Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Na! Evo i tebe! U tom njenom razdraganom uskliku beše toliko prkosa i ljubavi, da mi duša polete. Potrčah za njom. Ona bežaše ispred mene, smejući mi se i navljaš
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Ponova ga poljubi u ruku. | — Hvala, tato! I siđe dole. Za sobom ču kako svi, i otac i mati, kao odahnuše u opštem uskliku: — Neka je sa srećom! I počeše se između sebe ljubiti.
da od toga njenoga priznanja — i to ne da ona kaže, potvrdi nego da on to samo oseti u njenom glasu, zabuni, u kakvom uskliku — zavisi sve.