Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Stade skakati po sali — i s noge na nogu, i u kovitlac, i u propac. Zapljeska radosno rukama i stade uzvikivati? — Ura, ura! Sva zanimanja u rukama vlasti! Divno! Ura! A ko bi se nadao? Odmah da naredimo izbore! Izbore!... izbore!... Ura!
Zapljeska radosno rukama i stade uzvikivati? — Ura, ura! Sva zanimanja u rukama vlasti! Divno! Ura! A ko bi se nadao? Odmah da naredimo izbore! Izbore!... izbore!... Ura!
Zapljeska radosno rukama i stade uzvikivati? — Ura, ura! Sva zanimanja u rukama vlasti! Divno! Ura! A ko bi se nadao? Odmah da naredimo izbore! Izbore!... izbore!... Ura! Sigurna većina! Sigurna većina! Većina! većina!
Sva zanimanja u rukama vlasti! Divno! Ura! A ko bi se nadao? Odmah da naredimo izbore! Izbore!... izbore!... Ura! Sigurna većina! Sigurna većina! Većina! većina! veći... Na jedan mah: bup! Trže se...
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
— Stoko! — Drž' polucilinder! — Prvog mi rok menice! — Pazi, na radnju, pazi na radnju! Zbogom! — Ura! Ura! Uraaa! — Pfiu, pfiu, pfiuuuu...
— Stoko! — Drž' polucilinder! — Prvog mi rok menice! — Pazi, na radnju, pazi na radnju! Zbogom! — Ura! Ura! Uraaa! — Pfiu, pfiu, pfiuuuu...
u lepezu i ta sjajna blještava lepeza od bajoneta poleti napred kao ala; onda se, urnebesno prolamajući vazduh sa „ura,” izgubi negde u svome letenju da se ubrzo opet pojavi na samoj ivici sela B.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
na crnom konju, njegovu sablju, koja se vitla i seva, a iza njega ludačku masu konja, i ljudi koji urliču i vitlaju sabljama. Ura! Ura! Činilo se da zemlja tutnji i da se trese, pod kopitama konja.
Ura! Ura! Činilo se da zemlja tutnji i da se trese, pod kopitama konja. Ta strašna gomila jurila je pravo na njega, na tribinu, kao
Za njim je gacalo, ritmično, urličući, trista vojnika, kao u nekom ludilu. Ura! Ura! Ulazili su, kao neki zid, koji sve probada, u neku šumicu. Trifun nikad nije bio čistiji, srebrniji, nakićeniji.
Za njim je gacalo, ritmično, urličući, trista vojnika, kao u nekom ludilu. Ura! Ura! Ulazili su, kao neki zid, koji sve probada, u neku šumicu. Trifun nikad nije bio čistiji, srebrniji, nakićeniji.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Ehe, onda i ja obećavam da više neću krasti tvoju slaninu, ali zato idem ponovo piti. — Ura! Imaš pravo, brate naš! — povikaše ona dva magarca iznad vrata krčme.
“ Treba, znači, od mačaka bježati — reče bijeli miš. — Ura, tako je! — povikaše miševi. — To je zaista mudar savjet. Da nije junačkih nogu, niko od nas ne bi ostao živ.
Matavulj, Simo - USKOK
— Viđi đavola đetinjeg! Sve zna! — Koje je doba noći, Janko? — zapita pop. Janko pogleda na časovnik: — Ura do ponoći! — Hajde, ženo, doma! — viknu pop. Na to Gojača prva ustade, pa sve za njom.
Zapita: — A, Janko! Koliko je urâ? Janko poglednu na časovnik i odgovori: — Ura do podne. — A kako si spavao, Janko? — Vrlo dobro! — I vidi ti se!
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
ZELENIĆKA: Zašto svaka ne oseća što je nacionalni ponos. 5. LEPRŠIĆ, PREĐAŠNjI LEPRŠIĆ (peva): Ura, eto ploda, Došo nam je vojvoda!
