Upotreba reči usta u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Francuzi i Nemci poštuju igračicu, i hiljadu usta govori o umilno lakome pokretu te i te, ove il’ one igračice koja se ovih dana u Beču il’ u Parizu pokazivala... A mi?

Kakvi sam kačamak kuvao u njemu! Baš bi ga i gospodin proto mogao kusati. Jedanput sam opekao usta, ha, ha! Što i proto ne okusi, a ne bi više pridikovao kako se pokojna Magdalena posvetila, a njegova kći da je poštena

A kad joj pružih ruku, ona je pritište na usta i poljubi je — sirota! Ja uzmem jednu tronogu stoličicu, na kojoj su obično panduri sedeli pred vratima

sam ostala u sobi i oblačila sam moju malu lutku u razne šarene krpice; posle sam joj mazala obrve, pravila joj nos i usta. Kad je sve to bilo gotovo, a ja je položim pored mačke da malo spava...

Nikad je ne mogu zaboraviti. Čiča Marko drži mi oca preko srede, u njega bleda glava klonula na grudi, iz nosa i usta teče mu krv, te grozno šara belu košulju, a do njegovih nogu leži moja tetka, rekao bi mrtva...

Niko se ne miče, niko ne govori reči, ni oni što su najgladniji ne smedoše otvoriti usta da zaištu hrane; svi su bojažljivo uprli oči u jednoga čoveka, gledaju u njega i čekaju šta li će on reći...

Posle mi ljubljaše usta, trepavice, čelo... To me sve trže iz ukočenosti u koju me je neiskazana žalost bacila, i ja, savladana tugom, padoh

On se nagnuo nad mojim krevetom, pa me ljubi... To behu poslednji poljupci. On beše ranjen... Krv mu je lopila iz usta i iz rana. To behu krvavi poljupci... Ja sam sva pretrnula. „Krv!“ Vrisnuh. „Aleksa! Ta zar ne vidiš da si sav krvav?

Naboj je bio slab, i kuršum je odskočio od njegovih grudi; a to što mu je na usta pojurila krv, to beše više od uzbuđenosti, od duševnog i telesnog naprezanja.

Nos joj je malo prčast, širok, pa su momci i njega hvalili; usta joj behu rumena, napućena. Jedno je na njoj bilo što se meni dopadalo, to beše belo kao sneg lice, koje su gusti

i već htede zgrabiti naš švajcarski sir, ali moj drugar beše hitriji, ukol’ko beše i gladniji, te sa sirom pa u usta.

Obradović, Dositej - BASNE

Mi smo taki u ovoj našoj koži da i sami sebi ne valja sasvim da verujemo. „Ne veruj, kume, pasja su usta” i „lakome su oči pri pogači”; ovo mi svi, hvala bogu, znamo, niti je potreba da ja toprv kažem.

„E, kad je tako, a ti ostaj zbogom! S takovim meni prijašeljstvo nije ugodno iz kojega usta i vruće i hladno izlazi.”| Naravoučenije „Muž dvojedušan i dvojezičan neispravljen vo vsjeh puteh svojih”.

Ko drugima otima reč iz usta, — jedan f. i 30 k. Ko reče: „Jošt ovo poslušajte”, pa kad to svrši, opeta drugo počinje, nek položi u kutiju dva

punu glavu takovih krepkih dokazatelstva što su mu preko noć na um pala, protiv kojih uzdaše se da neće moći drugi ni usta otvoriti. Nema onoga!

Davno je rečeno: ko će svetu usta zapušiti? Ovo nije moguće. A da sami sebe ispravimo i da budemo dobri ako želimo za dobre počitovani biti, ovo možemo,

U svetom evangeliju stoji čisto i jasno napisano: da što god u usta uhodi, sireč što je kome prijatno i što on može jesti, to ga nikad doveka neće oskverniti, nego zle reči kad iz usta

u usta uhodi, sireč što je kome prijatno i što on može jesti, to ga nikad doveka neće oskverniti, nego zle reči kad iz usta izlaze, one skverne i pogane čoveka.

Kad se vuna stuže, eto ti kaluđera! Kad maslo i sir pastiri, i od svojih usta štedeći, za zimu sabiraju, eto ti njih! Kad se vinogradi beru i masline kupe, navale sa sve četiri strane!

A kako se moje vilice počnu micaši, nama' ti skočiš, kao da ti sto šiljaka pod kožu uljezu. Brojiš zalogaje što ja u usta ulažem, kao da me ti hraniš! Nesita utrobo, da možeš, džigericu bi mi iz tela izeo!

počne gorditi, glavu više dizati nego što valja da je podignuta, na jedne kao s kule gledati, a na dru|ge usta i obraz iskrivljivati, taj čas eto ti nam ove Lesingove basne Guska.

a kako ti bude o kom prazniku, te se obuče u zlato-galonirate haljine, nakiti se i napudra, onda sve mu saprlotiranja iz usta lete, ti mu govoriš a on zviždi, gleda svoj vezen prosluk, i kaže da će mu drugi nove mode skoro iz Beča doći, —

Na primer, da ti dam usta i oči jedovite, i kako zadahneš ili pogledaš na koga, da ga otruješ.” — „Uh! Ne govori to, Jupiteru!

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

s mutnim kapima znoja u mahovini pod pazuhom nežnom mišicom zaklonivši lice prekrštajući nogu božansku bosu žena iz usta vadi ukosnice i zabada ih u podignutu kosu!

brezo i šljivo, jeseni puna plotuna, vama, hlebe i vino, vama, mudra iskustva, i tebi, domovino velikih plodnih usta, tebi, sumorno bratstvo mraka i sveće od loja, tebi, zemno bogatstvo, i tebi, ljubavi moja, viseći na brezi

kako zija, kako zeva, peć, pećina, provalija, ala, koja bi vas nadušak progutala, mračni oblaci, zinuli na sva usta! Zadižem prtenu suknju iznad glave: evo ovom te alom teram, alo!

gore; da te od sekire sablja oslobodi, da te iz poplave izvlače čaklje i kuke, da te u mutnoj I ledenoj vodi iz usta kečige otimaju štuke; da se, kad sjaši, dizgini i uzde oduzmu od suknenog hajduka zato da ih, uzjahavši, uzme

Ne samo blato, makadam i sneg: te velelepne čizme gaze sve! Gaze prste, gaze zube, gaze usta! Na đonovima raznose brašno i krv! Zar se nikada nisi zapitao zašto su ti obuli te čizme?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama; vojvode iščekivali su zapovesti iz moji’ usta i opet sudba me dovodila da pred onima što su bili moji panduri na noge ustajem.

” Kažem ja da ne znam. „Poslao ga”, veli, „Hadži-Musta-paša, da mi iz usta kaže, da je vezir rekao: da ako on kneza Ranka ne pokaje, onda, veli, Aleksa neka ide kuda hoće sebi selamet tražiti.

Posle tako dugog stajanja najedanput okrete se vezir, pusti dim iz usta, pak reče: „E knezovi, zašto ne govorite što ste došli?

Oni su bili tako okovani, da nisu svojim rukama ni ̓leba do usta doneti mogli, nego su i̓ drugi za̓ranjivali. Čujemo mi u Brankovini taj nesrećni glas.

ne verujete, pitajte bazrđanbašu Petra Ičkogliju ili Janka Zazića iz Skele ili Eladiju iz Zabrežja, oni će vam iz usta sve kazati. — — —” O tom pismu koje su Turci u̓vatili, na drugom mestu kazaću prostranije.

” Đipa Katić između sedeći̓ Turaka i Nemaca, rekao bi se pomami, vatra mu iz usta seva. Siroma komandirender nađe se u čudu, jedno se boji da Janko nji̓ koga ne dodirne, te bi morali svi u kontromanac

” Usta i Crni Đorđe i reče komandiru Ćeneju: „Gospodine, oprostite na vašem trudu i dolasku, al̓ od mira ništa nema, i odsad ć

Đorđe ugostio, i na njegovo, tj. Božino, pitanje o vostaniju, i da mu je Karađorđe kazivao ovako, veli Boža: „Iz usta jego slišah načalo vostanija Serbov.

No (onda) bojeći se selo globe, svi su ustali (ustanu)”. — Ovo je ̓vako zapisao Boža Grujević da mu je Karađorđe iz usta kazivao, kad smo na Karanovac pošli, u Topoli na večeri.

hata (što je Gušancu dao sto dukata, ali je dobar bio), te se vas dan tukosmo i pregonismo, dok hatu udari krv na usta i na nos; ja ga u logor dovedem, pak manjka.

Rekosmo, da ga je udarilo tane u usta, jerbo kad trči vrlo je otvarao usta i zijao. Petrov post nastade [27. maja 1806.

Rekosmo, da ga je udarilo tane u usta, jerbo kad trči vrlo je otvarao usta i zijao. Petrov post nastade [27. maja 1806.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Hm, hm! Kit — ja!... To je, bogme, strašna zverka! — Znate li vi — uplete se učitelj — da su u kita usta kao ova mehana, pa samo hukne u se — a čovek uleti!... Taka je to konkurencija!...

Priđe mu gospodin omalen, buljavih očiju, s postriženom bradom i kratkim čibučićem u zubima, pa ga upita kriveći usta na jednu stranu: — A šta ti je to, brale? — Koje?

Lepo ga, kažu, ponese u oblak kao perce, a u žilju mu zapleten čovek, crn kao ugarak, a zakačene mu na usta, pa kroz obraz i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata mu upleten kantar čitav onako sa sindžirom i jajetom...

— upita Vidak i uz to namignu na Goluba te ovaj usta i nestade ga nekud iz mehane. — Što ne bih? — odgovori Sreja. — Ako je dobra kuća, najmio bih se još ovo leto.

nad nosom, oči male i udubljene — nisu najživlje, brkovi mali a retki, nos mu prilično zakovrčen naviše i šiljast, usta velika — skoro do ušiju. Ako mu bude 29 godina, više nema. — Nego čekajte da vas nešto upitam!

— Adžijazmom, Ćebo! — viknu Purko. Ćebo u onoj hitnji ne pogodi da ga zalije baš u usta, nego ga poli po licu. U taj mah izlete vampiru iz usta pramičak nekake maglice — sušti leptir i odlete nekud.

Ćebo u onoj hitnji ne pogodi da ga zalije baš u usta, nego ga poli po licu. U taj mah izlete vampiru iz usta pramičak nekake maglice — sušti leptir i odlete nekud. — Ih, uteče leptirak! — povikaše mnogi.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Mrzilo ga potrčati i ukaljati se. Da mu je otkud da padne s neba u usta. Pa je izbegavao poslove i muvao se oko sudnice i hana. Ni u čemu nije uživao koliko u dočeku i ispratnji Turaka.

koja se ne da ničim isplatiti... Niti je šta jeo ni pio. U samo veče zatraži vode te ispra usta, koja mu behu, od silnog duvana, ogorčala... 3. JARANI Aleksa Aleksić i Ivan Miraždžić bili su susedi.

Stanko priđe. Mesečina obasja lice njegovo, a hajduk se zagleda u nj. — Dobro — reče. Pa se okrete, namesti ruke na usta i zalaja kao pas. Lavež se odazva. Nije mnogo prošlo, a dvojica oružanih ludi pojaviše se iza grma...

razloga nagonili su je da i to izusti, ali tu beše i onaj stid što ga je s majčinim mlekom posisala, i on joj zapuši usta... „Pa i nana sad ćuti!... Što me bar ne zapita štogod? Što joj to malopre ne rekoh? Sad bi mi bar bilo lakše.

Pa ga glede one lepe oči, pa se smeškaju ona rumena usta... „Jelo!... Zar si ti?!” — reče on. — A ona klimnu glavom.

— upita Nogić Devu. — Eh, kako!... Ja moram znati!... Čuo sam!... Sve na belom svetu, sve što ova moja usta kažu, ja ili čujem ili vidim!...

— Sad puštaj!... — reče on. Pustiše. Marinko se koprcnu dva-triput, oči mu iskočiše, a jezik ispade iz usta. Stanko pogleda Krušku. — Jesi video, Turčine? Ali Kruška ni da bi reči. — E, sad je na tebe red.

Svaka rečenica iz usta njihovih bila je puna duha. Neka mi oprosti istorija i svi slavni Nemanjići, ali ovo doba, doba od 1804.

— A što me pitaš?!... Zar ne znaš?!... — Pa... znam, ali sam željan tvoga razgovora!... Željan sam čuti to iz tvojih usta!... Znaš otkad to nisam čuo!... Šest godina ti si bila moj san... Ja sam u pameti zamišljao samo tebe... pa jako...

Šest godina ti si bila moj san... Ja sam u pameti zamišljao samo tebe... pa jako... hoću da to čujem iz tvojih usta!... Jesi me poželela? — Jesam!... — Mnogo?... — Kao travka rose! — reče ona, a rumen joj obleva lice...

— Ali stegni srce, zapečati te suze. Jer me suza prati kroz ceo vek!... Ja sam željan nasmejanih usta i milošte, a ne suza!... Ona ubrisa oči i nasmeši se. — Tako, srećo moja! — reče Stanko, pa je zagrli.

Tada ćemo učiniti jedan juriš. Moler će udariti s boka... Alal im majci ako se održe!... Lako je tekla reč sa usta Čupićevih. On govoraše tako ubedljivo da se svima učiš da drukčije biti ne može. I sve ih nekako otkravi.

Dučić, Jovan - PESME

I kad u to veče što sve većma mrači, Približismo usta što ledeno ćute, Vaj, mi osetismo, s užasom, da znači I taj svaki poljub smrt jedne minute.

Putem punim zova, Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno Oči pune zvezda i usta stihova. Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja Svetlost, kô padanje neke bele kiše; Maslinova šuma u daljini sanja...

A laž sa usta koja poljubim (Otrov u zlatnoj čaši pričesti, Ubijca s mačem svojim stogubim) Mrači sve pute moje ničesti.

A veru moju crkva ubila, A moju sumnju strah zaledio, Usta me laži samo ljubila, Izdajnik samo za mnom sledio. Moj se duh božjeg vina napije, Srce se svetoj reči otvori, A

Tad su pred tajnom što je morila, Sva usta stvari progovorila. Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje, Slušam sve tvoje sjajne glasove; A čekam kad sve mineš

duha svoga, Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta; I ja čujem blage reči večitoga Kako mi prolaze kroz srce i usta.

I tako dve naše ljubavi očajne, Ogrnute lažju večitom i niskom, Stoje nemih usta u dnu naše tajne — Dva crna pauna na zidu starinskom.

ZA ZVEZDAMA Ubrisaću s usta mučnu kap gorčine — I kao kraljević iz starinske bajke, Poći ću za glasom što zove iz tmine, Kao glasi davno

Plod mojih samoća, beše puna sete; Plod mržnjâ, usta ti behu otrovana; I plod mojih sumnja, ti si prešla, strana, Sav put s plačem kao izgubljeno dete.

Njen je plašt sunčani možda tkivo laži; Laž s tih usta kaza reč najdublju njene Strašne misterije; no dok udar traži, Sve cveta pod njenom nogom kuda krene.

VARDAR I usta prorokâ i mišca junakâ, Napiše se snagom tvoje svete kapi. Sad kroz naša srca idu krupni slapi Tvojih svetlih

Nijedan me nije osetio za sobom, jer je noć bila šumna i zato što su bili umorni. Bela para iz njihovih usta i sa tela dizala se u jednom zajedničkom pramenu magle. Kola su naporno odmicala napred.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Pomoćnik je prebacio nogu preko noge, cupkao, gledao u tavan i namestio usta kao da će da zviždi. Meni je nešto igralo pred očima, te mi se činilo kao da se Đorđe s nekim rve.

se da mama ne opazi na meni kaku promenu, pa čim sam je opazio da dolazi u moju sobu, ja sam odmah trpao moju cigaru u usta i tražio žigice, dok mi ona naposletku ne izbroja sedam kutija koje su mi stajale pod nosom na mome pisaćem stolu.

Znam, jedanput drži on na krilu mog malog bratića. Dao mu sahat da se igra, a moj Đokica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neće da otvori usta.

Dao mu sahat da se igra, a moj Đokica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neće da otvori usta.

Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh pa nekoliko puta razvuče malo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra mu se koža.

” I onda, a ne znam zašto: „Bože, ubij onoga Zelenbaća!” Dugo smo se tako molili. Posle moja mati usta, pope se na stolicu pa celiva svetog Đorđa.

Ja se okretoh ali ona ne reče ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuće, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima.

Za njom se diže i sestra. Kao kaki dusi! Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima za njom prista i seša. — Ostani kod dece! — prošaputa majka, pa iziđe napolje.

nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masno-žuti, ali ne mršavi obrazi, mala usta s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela košulja i kao mleko čista sablja — sve to izdavaše

Znam ja, ako ćeš, i „zemlja jesi, u zemlju otideši”! Ali daj ti, brate, štogod u živa usta! Vidite: to je čisto... kako da kažem?... to je strašno pogledati! dovde odsečeno, — a čovek hoće hleba!

nemoj što da se ljutiš! Đeda sasvim izdiže glavu, srdito oturi od sebe saćuricu s grahom i na bezuba usta ljutito istrese: — Znam ja to sve! A kakav si ti, more, čovek? Zar si se ti našao s onom... onom... Malko ućuta.

— Dobro, idem!... Zbogom, srce moje, ako umrem... Petrija joj metnu ruku na usta. Anoka skide ruku i savi je sebi oko vrata: — Ako umrem, nemoj me po zlu pominjati! A sad idi, molim te!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

onome što priča gospoja popadija Ćirinica (a to je prisna prijateljica gospoje Spirinice), a što je iz njenih rođenih usta čuo i zabeležio sam pisac, vele da je dobio taj nadimak otuda što se odavno, još prve godine, kao mlad popa,

mog’o bi još da posluži. — Ta, man’te ga dođavola, — veli gospoja Persa zevajući i zaklanjajući usta, — a šta već nismo probali, i kud ga nismo šiljali, pa ništa. — Nepopravim je! — veli pop Ćira.

