Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
višnjama, tamnu i dugu maglu, što se, svuda, širi, u životu pred nama, gde se strast, polako, u umiranju smiri, i čula upokoje. I, tako, bez reda, mladost uvijam mirom, snegova i leda. I, tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
i dugu maglu, / što se, / svuda, / širi, / u život pred nama, / gde se strast, / polako, / u umiranju smiri, / i čula upokoje”. Očigledno je da se tamo kao i ovde - u prozi jednako kao i u stihu - primenjuje istorodan postupak raščlanjavanja.