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
S mene jutra triput sviću i osvanu u nebiću. Izvan sveta, izvan ura, teče, teče moja Mura. KUPINOVO To je ono — nije ovo. Daleko je Kupinovo. Nije devet nego osam.
zbilja: vaza, okno, stručak smilja, iza neba detelina, grah u cvetu, čuda ina, i čunovi od biljura u brujanju teških ura? III Spadne knjiga na tri retka. U četvrtku pola petka. Žubor kreča među snima: stara kuća kraj Budima.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ „Pšenica! Ura!“ Pijetao skoči — radosnim sjajem bljesnuše oči, pa uvis đipnu, veseli bata, glavačke jurnu pravo na vrata.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Kao da se nešto rešavaju, osmatraju. Najednom, probiše se kroz vrzinu i uz gromki usklik: „Ura, ura!“ poleteše ka neprijateljskim rovovima. — Prekini paljbu — viknu komandir.
Kao da se nešto rešavaju, osmatraju. Najednom, probiše se kroz vrzinu i uz gromki usklik: „Ura, ura!“ poleteše ka neprijateljskim rovovima. — Prekini paljbu — viknu komandir.
— Udrite šrapnelom! — viknu neko. U kotlini se začu poklik: „Ura, ura, ura...!“ Oni sa livade se pridigoše, razređujući se, pa kretoše pognuti, pređoše oranicu, već su blizu obale,
— Udrite šrapnelom! — viknu neko. U kotlini se začu poklik: „Ura, ura, ura...!“ Oni sa livade se pridigoše, razređujući se, pa kretoše pognuti, pređoše oranicu, već su blizu obale, onda
— Udrite šrapnelom! — viknu neko. U kotlini se začu poklik: „Ura, ura, ura...!“ Oni sa livade se pridigoše, razređujući se, pa kretoše pognuti, pređoše oranicu, već su blizu obale, onda
livade se pridigoše, razređujući se, pa kretoše pognuti, pređoše oranicu, već su blizu obale, onda potrčaše vičući: „Ura“... Neki zaostaju, sigurno su ranjeni, jedan pade... pokušava da se digne, opet pade na leđa i osta nepomičan.
— Prekinite paljbu, pobiste naše! — izlete iz kukuruza jedan pešak. — Ura, ura! — razležu se povici naših pešaka iz daljine, i baterije zamukoše. Ne čuje se više ni puščana paljba.
— Prekinite paljbu, pobiste naše! — izlete iz kukuruza jedan pešak. — Ura, ura! — razležu se povici naših pešaka iz daljine, i baterije zamukoše. Ne čuje se više ni puščana paljba.
Vojnici skočiše, pitajući bunovni: šta je. Odjeknu još jedan plotun i iz hiljade grla se prolomi: „Ura, ura, ura!“ Onda učestaše pojedinačni pucnji... Čuje se neka larma, kao jauci, zapomaganje. I opet: „Ura, ura!“...
Vojnici skočiše, pitajući bunovni: šta je. Odjeknu još jedan plotun i iz hiljade grla se prolomi: „Ura, ura, ura!“ Onda učestaše pojedinačni pucnji... Čuje se neka larma, kao jauci, zapomaganje. I opet: „Ura, ura!“...
Vojnici skočiše, pitajući bunovni: šta je. Odjeknu još jedan plotun i iz hiljade grla se prolomi: „Ura, ura, ura!“ Onda učestaše pojedinačni pucnji... Čuje se neka larma, kao jauci, zapomaganje. I opet: „Ura, ura!“...
“ Onda učestaše pojedinačni pucnji... Čuje se neka larma, kao jauci, zapomaganje. I opet: „Ura, ura!“... Nešto krklja, vri, lomi se.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Tako je i bilo. U XXI VEKU »Tuš... ura može — ne može rodila majka junaka... gaudeamuѕ... sitnu Malenu.« i još trista čuda brujaše mi u ušima, a u glavi beše
— Hej, vina ovamo! — Kaluđeru, kolji jaganjce! — Svirajte, cigani! — Zdravo, družino! — Ura!!... I odjednom grunu orkestar, zahori se pesma, uzvici, vrisak... — Vina!... Kamo vina, kaluđeru !
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Sjutradan glas kroz narod: „umrъo kralj! koga ćemo za kralja?” Te tamo te amo, te više te niže, te ura te fura, bogme brata mu, njega te njega.
ne će ostati, nego da će umrijeti, zazove muža cara, i suze roneći, na četiri oka reče mu: „Evo se približila pošljednja ura moje čaše, i ja ću umrijeti priđe no treći kokoti zapoju, i ja znam da se ti ne možeš proći da se ne ženiš, i bila ti
Kad bude pred noć, pošlje car k njemu svoga ministra da vidi, ko je i što je, i da mu reče, da će sjutra na devet ura ujutru car doći na njegov brod. Ministar pođe, gdje će viđeti čuda?
