Vladislav Dis - PESME
Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore. Oblici se sivi uplašeno nagli Ispred moga oka, i kao da mole Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli, Od nečije ruke što ih tera dole.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
EVICA (uplašeno): Ah! RUŽIČIĆ: Jošt su i zemnorodni u mojim rukama. Od moje volje zavisi sredstvom basne pretvoriti vas u skakavca, u
Krakov, Stanislav - KRILA
Oficiri su hitali četama. Drugi dečko sa masnom keceljom gledao je uplašeno u malog poručnika Luku, i njegove žute oči pitale su: — A pare? – Diži se!
Petrović, Rastko - AFRIKA
Lupamo. Pesma odmah prestaje; crnac koji izlazi gleda nas s nepoverenjem i uplašeno. Sedeo je sâm u svojoj kolibi, pevao prateći se nekim kastanjetima od tvrdoga drveta napunjenim kamičcima.
Kažem mu da imam revolver (u stvari bio je uvek u kovčegu); njegovo lice dotle smešno–uplašeno, razvedri se, i posle toga me više ni on, niti ostali bojevi, ne puštaju iz vida.
na svetu, a da je ono drugo osuđeno ređenjem da vodi život gori od života psa; danju izmoreno i žedno, noću prozeblo i uplašeno. Njegova krv bila je bez prestanka samo ogorčena, ljuta, bolna.
Ali ujedeni je uvek tako kreštao, tako s Mržnjom gledao na N–a i tako uplašeno bežao posle od njega, da nije bilo sumnje da je ovaj ujed sasvim ozbiljan.
Ovo je zemlja za bele, ovo je zemlja za bele, razumete li!“ — „Ovo zemlja za bele“, potvrđuju uplašeno crnci, bojeći se pesnice ili njegovog ujeda. Iz njega silazi bujica ognjenih reči od koje se savana razleže.
Sin je nekog velikog marabuta, i čini sve to tako iznenadno, misteriozno i uplašeno, da nije ni primetio da ja celu scenu snimam.
“ Otvaram aparat, on se čudi i gleda šta radim, u neizvesnosti je da li da se naljuti ili ne. Dečaci me uplašeno vuku. U trenutku kad svršavam podešavanje, čovek–gorilo srdito se osvrće i seda na svoje krpe, okrećući mi leđa.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Šala je... STANA (dolazi k sebi, viče trogavajući): Sina! Sina!... Oh, sina moga daj! TREĆI TURČIN (uplašeno): Ćut’, babo!... Sad će ti doći sin!... Eno ga, ide! Ćut’, čuće vezir!... STANA: Nek’ čuje vezir!...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Tako, moja milaja i prekrasna kumo, Mene moje varalo uplašeno uvo. Vi pitate mene: — Čto jest ubo bilo? Čto jest meni tako znojem glavu milo?
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
zatvori, sasvim slučajno poslom kakvim kući dođe, ono materino usplahireno, preplašeno istrčavanje preda nj i ono njeno uplašeno gledanje u njega: da se možda tamo, u dućanu, trgovini, nije desilo štogod, skrhalo se, propalo, pa on, ne mogući više
Odlazila bi natrag kući. A tamo već se znalo šta će raditi. Kao uvek, brižno, kao uplašeno, samo da nadgleda, obilazi. Čas tamo, u dnu bašte gde je bila ona sušara, gde se iz dućana dovlačila vuna, sir, maslo,
« I zato č̓a Marko kad god je dolazio k njemu, još s praga dućanskog počeo bi uplašeno da ga zaustavlja: — Sedi, sedi... Gledaj si tvoj posao. Produži, produži. Ja imam kada i da pričekam.
— Znaš Aribegovu vodenicu, čivluk? Ona se trže i čisto uplašeno upita: — Znam, pa? — Naš je! Ona posrnu. Papuča joj odlete s nogu.
Čisto klizi niz pragove. Stade preda nj i uplašeno poče da stoji. Mladen beležeći upita ga: — Šta je, č̓a Marko? On, još uplašenije, poče: — Ništa, sinko. Nego došla..
Cele noći baba bila kao u bunilu. Od sreće, zaneta, jednako govorila: — Sada mogu da idem. Mogu, treba da idem. Na uplašeno Mladenovo i materino trčkaranje oko nje i zapitkivanje, jednako je kao sebi govorila, odgovarala: — Mogu sada, mogu da
Ona je bila čisto luda, bez svesti. Išla je, obilazila je oko kuće, kao da bi htela da pobegne. Oko nje uplašeno optrčavao je brat mu i, preplašen, plačno je zvao da se osvesti, pribere. — Ostavi me, bre!...