Pravi Nojev kovčeg! Bilo gusaka ugojenih tako da, kad ih pop Spira vidi onako u perju još, a njemu pođe voda na usta; pa luckastih ćuraka i među njima glupi i uobraženi ćýrak, zodovoljstvo komšijske dece.

ni primetili, a i sama Jula kao da nije sve ni dočula; ona se predala jelu i srkala, i svaki čas brisala naizmence usta salvetom ili lice keceljom. — Izvol’te paprikaša, ako vam se dopada; izvadite još jedared, — nudi ga pop Spira.

na stolu, i udovice sa brošom nezaboravljenoga pokojnika; neke grupe sa licima kao porculanske »supšisle«, bez nosa i usta, a sa očima mastilom popravljenim, i naposletku kao poslednja u albumu slika čuvenog lopova Roža Šandora, bavećeg se na

’Ajd’ spasi bog! — veli pop Ćira pop-Spiri pa se kucaju i piju. — Al’ baš ste mi iz usta izvadili! ’Ajd’ spasi bog! Pa, da se to ide, — veli zadovoljno pop Spira ustajući. — Znam ja nju dobro!

njega zinuli pa slušaju; poneki još četvrt sata ostao sa ražjapljenim ustima od čuda, sve dok mu nisu kazali da zaklopi usta i da ide spavati.

da me je begenisala; jerbo, kad god prođem pored nje, a ona se uvek ondak seti pa namešta maramu i zulove, pa namešća usta i pòglêda me, a kad već prođem, a ona se uvek ondak iskašlje malo, pa me pita: »Kako ti je, Nićo, brez žene?

— Pa šta su ti se zavezala usta kad ih imaš, fala bogu, pa da im kažeš da valjda još neko sedi u ovom sokaku? — A da šta sam nego to uradila!

— Ne brini se ti! Zapušiću mu usta, da će pamtiti dok je živ kad se sa mnom dišput’o. — A možeš mu i to reći: da se dockan setio.

— Gospodin’ Ćiro, — viknu imperativno pop Spira, — ćer da ste mi ostavili na miru! Ne ispirajte usta s njom! Nju mi ostavite na miru.

Stala je kao okamenjena, pa nije znala ni reči da kaže. Bilo joj je to čudno, neočekivano, što je čula iz usta Julinih; nije verovala svojim rođenim ušima, pa se zato i zamislila.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Lice joj sitno, staro i puno nekih belih, velikih malja. Usta joj i vilice sve obrasle u tim maljama kao u nekoj bradi. Samo joj oči krupne, bele.

— silom počeše svi da ga uveravaju te on ispi. Ali odmah skoči i gadeći se poče da se trese, rukama briše usta... No ovi ga silom opet posadiše i počeše još više da ga diraju, peckaju za ženske. — A, jesi li, a?...

— A, jesi li, a?... Jesi li se voleo s kojom? On je jednako brisao usta, okretao se od njih ali, već ugrejan rakijom, i mucao je. — Pa... imao sam... Ali dalje ništa nije hteo više.

Oni su morali sami da nagađaju, opisuju mu, a on je samo ili odricao, ili tvrdio jednako brišući usta i gadeći se od rakije i otimajući se da ide. — A kakva je ta bila koju si voleo?... — produžavali su oni da nagađaju.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— Kako vam se sad dopada moja Savka? — Izgleda kao boginja! — Neće ni miraz faliti. — Kanda ste mi iz usta izvukli! Baš sam vas hteo o tome upitati. Kažite mi pravo šta će dati gospodin tata pored frajle Savke?

— Dakle, kolo. — Vidite da znate! Sad poče ona kolo svirati, ali tako zbunjeno, prebrzo i šeprtljavo da Ljuba usta krivi, ne dopada mu se. Ona to primećuje, pa hotimice sve gore i gore svira, a sama u sebi smeh zagušuje.

Tu namešta usta. Sad ih malo jače skupi, sad opet popusti, pa se malo smeši, a očima izvrće da pogled ugodi. Naposletku se sasvim

— Zapovedajte! — reče tako slabim glasom kao kad se žmure igra, samo da ne poremeti usta. Čekmedžijiću se nešto mrak čini u sobi.

Sad neće da zna za njega, no odmah pokvari usta i skine haljinu, lanac i brazletne. Mati javi čikaGavri da devojka ne pristaje.

Pameti je oštre, jezika uglađena, kad govori, misliš med joj iz usta teče; ali, u srcu joj leži sama pakost i sujeta. Neko je kazao da je čoveku jezik dat da njime misli sakrije svoje.

Gde su se susreli, tu je neka kačara, oduška velika, a grdna kaca u dubljini usta baš pred oduškom razjapila. Berberin, na starom fraku ružom zakićen, rad bi Marka mimoići, no ne da mu Marko.

Sednu. Mica štrika, pa zapodene razgovor. Alka sedi na divanu i gleda u oči, u usta Mici, šta misli, šta će prosloviti. — Ala je taj Svilokosić čudan čovek!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

fantastičnih vesti i svakojakih kombinacija, cirkulisalo je punom parom, pa je sve to primano za gotovo i letilo iz usta u usta, kao nasušna potreba prvog reda na kakvoj pijaci prepunoj i kupaca i prodavaca, kojima je stvarno i

vesti i svakojakih kombinacija, cirkulisalo je punom parom, pa je sve to primano za gotovo i letilo iz usta u usta, kao nasušna potreba prvog reda na kakvoj pijaci prepunoj i kupaca i prodavaca, kojima je stvarno i najozbiljnije stalo

najvoliš, molim da me one uteše, ali i one plaču sa mnom, jer ih ni ovoga jutra nisu grizla tvoja muška, rujna i topla usta. Dođi, oh dođi, oni te čekaju, tvoji divni crveni cvetići.

Oh, daj mi tvoja usta! Bože smiluj mi se! Vijem se kao crv, previjam, štipam, onesvestim se, a taj zanos, ta groznica, ta strast...

širile i krivile nekako svirepo, potajnički i ogorčeno; nos mrdao, žile nabrekle, čelo mrštilo, a poluotvorena vlažna usta blesavo zjapila, gornja usna grčila i podrhtavala, znoj curio sa obraza i celo lice preobražavalo u neku ružnu masku

— Pucaj! Pucaj! i bezumna, gorda zver zabaci onu lepu glavu Meduze koja okamenjava. Bled, ukočen, zinulih usta, sa osećajem neke vrtoglavice i potmulom grmljavinom u ušima, Hristić najedanput ispusti revolver iz one ukočene ruke.

kome je bradica drhtala, i čija je majka, prljavom i mokrom džepnom maramicom, brisala svoje obraze i ona zapenjena dečja usta na koja su se kupile muve. Samo je pronalazač fitilja spavao s bradom na grudima i patentom među kolenima.

mi svoje piće To je slučaj da sam nju sreo mogao sam sresti drugu I pred tom drugom, onako isto, otvoriti svoja žedna usta da prime njezin napitak.

Zapamtite: kroz nekoliko godina ova zemlja biće raj. Šta na to kažate? A Jurišić preneražen, zinulih usta, široko otvorenih očiju, radostan kao u sred nekog čarobnog otkrića, sluša ovo iz svoje sobe, zadržava dah, ne diše.

Afrika

katoličke sa latinskim rečima, engleske ratne i crnačke, sve su bile podjednako čarobne i uzbudljive iz njihovih usta. Vuije je bio primoran da prizna da je to divno, i da je to Afrika. Sedamo u čamac i prelazimo u grad.

Između drva dižem neki nepoznati plod, nalik na prezreo krastavac. Žedan, pritiskam ga na usne pa mi se začas usta ispuniše svežim sokom ukusa ananasa i limuna.

Jedino kad govori crnkinja, kad se vidi vlažno crvenilo unutrašnjosti njenih usta, što čovek jasno biva svestan njene nagosti. Golovrati orao–lovac kruži nad nama.

Pokazivali su mi maske njamua pod čijim otvorom za usta postoji kao neka vrsta klarineta od izbušenoga meteorita. Meteorit je uopšte kamen neobično cenjen od urođenika i služi

Ubijena žrtva privezana je za budućega fetišera, grudi uz grudi, ruke uz ruke, usta uz usta. Tako spojeni spušteni su zajedno u duboku jamu koja je pokrivena granjem i lišćem.

Ubijena žrtva privezana je za budućega fetišera, grudi uz grudi, ruke uz ruke, usta uz usta. Tako spojeni spušteni su zajedno u duboku jamu koja je pokrivena granjem i lišćem.

Lica skoro sublimnog od tragičnosti. Oči ogromne, svetle, raširene od straha, usta od uveta do uveta. To celo držanje, ta neprestana zabrinutost i strah, ta ograničenost, sasvim su životinjski.

mogao na nju staviti svoja usta. Crnac je imao krvave ožiljke od zuba. Očistio sam ih alkoholom i jodom, u čemu mi je sam N. pomagao.

Dva dana već ja nisam pio ništa što bi bilo svežije od vrelih sunčevih zrakova; i, ovako u noći, moja su usta bila sasvim ispucala od žeđi.

Dok koračaju, one, zabavljajući se, uspevaju da jezikom sasvim uvuku ovaj štapić u usta i da ga ponovo prometnu kroz usnu. Njihove su lubanje sasvim izbrijane: one su plašljive, zbunjene i divlje.

uska u kukovima, zatim snažni, ali mirnih linija, udovi i glava kupastog temena, Dugih očiju i ravnih isturenih usta, iznenade sve one koji su ikada vole li egipatske umetnosti.

sam napustio obalu Okeana, a kad bih mogao predstaviti šta znači u Africi led za oči koje su sagorele od sunca, za usta koja jedva govore od žeđi i ispucalosti, razumelo bi se zašto mi je život odmah izgledao neverovatan.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

To je sad nobl. Zato gledaj da su ti uvek takvi obrazi, a ne paorski: crveni. Usta uvek tako drži kao da bi se smejati hotela, premda je kod noblesa regula retko, ali iz glasa smejati se.

JUCA: (Prokleta devojčura!) dobro. Ako ti nije mlogo najedanput, ne branim. De, da vidimo najpre hod i usta. KATICA (producira se). JUCA: Dobro, kao generalica! Sad stani. KATICA (stane). Gledaj mi pravo u oči.

DIMA: Den ine! JANjA: O kuga di si, da prođiš kroz moju uvu i iziđiš kroz njegova usta! deset hiljada forinta, bre! DIMA (maja rukom): Epajsun. Znaiš što, kir Janja? Da ti rečim na srpsko jednu slovo.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Zatim je počeo, sam, bez ičije pomoći, da se oblači i češlja. Ni tada ne vadeći kamiš iz usta. Garsuli, jetko, samo se nakašlja i šmrknu malo burmuta, iz burmutice koju je držao kao da je flauta.

Veli, on je želeo, zasada, samo da ih vidi. Želeo je da čuje, iz njihovih usta, da li je to, zaista, tačno da su se oni, svojeručno, upisali na taj spisak Ševičev, ili ih je neko drugi – možda

Trifun je stajao poguren, sa nekom krivom, turskom sabljom u ruci, velike glave, brkat, a iz usta su mu malo virili dugi, konjski, zubi.

Pošto je morao da nešto kaže Garsuliju, koji se stalno vrteo oko njega, Engelshofen je izvadio svoj švapski kamiš iz usta i doviknuo mu: „Možete da poručite, od mene, grofu Harahu, da je matori magarac.

Bili su ostali otvorenih usta. Većina tih ljudi razumela je nemački jezik, kojim je reskript bio napisan, ali kao što su papiste, među njima, razumeli

Slutili su da je, najzad, došlo ono najgore, i ostali su ubezeknuti, jer je, najzad, eto, došlo. Stajali su otvorenih usta. Brada im je bila spala.

Ali se „nećemo da budemo pavori“ sad već orilo, kao urnebes. Engelshofen je bio izvadio kamiš iz usta, ali nije bio ustao. Bio se samo nagao, nad balustradu, i namrgodio. Garsuli je, međutim, bio ustao i prebledeo.

zagledan u tu gomilu, koja se, ispod paviljona, sad, gurala kao pijana, u kojoj se videlo kako neke vezuju i kako im u usta šubare guraju.

U vazduh. Od straha. Videv oko sebe to more izbezumljenih lica, razjapljenih usta, zakrvavljenih očiju, i, kad udahnu prvi miris pištolja, Garsuli, hitro, pritrča svojim kolima, opkoljen oficirima,

“ Njegov brat, sav u plavoj čohi, srebru, srebrnoj kićanki, odgovarao mu je, zavaljene glave, ne vadeći kamiš iz usta, kao da mu neku milost čini: „Nije ti Pavle kriv, debeli! Kriv ti je Garsuli!

Neuki, nepismeni, ali bistri, osvetoljubivi, Mahalčani su se noću, na roglju, sašaptavali i prenosili vesti od usta do usta, kao što se prenosi žeravica od kuće do kuće. Znali su oni šta hoće temišvarska gospoda.

Neuki, nepismeni, ali bistri, osvetoljubivi, Mahalčani su se noću, na roglju, sašaptavali i prenosili vesti od usta do usta, kao što se prenosi žeravica od kuće do kuće. Znali su oni šta hoće temišvarska gospoda.

Teodosije - ŽITIJA

Znam, Gospode, da je tebi sve moguće što god hoćeš, i da iza reči ide delo koje se dahom usta tvojih svršava. Usliši me slugu tvojega i ne prezri moljenja mojega, za što se tebi, Bogu svome, prilježno molim!

Čuđaše se stariji brat sladosti jezika i sili reči blagodati Božje, koja izlazi iz usta mlađega, i reče u sebi: — Otkuda je ovome dana premudrost da ovako govori?

da zapreti onima koji se na me podižu, da vidi neprijatelj moj sramotu svoju i da se postidi, i ruku svoju da položi na usta svoja, da se užasne i uboji, i od straha uši njegove da ogluhnu.

Jer čujmo i onoga koji govori: „Koji od nedostojnoga u dostojno izvode, kao usta moja biće“. A sveti, sećajući se mnogoga govora u vlasti, pokoja i opuštenog života, i nedostatka da se molitvama

i blagorodni n sav narod sabrali, sveti arhiepiskop sede sa samodršcem bratom, i otvorivši bogorečita sveta svoja usta ka svima, reče: — Braćo i drugovi, i čeda u Bogu, saslušajte reč moju s pažnjom dostojnom vaše ljubavi, na vašu korist!

Milost tvoja, Gospode, pomože mi, milosti tvoje, Gospode, na veke uspojaću i usta moja objaviće hvalu tvoju po sav dan spasenje tvoje“.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Nek bježi kao što radi miš, pa će se spasti. Zašto mi sam skače u usta? Ni ja ne skačem u usta onome zlikovcu i buvolovcu Žući, pa mi je koža sve do danas zdrava i čitava. Ali sad!

Nek bježi kao što radi miš, pa će se spasti. Zašto mi sam skače u usta? Ni ja ne skačem u usta onome zlikovcu i buvolovcu Žući, pa mi je koža sve do danas zdrava i čitava. Ali sad! Kud li me ovo vozi moj čiča?

Tošo, luđi si od svakog miša, glup si kao sam Žućo, šašav si kao slanina koja sama ulijeće u tvoja usta! Dok sam tako sam sebe grdio, eto ti opet nekoga. Bila su to dva zeca. Poznao sam ih po glasu.

Zbrkaše se i poremetiše sve rečenice koje je Šarov smislio za svoj ratni plan, pa mu iz usta izletješe samo neke nepovezane rečenice: — Lav... mačak... bježi... kruška... mjesec ... — Šta to buncaš?

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

mi samo na pamet Misli moje obraz da ti izgrebu Iziđi samo preda me Oči da mi zalaju na tebe Samo otvori usta Ćutanje moje da ti vilice razbije Seti me samo na sebe Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa Dotle je meću

smilja dosta slatkih trica Ništa neću da čujem ništa da znam Dosta dosta svega Reći ću poslednje dosta Napuniću usta zemljom Stisnuću zube da presečem ispilobanjo Da presečem jednom za svagda Staću onakav kakav sam Bez korena bez grane

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Ako bi novine to objavile, one bi mi otele kapital koji ja već imam u ruci ili, bolje reći, otele bi mi zalogaj iz usta. Da ih pretečem, ne ostaje mi ništa drugo do da još noćas ispišem brošuru i sutra po podne da je pustim u prodaju.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Nije potrebno da govoriš kod kuće o tome, znaš. - Znam. Tata će te ubiti kad dođe! - Skupila je usta, a oči su joj postale malo crvene pri krajevima, dok me je gledala kao da me gleda poslednji put. - Neće.

U zagrljaju, zatim, bila je gipka i sveža kao mlada vrbova grana, a i usta su joj bila takva: detinjski hladna i sveža mirisala su na bilje. Osetih kako mi kolena dršću. To je to.

Nije se desilo ništa, bar je ona, Rašida, ubeđena da nije. - Još su ti usta vlažna, znaš! - Znam. Ujela si me. - Ujela?

Onda u sledećoj godini ne bih morao da učim i pišem sve one referate? Osećao sam kako mi gorčaju usta. Još jednu godinu slušati sav ovaj davež bilo je gore nego osuditi sebe na robiju.

One su se smejale, zaklanjajući šakom usta da im se ne vide socijalni zubi koje je pijani zubar pravio uvek pola santimetra duže, tako da s njegovim zubima niko

zubi koje je pijani zubar pravio uvek pola santimetra duže, tako da s njegovim zubima niko nije mogao da zatvori usta, dok ne bi otišao u njegovu privatnu ordinaciju.

U mlakom, zlatnom vazduhu, mirisnom kao med, njena su usta bila poluotvorena i rumenkasto sveža kao prve trešnje. Sigurno bi bila i tako hladna da sam ih dodirnuo, ali ja ih

Ovako sam samo stajao i zurio u nju kao da prvi put vidim tu kosu okupanu svetlošću zalaska i te oči kao u dečkića. Usta su mi bila sasvim suva. Ona me je gledala pravo u lice, onda se istrgla i viknula: - Ti si gad, ti si jedan šašavi gad!

Otac nije rekao ništa. Upitao sam ga gde je Vesna, ali ni jedno od njih dvoje nije otvorilo usta. Sedeli su i žvakali gledajući se kao da su jedini na svetu, a onda je otac rekao da je Stanikina bela kafa nešto

To ju je ohrabrilo. - Mislite da su navikle? - Sasvim sigurno. - Kako znate? - šapnula je i stavila prst na usta kao da se boji da neko ne čuje. Taj neko, međutim, nije postojao. Najbliži pecač bio je udaljen sto metara.