Dok sjutradan, devet ura zazvoni, evo cara sa svojim ministrima na brod, počne se razgovarati, ko je i oklen je, i šetajući se s prove na krmu
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Nisam još, oče — odgovori Grgo zlovoljno. — Ma vrag te odnija, jesam li ti rekâ da manastirska ura izostaje! Jevo već podne! I Tetka ljutito izađe.
Bija sam u papinoj zemlji, i tukâ se s Francezima. Dreždâ sam napolju po noći, kisnuja, odija pišice po deset ura na dan, pa nikada ni da sam se naladija. A on... što ti kažeš... briljuzak, dođe na svit bez dua!
Petković, Vladislav Dis - PESME
Pošli ste u rat, ponositi, skromni, Bez mnogo “ura!”, al' hrabri i prosti; Došli ste kući lomni, mnogo lomni, Noseći zemlje i slomljene kosti.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Nad vrelom na putu, tik gradskih vrata, stoje poredani vojnici: uvijek su tu na bijljezi kada je ura da djevojke dođu po živu vodu. Sluša zadijevanje i smijeh: sami kihot života i strasti! — Ala večeras slijepe mladosti!
Krakov, Stanislav - KRILA
Drugi su bili tanki i rumeni. — Brže, brže... tako... tako šiju mitraljezi... Dlanovi su klepetali kao ludi. — Ura, ura... Kroz dlanove je prošla jeza budućih juriša.
Drugi su bili tanki i rumeni. — Brže, brže... tako... tako šiju mitraljezi... Dlanovi su klepetali kao ludi. — Ura, ura... Kroz dlanove je prošla jeza budućih juriša.
Zapaljene bombe opisuju sjajne pruge u letu kroz tamu. Zviždi čelik i komađe gvožđa. Tupi udari i jauk. Ura—a—a. — Glasovi su pobesneli. Talas izbija, i preliva se preko kose. Svetlucaju šlemovi i vrhovi dugih bajoneta.
Odjednom na slobodnom delu kose zapišta kao mahnita jedna truba, stotine se plavih senki uspravi i zagrme: — Ura—a—a — pa se baci napred. Kroz drveće na padinama bežale su očajne senke. Bacale oružje.
Sruši se kao presečeno deblo i grunu te lom u mrežu od žica. — Ura—a—a, — ori se tu pred njime i kraj njega. Otvorio je svoje u mraku široke, uplašene oči i video samo kako neke crne sen
Olovna težina i strašni bol u nozi. — Ranjen sam, — seti se. — Ura—a—a, već se izmiče i slabi, ali bombe prašte kao pakleni vatromet u noći. — Lakše, lakše, prevalićete me...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
ne prođe ni deset minuta, pa se tek odjedared vrlo blizu do nas prosu jaka puščana vatra, i mi začusmo gde naši viču: ura! ura! To puca bataljon kneginje Natalije — ali na koga? Ura! ura! pr.. pr.. pr.. pr...
ni deset minuta, pa se tek odjedared vrlo blizu do nas prosu jaka puščana vatra, i mi začusmo gde naši viču: ura! ura! To puca bataljon kneginje Natalije — ali na koga? Ura! ura! pr.. pr.. pr.. pr...
ura! To puca bataljon kneginje Natalije — ali na koga? Ura! ura! pr.. pr.. pr.. pr... Komarov posla jednoga konjanika da vidi šta je.
ura! To puca bataljon kneginje Natalije — ali na koga? Ura! ura! pr.. pr.. pr.. pr... Komarov posla jednoga konjanika da vidi šta je.
smo se otuda vraćali drumom, naiđemo na naše dobrovoljce, bataljon kneginje Natalije, oni pomisle da smo Turci, poviču ura i obore vatru na nas.
« i neprijatelj se povlači u šumicu i jarugu, iz koje je ispao. Naš se šanac zaori gromovitim ura a mene ovo ypa čisto kao da probudi iz nekog teškog sna. »Ura«... prvi je juriš srećno odbijen.