Ćipiko, Ivo - Pauci
Moli za nas!” Sve što se strpalo pod taj krović odazva se uplašeno. Marija navrije k izlazu, pa, pokupivši nešto sugradice, metnu je u njedra i povrati se na svoje mjesto.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Sada stoji kao krivac pred smrknutim licima. Njegovo lice, međutim, nije smrknuto, ni uplašeno, ni zabrinuto. Ono je kao i uvek blago začuđeno, pomalo radoznalo.
Stanković, Borisav - TAŠANA
(Brižno): A deca, jesu li zdrava? TAŠANA Jesu. Samo mi onaj mali kao uvek jednako po malo bolešljiv. HADžI RISTA (uplašeno): To da se gleda! Odmah da se vidi, šta je. Samo deca neka su zdrava. A kako berićet, čivčije, seljaci, i sluge?
Oh, kamo da sam sasvim luda, sasvim mrtva, te bar onda da ništa ne vidim, ništa ne znam... KATA (prilazi uplašeno): Ama kako: »luda, mrtva«, »da ništa ne vidiš?« Šta ti imaš da gledaš ovde, i od čega da strahuješ?! Šta je to, kćeri?
KATA (preneraženo, uplašeno, prilazi joj): Kako da se izludi, čedo? Kako da si sama? Pa eve tu sam ja! Ja bih ti svaki dan dolazila, ne bih te
Svuda oko tebe samo pokojno, mrtvo, i ja pokojna, i mrtva, a ovamo još dobro da se jede, pije... KATA (uplašeno, sa strahopoštovanjem): E, za to »pokojnik«, »groblje«, znaš, čedo, ja za te stvari ne smem da se mešam.
KATA (uplašeno odskoči od nje): Ama, jesi li luda? Kakav strah? (Rešeno namešta šamiju oko glave.) Idem ja, idem ja sama da zovem dedu
I sada evo dede, eto dolazi. TAŠANA (uplašeno): Što si ga zvala? Ili što mi kaza da me je voleo, tražio, i zbog mene u kaluđere otišao, i sad me je strah zbog toga.
TAŠANA Ne, dedo. Ali sedi, sedi, molim ti se! Oh! Ne znam ni ja. (Hvata se za čelo.) MIRON (prilazi joj uplašeno): Šta je, Tašana? Pa kad ti je toliko teško bilo, što nisi kazala, i onda bih ja odmah došao, odmah, još prvi put?
MIRON Ama da ipak, nisi bolesna? TAŠANA Ne! MIRON Pa? TAŠANA (rešeno): Strah, dedo! MIRON (uplašeno): Od koga? (Dosećajući se): Ama da te ko ne plaši?
Jesi čula? Svi ovde mora da su! I to da im kaže da sam ja tako kazao, da sam ja tako naredio! TAŠANA (uplašeno): Zašto, dedo? Nemoj, strah me je! MIRON (utišava je): Ne boj se ti. Budi mirna, vesela, zdrava.
Eno ludi Paraputa gde se valja po avliji. STANA (ljutito): Pa što ga ne nahranite i napojite? PRVA SAUŠKINjA (uplašeno): Neće! Baca hleb. Iskolačio oči.
Hajd’, i ja da idem! TAŠANA (gotovo uplašeno, sa strahom ga zaustavlja): Ostani ti, dedo, ostani! MIRON (izvinjavajući se što i on nije sa ostalima otišao): A ne,
MIRON (prekida je, odbija, čisto uplašeno): Ne, ne! A osobito u veče, tvoje jelo, tvoje piće... Ne to! (Razdragano, bolno, više za sebe): Kad je veče, mrak,
Stanković, Borisav - KOŠTANA
(Pokazujući joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?... KOCA (zapušavajući Vaski usta, uplašeno zvera oko sebe): Ćuti, slatka, čuće ko!... (Odlazi bežeći.) Ulazi Stana.
VASKA A što plačeš? STANA Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš, ljut, besan.
E, kad on ne bi bio, onda ko bi njoj po tri para haljina krojio i ne dukatima već dublama je kitio? STANA (uplašeno, da ko ne čuje): Ćuti, Vaska, ćuti! Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje...
Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje... VASKA E, nije on do sada već sve čuo. STANA (uplašeno): Misliš zar i za one svilene haljine, što pričaju da joj dao? (Vatreno): A nije tako, Vaska!