Onda sam je video kako otvara i zatvara usta. Pevala je opet pesme o brodiću, a meni su strukovi poigravali na vodi. Riba je kao luda naletala na mamac.

iza kapije malo trebalo da se nasmejem na sav glas, a možda sam se i nasmejao pa mi je Rašida stavila ruku preko usta, sada se već ne sećam.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Oko pedeset godina star, srednjeg stasa, suv, lice okruglo, nos „na nebo vopijušči“, usta uvek na smej gotova, oči sitne, zelene, lice uvek na ironiju ili šalu gotovo. Duhom pretežniji od gospodara Sofre.

— Ded, Lenka, popevaj! Znaš one moje. Lenka je već znala šta otac želi, namesti malo usta, pa započne. „U mjestu prijatnom, tihoj pustinji”...

Sad još donesu jednu bocu „auspruha”, te časte armicijaša. Kad je jezikom ovlažio usta, čašu nagne, pa se prekrsti, pa tako ispije. — To je tokajsko vino, to moram piti. Bogzna kad ću još do njega doći.

— Zar se o tom sumnjate? — Bože sačuvaj, ta ja znam da su vaša usta zatvorena kutija, — nasmeši se. Oči lepe, kao žižak svetle. Kakvo neopisano smešenje, kakva svetlost očiju!

Šamika je doneo lep buket, pa joj na prsi zadeva. Juca gleda dole na buket. Oh, kakav je to pogled! Lepa još usta smeše se, a oči zapaljene, kanda joj dušu gore. Juca uzdahnu, pruža Šamiki ruku. — Ja sam bio kod matere. — Znam.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Ležeći satima na njegovim grudima, ona mu je, šapućući nešto nerazumno i nerazumljivo, ljubila rebra, grlo, oči, usta, uši. Krivonog i težak, on je tih poslednjih dana opremao svoje ljude, jašući ceo dan. Psovao je njene zagrljaje i poljupce.

za kosu, svojim vezovima na klobuku, koji se zaplitahu i u njeno odelo, jednako je, ljubeći je sad, za rastanak, u usta, ponavljao slatke reči, na koje je bila navikla u prvoj godini braka.

Vezanih ruku i nogu, zapušenih usta, dahćući, očekivao je da ga ponesu i trzao se s vremena na vreme, kao i ovi ovnovi koji su tu, pre klanja, ležali.

Kad mu odrešiše noge i odvezaše usta, i kad ga uspraviše, zajauka, predosećajući kako ga šibaju već, ali to mu ništa ne pomože, u istom trenutku bio je već

se to svršilo za nekoliko trenutaka i felčer ga je onako onesveslog prao i vezivao, ne mogavši da mu nađe ni nos, ni usta, ni oči, ni uši. Ni rođena majka, da ga je uzela na krilo, ne bi ga bila više poznala.

Mada joj nije bilo do pesme, i mada beše uplakana, pila je i pevala. Skrivala se sa mužem i ljubila mu vrat, grudi, usta, uši. Aranđel Isakovič, sasušen i žut, proživeo je to nekoliko nedelja kao u paklu.

U nozdrvama samo imala je rumeni i tame, a usta joj behu manja i drukčija no pre, bleđa i sasvim tiha, pod jednim, neprestanim, čudnovatim osmehom, koji se nije gubio

Kad se opet pojavi, u svetlosti nad vodom, među konjima pobesnelim od straha, nije mogao da viče, jer su mu grkljan i usta bili puni peska i vode.

Sa prstima i noktima punim konjske dlake, kojom mu se napuniše i usta, on se dohvati trske, zatim panja, na koji ga izvukoše, sveg ulepljenog blatom što mu je curilo sa očiju, iz ušiju, iz

Tresla je rukama, bleda u licu kao kreč, razrogačenih očiju i razjapljenih usta, iz kojih ipak nisu mogle da izlete reči.

I tako joj se, kroz plač, činio Vuk Isakovič i njegova koža i njegove oči, usta, kao neko bilje i sazvežđe koje nije mogla da zaboravi sve dok joj se, u mislima, ne pojavi onakav kakav je sad:

Vrisnuvši najposle prigušeno, ona pred zavesom spazi i trbuh, ogroman trbuh svoga muža, njegova usta i oči i nos, ceo njegov lik na belom čaršavu, krvav, sa preklanim grkljanom, i crni klobuk, što je lebdeo nad tom glavom.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

rasporniče, razbolniče da mi omaješ dragog, da ga rasporiš i ubodeš u srce, u džigerice, za mene, u oči, u usta, ruke, noge, za mene. Sa dušom se rastavio, sa mnom se sastavio.

³⁸ U Hercegovini veruju da će, ako trudnica dâ nerotkinji „kroz plot tri puta zalogaj mesa iz usta u usta“, onda i ova zatrudneti.

³⁸ U Hercegovini veruju da će, ako trudnica dâ nerotkinji „kroz plot tri puta zalogaj mesa iz usta u usta“, onda i ova zatrudneti.

U okolini Aleksinca, beleži Đorđević, „kad se dete rodi valja porodilja onoliko prstiju još neokupanog deteta da metne u usta za koliko godina želi da ne rađa“⁶⁸.

U Šumadiji, kada dođu povojničarke, porodilja zagrize pogaču od prve povojničarke, a onda taj zalogaj izvadi iz usta i ostavi ga. Kada želi da zatrudni, ona ga uzme i pojede.

komšika trudnoj ženi i neprimetno joj metne malo soli na glavu i pazi za šta će se pre trudna žena uhvatiti, da li za usta ili za nos. Ako se prvo uhvati za usta, rodiće žensko, ako se prvo uhvati za nos, rodiće muško.

Ako se prvo uhvati za usta, rodiće žensko, ako se prvo uhvati za nos, rodiće muško.“³⁶ U kruševačkom kraju muž metne svojoj trudnoj ženi malo

Tako su muški simboli na primer: oružje, nož, nos itd., a ženski su: makaze, usta i slično. MAGIJA ZA DOBIJANjE ZDRAVOG PORODA Pošto se dete već začne, sva magijska pažnja i briga se posvećuje tome

pojede ribu, veruje se da joj dete dugo neće progovoriti, a ako pojede kokošiji želudac, dete će imati velika i modra usta.

„ispeče tri zrna pasulja, pa ih stuče i s mlekom iz svojih nedara pomeša u ložnici (kašici), i onda sipa detetu u usta te ga zadoji, a u isto vreme i sito mu drži na glavi da bi bilo sito“.

Kada žena prvi put podoji dete, valja da mu metne u usta pamuka, da bi bilo mirne i krepke ćudi.²¹ Sve ono što je rečeno o osobinama koje bi trebalo da ima „zadojiljka“

S desne strane odvoji jadan pramen kose i metne ga u usta. Detetu se veže oko vrata crven končić koji ono nosi do isteka četrdeset dana, kaže Milosavljević.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

belosvetski tipovi — Fon Brauhič, Nuvolari i Karačola; kako primaju bukete i kako ih dame sa pelcovima ljube u usta.

Pogledala ga je. Sada je vreme da se poljube. Poljubili su se. Sada je vreme da mu stavi prst na usta i da kaže: »Ćuti, ne govori...« Kazala je.

Nastaviše da igraju i Bel Ami više nije mogao da zatvori usta. Prepričavao joj je hiljadu sitnih anegdota koje je čitao u novinama, hvalio se svojim poznanstvima sa slavnim

a nikako nije htela da umre. Pošto nije mogla da pali sama cigarete, stavljali bi joj u usta već zapaljene. Pušila je i gledala nas nekako već s one strane. Želela je da što više popuši pre nego što ode.

Sin joj to reče. — Je li dobila makar samu sebe? — upita starica jedva čujno, ne ispuštajući cigaretu iz usta. Sin ponovo pogleda novine pa zatim nju, a onda reče da je »dobila samu sebe«. —Daj da vidim! — naredi starica.

pokraj limenog šporeta, a svima u kuhinji će biti jasno da se žrtvovala, da je prestarela za udaju, da je odvajala od usta, da je volela decu i da je ostala pokraj ova dva groba, a kada svima postane to sasvim jasno, sestra će se zaplakati i

Videće svog oca i majku, povećane i retuširane, majci su obojili usta crveno, a ocu rozete odlikovanja, između njih stoje on, ošišan do glave, sestra sa jabukom u ruci, i tri brata kojih se

Živi u jednim jedinim farmerkama »levis« i u jednoj jeftinoj indijskoj bluzi. Usta su mu gorka, od čežnje i cigareta. – Hej, imaš li nešto slatko? – Hoćeš li žvaku? Devojka ga uči da napravi balon.

– Hoćeš li žvaku? Devojka ga uči da napravi balon. Kada mu balon prsne, smešan je sa gumenim padobranom preko usta. Sredovečni muškarac vraća se kući sa svojom lepom tajnom. Posle slatkog ćutanja i kratkih.

Ukućani ih ljube u usta i iznose pred kuću težak slavski sto. Odnekud iz grmlja, kao da niču iz zemlje, iskrsavaju komšije, a čopor dece sa

je mrzela taj udobni restoran i sva mesta »na kojima se dobro jede«, to gastronomsko leglo — izletište, puno umnoženih usta što su ozbiljno žvakala hranu kao da obavljaju neki važan posao, te solidne malovaroške očeve porodica, njihove uvažene

—Što ga ne pitaš? — zamumla devojčica punim ustima. —Ne govori dok jedeš! — preseče je majka. Zatvorila joj je usta novim naviljkom salate.

Matavulj, Simo - USKOK

On je dugo posmatrao Crnogorce, pa naelak usta i pođe njima. Svi Crnogorci poustajaše, kad Primorac skide kapu i nazva boga.

Smeđi brčići dijeljahu mala okruglasta usta od prava nosa; obrazi mu bjehu takođe okruglasti, a čelo prostrano i ravno; oči plave, velike; na desnoj strani

Knez drago, veoma iznenađen, usta i reče: — Šta je, braćo, za ime božje!? Što stojite gologlavi preda mnom, kao pred vladikom!? Kad je još to bilo!?

Poslije su me izliječili i osudili na robiju u vojsci. Svi se ubezeknuše. Knez od čuđenja izvadi čibuk iz usta, diže obrve i zapita ga: — Ma, dakle, ti nijesi ćesarovac?

Sve četvoro vidješe sličicu, poprsje žensko. Bješe plava, bujne kose, velikih očiju, malijeh usta, u ružičastoj haljini. — To mi je sestra — reče uskok. — Vidi se gospodski soj — reče Krcun. — Aoh, divna li je!

— Metaniše, sinko, i bogu se moli po svu noć! Danas je jednoničio! Ništa u svoja usta uzeo nije, nâko u mrak zdjelicu čaja. — A što je to čaj, striko?

glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni. I zato da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvoga iz ruke tvoje! Kad zemlju uzradiš, neće ti više davati blaga svojega.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

on pronosi: dve; koja ima tri, oni viču: pet; dovijaju se kako mogu; samo smo se mi stisli pa ne smemo da otvorimo usta. OTAC: Ti znaš, odkad se pokvari ono što nisam pre venčanja položio novce, odbiše se ljudi.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Opisujući staračka usta, pesnik stvara upečatljiv epigram: Bunar kada ćute, Bumbar kad se ljute Što je i duhovito i jezgrovito, dok banalno

i to želeo sa jednom čistotom koja me je kadikad postiđivala, optužili su za širenje štetnih shvatanja, i zapušili mu usta. Ostavši bez vazduha — bez svojih slušalaca — godinu dana kasnije je umro.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

to je ep sveden u dijaloge, u kojima ima mnogo visoko lirskog elementa, naročito u mislima vladike Danila, kroz čija usta je sam Njegoš govorio. Bilo je pokušaja da se Gorski vijenac igra na pozornici (1897. u Karlovcima, 1902.

Kada je pisao Gorski vijenac Crna Gora je preživljavala teške dane, kao u vreme vladike Danila, i kroz usta vladike Danila u svom spevu Njegoš je kazivao svoja sumorna osećanja i crne misli o sudbini srpskoga naroda, kao što je

Danila u svom spevu Njegoš je kazivao svoja sumorna osećanja i crne misli o sudbini srpskoga naroda, kao što je kroz usta igumana Stefana iznosio svoje filozofske ideje.

Ovoga puta Karadžić je beležio verno, onako kako ih je »prepisivao iz usta Srba i Srpkinja«. Ali cilj skupljanja tih pesama još mu nije dovoljno jasan, i on u ovu zbirku unosi »nekoliko novih

Milićević, Vuk - Bespuće

zastrte svjetiljke, jednog čovječuljka, mršavog i kržljavog, s malim, neurednim, nakostriješenim brcima koji su ulazili u usta, sa žutim licem i sitnim očima; šćućuren zguren, zbijen uz drvo, nepomičan, s velikim rukama koje držaše nespretno na

Pred osvit, on osjeti još veći umor, očni kapci bijahu mu teški i zapaljeni, duvan mu nije prijao, usta mu bijahu gorka, i olovna malaksalost umrtvljavaše mu cijelo tijelo.

Kad je ušao, ona se nije ni makla, nije otvorila usta, već digla samo oči i pogledala ga jednim čudnim pogledom. Samo se čuo njezin bolan, brz dah u kom se osjećao jauk.

Sremac, Stevan - PROZA

trpela najneslanije šale, tim pre što se već na njih navikla, jer ih već skoro sedam godina jedne iste čuje iz njegovih usta. Tu bi se do osam časova, do kancelarijskog vremena, razgovarao s društvom.

Posle podne bi, čim kašiku iz usta baci, hitao, da se sve batrgao, da što pre stigne u kafanu, da poigra malo »žandara« do dva časa.

Na licu im čitaš ponos, a oko usta, koja su već sad puna vode od divnih slika koje im već unapred stvara pomoću mašte njihova oblapornost, vidiš neku

A slobodno, čikam svakoga sovjetnika ako njegova pečenica bude ovakva! Pogle, priko! A? Pljušti ti voda na usta k’o bandistu na rasečen limun. Hehe!! Uživaj, priko. Dakle, gilta?

dede, Kajo, tvoga »jegera« u obraz. Gospoja Kaja se najpre i kao naljuti, i naprći usta tako jako da joj sva tri mladeža čisto odoše na jednu stranu.

Jova je zadovoljan bio s njom, i uvek je hvalio. Pa tako i danas na Božić, puna mu usta njene hvale, pa nastavlja: — Dobra kućanica, to ti, priko više vredi nego ova puna soba dukata.

a desnom mu predaje u ruke pero, a gđa Kaja se naslonila iza leđa na polaženika, pa mu jednom rukom meće »puslicu« u usta, a drugom ga blago pomilova po kosi.

I tu su deca lepo mogla saznati: da krava ima četiri noge i peti rep, dva oka, i uveta dva, i usta; oči da vidi, uši da čuje, usta da jede, i noge da ide, rep pak da se brani od muva.

deca lepo mogla saznati: da krava ima četiri noge i peti rep, dva oka, i uveta dva, i usta; oči da vidi, uši da čuje, usta da jede, i noge da ide, rep pak da se brani od muva.

Radičević, Branko - PESME

Zdravo i ti, momo, tudi, Da divna si, sele pusta, Odi amo, od' na grudi, Da t' poljubi braca usta.“ (1843, nov.) PUTNIK I TICA Divno gora lista, Divno sunce sija, Divno reka čista Zrake mu odbija.

Moma pravo ka meneka šeta, Moma samo, ali kaka kleta, Kakvo lice, a kakva li usta, Kakva ruka, kakva kosa pusta, Kakve grudi, a kakvo li čelo, Kakva noga, kakvo vito telo, Pa još oko, ono čudo

želju, Jednu b' imô samo ali velju, Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi, Ta na grudi i na svoja usta, Oh željice, ala si mi pusta!

Na krmu se pas taj naslonio, A očima strašno zažagrio, Razvalio usta i čeljusti, Pa udrio u taj lavež pusti, Bože mili, ta šta mu je, šta je? Kuda gleda, na koga li laje?

I dva-triput makoše se Turci, Usta, brate, malo i veliko, Na stotine tankijeh pušaka Za hajdukom u potjeru poše, Hajduk savi desno i lijevo, Dok ne

Oh, udari gromom sada, Sada, Bože, il' nikada. Šta zapali srce moje? Oči tvoje. Šta razgore ognja pusta? Tvoja usta. ........... slatke muke? Tvoje ruke. O skupi, sunce, skupi strele, O danče, al' si ladan.

Tvoja usta. ........... slatke muke? Tvoje ruke. O skupi, sunce, skupi strele, O danče, al' si ladan. Oh oči, usta, grudi bele, Što ću bez vas jadan?

(TA NAPI SE) Ta napi se, braco, napi vinca pusta I nasrka meda s devojački usta, Čojku reko čoče, a ćušetu ćuše — Sada, višnji Bože, smiluj mi se duše!

16. O lepi vi iz usta njeni baji, Kad sedismo mi vako obadvoje! O njenog onda oka kra(s)ni sjaji, U srce kad si padô moje!

pa smo posle seli Pod drvo kakvo koje ladi seno, I vence zatim od njega smo pleli; I provodeći vreme tu mileno, Od usta poljub pili smo mi vreli: I opet malo ruka nam je rad'la, A usta su nam poljubom nagrad'la. 20.

njega smo pleli; I provodeći vreme tu mileno, Od usta poljub pili smo mi vreli: I opet malo ruka nam je rad'la, A usta su nam poljubom nagrad'la. 20.

Na to bi mogô odgovorit sluga; Al' on je skoro kô kamen studeni Te samo muči i sleže rameni. — Taj žubor ide od usta do usta, Al' niotkuda odgovora pusta, I svakom beše i teško i žao, Jer svakome je na srcu ostao.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

U svojim noćima s najviše mjesečine, ti si naslutio tu apokaliptičnu neman s kosom smrti i progovopuo si o njoj kroz usta svoga junaka, Brke. Jednog dana ti si je i vidio, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.

grgutanje, nešto tako kao kad kobila osjeti da joj je ždrijebe negdje u blizini, pa mu se javlja, nježno, preko punih usta, ne zaboravljajući pri tom svoj najvažniji posao, pašu. — Inji-nji-nji, ihi-hi ...