Naš se šanac zaori gromovitim ura a mene ovo ypa čisto kao da probudi iz nekog teškog sna. »Ura«... prvi je juriš srećno odbijen. Ovo je bilo u tri časa po podne.
Pomislim: ako je za vajdu dosta je naćeretano — pa ućutim. — Ura, živeo đeneral, ura, ura... beše odgovor vojnika na moju priču.
Pomislim: ako je za vajdu dosta je naćeretano — pa ućutim. — Ura, živeo đeneral, ura, ura... beše odgovor vojnika na moju priču.
Pomislim: ako je za vajdu dosta je naćeretano — pa ućutim. — Ura, živeo đeneral, ura, ura... beše odgovor vojnika na moju priču.
— Ura, živeo đeneral, ura, ura... beše odgovor vojnika na moju priču. Na ovo »ura« Turci odgovore sa nekoliko plotuna, i, izlazeći iz šanca, ja još videh kako se bele košulje mojih jadnih kragujevčana
rekao bih tuđim glasovima, rapavim i strašnim, kao ono što je glas čoveka kad drekne trgnuv ce preplašen iz sna, »ura, ura« i skoro jedan preko drugoga potrčasmo napred. Trčim, a srce bije da iskoči.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Za mnom! — Još nije vreme! — Nazad, nazad! — Trubač, sviraj juriš! — viknu neko. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ — Ura! Ura! Ura! — grmnu složno i četnici poleteše. Bugari istrčaše iz rova i nagoše da beže.
Za mnom! — Još nije vreme! — Nazad, nazad! — Trubač, sviraj juriš! — viknu neko. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ — Ura! Ura! Ura! — grmnu složno i četnici poleteše. Bugari istrčaše iz rova i nagoše da beže.
— Još nije vreme! — Nazad, nazad! — Trubač, sviraj juriš! — viknu neko. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ — Ura! Ura! Ura! — grmnu složno i četnici poleteše. Bugari istrčaše iz rova i nagoše da beže.
— Još nije vreme! — Nazad, nazad! — Trubač, sviraj juriš! — viknu neko. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ — Ura! Ura! Ura! — grmnu složno i četnici poleteše. Bugari istrčaše iz rova i nagoše da beže.
— Nazad, nazad! — Trubač, sviraj juriš! — viknu neko. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ — Ura! Ura! Ura! — grmnu složno i četnici poleteše. Bugari istrčaše iz rova i nagoše da beže.
„Sanitet!“ — jauču ranjenici. Na svima stranama odječe prasak pušaka. „Napred, napred!“... „Ura! Ura!“... „Jaoj, braćo!“ „Ne ostavljajte me!“... Na užas naš, vidik pred nama poče da se gubi.
„Sanitet!“ — jauču ranjenici. Na svima stranama odječe prasak pušaka. „Napred, napred!“... „Ura! Ura!“... „Jaoj, braćo!“ „Ne ostavljajte me!“... Na užas naš, vidik pred nama poče da se gubi.
“ — dopire krik. Opet rovovi, kamenje. Otuda sunuše na nas bajoneti... Mi prilegosmo s ove strane. „Predajte se!“... Ura! Ura! Ure! — Viču i naši i Bugari. Moj dobrovoljac kresnu bombu, i samo je prebaci preko nasipa. Grr-u! Polete kamenje.
Opet rovovi, kamenje. Otuda sunuše na nas bajoneti... Mi prilegosmo s ove strane. „Predajte se!“... Ura! Ura! Ure! — Viču i naši i Bugari. Moj dobrovoljac kresnu bombu, i samo je prebaci preko nasipa. Grr-u! Polete kamenje.
Dobrovoljac ga uhvati za ruku, a drugi mu zabode bajonet u slabinu. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ Ustali smo i mi. Moja noga zape za kaiš puške mrtvog Bugarina.
Dobrovoljac ga uhvati za ruku, a drugi mu zabode bajonet u slabinu. „Treća četa za mnom... Ura! Ura!“ Ustali smo i mi. Moja noga zape za kaiš puške mrtvog Bugarina.
— Drugovi, zašli smo u našu zemlju! — dopirao je nečiji glas. Ja l’ reče!... Masa polete, i kao da me ponese. „Ura! Ura! Ura!“ Vojnici se skoliše oko mene. — Je li ovo naša zemlja? — Jeste! Oni padoše na kolena. Neki su se. krstili.