A tamo, kažu, sada čovek ne sme ni da priđe. Pesma, oro, puške! Pa i krv često legne. STANA (uplašeno): Jao, Vaska, jao! Zato majka cele noći sedi. Nit uzdiše, nit plače. Samo sedi, čeka.
Njega, s Cigankama po mehanama; i nju, majku, što samo plače i kuka... (Gnevno): Ah! (Viče ka vratima): Ovamo! Ulazi uplašeno Stana. TOMA Gde ti je majka? STANA (vraća se): Sad će, oco! (Viče): Nano! Ulazi Kata. TOMA Gde ti je sin?
) KOŠTANA, SALČE i OSTALI (sedaju podalje od njega ponizno, zbijeno). MITKA (mračno): Svirite mi! GRKLjAN (uplašeno): Šta, gazdo? MITKA (još mračnije): Žal, bre, da sviriš.
I ti ćeš takoj! Ovamo ti! Ovamo, veštice, ovamo koske stare da ti rastresem. Utrči Marko. MARKO (uplašeno): Gazda, hadžija stari! STOJAN (đipi uplašeno): Otac! Šta ću mu ja? (Polazi kapiji, da je zatvori.
Utrči Marko. MARKO (uplašeno): Gazda, hadžija stari! STOJAN (đipi uplašeno): Otac! Šta ću mu ja? (Polazi kapiji, da je zatvori.) SALČE (zaustavlja ga): Ne, sinko, otac ti je!
STANA (cedi peškir od hladne vode, oblaže njime Stojanovo čelo, tiho ga ljubeći): Bato moj mili! (Odlazi uplašeno.) STOJAN (budi se): Zora! Dan već? (Uplašeno.) Neću ja dan! Nju, usta njena hoću!... Ah, što se probudih? Ona beše!
(Odlazi uplašeno.) STOJAN (budi se): Zora! Dan već? (Uplašeno.) Neću ja dan! Nju, usta njena hoću!... Ah, što se probudih? Ona beše! Ona, vrela, slatka Koštana!
« I ja ću da poginem! To da pevaš ti. Poginuću, hoću!... Sin mi leži bolan — mrtav neka je! KOŠTANA (uplašeno, bolno): A ne to, gazdo! TOMA (ne slušajući je): ...Ženu? Nemam. Nikad je nisam ni imao. Imao sam majku.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Neću! Baš nek me vuk pojede. — Ehe, poješće on Žuju, a tebe će ostaviti! Ovo je upalilo. Dječačić uplašeno pogleda svoju kuju i skoči na noge. — Hajdemo brzo! U logoru dočekaše Nikolicu srdačnije negoli se Stric tome nadao.
— Hoću da me istučete, batine da dobijem! — glasnije ponovi Lunja. Učitelj Paprika pogleda je najprije uplašeno, pa zabezeknuto, zatim razroko kao da mu je muva sjela na njegov crveni nos, a onda se zabaci natrag, na naslon
“ — Ej, Striče, jesi li živ? — povika Jovanče. — Javi se. — Striče! — uplašeno zovnu Lunja naginjući se nad otvor. Umjesto bilo kakva odgovora, kroz prodor se odozdo pomoli dugačka ruka, pograbi
Lunja samo sleže ramenima i odgovori neodređeno: — Pa tako... Hoda neko, šulja se. Tu je negdje. Stric se uplašeno obazrije. — Gdje, gdje? Gdje si ga vidjela? — Pa još ga nisam vidjela, ali on... osjeća se da je negdje u okolini.
— Šta je, Žuja? — uznemireno upita Stric. — Nekog je opazila! — objasni Nikolica uplašeno trepćući. — To je sigurno onaj prokleti uhoda, opet je došao — namršti se Jovanče. — Lazare, daj-der tu kuburu.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Dva sand’ka puna, bre brate, ete, da prošćavaš, sve kurvinske stvari!...“ — Lelee! Ne zbori si!... — veli uplašeno Jevda.
Ti da vidiš što će ti naprajim!... — Doke, — viknu uplašeno Mane na nju — zmija će te uapi ako naprajiš kak’v ešeklak!... — De, mori, — umiruje ga Doka — ti me znaješ ubavo!
Vaska se izmače uplašeno u stranu. — Lele, Vaske, pazi si! — šanu Zona i stade sva uzdrhtala i plašljivo se osvrtaše da je ko ne vidi.
— Zone, na jedna reč.. — Pušti me — veli mu uplašeno Zona i okreće se na sve strane. — Ti ne slušaj, ete, onu budalu, onu Doku (Tetka mi se pada, ama je ludo!..).