— Ja ću sad viknuti, pa nek bude šta će biti. Momčina se poispravlja na utrnula koljena, savija dlanove oko usta i glasno se prodere: — Ehej, Švabo, koliko je sati, zdravlja ti?!

! Otkuda baš ti ovdje? Nijesam te vidio ima dobre dvije godine. Sad Pantelija obradovano razvlači usta i širi obje ruke u susret kočijašu. — Kume Petre, oče rođeni, otkuda ti?

Kakvo ime i da daš ovoj izgubljenoj plitici zavjetrine, bez glasa i pokreta, kad u njoj nemaš volje ni usta da otvoriš.

Ej, nema više dječaka! Ta posljednja rečenica „ej, nema više dječaka“, koja mi se umalo ne ote iz usta, i samog me uplaši. Pogledah zato starca saučesnički i čvrsto zagrizoh usnu.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ilovača bar nema jezika... MAJKA HASANAGINA: Smiri se, kćeri. Vidiš li, svima im se dimi iz usta. BEG PINTOROVIĆ: Ti, stara, ćuti. A ti poljubi dete, pa da krećemo! MAJKA HASANAGINA: Hajde, kćeri.

BEG PINTOROVIĆ: Šta b dala da ga vidiš kad bude čuo? A? Dva dana od čuda neće moći ona usta da zatvori! Ima da izbulji oči, be, da tri sata gleda u jednu muvu, a da je ne vidi!

Pa ti, brate, ni sebe ne poštuješ! BEG PINTOROVIĆ: E, sad je preko jego! Odsad pazi kad ćeš usta da otvoriš! A bolje ti je da ih ne otvaraš!

(Kratka pauza) MAJKA PINTOROVIĆA: A lepo je govorio pokojni otac: „Katkad i ono što čuješ iz ljudskih usta treba da poslušaš ko da si čuo iz oblaka!

Tuđi mi pogledi menjaju lice, daju mi drugi oblik, trpaju mi drugi jezik u usta! Sutra ću opet ustati kao glupak koji se upinje da se pokaže pametan, ko slabić koji bi da se pokaže jak!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

dobro očešljati već se uvek ona dizaše ispod maramice i u neredu pokrivaše joj ceo vrat i male, sitne, pripijene uši. Usta joj behu mala i tanka, k’o paricom prorezana, oči svetle, tihe i čiste...

Popa, čovek visok, koščat, široka lica i usta, obuko novu, za sad načinjenu mantiju, pa se samo šeta, smeška, nadgleda i dočekuje goste.

Preko njegova kosmata lica prosulo se smešenje te izgleda da svaki živac i vlas trepti. Oko širokih, razvučenih usta leprša se ponosan osmeh, a prosedu, čak do očiju, bradu svakog časa gladi svojom koštunjavom, sa požutelim prstima od

I kad on, Dimitrija, ču Todino silno jecanje, plač sviju žena pa čak kijanje popino, njemu se nešto smrče, usta ga zasvrbeše i pognuv glavu, odbacujući od sebe rukama nešto, pobeže čak iza kuće, samo da ne sluša ono: — „Da li te

tek on oseti umor. Znoj ga poče probijati i njegovo crveno, mesnato lice podnadu se. Usplahiren, rastresen, otvorenih usta i izbečenih očiju, on je trčao, klatio se i batrgao.

otkrijem, zavučem ruke u njene smežurane, tople pazuhe, i, tako zguren, osećajući na čelu njen dah i dodir toplih joj usta, polako zaspim! A ti? Beše svakog dana kod nas.

I tek onda donosiš jela, ali najviše pšenice s orasima i šećerom. Ja sam seo, prekrstio noge i punim usta, a ti samo trčkaraš, donosiš, sedaš sproću mene podvivši kolena i probiraš što je najbolje. — Evo, uzmi!

— Evo, uzmi! — veliš ti ozbiljno i pružaš mi. — A što ti ne jedeš? — pitam te, gurajući ono u usta što mi daješ. — Pa takav je red — odgovaraš mi ozbiljno — mužu žena treba najbolje da dâ...

si se leđima na direk, metla ti ispala iz ruku, a ti oborivši glavu tareš čelo i nameštaš kose i to polako, mučno. Usta ti skupljena više na plač nego li na osmeh. — Šta ti je? — pitam te zadovoljno jer znam da o meni misliš. — Ništa!

Svršavaš već. Pogledah je začuđeno. Njeno smežurano lice beše pokriveno tamnim pegama. Stisnula smežurana usta, a kroz kožu vide se desni. Tek sada spazih da joj je još ono staro odelo ali već ulaskano.

Pogledah mater, i trgoh se uplašeno, jer oko smežuranih usta, igraše joj zadovoljan, jedak, podsmeh. — Šta hoće i čemu ovo?

I kako je tražila moju sliku, gledala dugo, dugo i plakala! U tom poče ona da se previja i grči. Usta joj se izgubiše u grlu, vrat uvuče... Svi skočismo oko nje.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Minerva je, boginja mudrosti, Prosvetila TVOJ duh od mladosti; Temis s TOBOM na prestolu sedi, Iz TVOJI(H) usta Astreja besedi, Koja po zemlji davno s TOBOM hodi. A sad svoje plane proizvodi. O, VEK ZLATNI! O, slatka vremena!

Kostić, Laza - PESME

« — »Sine!« odzovu se usta njena, a iz belih iz ramena ponikoše bela krila: to je bila — moja vila. — Lepirica kao bela kad bi sobom cvet

Pa mora guja pusta da traži vrućinu, zavukla se u usta, u svoju pećinu. duboko guja panu, baš usred srca mog, tu grize grdnu ranu života grehotnog.

rukom i kamen zbori, što šarnu rumen otima zori, da likom sine; Pa namet-pleme Nemice krute, u kog i topa gromovna usta, što tamo zjape golema, pusta, ćute i — slute!

Na stolu nove srpske prosvete u pročelju je čelo bilo to, al' još to čelo, još to nije Vuk. Il' usta ona možda medena što toliki ispričaše nam plam?

Il' usta ona možda medena što toliki ispričaše nam plam? Kroz usta ta je prošô poljubac što stare svoje njime celuje poštovalački mladi naraštaj; al' još ta usta, još to nije Vuk.

Kroz usta ta je prošô poljubac što stare svoje njime celuje poštovalački mladi naraštaj; al' još ta usta, još to nije Vuk. Il' onaj valjda štakolazni krok, života radna verni pratilac?

Iz vaših usta saslušaće bar i naše glase pesnički vam car; al' neće li mu mali biti dar? Ni Srbin, bome, nije narod loš, od vere mu

Zar se tako usta ljube što im zubi rodu tvome na razboju samrtnome samim škripom glave rube? Zar se tako želno-voljno obamire na toj

Jer onda bi tek delila tog ostatka vredna bila, desna ruko, tvoga mila, medna usta, vas, oh, vas!” Šesta noć se tako zbori, šesta noć se tako gori, šesta noć se tako mori, šesta noć: od naslade i

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Naime, Vuk je vrlo brzo uvideo da se narodna priča ne dâ beležiti uz usta, onako kako je pripovedač priča, i kako se to činilo prilikom beleženja pesama.

Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna,

Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva

Hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini. Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: — Sada ti pljuni meni u usta. Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobanu.

Hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini. Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: — Sada ti pljuni meni u usta. Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobanu.

Zini. Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: — Sada ti pljuni meni u usta. Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobanu.

Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobanu. i tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: — Sad imaš nemušti jezik.

on se prenu iza sna, ustade te se umi i pomoli bogu, pa htjede krenuti, ali da mu vjetar ne bi svirao u prazna usta, htjede da se potkrijepi malo. Taman izvadi maramu, kad eto ti jednog čovjeka sa slamnim šeširom na glavi.

Onda krava, tješeći je, rekne joj da se za to ne brine ni malo: — Ja ću — veli — kuđelju uzimati u usta i žvatati pa će se na moje uho pomoliti žica, a ti je uhvati pa odmah motaj na kokošku.

Tako i učine: krava stane kuđelju u usta uzimati i žvatati a đevojka na uho njezino žicu izvlačiti i motati, i odmah budu gotove.

zahvali boga, p reče: — Ja nemam oči za pravdu boga, nego te molim, brate moj, da mi dadeš vode u kakav sud da kvasim usta i da umivam rane, i da me izvedeš i ostaviš pod jelom više izvora.

A kako i neće, ima li boljeg prijatelja od majke; samo kad se spomene ime majka, puna su usta. Makar i tetka, opet je tuđin, nije joj od srca otpalo, pa da ga žali kô svoja majka.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Više bi puta pio i ja malo vina, ali ona: „Kako ja pijem vodu, pa nisam umrla“. Kad pođem u podrum, a ona mi preko usta načini kredom belegu, da ne mogu piti.

Jedva se dosetim, te prepravim sam krede u džepu, pa kad se napijem, a ja prevučem preko usta, da ne bi primetila. MAKSIM: Dobar si domišljan, kume. KUM: Dobar, kao naopako!

MAKSIM: Dobar si domišljan, kume. KUM: Dobar, kao naopako! Jedanput umesto kredom, ona mi samo prstom prevuče preko usta, a ja siroma iskren, prevučem kao što valja. Šta ga vidim, kad iziđem iz podruma, usta bela, a ona kao ris na mene.

Šta ga vidim, kad iziđem iz podruma, usta bela, a ona kao ris na mene. Od tog doba nemam poštenja da idem sam u podrum, nego me uvek ona prati.

SVETOZAR: No ni ona žena nije dobra, koja živi ko Ciganka, otkida od usta mlađima i mužu, i ne da ništa jesti. MAKSIM: Kakva je to luda presuda?

Šta bi ti reko, da si mi kum? MANOJLO: Ja bi reko da ti je gospodin poludio. Ali, pst! (Metne ruku na usta.) Sovetnik i 2000 talira! Ajde i mi da se damo na nauku. ISAJLO: Ti možeš, ali ja neću.

DOKTOR: Koje imaju crvene čvrce. ŠALjIVAC: I jeduća se gnjizda. Znate, gnjizda se mogu sama jesti; jer izgledaju kao usta. DOKTOR: Ovaj jednako svoj calajući jezik u podsmej umače. ŠALjIVAC: da namaže vaše Zavedenije suđenih s pameti.

STANIJA: Sve je u vas sramota. — Nego, kjerko, osuše mi se usta od muke. Daj mi neko slatko. LjUBA: Čekaj, majka, da ti dam nešto, što nisi nikada jela. — Vučko! 7.

) LjUBA: Evo, majka. Nego čuvaj, da se ne opečeš. (Namiguje na Pijadu.) STANIJA (uzme kašikom, duva, no kad metne u usta, đipi i uvati se rukom). LjUBA: Šta je majka? — Šta ti je? STANIJA: Ej, crna kjerko, što me ubi? LjUBA: Ali šta je?

Lalić, Ivan V. - PISMO

A više im krv po volji: Odiseju, ovna kolji — u groznici čelo gori, To na moja usta zbori Elpenor u noćnoj mori — Dane, zorom progovori!

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

do ušća Save u Dunav i ona nije prestajala da veze ni jedan jedini minut, čak ni onda kad joj je savska voda ulazila u usta.

starom magnetofonu marke „Grundig TK-46“ Ančin monolog, od čega je najmanje tri četvrtine priče bilo ispričano kroz usta puna kikirikija, a ostatak uz obavezno grickanje semenki.

stolova u „Dva jelena“, kada se brkati ljudi najpre vređaju i tuku, a zatim cmaču svojim masnim brkovima ravno u usta, oduševljeni što su živi i što nisu u ćorci ili u buli.

Ali, vratimo se našoj staroj kući, koju je na jedvite jade podigao još posle onoga rata, „odvajajući od usta“, kao što često ima običaj da kaže moj bakuta.

Dešavalo mi se da za ručkom kod kuće samo otvaram usta kao riba a ne puštam glasa od sebe, toliko mi se nema filmčuga uvukla pod kožu, na časnu reč!

U čemu je bio štos? Ličio je na onog glumca Piter O' Tula, ali sasvim bez veze! Mislim, sve dok ne otvori usta i ne progovori!

U prvom merenju odbijeno mi je 15 otma, zbog toga što nisam stavila ruku na usta kad sam zevnula dok me je neko masirao.

Ne znam šta mi je smetalo, ali izgledalo je kao da bi i on voleo da se malo ljubi se nekim glumcem u usta i to sa jezikom, i još mi se činilo da ni on ne bi bio u stanju da izvede ono, ne samo na sceni, pred svetom, nego

Čaša mu ostade u visini usta, a on odjedanput preblede. Mislila sam da će ga udariti kap. Zamislite sad njegovu situaciju: kod prve čaše — ugledao

poglavljem ove hronike O Ani, našu glavnu junakinju pokušavaju da izleče od ljubavi prema Mišelinu odvajajući od usta i šaljući je u beli svet.

Imao je belu maramicu i njom je s vremena na vreme terao muve iz usta. Toliko je bio star, mislim. Kada je dovezao autobus do hotela koji se zvao „Lenster tauer“, opet su ga lepo zakopali.

“ Bilo mi je dosadno da džonjam tu i gledam kako on piše. Da bih stvar prekratila, stavih dlan na usta i u mrtvačkoj tišini ispustih svoj čuveni ratni poklič iz plemena Sijuksa, na šta doktoru ispade pero iz ruke.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Zvonici srca što bi da zaneme jer nigde nema da isteče vreme kad istok-čaši porumene usta. (Da ne desi se da mi krvna svila „Procvili strašnom pesmom bez motiva“?) Kaloper-dušom odišu mi čuvstva.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Po modi ljudi kijaju, po modi nose štap, drže nož i viljušku; po modi žene nameštaju usta, osobito ako ne umu po modi da govore.

ALEKSA: Tko će svetu usta zapušiti? MARKO: Ovo je devojče jošt jedanput kod mene bilo. Draga moja, ovo nije onaj mladić koga vi tražite; onaj

ALEKSA: Besprekoslovno! MARIJA: Ja kažem da on nije baron. JELICA: Vi držite usta!... Kad ste me već rajcovali. Iz očiju mu viri baronstvo.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Ćosa je spreman pomoći svakom, pa daje proso kapom i šakom, hrani milion usta. A kad je došla sredina ljeta, pogleda Ćosa, al kakva šteta: čitava njiva pusta!

Ovoga hoću, ovoga neću!“ Najzad ga evo kod same straže, klizi tiho ko šajka, naperi uvo, razvuče usta: „Evo se priča bajka!“ Hajduk je Žderko i lopov goli, a ipak priče bezmerno voli.

“ Istom ti mečka zabrunda neka: „Navali, sude, starina čeka!“ Evo ti lava, razjapi usta, a i vuk skoči brže, prenu se čiča, na noge đipi — pa se iza sna trže!

Dobro ga znadeš, u psećem svetu nikada takvog više, stotinu puta ovo sam čuo iz usta deda-Triše. Taj ti se svuda desio prvi za zecom gde se majalo, kad smo jurili mačke i vrapce, na vuka kad se

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Krčmar skide ubrus koji je imao vezan oko vrata, obrisa njim usta, i spreman na razgovor, odmače se malo od stola. — Verujete li vi, gospodine, da će biti uskoro rata?

— Kažem ti da je zmija. — Gledaj kako se uhvatila za štap. On joj je strpao štap u usta i ona zagrizla, pa sad otkako je digao uvis, ne sme da popusti da ne bi tresnula. — Šta ćeš činiti?

glas unele u sebe, moje su uši sad ispunjene samo tamnim noćnim vazduhom i vlažnim isparenjima koja se dižu sa jezera. Usta su mi takođe puna sveže i gorke vlage. Kao kakva poluakvatična životinja jezik ushićeno diše u ovoj svežini.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Ta ovako grožđe samo ovde rodi! A već svaka od njih rumeni se pusta, Da ti sama voda udari na usta. Razležu se pesme mile, Od miline gori grud — Beračice kao vile Neumorno lete svud!

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

da savladamo našu nepotrebnu ogromnost. Spusti se niže od svojih usta sam sobom se potopi i davi ne zna se dno kuda se spušta drvo u podnožju posečeno al osta rahli korov i panj Spusti

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

POJAVA VIII SARKA, PREĐAŠNjI SARKA (obučena): Baš, rekoh, da iziđem, da se vidim s kim. Osušila mi se usta u sobi. AGATON: Pa jes', okvasi ih malo! SARKA: Ju, pravo da vam kažem, baš je to uživanje jedna soba sa balkonom.

AGATON: Pravo kažeš! (Metne šake na usta i razdere se.) Oj narode! Proko, o, Proko, Trifune, Tanasije, Mićo! Oj! oj!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Ne spava ti se?... — Čuješ li zvono? On nakrenu glavu na jednu stranu. Otvorenih usta blenuo je u tamnu noć. Onda se okrete meni i progovori ravnodušnim glasom: — A, ko mu ga zna! — i slegnu ramenima.

Otac je pomilova: — E, vrati se ti, imam nešto da mu kažem... — Pa što? — i napući usta. — E, još jednom do viđenja! — poljubih je i pođoh žurno sa ocem. — Da pišeš i da tražiš odsustvo!

— Šta ga pitate? — upade kapetan. — Vidite kakav je smolav. — Srednji? — zapita potporučnik. Rezervista razvuče usta u osmeh i procedi nešto u znak odobravanja. — A ti? — obrati se kapetan meni.

— prekide čitanje potporučnik. A Tasa, onaj s levoga krila, sa opuštenom donjom usnom, razvuče usta u blažen osmeh, pa se nasmeja i potporučnik, a sa njim i cela baterija. Svi su bili na licu.

Dugačka kolona vozova, obavijenih oblacima prašine, kretala se lagano... Prvih dana neki su stavljali maramu na usta, da bi se zaštitili od prašine što se taložila po licu, obrvama, trepavicama, pa i na toj maramici kroz koju se disalo.

Ne možda, već sigurno... Sutra, možda baš u ovo doba, ležaće iskolačenih očiju i krvavih usta. A on sada misli verovatno na svoju ženu i dete. Sunce se mučno probija kroz oblake, kao da žmiri.

Stajali su nepomično pored topova. Cevi su zjapile sada otvorene, kao mrtvačka usta. Na svim stranama vide se tragovi borbe. Razbacane čuturice, kape, delovi vojničke spreme, ispaljene čaure.