Ćipiko, Ivo - Pauci
—Ostavite! — mumlja još stari Ante. —Jadan nima zub'! — pecnu ga Cirilo. —Čekaj, čekaj, doć' će i tvoja ura! — odgovori mirno starac. — Da radimo! A vidite što pijemo, — i nakrene bukaricom— sama brsata!
Gledao je neko vrijeme za njima, dok ne zamakoše u oblaku prašine i u blijedom sunčevom plamenu. Zasve što je šesta ura, sunce nikako da se spusti, k'o da neće nigda zaći. A njih dvoje idu zaprašenom cestom i ćute.
Zakloniše se među vazda zelene česmine. — Gledajmo se malo, a nimamo puno vrimena! Koja je ura? Ivo izvadi sat i reče: — Blizu je deset! — Dakle još tri. Vapor odlazi na jednu uru. — Pa kako ćeš u grad?
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
njegove mlade Stanojle više vredela reč nego uzrečica, ali gos-Toši se tako ponekad dešavalo da promaši metu, a viče ura]...
— Evo, sine, meni je sad kucnuo najlepši čas, i sat meni više ne treba. — Ura, ura! Drugovi se kucaju, ispijaju do dna, pevaju. — Gospa Leposava, majka Brankova, peva s đacima; gospodin Toma plače.
— Evo, sine, meni je sad kucnuo najlepši čas, i sat meni više ne treba. — Ura, ura! Drugovi se kucaju, ispijaju do dna, pevaju. — Gospa Leposava, majka Brankova, peva s đacima; gospodin Toma plače.
U toplom ćutanju sreće i vere šetali su još čitav sat. Budućnost sigurna, savez za budućnost sklopljen, ura! U sobi Brankova oca, staromodni zidni sat udara kao da je u groznici, otkucava već po drugi put pet sata posle podne.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— Čekajte... Kad baterija poleti, poslužioci koji sede na topovima, neka viču: ura! Pošto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje. Potom su poslužioci rukama okretali vozove.
Kroz pustu noć se razleže tresak topova i udar konjskih kopita, i kroz zaglušnu huku dopiru krici, kao iz pakla: „Ura, ura, ura!...“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope.
Kroz pustu noć se razleže tresak topova i udar konjskih kopita, i kroz zaglušnu huku dopiru krici, kao iz pakla: „Ura, ura, ura!...“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope.
pustu noć se razleže tresak topova i udar konjskih kopita, i kroz zaglušnu huku dopiru krici, kao iz pakla: „Ura, ura, ura!...“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše.
“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše. Top prolete... Oni u porti trče... Zgaziće me!...
“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše. Top prolete... Oni u porti trče... Zgaziće me!...
“ Evo smo... porta... Silueta crkve... Neki ljudi... — Ura, ura, ura! — Zaustavi! Konj se prope. Bičevi zafijukaše. Top prolete... Oni u porti trče... Zgaziće me!... Osetih bol u ramenu.
Ali se baterija vuče kao crevo... Čini mi se čuh da neko dreknu iz porte: „Serb“... Svitnu plamen... „Ura, ura!“... Konj se u mestu okrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici... Oni beže, beže!
Ali se baterija vuče kao crevo... Čini mi se čuh da neko dreknu iz porte: „Serb“... Svitnu plamen... „Ura, ura!“... Konj se u mestu okrete... Sudarih se sa komandirom... Neki konjanici... Oni beže, beže! Prolete i poslednja kara...
Pešadija je podilazila. U tačan minut prekinuo sam paljbu. Tada se prolomi: „Ura, ura, ura!...“ Iznenađeni navalom, Bugari poskakaše. Zastadoše, kao da ne veruju.
Pešadija je podilazila. U tačan minut prekinuo sam paljbu. Tada se prolomi: „Ura, ura, ura!...“ Iznenađeni navalom, Bugari poskakaše. Zastadoše, kao da ne veruju.
Pešadija je podilazila. U tačan minut prekinuo sam paljbu. Tada se prolomi: „Ura, ura, ura!...“ Iznenađeni navalom, Bugari poskakaše. Zastadoše, kao da ne veruju.