Ćosić, Dobrica - KORENI
Obe ruke do lakata pobo je u pšenicu. Aćim je bezdušnik i zverka, a ja sam ni u šta utraćio život, šaputao je i urivao pesnice u pšenicu, glasno udišući njen miris i miris luka.
Daću ti koliko hoćeš, sve, koliko imam, koliko možeš da poneseš.“ Očima joj je gnječio dojke, urivao se u bedra, u butine, drhteći. „Hajde, nisam čiča, spasi me, rodi mi sina, ubiću te, stoj!
„Moli me, moli me, kaži...“ On je nije čuo, pijan od slasti pred mekim razmicanjem, gola kolena urivao je u suvu zemlju, pa se zaletao u dugo padanje. „Čekaj, ej, šta je to? Pa šta si ti?“ škrgut je ispunio glavu.
“ Hteo je da vikne da svi čuju, a kameni zid u koji je urivao leđa, i cigla na podu što je usrkivala njegovu jezu, i hrastove talpe na tavanici, koja se nije srušila na njegovu glavu