Preko puta je ležao mladić, poleđuške. Lice bledo kao vosak, usta otvorena kao na osmeh i beli se zubi svetlucaju. Cela padina Cera crnela se od leševa ljudskih, konjskih trupova i

— zapita potporučnik Aleksandar. Jedan od vojnika mrzovoljno klimnu glavom, pa, vadeći pikavac iz usta, mahnu rukom: — Neka bar na miru umre... Koliko li njih leži još po jarugama i njivama.

Konji su vruštali zob, a ljudima je voda udarala na usta gledajući kako konji halapljivo jedu. U daljini se povremeno čuju puške. Nagađamo gde smo otprilike sada.

Bez primedaba nije prošlo, ali htede da pobesni kad ugleda kako je otkopčana pređica na kožnoj navlaci kod usta cevi. — Molim vas — govorio je ljutito komandiru — to sve moram ja da vidim. I vi bi tako propustili...

Tempirač leži potrbuške, obuhvatio šakama lice i gleda u zemlju. Pomoćnik nišandžije iskrivio glavu i otvorenih usta blene u noć. I ostali su pretrnuli. Neko uzdahnu i mi se prenusmo. Vojnici se pogledaše. — E, ljudi, šta ovo bi!

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Gojka obuze prijatna toplina: Milo mu što ona sama vezuje svoju sudbinu za njegovu, pa i on razvuče usta u širok veseo smeh. Pogleda je i bi mu veoma po volji njeno veselo nasmejano lice.

Zabrinuti i opterećeni zlom ljudi ne smeju se tako veselo, a njemu smeh ne silazi sa usta. More, slavan je život, slatko je živeti !...« — Pa ne hvalite se, gospođice, početkom u radu. Zbilja, kako ide ?

— E, nemoj baš tako, bratiću. Imamo i Mi po nešto, i ako smo sirotinja. Tako je to. Gojko razvukao usta u širok sladak smeh, a glavu okrenuo u stranu.

Ona sa čuđenjem posmatraše kako onaj spleteni Gojko stoji pred decom, kako im živo i veselo, priča, sa usta mu nikako osmeh ne silazi. A dečje oči, upravljene na njega, gore, gore, kao žeravice... »Bože, kako je ovo lepo!

Ide unaokolo, ukršta sredinom, samo da se zgreje. Oseća i glad, glad u želucu, ali zna da ne bi mogao ništa u usta metnuti. Posle podne, kad se raziđoše kmetovi i seljani, premestiše ga u sudnicu.

zvrr... uleti žandarm... Zovi mi... hm... koga ću ... a, zovi Velju učitelja iz BreZovca«... I Gojko razvukao usta dužinom cele vilice, smejući se prizoru, kad Velja uđe i vidi ga kao kapetana. Uđe kapetan, ljut.

Šta ?... zapita Ljubica, dižući glavu kao iz sna. Gojko je pogleda, pocrvene kao rak, pa odjednom otvori usta i kaza jasno ono, što dosad nije smeo otvoreno reći: — Da se venčamo... to je!... i to odmah, što pre...

Šta je to?... promrmlja ona kroz stegnuta usta, pa se odmače. Osvrte se po sobi, gledajući zar šta bi radila, pa se opet namršti i iziđe iz sobe.

Gojko je gleda i samo sluša onaj zvučni glas, koji ide iz samih grudi, ali ne može otvoriti usta, niti joj što reći. — Što ti je, bolan... kako to gledaš ?... Ene, pa on je, jadnik, bolestan!...

neobično... Samo se odvojiše usne sa brkovima od brade i on brzo, na prečac, povuče u sebe vazduh... zatvori usta, poćuta, pa opet povuče vazduh ... — Stojane!... Stojane!... u pomoć, potrči!...

Ostade sedeći, uzimajući mrvice hleba u usta, samo da se vidi da ona još ruča. A na dušu pada sve veći teret, sve ljući bol... »Idu, idu stradanja, vidim ja...

Naučilo, znaš, da menja.... kâ rđav sluga gazde... pa to odmah u skitnju.... Ljubica gleda i otvara usta da nešto kaže, ali je steglo nešto u grlu, pa ne može ni glasa da pusti.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Bože mili, lepa li sam, Bože mili, bela li sam; Još da imam gajtan veđe, Još da imam crne oči, Još da imam kuti usta, Sve bi momke prevarila.“ 190.

po družini falit: “Draga mi je crne oči dala“, A da bih ga u pjesni pjevala, Pjesne jesu odalice puste, One idu iz usta u usta, Pak će čuti mojeg draga majka. 195.

falit: “Draga mi je crne oči dala“, A da bih ga u pjesni pjevala, Pjesne jesu odalice puste, One idu iz usta u usta, Pak će čuti mojeg draga majka. 195.

Ako sam ga očim’ pogledala, Nijesam ga srcem sevdisala: Oči — voda gledaju svakoga, Medna usta sa svakim govore, Sa nedragim kao i sa dragim, Nad očima kapidžije nema, Nad ustima mlada jezidžije; Ko moj bude —

Ja je čeka do po noći, Od po noći pođo kući, Sreto dragu nasred mosta, Poljubi je jednom dosta, Ostaše mi medna usta, Baš k’ o da sam šećer jeo, Šećer jeo, šerbe pio. 203. Devojko moja! Napoj mi konja.

214. Devojčice ružičice, Ružo rumena! Što ti sa mnom ne besediš, Usta medena? — Ja bi s tobom besedila, Ne smem od majke. — A gdi ti je tvoja majka? Ne bilo ti je!

piće koruna - kruna (ovde: Sunce) kujundžija - zanatlija koji izrađuje predmete i ukrase od zlata i srebra kuti - usta - usta kao kutija šećera (igra rečima) Ložnica - postelja lud - mlad, nezreo Martonoš (martoloz) - naziv za hrišćane

koruna - kruna (ovde: Sunce) kujundžija - zanatlija koji izrađuje predmete i ukrase od zlata i srebra kuti - usta - usta kao kutija šećera (igra rečima) Ložnica - postelja lud - mlad, nezreo Martonoš (martoloz) - naziv za hrišćane koji

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Sve što zna da im kaže, to je ne znam! A dajde ti njega meni na vrtalj sata, pa će mu malo biti jedna usta! Ne zna prestojniku, ni agentima ne zna, ni esesu ne zna! A da vidiš kako kod mene zna!

(Milun pedantno presavija dozvolu i polako je pocepa na sitne komadiće, koje stavi u usta i proguta) VASILIJE: Šta ste to uradili? MILUN: Šta sam uradio? VASILIJE: Pocepali ste mi dozvolu!

JELISAVETA (s verande): Zašto ga ne pustiš da sam kaže? GINA: Ja ga ne držim za usta! Ajde, sam kaži da nisi video! BLAGOJE: Nisam... GINA: Je l ti sad srce na mestu? JELISAVETA: Kako vas nije stid?

Iznutra izvadiš sjeme, sve očistiš. Pa na tikvi isječeš razne rupe. Ko oči i usta. Ili ko razne šare. Pa turiš unutra sveću. I sveću zapališ. I poklopiš onim poklopcem.

Sada je kasno govoriti! SOFIJA: Nikada nije kasno! DROBAC: Da imam iljadu usta, ne vredi govoriti! To će da ostane u meni, dok me ne udavi! SOFIJA: Zašto bar sada sve to ne ostaviš?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

San Vito, al Tagliamento, 1918. MRAMOR U VRTU Kad ćutke sedaš do nogu mojih i gledaš, jesenje puteve sumorne, a usta ti poblede malo kriva od bola, ja osetim da si živa. Mrtva si mi gola.

Tebi, što si mi narumenila usta plodom dobra i zla, da sve znam, slava, Slobodo! Tebi, što si mi u telo zasadila vetrovito bilje šuma, iščupala stid i

kaplara, Proke Naturalova, plemenitog fon Kekenda, koji je bio prošao bolnicu za oči, za trahom, za bolesna usta, za bolesni stomak, za bolesna pluća, za bolesne noge, za gluve uši, i Ludnicu.

Domaćin mi je doveo lekara, ali sam, od sveće koju su dizali nad mojom glavom, i od prašaka koje su mi sipali u usta, gubio svest. Tek treći dan digao sam glavu i gledao kroz prozor.

prebacujem sve: oceve, što traže pare, devojke što traže pare, majke kojima smeta kći, i sva ta ugojena lica, brbljava usta, i to cerekaše njino, što se svud razleže.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Car htede otvoriti usta da nešto rekne, ali mu se vilice stegoše a zubi cvokotahu jer se sećaše kako je došao do tolikog blaga.

— — — — — — — — — — — — — — — — To beše davno al od tada Misli se ona Božje tajne znade, Ljudma bi htela da ih preda: Usta joj često reči traže. Ali ne može ništ da kaže— Ne može — Bog joj ne da...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen.

i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore. — Braćo!

Mnogi građani dremljivi, podbuli od spavanja, neki dremaju stojeći, usta im poluotvorena, oči zatvorene, a glava im klimata levo-desno, gore-dole; zanijaju se po dve građanske glave malo

proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Sve se posaginjalo, hitre ruke trepte no i usta ne zaludniče. Smej, šala, pesma, razležu se s kraja na kraj, a pred njima stoji zvrka mlatača i kukača; snažna muška

Samo devojke još pevaju, glasno, ne osećaju umor, a ljudi već ređe otvaraju usta. Kad besmo na »Bačkom brdu«, sasvim se smrači.

il' kakva vrela usta sa garavim nausnicama, zavrljaju u pomrčini i sukobe se sa kakvim jedrim i punačkim obrazom, šta mi je to!...

Kako je strašno to što on čita, najbolje vam svedoče lica sviju slušalaca. Svaki je raskolačio oči i otvorio usta tako, da su ona gotova svakog trenutka dati zvuk: a—a—a!...

Nastade tajac u celoj varoši. Izgleda kao da je kakav div izašao pred nas i metnuo prst na usta, i mi svi zavezasmo. Cvetko kazandžija ostavi rad, pa ode u kafanu i stade da traži s kim bi igrao »žandara«.

On preseca električnom brzinom veseo smeh starica i ukoči, kao konvulsijom, njihova nasmejana usta. Svako se plaši od onoga, što mu je tako blizu... zebe od puta, kojim mora neminovno poći...

On se podiže na ruke, otvara usta i sav se predaje sluhu... Sluša... sluša živo, sa nestrpljenjem i sve jasnije razlikuje one sitne i jasne srebrne zvuke,

Dete šmugnu kroz vratnice. — Teto... gle kako se onaj spotiče! Ha — ha — ha... Teta joj poklopi rukom usta, a glavu nosi sve za onim smešnim mladićem, kao što Kosa neki put prati očima zanimljivu scenu na ulici, koja prolazi

Ala je ovo muka velika ! Nešto je na srcu mori; ona već nekoliko puta otvara usta i gori željom da vikne... Ako ne ode tetica, kazaće pred njom... Tetica ode. — Neću kazati!...

A teta sve veselija i prema Kosi sve nemarnija... Upravo, tako se detetu čini. Jer od pre se nisu rastajali, nisu usta otvarali jedno bez drugog. Po ceo dan su zajedno. Sve nešto imaju da kažu jedno drugome. A sad! ...

Nema ni suza. Bar da one poteku!... Samo lizuće vrelim jezikom zapečena, ognjena usta i gleda uplašeno, čudno, kao da očekuje katastrofu.

— Ju, Bog s tobom, nano, šta govoriš, zar ti možeš svetu zapušiti usta; svet kô svet, što mu padne na pamet to i govori, daleko smo mi od toga, moja nano.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Ne dam, razumeš li me... DANICA: Bože, majka, kakav rep? PAVKA: Nego šta, ako te uzme svet u usta? DANICA: Eh, već svet... PAVKA: Svet, dabome! DANICA: A Mica Antićeva, je l' imala ovoliki rep, pa šta?

Što mi ne kažeš za Rosu Janjićevu? Eto, baš krasna devojka, pa kako je prošla? Uze je svet u usta pa: a-u, a-u, a-u... te eno i sad sedi i broji dane. DANICA: Broji dane zato što nema da izbroji pare, a da ima...

JEVREM: On jeste. Ako tamo u skupštini treba zinuti, pop ume da zine, pa da ga majci olako ne zatvori usta. Ali, brate, odvešće svastiku u Beograd, pa će da nam puca bruka. JOVICA: To jeste!

JEVREM: ...Pa onda nikom više i da ne govoriš! Meni, pa nikom više. Vodu da metneš u usta i da ne otvoriš usta više.

JEVREM: ...Pa onda nikom više i da ne govoriš! Meni, pa nikom više. Vodu da metneš u usta i da ne otvoriš usta više. Da ostaviš meni stvar, i sa načelnikom meni da ostaviš, i sa celim svetom meni da ostaviš, a ti da se ne mešaš.

SPIRA: Pa čekaj, zaboga. Zar ne vidiš da sam ja zinuo da kažem... SPIRINICA: Ali ti, kad zineš, ne umeš da zatvoriš usta. SPIRA: Nisam ni par reči rekao! SPIRINICA: Ne daš čoveku do reči da dođe! JEVREM: Ama, umirite se, zaboga!

ovdašnji narod... hoće da i ja budem poslanik... SPIRA i SPIRINICA (zgranu se): Ti? JEVREM (stavlja prst na usta): Pst! To je zasad još tajna, još nije svršeno. SPIRA: Pa pravo da ti kažem, i treba.

SPIRA: E, pa to, to si kazala. SPIRINICA: Ta pusti me, čoveče, da kažem; ne zapušavaj mi živoj usta! JEVREM: O, gospode bože, dokle ćete vas dvoje? Pa zar ti još nisi glasao? SPIRA: Nisam! Reko, imam vremena!

SPIRINICA: Pa kazala sam samo: iju! SPIRA: Nemoj ni „iju” da kažeš! SPIRINICA: Pa ne mogu ja začepiti usta! PAVKA: Eto, eto, Jevreme, šta si napravio! JEVREM (Mladenu): Ama, zar moj hleb jedeš, a za drugoga da glasaš?

Obeća pa vrdne. Kad si s njim u četiri oka, on ovolika usta na vlast, a kada se sa vlastima pogleda u oči, on ne ume da zine.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Svet kao svet, znate ga, hvala bogu: šta ti neće izneti i izgovoriti na svoja pogana usta! Zuckalo se da se ćir-Đorđe ne ženi samo zato što ne može, a ne može opet samo zato što, iako je iz Turske, nije

kike i drže se kao, ako ste kadgod, ljubazni čitatelji, videli kad se ćurke sporečkaju, pa kad jedna drugoj turi kljun u usta, pa se tako drže, ne popuštajući ni jedna svojoj suparnici. Tako se i one uhvate za frizure.

I taka svađa oteže se tako mirno po nekoliko dana, sve dokle jedna drugoj ne zapuši usta kakvom strašnom optužbom. Tada obično »oklevetana« skoči i stane da se lupa po onoj strani koju gospođa kapetanica

pa se majmun lepo egzecira, a sve namiguje i pljucka i seče sabljom i levo i desno i puca iz puške preko sebe; mrtva usta da nasmeje. E, onda, veli, što se slatko smejao i ovo sad kad je Pera Izmotacija ovo deklamovao.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Šest kapi! Majko moja, Ko da ih lekar odbroja U bolesnikova usta! Grmljavina žalosno podbaci: Odoše tamni oblaci Čak tamo, na kraj avgusta.

DINjE Iz deteline ledene, sinje virkaju lubenice i s njima dinje; zategla Morava, predzoru, t usta, pa dinji brašnom posuta usta; tri je nedelje, svaku večer, mesec sipao žuti šećer i ulio u nju slast prezrelu kroz

Iz deteline ledene, sinje virkaju lubenice i s njima dinje; zategla Morava, predzoru, t usta, pa dinji brašnom posuta usta; tri je nedelje, svaku večer, mesec sipao žuti šećer i ulio u nju slast prezrelu kroz peteljku tajnu, požutelu.

IZVOR Na raskršću kiše i vetra, Gde zukva buja i ljutić cveta, Zemlja je zinula, ali joj onda Usta ispuni bistra voda.

ZEMLjA U PONOĆ Ponoć katkad zašumi, ko da zemlja otvara Neka šaptava usta; zašušte krila noći... To se vetar s drvećem i lišćem dogovara Na koju će stranu sveta sutra da kroči.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Druga jedna vrsta ima tako elastične i rastegljive želudac, usta i ždrelo, da guta ribu Z—4 puta veću od nje same. I uopšte, sve te dubinske ribe su vrlo proždrljive; one love bez

Životinja se naduje, izbaci na usta neke svoje unutarnje organe, ili se i rasprsne. Tako su dubinske ekspedicije hvatale mnoštvo novih, dotle nepoznatih

Tada je, na primer, prvi put uhvaćena čudnovata dubinska riba sa velikom kesom ispod usta, kao u pelikana, džinovske krabe, krevete, razne druge krustacee, čudnovate morske zvezde i t. d.

Rakić, Milan - PESME

O, to će biti silna pesma, rada Da znaš šta nežna duša dragoj pruža,— Na usta moja pokuljaće tada Milosne reči i bokori ruža. Da, pesma moja biće moćna tada.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube, I umukla zatim, da nikada više Ne prozbore reči ni nežne ni grube, Jer tebi rečena reč — sve druge

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela, Ko despoti stari vladam tobom sada, Sam napajam usta sa svih tvojih vrela I sva nežnost tvoja samo na me pada.

— Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu Da, živ, zaboravim da sam živ, da svuda Vidim samo sreću i dobrotu krajnu, Da spokojan

Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu! Jer osećam stalno raspadanje bića, I dok pokraj mene mre priroda mlada, Nečujno, u samom

Satrven i smožden, u očima strava — Razjapljena usta, ali grlo nemi — Sam, jedina duša ispod neba plava, Sam na besnoj misli što u propast stremi! Tako vlada ona!

Zora. SUMORNI DANI I Opet se vraća staro vreme Sa niskim nebom mutnih dana, I oko suzi, usta neme, Sumorna pustoš sa svih strana. Mračno i vlažno ko u grobu. Memljivo svuda, svuda guši.

