Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— To jesi!... — priznade mu Surep. — I te još kako zamenio!... Naposletku, brbljaj, u pravu si! Najedared se sve uskomeša. Sve povrve ka sredini šanca, gde behu vojvode... Zeka odjuri tamo. A glas prohuja. — Idu Turci!...
Dok ti se najedared čuše puške. Straža koja je pred šancem čuvala, poče se povlačiti k šancu. Logor se uskomeša. Svak se dokopa puške. Vojvode namestiše svoje ljude i narediše da se spreme za borbu...
Radičević, Branko - PESME
Oh kad vetar silan dune, Kad se more uskomeša, Kada voda nebu grune, Pa ga s morem smeša, Vetre, vičem, jače duvaj, Ma brod raznesao, Vale, more jače gruvaj,
i oblake, S neba sukću one munje lake, Vijar čupa rasta iz korena, A ljulja se i brdo i stena; Nebo, zemlja, sve se uskomeša, Sve zajedno oće da se smeša... Bože silni, to na tvoju diku, Al' pomozi Mileti jadniku!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Čini mi se od njihova plača cela noć zajedno s njima, sa osvetljenim, mrtvim Mitom, kao da se pokrete, uskomeša, diže nebu cvileći za mrtve... Muški počeše da beže gunđajući: — Žene, ne plačite, žene! A one još u jači, veći plač.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Nešto se uskomeša nad glavama našim, jezivo i mučno — onda oštro ciknu i sruči se svom žestinom na neprijateljske rovove.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
U dvorištu bruji: svirka, igra, smeh, govor. Došli svatovi! Sve se uskomeša. Žurba, trčanje, uzvici, snovanje ozbiljnih, ili veselih, ili po malo zabrinutih devojaka i žena...
Ćosić, Dobrica - KORENI
Pred Aćimom, oficir naglo zaustavi konja u kasu, kolona se uskomeša i ispuni put, dva vojnika ispadoše iz sedla, jednome osta noga u uzengiji; seljak koji je zažalio što je pečat mali
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Gleda u prah nestalih doba što se ponekad uskomeša u njegovoj ulici koja, uporedna sa Dositejevom, od Vasine vodi prema Dušanovoj, Dunavu i nebu nad banatskim ravnicama.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
mudro miran i ozbiljan, sem što njegove buljooke oči, a u onoj začuđenoj radoznalosti, nešto malo više napolje iskočiše. Uskomeša se, dakle, onaj narod, pa se zatalasa i zanese, jer se otuda ukaza čelo povorke na koje se sa toliko nestrpljenja
i ljudi su se udružili. Demokratija je pobedila. A tada, izreče li Ilija ovu reč ne izreče li, uskomeša se ceo narod. Jedna seljačina poteže dobro iz flaše, obrisa rukavom rakijava usta, pa se razvika: — Braćo, jesmo li
— Šta, šta mi je? Izdajico! Kurvo! Izgiboše naši.... usred Šapca! Pa se uzrujaše, uspraviše, i sve se uskomeša, te se napravi gužva i generalna šabačka zavrzlama.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
I ko da nađe utešnu reč ovoj pravednoj, strašnoj pogibiji! — Eto ih, idu! — Viknu neko. Svet se okrete, uskomeša... Sve se oči upreše u šarenu ogromnu masu naroda, koja se, talasajući se, lagano kretala putom.
Krakov, Stanislav - KRILA
— Naređuje se pokret bataljona. Već su zapovesti odjekivale tupim odjekom u šumi. Uskomeša se cela jaruga. Kupile se stvari i sprema tovarila. Još bi po koji vojnik zastajao i dugo tražio izgubljeno šilo.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Zastrašite ih, ali ne ubijajte. Baterije pripucaše i šrapneli prsnuše visoko nad poljanom. Masa se uskomeša. Pripucala je i neprijateljska artiljerija. Pešaci kao zastrašeno stado rasturiše se na suprotne strane.
Druga... Onda se prolomi otegnuto: Gr-r-r-r-r! kao stotinu gromova. Gr-u! Gr-u! Ura! Ura! Gr-u! Vazduh se uskomeša. Odjeknuše planine i urvine. Otpoče prasak pušaka. Mitraljez. Naš rovovac urliknu. Gr-u! Gr-u! Gr-u!... „Jaoj!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Kaznio sam ga sedmodnevnom pokorom. Morao sam. Jesam li kaznio sebe? Kad mimo mene mine mlada žena, uskomeša se i moje staro srce, uprkos godinama koje su valjda radile na tome da me makar pred blisku smrt očiste od ludosti.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Komandant zaćuta. Odnekud iz daljine dopreše uzvici: „Živeo, živeo, živeo!“ Stroj kao da se uskomeša. Komandant viknu: — Ne! Nećemo se predavati, niti ćemo glupo ginuti. — Onda nastavi bez predaha.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Drvoseča novo lice, od svoje strašne želje kao trska u polju zatreperi, kad preko trga vetar zafijuka, lude i oblake uskomeša, donese pred Drvoseču čoveka u crnom odelu. Sav pometen, diže Drvoseča pogled k Neznancu.
Ali, nebeski brat ne siđe, niti ga k sebi pozva. A onda se, jedne noći, uskomeša more. Zadrhta Koralna Grana od užasa. Nasmeja se Belutak: šta mu može vetar, šta talasi?