Ko plesniv skelet da me ljubi I koštunjavom rukom guši. Tužno, o tužno! Duša ćuti, A oko suzi, usta neme. Nesreću tajnu srce sluti, — Opet se vraća staro vreme. U takav dan smo nekad davno Međ ljude pali puni jada.

I ko Leandar, što je svako veče Moreuz tamni preplivav̓o smelo Da dragoj Heri reč tek jednu reče, I vidi usta, i oči, i čelo, I ja bih brda prešao i reke, I popio bih mnogu gorku čašu, Snoseći mirno udar sudbe preke, Za slatku

Ali dirnuti rukom nije smeo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Što je čovjek? Kâ slabo živinče! Pogledaju se Turci ispod očih. Med za usta i hladna prionja, a kamoli mlada i vatrena!

Rad noći se zublje uvijaju, ali što će u sunčane zrake? Allah, more, mudra razgovora! Krst i nekrst sve im je na usta; snijevaju što biti ne može. Bogu šućur, dvjesti su godinah otkâ paći vjeru prihvatismo, izmećari dinu postadosmo.

Blago Andrij' đe je poginuo — divne li ga oči oplakaše, divna li ga usta ožališe ... KNEZ ROGAN (šapti knezu Janku) Ne pitaj ga, amanati, za takve stvari, dok se nije što izblejâ.

Fatima je strukom divota, oči su joj dvije zvijezde, lice joj je jutro rumeno, pod vijencem gori Danica; usta su joj pȁrôm srezana, usne su joj ružom uždene, međ' kojima katkad sijeva snježna grivna sitna bisera; grlo joj je

utvrdio leturđiju, krstit i vjenčati, kâ i druge pomanje potrebe; pa kad mi je koje za potrebu, ispojem ga kâ pjesnu na usta. KNEZ JANKO Čudna popa, jadi ga ne bili, u svijet ga ovakvoga nema! SVE U SMIJEH I U GRAJU.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima, koji im nikada nisu prelazili iza krajeva usta. A opet, da ih ne bi svet sasvim zaboravio, redovno su se pojavljivali na saborima i svečanostima.

Kao da mu iz samih očiju suze idu, usta počnu da se pokreću i vlaže se. Nikako ne može da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i

Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda stegnuta izraza očiju i usta i sa malo visokim čelom i jednom po njemu nabranom, poprečnom borom, ispod kose.

Njene oči, one njene čuvene, krupne oči sa izvedenim obrvama i vrelim jagodicama, tako bi joj se sjale a usta srećno igrala. Kola bi silazila naniže.

pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, | razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas, koji se sve više počinje da razleva po bašti, reci i topolama tako čudno, strasno i toplo.

Mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta. Kroz nekoliko dana vraćali bi se kući. Otac istina kao umoren, kao povučen u sebe, ali zato mati presrećna.

u malo već olinjalom odelu, potamnela, kao suva, a u stvari zborana lica, ali još jednako svežeg, obrijanog vlažnih usta, još vodnjikavih očiju a uvek sa brojanicama, u lakovanim cipelama i belim čarapama...

još slobodnijim pogledom, uvek kao u prkos, na ravnodušnost naprćenom donjom usnom, zbog čega joj je uvek oko krajeva usta bila kao mala senka.

Oseti kako počinje sva | da se topi od neke sladosti. Čak joj i usta slatka. Svaki čas ih oblizuje. Od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala.

Tada oseća kako je ova duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u’skut, i znajući za Sofkine najtananije, najslađe i najluđe želje,

I ma da još nije do nje došao, ona već oseća na sebi oblik njegova tela, i bol koji će biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on padne i kad počne da je grli i ujeda... I onda njega uvode. On prilazi.

Oko joj još toplo, kosa joj se još kao zift crni i svetli. Istina ima malo bora oko očiju i usta, ali se one i ne poznaju, već se neosetno gube u svežini oblog joj i kao mleko tako belog i nežnog lica.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Serdar pošto cijeliva dijete i utješi, podiže glavu te nabra guste obrve, i taman otvorio usta da brekne ženskima neka prekinu, kad neko zakuca na vratima.

Da pojaše konja i trgne sablju pa predvodi vojsku, jali krstom u ruci a blagom riječi iz usta da ukraćuje uskipjele strasti ljudske, jali, kao šta ga jutros vidjesmo, misaona i udubljena u sama sebe!

“ „Pa što?“ zapitaše mnogi u jedan glas, smijući se grohotom gdje presušiše stihovi iz đakonovih usta. „Pa što!“ ponovi i on. „Vaistinu, ako ne umijem u pjesmi, umijem ovako da vam kažem šta je zatijem bilo!

usne sastanu s usnama i stopê u topli cjeliv, udari ga nešto studeno, kao gvožđe, i pomjeri mu zube; krv mu pokulja iz usta... Ovo potonje, zaista se i dogodilo.

On je, jadnik, bježao što ga ikad noge nosahu, bijele i krvave pjene izlažahu mu na usta. Put pred očima mu bijaše nepregledan; kamenje sve to oštrije gazio je... Već bješe malaksao; zaljulja se da padne...

I jutros, glejte, udario je zubma o cijev!“ Janko se zacrvenje kao da bješe nešto skrivio. Nehotimice pokri usta rukom. „Ima i Crnogoraca dosta takijeh!“ primjeti neki. „A razumje li, kad zboraše?

U nekijem časovima zaista mu vrijaše u njemu, a tad mu same riječi letijahu iz usta. Zaludu su ga zapitivali Otaš i Spasoje o postojbini i rodu mu, on je uvijek umio svrnuti govor na drugo što.

„Striko“, poče on, „ovo kanda se zima povrnu!“ To rekavši opet turi kamiš u usta, pa mirno nastavi pušenje. Svi se poglednuše.

Vidar mu zabode onaj pisak u ranu, (zrno ga bješe probilo s boka na bok, ako se sjećate) pak iz usta mlaznu mlaz vina kroza cijev. Ranjenik zadrhta i jauknu. Vidar to učini nekoliko puta zasopke.

„A da si u njegovoj koži, a pri toj pameti, ne bi ni čekao!“ „No što?“ „Okan’o je se, valaj?“ Medik izvadi čibuk iz usta a zinu od čuda. „Ma ne rekoste li da je vjerena!?“ pripita on i učini lice još čudnovatije, tako da se svi nasmijaše.

Vladika se bješe već odmakao i onaj čovjek za njim. Đakon skide kapu, pročeša se po glavi, zatabanja nogama, napući usta, pa uzdahnuvši duboko otište se i on k njima. Tamo zateče ovaj razgovor: „Znao sam ja, znao brata ti Radoja.

!“ reče mali pa mignu značajno na pecivo. Medik sastavio ruke iza šije, a promolio vrh od jezika na kraj usta, pa ih gleda i smije se. „Neće, valaj, no od ovoga moga brava zubima natući! Vidiš da se u nj zagleda...

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Kletve mogu da budu strašne, varvarske i svirepe, s prizvukom tragike (Usta ti se na zatiljak okrenula! Manji umro, no što si se rodio! Majka te u studene oči celivala!).

izraza doslovnog i govornih izraza prenesenog značenja (Obraz mu je kao đon; Lepe mu se novci za ruke kao med za usta, itd.).

Uzor bio čojstva i junaštva! U srebro ti se okovala! — (kad ko mudru reč rekne). Usta ti se pozlatila! Hiljadili se takvi junaci!

Tako mi se tjelo ne razlijevalo kao pjena morska! Tako mi se trag ne zatro! Tako mi se usta na zatiljak ne obratila! Tako mi troskot na ognjištu ne iznikao! Tako moje tijelo vran (gavran) ne kljuvao!

— (reči kojima devojka tajno zaklinje momka koji za nju ne mari, da bi se njom zaneo). Teška ga rđa spopanula! Usta mu se na zatiok okrenula! Crna mu zemlja kosti izmetala! Što ga srelo, to ga jelo; što ostalo, bogu ne pristalo!

Prosejan i na situ i na rešetu. Raste mu perje. Sva mu je pamet na jeziku — (ko govori šta mu na usta dođe). Sermija joj pamet, a drug zrcalo. Skinuo bi s matere božje pokrov. Taj ume i iz vode suv izići.

— Svitu nit’ nadrobi, nit’ nasoli. — Niko ne može natkati mahrama, da cijelom svijetu usta poveže. — Komu vašar kapu kupuje, onaj će ići gologlav. — Teško onome po komu se svijet svijesti.

— Od ćutanja glava ne boli. — Koja se ne rekne, ona se ne čuje. — Kam iz ruke a riječ iz usta. — Ispuštenu reč ne stiže. — Što prođe preko devet zuba, ode preko devet brda. — Jedna riječ, sto riječi.

— Meri i važi, pak onda kaži. — Laka pamet — brze noge. — Nek’ ti uši čuju, što ti usta govore. — Reč se meri, a ne broji. — Ne valja od jezika lopatu činiti. — Svačiju slušaj, a svoju smatraj.

— Gdje novci tu i masni lonci. — Ide para na paru. — Dinar je milionu basamak. — Gde zlato govori, usta ćute. — Novac planine probija. — Para vrti gde burgija neće. — Gvozdena vrata zlatna ruka razbija.

— Kad sultan nazebe, raja kija. — Klepan kamen bolje melje. — Kovač zato ima kliješte da ruke ne žeže. — Koja usta meda neće? — Koj’ si ima čavku, taj si vika „iš“! — Krpi manje, dok nije bilo više. — Kud će suza no na oko?

“ a on, uhvativši se šakom ispod nosa i povukavši je preko usta dolje niz bradu, odgovori: „Vakup hup!“ (tj. pojeo ga)“, Žali, bože, tri oke sapuna, što po’arči bula na Arapa!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

62. Đetao i crv; tičje gnijezdo i zmija. 63. Čele. 64. Češalj i uš. 65. Jaje. 66. Kosa na glavi. 67. Brada, usta, nos, oči, kosa i češalj. 68. Krevet. 69. Pijevac. 70. Konj. 71. Luk. 72. Čela. 73. Puška. 74. Vo. 75. Svrdao.

Ljebovi u peći. 96. Sir u kaci. 97. Pismo. 98. Tikveno sjeme, i vriježa i cvijet i tikve. 99. Kosa, čelo, oči, usta i jezik. 100. Vino u buretu. 101. Pijevac. 102. Vrata na kući. 103. Vatra kad se zapreće. 104. Lonac. 105.

nađe čoeka na uzoranoj njivi koji je u torbi o vratu imao sjeme, pa po jedan put zagrabi šakom te sije, a po drugi u usta te jede; ovome čoeku poviče on: „Pomagaj, brate, za Boga! ćera me Brko, i evo ga sad će me stići! Nego što ću činiti?

Čoek onaj sijući žito zaboravi za Međedovića, i uzme ga jedan put sa žitom u šaku, te metne u usta. Međedović se poplaši da ga | ne proguta, te po ustima ovamo onamo dok srećom nađe jedan krnjav zub, te se u njemu

hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini.” Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: „Sada ti pljuni meni u usta.” Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu.

hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini.” Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: „Sada ti pljuni meni u usta.” Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu.

Zini.” Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: „Sada ti pljuni meni u usta.” Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu.

” Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: „Sad imaš nemušti jezik.

” Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna,

” Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva,

zahvali Boga, i reče: „Ja nemam oči za pravdu Boga, nego te molim, brate moj, da mi dadeš vode u kakav sud da kvasim usta i da umivam rane, i da me izvedeš i ostaviš pod jelom više izvora.

Onda krava tješeći je rekne joj da se za to ne brine ni malo: „Ja ću” veli „kuđelju uzimati u usta i žvatati pa će se na moje uho pomoliti žica, a ti je uhvati pa odmah motaj na kokošku.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Iz usta njenih izlazi pravda, a zakon i milost na jeziku nosi. Putevi njeni su putevi dobri, i sve staze njene su u miru.

A svakim čuvanjem čuvaj svoje srce, jer od njih su ishodišta života. Ukloni od sebe oštra usta i uvredljive uspe daleko od sebe odbaci. Oči tvoje pravo da gledaju i veđe tvoje da pokazuju pravo.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Nije bilo takve gibanice od Valjeva pa do Ivanjice! IKONIJA: Mora da ste nešto imali, kad je toliko falite na sva usta! SKITNICA: Leto u jeku, putevi prašnjavi, za oblakom se rasprslo sunce! Do podne Petrovdan, od podne Pavlovdan!

PROSJAK: Ti prvo pogledaj sebe, pa onda druge! Zapela si da prišiješ osmi džep! A osmi džep, to su velika usta! Guta kuće, guta ljude, guta glave! Paz da i tebe ne proguta! GOSPAVA: Imam ja džep, da ti ne kažem kakav!

buni, duva, potpaljuje, ništa mu ne valja, sve kritikuje, samo odseca, glavinja, zvekeće, seva ko tocilo, vatra iz usta, glava u plamenu!

Stanković, Borisav - JOVČA

(Stresa se): Oh, oh, ubiću je, ubiću je još uveče i onda cele noći ću je ljubiti mrtvu, cele noći ću joj ljubiti usta, oh, ala će to biti slatko! Cele noći će biti moja. Sve ću moći da joj kažem. Celu da je grlim, ljubim, oh, oh!...

JOVČA (sam se uplaši od strašne šupljine svoga glasa; povlači se u mrak, zavlači pesnicu u usta i zagrize, do krvi. Bol od ujeda ga osvesti.

) STOJMEN Ko? Mlade gazde?! Gde su? STOJNA (zatiskuje mu usta): Ćut! (Odvlači ga levo niza stepenice.) Pauza. Vetrovi sve bešnji.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

A ti otuda, stari Malenica,jadan, što si umukao? Ne bolu li te već usta od tolikog ćutanja? Ti sam kažeš da bi volio celi dan ne jesti, nego jedan sat ne govoriti.

Ovo ne velim ja, nego sami duh sveti iz usta apostola Pavla. „Nemojte svakom duhu verovati, no iskušavajte je li od boga” — uči nas isti oni koji je iz prsiju

” Arhim[andrit]: „Gospodine, na moju dušu, imate pravo; božja istina iz vaših usta besedi. Kamo sreća da svi arhijereji tako misle! Ja bi[h] se nama[h] oženio.

smijati; a što je jošt najsmešnije bilo, Janja Grk, sedeći baš do Malenice, u isto vreme počeo bio piti; imajući puna | usta vina i ne mogući od smeja uzdržati se, okrene se u itošti da ne poprska astal, pak ti prsne s[a] svim vinom iz usta na

| usta vina i ne mogući od smeja uzdržati se, okrene se u itošti da ne poprska astal, pak ti prsne s[a] svim vinom iz usta na Malenicu i svega ti ga po ustma, po očima, po obrazu i po [h]aljina poprska.

” Ja: „[H]oću”. [Iguman]: „No, poljubi ruku, pak ti ne slušaj toga velikoga i bradatoga; on govori šta mu na usta dođe. Ako ti samo budeš dobar, u svem [H]opovu nećeš naći boljeg od mene.

Nahodio sam u žitijam da neki od pustinika po celi[h] | sedam dana, a neki po četrdeset, ništa ne bi u usta uložili.

Što je sitno — sitno preko svake mere i razloga. Prosiplju im se reči iz usta kako sušte proso; niti se mogah dovoljno načuditi kako se oni mogu među sobom razumevati.

da se ne vide od pra[ha]; koji su god onda u kolesi, pune im se ne samo oči, uši i [h]aljine pra[h]om, nego i nosovi i usta, zašto moraju disati i odisati; pak ako najpređna kola stadoše, sva za njima, ako će i[h] [h]iljada biti, tu valja da

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Svi Jerkovići imaju velike zube, i gotovo svaki je malo razvratastijeh usta, smeđe dlake i sijerijeh očiju. Svi su veoma ništi duhom (u jevanđelskom značenju), miruljubivi, slatkohrani, i vrlo

Na to svi jedanak poustajaše. Fratar glednu na svoj časovnik i mahnu put njih rukom, ali kako u taj mah razjapi usta od zijehanja, zastadoše svi. — Ostanite... jo...š ma... lo, još malo! Posjedaše opet. — Ta-a-ko! A kako je sad ov...

Fratar osta na obali, ogradio objema rukama usta pa im dovikuju: „Po-lako! po-la-kooo! Čuvajte da se ne pri-paneee! Čuvajte da ne pribije noge kad iza-đeee!

Tako se učini Bakonji, koji stade. Razjapio usta i izbuljio oči. — Poljubićeš svakog revodnika u ruku i poklonićeš se prid svakim, jes me razumija? Taa-ko!

— I to mu je strina Controna darovala. Niko neg ona! Bakonja na to usta, poljubi brata, pa se opet vrnu na pređašnje mjesto.

On se kao ščinja; kao hoće li, neće li pristati na nješto. Najzad, Lis naburi usta put njega, kao iz prezrenja, a na to mu Bakonja pruži ruku, pak se rukova i sa Mačkom i sa Bujasom, pak preteče strica,

Lis šćede prvi da se popne, ali ga Bujas ustavi. — A di je ono?... Znaš? — pak nagnu šakom put usta da ga podsjeti na piće.

“ Jer, sve mu se činjaše — čim onaj otvori usta da će čuti to kobno pitanje. Ali Srdarina sjede da srče kafu ne osvrćući se ni na koga.

Vrtirep naglo usta, a za njim i „komišijun“, te otidoše u gostinske sobe, a ljekar sa fratrima ka bolesniku. Bakonja svrati u staru

Knezu zatreptaše brčine. Zaokruži glavom, da li ko vidje tu bruku. Srećom ne bješe nikoga. On namjesti usta na ključanicu, ogradi usta šakama i poče: — Moj lipi vra-Brne, ti si ništa idak, a ja nisam znâ, nego oprosti...

Zaokruži glavom, da li ko vidje tu bruku. Srećom ne bješe nikoga. On namjesti usta na ključanicu, ogradi usta šakama i poče: — Moj lipi vra-Brne, ti si ništa idak, a ja nisam znâ, nego oprosti... — Nosi te vrag!

A riječ ode od usta do usta, po velikom dijelu kršćanstva, kakvo je čudo bog učinio sa vra-Brnom „kad je ispovidâ jednoga velikog

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

KAMENA USPAVANKA Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni, Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u

Nisi kroz usta reč procedila Kako odlaziš od nas crvima. O kako ćutiš pod tim drvima Gde ti je mesto kob odredila Da ležiš odsad sva

Ćosić, Dobrica - KORENI

— preglasno reče Đorđe. — Kladim se u po deset nadnica. Pristaješ? — Šta će ti sin? Čime ćeš da hraniš i četvrta usta? — Svojim ručerdama. Ti ne daš hleb zabadava. — Ne dam. Kotite decu kao zečeve, a posle ih drugi hrani.

Sada se seti da su svinjama, dok su jele te simite, iz usta visile zelenkaste žvale. Zašto sam đinđuve kupio? Desna ruka odloži pušku, iz džepa izvadi nisku đinđuva i poče da je

Ruka gužva bradu, sve mokrija. Mokra je i brada. Mokri su i dukati. od čega su mu usta slava? Otužno mu je. Usta su mu otvorena i iz njih, kroz brkove, kao iz malog meha, šišti dahtavo sa ukusom zarđalog

Ruka gužva bradu, sve mokrija. Mokra je i brada. Mokri su i dukati. od čega su mu usta slava? Otužno mu je. Usta su mu otvorena i iz njih, kroz brkove, kao iz malog meha, šišti dahtavo sa ukusom zarđalog noža, zlata, svinjske kože.

Staje na korak od nje, spuštenih ruku, stisnutih pesnica. Gleda joj u usta, gleda je u „muški“, čini mu se da je i sada davi ta reč i ne može da joj priđe bliže proboden njenim nesavitljivim

Sofra se iskrenu, sveća se izduži do tavanice i buknu. Pogleda u Đorđa. Nije smeo u Vukašina. Đorđeva usta se zgrčiše pa zategoše u zajedljiv osmeh, skramica radosti prekri zajedljivost, ali zakratko: osmeh šmugnu u gustiš

Osećaš li koliko sam mlad i jak?... Vidiš li? Vidi me... U mrklini, pod niskom tavanicom podruma, Nikoli su usta puna penušavog šaputanja, očima se priviđa Simkina mlečna nagota, njene bose i pune noge dodiruju Mu ruke, uvlače se pod

odranog svinjčeta, razapeta na zidu u uglu odžaklije, priviđa se Tolinoj ženi Anđi kao zapaljen vepar koji razvilapljenih usta juri na decu: — Deca će izgoreti! Poješće svinja, ne daj! Izgoreće...

ječanju, koje ga je podsećalo na neku zverku što se čuje samo noću i koju niko danju nije video, Tola otvorenih usta zvera po sobi, zagleda u odžak niz koji silazi, da zgazi i njega i vatru, ledena, dlakava šapa.

Iz velikog, nagorelog ibrika sipa nemilice rakiju u široko otvorena usta, sipa iz osvete nad nečim, iz inata. — Sneg, sneg.. Desni je manji. Što je desni manji? Udavi se... Opet — sneg!

Da te sačekam, poljubim ti ruku i skrušeno ćutim? dobro, oče. dobro! Usne mu zadrhtaše. Para iz usta zamagli prozor i sakri očima oca na belom konju. Vukašin se odmače od prozora.

Mlad je onaj ker Mijat. „Gle si bila pred večeru? Više od sata te nije bilo u kući“, govorio joj u sama usta, a njeno disanje osećao je po obrazima kao prigušeno, muklo smejanje. „Osećam da ću da rodim.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Četvrto je bilo njeno rođeno. Od zaprepašćenja, od čuda, devojčica vrisnu, a jedno od onih malenih bića stavi prst na usta. — Pst! Tataga spava! — Pa šta ako spava? — zainati se devojčica. — Ona ne čuje ni kad je budna! — Misliš?

— reče na kraju. — Pogledaj joj malo bolje nos i oči! — Joj! — vrisnu devojčica i šakom zatisnu usta. — Pogodila si, znači? To je Tataga, ali iz vremena kad je bila tolika kao mi!

udahnu devojčica ledeni vazduh, rešena da o Tataginoj deci nikome ne kaže ni reči, ali čim uđe u svoju kuću, iz usta joj samo izlete: — Videla sam Tataginu decu! — Koga si videla? — majka u čudu raširi oči. Devojčica preblede.

Ili su sama nekud odlutala? Ko zna. Dečacima to nije smetalo, ali Plačko je stalno bio nezadovoljan, stalno imao usta spremna na plač. Mučilo ga je sunce, mučila kiša, mučila škola, igra, jelo.

Dovoljno je bilo da otac zamoli da razmrse mreže, pa da mu iz usta izleti da ga boli stomak, ili da još nije napisao zadatak.

« —pa nazva dobar dan pesku na obali, očaran njegovim svetlucanjem. — Dobro došao! — zašušta pesak s tisuću malenih usta, a talas se, zadivljen, prope uvis i oslušnu. Jesu li to u pesku školjke pevale ili je vetar sa visina doneo glas ptica?

— Zar ti nemaš usta? — razrogači talas oči u čudu i zagleda se u blistavu oholicu. — Pa, ništa! — promrmlja pomirljivo. — Lepa si i bez usta.

— razrogači talas oči u čudu i zagleda se u blistavu oholicu. — Pa, ništa! — promrmlja pomirljivo. — Lepa si i bez usta. Nikada lepšu nisam video! — zbunjeno saže glavu, uveren kako već svi znaju da nije ni mogao videti.

— Ja tebe? — stena prezrivo nabra usta. — Zar ne vidiš da si tek lokvica vode? Stena može poljubiti jedino nekog jačeg od sebe!

— odseče Peletinka, a Peletin dodade: — Neka se izvidi ovoga časa! Princezice su ćutale. A šta su drugo mogle? Usta su im bila puna šećerlema, od kojih su im stomaci toliko narasli da su se jedva kotrljale na svojim debeljuškastim

Nego šta! Ali ni pomisao na zlato ne otvori ribarima usta. A bor je za to vreme šumeo na vetru, pitajući ptice: — Jeste li videle male svirače? — Videle smo, videle!

»Otkud on ovde?« — dečak od čuda otvori usta, ali ga gušter opomenu da ne čeka: on, Mersad, samo što je živ! Dečak pažljivo s dva prsta obuhvati gušterovo telešce i

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Morala je u grad na glavna vrata, kroz Stambol-kapiju i, obično skrivena među vreće žita, ulazila je pravo u gladna usta.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Tu pogleda brat na brata, P, onda gore, p' onda u se, Grudi drkću, usta ćute, Ali duše razumu se. Da l' to snaga niče nova?

O, to će biti silna pesma, rada Da znaš šta nežna duša dragoj pruža; Na moja usta pokuljaće tada Milosne reči i bokori ruža.

A zaleđen, mrtav, k'o da s lednih usta Jedan gorak osmjeh još treptaše mio... I kad crni sanduk, na konopce duge U dubinu spušten, krupna zemlja zasu, Samo

Reče l', starče s'jedi, Na kog mrtva ćerka pomišljaše onda Onaj gorki osmjeh kad joj usta sledi? I da li ga prokle da u času tuge, I besvjesnog bola nad tim pustim grobom, Sadeć' plačnu vrbu u jeseni

Putem punim zova, Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno Oči pune zvezda i usta stihova. Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja Svetlost, k'o padanje neke bele kiše; Maslinova šuma u daljini sanja...

Ali dirnuti rukom nije hteo Ni otmeno ti lice, niti usta, Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo, Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

za Stepom gde promiče stepa, Bez nade, bez daha, bez volje, bez moći, Satrven i smožden, u očima strava Razjapljena usta, ali grlo nemi Sam, jedina duša ispod neba plava, Sam na besnoj misli što u propast stremi! ...Tako vlada ona!

Strašću i slašću mirišu joj usta; Opija, pali njena pjesma pusta. Gomile jure, hude, pjane, plahe, Pomamno za njom, i ulice zvone Od pjesme, cike, i od

Reči su njene k'o tuga crne, Od kojih cveće premire, trne. - „Kud mi vas nesta, vi oči čarne? Ko mi vas ote, vi usta slatka? Gde mi se sakri, ljubavi moja, Radosti moja, tako kratka?

Da za njim plaču te oči lepe, Ta usta slatka njega da žale, Taj srebrn glas da njega doziva, Dok kose crne čežljivo pale, U času tuge, ljubavi dušâ Kad mistična

Verujte prvo! i stisnite pesti, Pa onda tresti, tresti! Velika dela ištu tvrdu šiju. Začep'te usta mudrih grošićara! Dignite srce! zgaz'te sumnje zmiju, I bor'te se za uspeh bez šićara.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

“ Usta angel na zefirna krila, povede me unaprijed malo kod jednoga istočnika malop „Tu ti sjedi i vode se napij sa bistro

Neće nigda Satanina duša umnožavat slavu protivnika; neće nigda Satanina usta pohvale mu slova izglasiti. Već je hitra Satanina duša mračnu tajnu divno razgledala, i u nju sam čisto razabrao

Čas suđeni zazvoni svjetlosti; na veliku i užasnu žertvu gladne bezdne otvoriše usta. U trenuće oka laganoga sva božestva s prestolah padoše, svi strmoglav miri polećeše, svi se hukom stravičnom

cara mrzak li je oblik polučila po pravednoj nad njome razrazi: crna lica, roge i repove, mnogima se rasklopila usta, a mnogima za vrat obrnula, jošt izroda svakoga gadnosti.

Popa, Vasko - KORA

stepenice Ili zaigrala Na mesečini temena Ili prosto sela Sela na tuđe obline umora Da se odmori TANjIR Zev slobodnih usta Nad vidikom gladi Pod slepom mrljom sitosti Mesečarski zev Usred zubate plime I sanjive oseke Prezrivi porculanski

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Sagledati taj početak, videti Pitagoru pred sobom, čuti iz njegovih usta izveštaj o njegovoj mladosti, boravku u Egiptu i o njegovoj nauci, to je bio program tog mog putovanja.

Obično sam tom glavnom junaku drame stavljao u usta rečenice uzete doslovce iz njegovih spisa. Svojim konceptom zadovoljio bih se tek onda ako je stvorio utisak stvarnog

uzviknu Glaukos, koji čučaše pored nogu svoga učitelja, pa pocrvene do ušiju zbog tog uzvika koji mu nesvesno izlete iz usta. Pitagora ga pomilova po crnoj kosi. „Drago moje dete! To ne beše tako lako i jednostavno kao što ti sad zamišljaš.

Oba senatora obrisaše svojim ogrtačima pljuvačku koja im je nadrla na usta. „Naravno, nastavi nomofilaks, „nisu svi jaganjci jedno te isto. Treba ih znati pregledati, opipati i odabrati.

Tek posle izvesnog vremena počeše njihovi mozgovi da funkcionišu, i to se ispolji kroz usta njihovog vođa. On reče kratko i odlučno: „U red! Na levo krug!“ Oni se povrstaše u red i krenuše.

To izalazi jasno iz reči koje sam u svojoj priči, služeći se autentičnim podacima, stavio Platonu u usta. Zahtevi koje je Platon postavio prihvaćeni su i od najvećih naučnika novoga doba.

Lice joj beše usko i duguljasto, nos finog oblika, usta i obrazi kao izvajani majstorskom rukom, oči crne, bademastog oblika, uokvirene dugim trepavicama, a natsvođene tankim

On je, kao što ste iz njegovih usta čuli, kratko napomenuo da potpuno pomračenje Sunca traje, po pričanju očevidaca, samo minut dva; nije se, dakle duže

Klejtomahos se isprsi i nastavi iz punih usta svoj govor. „Ja se iskreno divim teoriji našeg Aristarha koja mi liči na jedan veličanstven hram, ali, baš zbog toga,

Oni su u stanju da satima hvale latinsku knjigu u koju nisu ni zavirili, da govore sve dotle dok kupcu ne pojuri voda na usta i kupi knjigu kao gladan mastan zalogaj, ne pitajući više za cenu. Ko je to još u stanju da postigne, sem nas Jevreja?

Oni ga obgrliše sa svih strana, poljubiše mu usta, obraze i ruku. On se smešiše zadovoljno. Kada je oduševljenje zbog lepih poklona dalo sebi dovoljno oduška, okupi se

uspeo i sa drugim velikanima nauke: da ga posetim, vidim živog pred sobom, prisustvujem njegovim opitima i iz njegovih usta čujem kako je stvorio svoju nauku.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

prozor i spazio veliki žut krst na crkvi, učvršćen na kugli iste boje, učini mi se: kao da vidim nasmejana ogromna usta nad strašno otečenom gušom.

Pošto je povečerao, izbrisao usta rukavom, pažljivo uvezao zavežljaj sa ostatkom jela i popušio cigaretu, posle koje smo svi kašljali, čovek nasloni glavu

Žena je; to sam primetio, nekoliko puta otvorila usta kao da je htela nešto da kaže. Ali ja nisam siguran: da li je odista imala nameru da nešto progovori ili joj se zevalo.

uvrede, gospodo, — završi trgovčeva žena „diskusiju“, jetko i žurno prikupljajući stvari, dok je muž otvorenih, vlažnih usta još nesvesno gledao u nas.

neredovno dobija novac, oskudeva, piše sa puno prekora. A ja, šta mogu? Šaljem, otkidam od usta... Pa još brže i nervozno: — Šta ćeš? To je taj život o kome mi nismo imali pojma.

— Još samo ovo — reče on posle male počivke i pored svega što je izgledalo da će ga Nikola smrviti ako otvori usta — još samo ovo: Pravnik si, pravnik sam. Gospoda su tu. Raspravićemo ovo poznatim putem.

Zamuckuje i očajno se muči u govoru, kad mu se lice grči, krivi, kad strašno zapinje, otvara i zatvara velika žvalava usta kao da zeva, ispušta s mukom, zadahom beloga luka i s pljuvačkom koja prska, nekoliko reči, pa se opet zagrcne.

jedinu reč, gadnu i nepoznatu van ove varoši, a na koju se ne ljuti niko, jer se svaki njome služi da drugom zatvori usta. — Porav... — Cide. — Ciminajca. — Drž'se, drž'se, Sekula — pariraju šegrti.

Sve tako do večera kad osvoji ladovina, i zjape prozori kao otvorena ogromna usta, ili promaja leprša zavese kao isplažene jezike.

— A, tu te žulji?... Uskočio si, uskočio si... Šta me gledaš, potpukovnik si. Ali... I đeneral stavlja rukavicu na usta. Pa opet major trza uzde jer se njegova kobila poravnala s Milkom.

— Francuz, inteligenat, ima jednu osobinu koju skrupolozno ispunjava, a to je: da hvali na sva usta svoju zemlju i svoj narod. Je l’ te, nešto sasvim suprotno nama?

On je ležao raskrečen poleđuške na betonu i topla, gusta krv tekla mu je iz usta pa slazila niz bradu na razdrljene, rutave grudi koje su ga bolele, dok se po usnama bila zgusnula i usirila.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

— Ja te ne poznam! Ja te ne poznam!... Ona bi se osmjehnula, ali je i taj osmijeh ostajao ograničen na sama usta i treptao oko njih, tek blijedo i mutno uočljiv na krajnjoj ivici vidnog polja.

Najogorčenije protestiramo proti nečuvenom nasilju.” Za dugo vremena poslije toga, usred igre bi mi same navrle na usta te riječi, pa sam ih besmisleno ponavljao, ne uspijevajući nikako da ih se otarasim.

Dok se on nalazio u mjestu, bila je u neprekidnom uzbuđenju i nije joj silazio s ublijedjela lica i s bolnih usta izraz strasne patnje. Prisustvovao sam više puta njihovim sastancima u njenoj sobici na tavanu.

Bistar djetinji smijeh kao srebrno zvonce. Na babinim sjetnim očima odbljesnuo se zlatasti odraz osmjeha s njenih usta. Svojom blagom rukom povela je moju ustreptalost i svratila je na laku stazu djetinje bezbrižnosti.

vidio sam njegove okrugle, začuđene oči, njegovu kudravu naježenu kosu, njegov kratki, naivni nosić; a pod njim tanka usta nestalna oblika, vječito nemirna, spremna da lakim prelazom prime izraz veselosti ili grimasu plača.

Taj isti pijetet zahtijeva da jeziva fotografija na kojoj je retuša dragoj umrloj osobi nakazno izobličila usta i nanizala joj niz mišji sitnih bisernih zubića, uvijek visi nad noćnim ormarićem i da se svake večeri pred lijeganje

Makar da snažno zalupe neka vrata ili prasne neko staklo — ma što, ma što, ali samo da to sunčano popodne zataljenih usta dobije svoj živ glas!

To su one ljepote koje slikarima i skulptorima znadu zadati stotinu muka. Umijeće oka da pogleda, umijeće usta da se nasmiješe.

A onda bih mu opet za daljih pet ili deset poglavlja bajao što mi samo od sebe navire na usta. (Kako li odahnem kad u mojoj lektiri nabasam na istomišljenika!

” Kao da iz tuđih usta čujem svoj vlastiti uzdah!) Neumorno ponavljaju kako umjetnik tobože uvijek „daje sebe”, ništa nego sebe, kako on, o ma

I na tim opuštenim licima s mutnim podočnjacima i s iznurenim uglovima usta, oni šiširići izgledali su im natučeni na glavu kao za porugu ili kaznu.

Zainteresirana do potpunog zaborava sebe, djeca su se približavala ženama, stopu po stopu, poluotvorenih usta i bez treptaja u pogledu, primicala im se toliko da su im već osjećala dah na svojim obrazima, unoseći im se u lice s

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Ona samo mahnu glavom u stranu i još više nabra svoje zbrčkane krajeve oko usta, a sitne joj zelenkaste oči planuše za časak, iskazujući neku lukavu prepredenost.

— Vi govoraste sad o Sretenu — reče Đurica, kruneći pečena zrna i bacajući ih šakom u usta. — Kud ode on? — Ode u Lokvu s kosačima — odgovori dečko. — Koliko ih beše? — Petorica.

Povučeš li vazduha u sebe, pojure ti u grudi hladne rosne kapljice, zatvoriš li usta, eto ih kroz nos, pa zasiplju oči, uši, obraze, celo telo... Hladna, mokra vlaga prodire dalje i od samoga vazduha...

— Ko je to ? — dreknu jak muški glas i umuče, jer Mitar napipa rukama usta i steže ih, pa se naže na uho Jovu i prošaputa mu: — Da nisi pisnuo!...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Hodi ovamo, kad baš to xoćeš. Zini. Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: — Sada ti pljuni meni u usta. Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu.

Hodi ovamo, kad baš to xoćeš. Zini. Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: — Sada ti pljuni meni u usta. Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu.

Zini. Čoban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu reče: — Sada ti pljuni meni u usta. Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu.

Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: — Sad imaš nemušti jezik.

Baba kihnu, a iz usta joj izleće prsten. Hromi ščepa brže-bolje prsten, a ona dva druga hromoga, te umakoše prije nego se je baba

Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna,

Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva,

On dođe i zapovjedi caru da stisne oči. Car stisne oči, a on mu u usta uvali dvije jagode grožđa, te rogovi odmah otpadnu, kô da ih nije ni bilo.

Onda krava, tješeći je, rekne joj da se za to ne brine nimalo: — Ja ću — veli — kuđelju uzimati u usta i žvatati, pa će se na moje uho pomoliti žica, a ti je uhvati pa je odmah motaj na kokošku.

Tako i učine; krava stane kuđelju u usta uzimati i žvatati, a đevojka na uho njezino žicu izvlačiti i motati, i odmah budu gotove.

zahvali boga i reče: — Ja nemam oči za pravdu boga, nego te molim, brate moj, da mi dadeš vode u kakav sud da kvasim usta i da umivam rane, i da me izvedeš i ostaviš pod jelom više izvora.

A vuk siromah opet loči, loči, dok mu trgne voda na nos i usta. Onda mu lisica zatisne i nos i usta, pa uzjaše na nj i reče da je bolesna i da ne može ići već da je on kosi.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Gledeći kako izumire vreme Slepome telu, što ga instinkt krepi, Za ogledalo se pogled naglo lepi: Da vidi usta što će da zaneme, Mada još žedna poljubaca, nege, A ne pokrova, ne mrtvačke pege.

Gled'o si u prošlost za tobom što spava. Pod dahom života ona nekad beše: Sad je mirna, nema k'o pučina plava, Kao usta drage koja se ne smeše.

Njina ljubav za smrt znala nije, Njina usta znala su za reči I poljubac koji nebo krije, Plavo nebo što im umor leči. Njina sreća ležala je u tom Što još ništa

plavih cvetova: Noć želeći za večitu javu, A za život nebo svojih snova, Al' smrt dođe iz daljina, mukom, Dodirnu joj usta svojim dahom, Pomilova njenu kosu rukom I ispuni zemlju čudnim strahom.

Ljubav rađa i donosi sobom Lik večnosti i prolaznost beda. Noć u tmini nek služi za dane, Za uzdahe nisu samo usta, I mrak ima svoje svetle strane, Mis'o s' rađa kad je sreća pusta.

Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće, Ni svoju kob. Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila Stvaramo zrak: Sve nas je dovela tajna što nas ubila, Otkala mrak.

I gle! svi grobovi ispratiše žive! Njina mrtva usta još su mogla reći: “Mi čekamo cara kraj pučine sive, Da bi mogli mirno tada u grob leći.” 17. SEPTEMBAR 1912.

Vardar danas kroz Srbiju teče, Kako nad Ohridom pada srpsko veče, Kako nam pogledi preko mora streme, Kako naša usta sad od sreće neme.

” UZDAH SA DUNAVA — ZA DEČIJA USTA — Na Kalemegdanu, pored starog grada, Gde Beograd grle i Dunav i Sava, Jedno Srpče gleda zemlje naših nada, Što ih

Da l' to nebo plače za nas!... — Oh, što neće uvek liti! ... Kako l' će ti sutra biti... 1904. ŽIVOT Usta se smeše; oči glede boje, Ljude i daske. Već klonulo telo; Diše se teško; drhte ruke moje; Oči gledaju... čeka se opelo.

I ja ću zatim istrunuti ceo. Nestaće tada sveg što moje beše: Pokreta, lica, i kose, i krvi; Uzeće ruke, usta što se smeše Zemlja i vlaga i gomila crvi.

Tražih negda ljude — voleo sam žene. Sad bludnicu volim — zanosi me jako, Jer poljupci njeni sa usta rumenih Upijaju nebo — pozlaćuju pak'o.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Kao majčinom ljubimcu meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi, a ponekad i iz usta sredovečnih ili mladih, ako bi im to stariji dozvolili.

meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi, a ponekad i iz usta sredovečnih ili mladih, ako bi im to stariji dozvolili.

magnat koji je posedovao nekoliko sela, od kojih je svako bilo veće od Idvora, pa ga je ovaj odgovor koji dolazi iz usta sina siromašnog sela Idvora jako zabavljao.

magnat koji je posedovao nekoliko sela, od kojih je svako bilo veće od Idvora, pa ga je ovaj odgovor koji dolazi iz usta sina siromašnog sela Idvora jako zabavljao.

Ruke i noge bile su mu male i lepo uobličene, a usta odavala utisak dobre i plemenite duše. Govorio je malo, ali lepo, a njegova pitanja su bila direktna i neposredna.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Antica osjeća noć i njene šapatljive glasove, osjeća njegovu tešku ruku, toplinu života mu, vruć zadah iz usta i mušku volju, ali nikako ne može, ma da se sili, da se za nj zagrije: jednako joj drugi poznanici pred oči dolaze; i

Napij se, stara! Antica posluša i napije se, pa, otrvši dlanom usta, reče: . — Kako je da je, živjela sam na svoj način, svojom voljom, i ne kajem se.... A da sam druge slušala,.

—Kako ste mogli tako veselo provesti dane iza muževljeve smrti? — upitam je, željan iz njezinih usta čuti ono o čemu su mi toliko puta pripovjedali.

Muče se, kidaju od svojih usta zalogaj, da odgaje svoje mlade, i onda su najveselije, cvrkuću u naponu života, a nejač im odgovara.....

— Onda ča je bilo i potriba metnit drugoga na njegovo pristolje? — nabaci svoju Bukalo i izvadi iz usta lulicu. Paroh ustrpljivo čeka i hoće da opet prihvati riječ, no Žižica je sve žešći: — Pravo ću vam reći, ja vam se

— He, neka ostanu oba na otaru! — ne popušta Žižica, i otare rukom usta. —Dobro govori... Neka ostanu oba... —To ne dopuštam! — plane dum Andrija. — Napokon, ko ste vi?...

Do njega, na propovjedaonici, stoji sklenica vode, da pogdjekad pokvasi osušena usta, i srebrno raspeće koje na mahove dohvata i, pregibljujući se živo preko ograde; pokazuje narodu.

Kaži: odričeš li se? Jer će doći sudnji dan, stradanje i škripanje zubi... I pakleni oganj sijaće ti iz usta, iz nozdrva, iz očiju...

Gonio se on tada s njome po čitave sate, i goneći znojio se, i penila mu se usta od umora, žestine i strasti. Okretan, gibak, usrnuo bi u njenu čobansku kabanicu, povalio je u tren oka i silom pokrio

— Da, zajedno, — nastavi. — Najbolje je tako, pošteno, pa se ne boj!... Svijet kao svijet! Ko će svijetu usta zapušiti?... A znaš, Ilija, — okrete se k njemu, — nije bilo boga mi onoliko koliko drugi divane.

Oznojeni, žedni, polegoše jedno do drugoga na zemlju i prilegom piju... Preplanuli im se obrazi dotiču i čuju kako usta željno srču hladnu živu vodu. Sedoše na zemlju da dočekaju staru majku. —Čudo što je ovde pitomina!

Smokva rodila, iz gustoga lišća visi sočni plod, cedi se slatki sok iz pucalica, a vešalicama crvene se usta kao devojčina gornja usnica. Marko ih bere i daje Božici. — Ne štedi ih! — veli joj i, smejući se, zalaže njima.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

periferije okrenula prema jezičkim jedinicama, klišeima, obrascima koji svakodnevno tkaju između naših usta i našega uha.

„Sretna, veoma zgodna poredba između košnjice – trmke – i crkve, kao da se sama kaže, kao da si je čuo iz narodnih usta, tako je slično rečena, pa ipak tako duboko zamišljena“.

u usmenome pesništvu ima takozvana kolektivna cenzura: sve što sam pevač kao individua stvori dalje se prenosi od usta do usta i s pokolenja na pokolenje, a zadržava se i pamti samo ono što kolektiv može prihvatiti.8 Ostalo se zaboravlja.

usmenome pesništvu ima takozvana kolektivna cenzura: sve što sam pevač kao individua stvori dalje se prenosi od usta do usta i s pokolenja na pokolenje, a zadržava se i pamti samo ono što kolektiv može prihvatiti.8 Ostalo se zaboravlja.

“ Sledi alegorističko tumačenje koje daje sam autor Jovan: „A on govoraše za crkvu tijela svojega. A kad usta iz mrtvijeg Štri dana posle smrtiĆ, opomenuše se učenici njegovi da ovo govoraše“ (Jovan 2.19“22).

onim spokojnim, moćnim glasom kojim san jedino može privoleti javu da razume ono što iz dubine prošlosti govore usta mraka: da je svako vreme poslednje i jedino vreme iz koga se svetlost rađa.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

” E, vidite, tima što vas brane valja zapušiti usta. ŽIVKA: Kako? Zapušiti usta onima koji me brane? NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako?

” E, vidite, tima što vas brane valja zapušiti usta. ŽIVKA: Kako? Zapušiti usta onima koji me brane? NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno.

ŽIVKA: Kako? Zapušiti usta onima koji me brane? NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D'in manier bjen sempl!

Reći ćete: a zašto? Zato, gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima zapušite usta, onda će se šaputati na sve strane.

Zato, gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima zapušite usta, onda će se šaputati na sve strane. ŽIVKA: Pa je l' to samo da se šapuće i ništa više? NINKOVIĆ: Se sa!

Anka je lupa po leđima, a Raka joj silom naliva čašu vode u usta. Čeda, držeći njenu levu ruku, u kojoj je pismo, prilazi i čita pismo ne vodeći računa o nevolji Živkinoj.

VASA: Ama, mir, kad vam kažem! SAVA: Smirite se, jer ako meni mrkne, zapušiću vam obema usta! KALENIĆ: Slušajte, strina-Daco, i vi, prija-Sojo.

KALENIĆ: Sasvim, sasvim, kao da mi iz usta vadite reč. Dakle, čim čujem kakva je situacija, ja ću doći... ČEDA: Ako je potrebno...

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

zamače iza kuće, stiskajući oči palčevima”, a s druge strane to „Mita vide, primeti, bi mu neprijatno, izvadi iz usta krušku”.

97 Kad majka na rastanku ljubi poslednji put ćerku u čelo i usta koji su „već bili hladni“98, i kad zatim ćerku po licu i kosi dotakne na dvorišnoj kapiji - kroz koju prolazi da bi

Oseti kako počinje sva da se topi od neke sladosti. Čak joj i usta slatka. Svaki čas ih oblizuje. Od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala.

može poslužiti da motiviše prejak, bukvalan prizor autoerotizacije: „Tada oseća kako je ova duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u skut, i znajući za Sofkine najtajnije, najslađe i najluđe želje, čežnje,

Njena usta i taj poljubac, i odmah još jače, dvogubo, da mu snaga i duša drhte i mirišu. U ušima jednako bi mu zujali odavna zabor

Sofki, istina, u tom trenutku nije dato kao junaku Večitog poljupca da oseća kako joj na usta naviru stihovi. Ali je zato sama rečenica dobila ritmičko-intonaciona svojstva koja se mogu meriti sa stihovima.

nad čelom i nosem „ona je imala neki sjaj, od treperenja svetlosti, u „nozdrvama samo imala je rumeni i tame”, a usta su bila „pod jednim, neprestanim, čudnovatim osmehom, koji se nije gubio ni onda kad ga čudno pogleda”.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

“... Međutim, rodni prag bio je jači od nove zapovesti. Snaga mu se ončas nekako u kamen pretvorila, a usta zavezala kao od najveće strave. Prebledeo, smutio se, te mu još smešnije došle i šalvare i bedna čalmica oko glave.

Ni sa koca o Turčinu teže i vlaškije nisu nikad i ni u jednoj zemlji usta progovorila. -Jer ne da ona, Bogdana, svojega Miloja đavolu, ne da drugoj veri, tuđoj i strašnoj, daleko je od

Samo jednom rukom beše podnimila slabinu, stegla svoja lepa staračka usta i iz sve snage uzmahnula da je ne bi strašan događaj potkosio.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Al’ na gori ovde momče, Onde devojče; Ovi će se grlit’, ljubit’ Danas doveče. Dugo usta neće moći Da se rastanu, A u to će i dva dana Da se sastanu.

Ružičasta usta Sa osmejkom blagim — Blago li srećniku Kog nazovu drâgim. Gledô sam te često, Ženskog roda diko; Ti jednom

Lekovito se ori tvoj muški srpski glas, Na tvoja usta zbori Srbije drage spas. I to me k tebi vuče iz moga zlobola, — I ja bih čisto hteo sokolit’ sokola.

Svaka sila u tvojoj je vlastn, Tvrda j’ vera — ti nas hoćeš spasti.“ Tada Hristos usta sred koraba, Blagim okom gleda desno, levo; Obe ruke nad njime raširi — Vetra nesta, i nore se smiri.

Bar kad bi sama... al’ želja j’ pusta, Znam da uzalud zamaram usta — Al’ evo šta je željica moja: Visokorodnost kad bi nam tvoja, Putujuć’ s neba na krili laki, Donela uvek i darak

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

FEMA: Od uje, uja tebe rani? Sad ću ti zube izbiti, bezobraznice jedna, črez tebe sam morala usta pokvariti. Ali platićeš ti to.

FEMA: Komi fo! Žan! Aport! Johan, Hanc, Žan! POZORIJE 2. JOVAN, PREĐAŠNE JOVAN: Evo me, majstor... (Stisne usta.) Da ti đavo nosi takav jezik, kad sve na bedu ide! FEMA: Gurbijan, ti nisi rođen za pedintera, nego za kakvog šegrta.

Zašto sam toliko komplamenta pravila? Zašto sam ja po tri sata nameštala usta na ogledalu? RUŽIČIĆ: Ne gnjevajtesja, ne gnjevajtesja, tako Ariadna gnjevalasja, no az vam kažem da az ne mogu

Miljković, Branko - PESME

suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće moći da joj kažu uzalud je budim ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa uzalud je budim treba obećati izgubljenom

moje sećanje sada ste mrtvi i vaše je telo neopipljivo sećanje i topla pregršt zemlje pregršt Srbije i nas refren: Usta su bila ispunjena peskom i svi su ćutali zbogom grade gde se prekida moje sećanje zdravo čudna reko spasa VI Zvezdo

mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; Vreme je da sunce kaže koliko je sati; Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Krakov, Stanislav - KRILA

Mnogo belih i crnih bogova... ja ću sve sa svojim bataljonom crvenim... Ma ćutite... Smeli dečko šakom mu je zatvorio usta. Raščupani brkovi su nemoćno pali niz lice, plave oči su pokrili odebljali kapci, i major je ućutao.

Odlazile su i na front, gde je muških I onako suviše bilo. Bolničarke, besramne I ljupke učile su da usta u ljubavi ipak najviše znače. I sve su one donosile ratnicima radost i bolesti.

— Sergije, Sergije... Mala Noelija doletela je pijana radošću. Zgrabila je njegova podrugljiva usta, i sisala dugo sa njih vlagu iz visokih vazdušnih slojeva. — Hajde, toliko te čekam...

Ja hoću da letim. Sve je obećao. Mala Zizi je imala čedne plave oči. Za usta se to već nije moglo reći. Voleo je zbog njenih zagrljaja.

Iz okrugle rane sred grudi, sa koje zavoj beše spao, šibnu uvis mlaz krvi. Ropac pređe preko usta, koja se razvukoše, i žućkasti se zubi ukazaše. Oči su bile ukočene. Vojnici poskidaše šlemove i stadoše se krstiti.

Neka je težina na njemu. Teško se podiže, i zemlja poče mlazevima da pada sa njega. Od nje su pune uši, oči, usta i odelo. Samo čvrsto stegnute u ruci drži stvari poginulog komandanta.

Besmisleno je bilo što donose teške ranjenike. Previju ih, ubrizgavaju im kamfor i morfijum, ovi krče, ide im pena na usta, i na kraju opet umru. Sve je to bilo dosadno i glupo. Opet. Još jedna. Zemlja ih zasu.

Sad se on malo izdiže i vide da su one oči isuviše pune nečeg belog, ukočenog, a da se sred široko otvorenih usta smejahu krivi zubi. Sused je bio miran i nepomičan.

Jedan Crnac urlao je tako strašno da su napolju ranjenici drhtali od straha. Onda su Crncu naturili na usta masku, stao se gušiti, najzad je zaspao, i kroz san mumlao strašne nerazumljive reči.

Dodirnu njegove kose. Oseti topli dah poljupca. Ruka se zari pod njegov laki pokrivač. Usta su klizila u poljupcima po njemu. Osetio je poljupce na mršavim bedrima. Suludi zanos, već davno zaboravljen, obuze ga.

Oboje se smejalo. Ženine su kose bile puštene i lude, a njena su usta bila razvratnija od trbuha. Bacali su sve sa sebe, spleli se sred čupavih jastuka, i tada se začulo njino umorno disanje.

Duško nije znao ništa. Bio je sam u loži... ne, neko mu je sedeo na kolenima... ljubio je nečije ruke, i usta... — Cherі, cherі, pođimo... Ujutru je ležao u tuđoj postelji. Uspala žena je prebacila svoju golu ruku preko njega.

Petrović, Rastko - AFRIKA

katoličke sa latinskim rečima, engleske ratne i crnačke, sve su bile podjednako čarobne i uzbudljive iz njihovih usta. Vuije je bio primoran da prizna da je to divno, i da je to Afrika. Sedamo u čamac i prelazimo u grad.

Između drva dižem neki nepoznati plod, nalik na prezreo krastavac. Žedan, pritiskam ga na usne pa mi se začas usta ispuniše svežim sokom ukusa ananasa i limuna.

Jedino kad govori crnkinja, kad se vidi vlažno crvenilo unutrašnjosti njenih usta, što čovek jasno biva svestan njene nagosti. Golovrati orao–lovac kruži nad nama.

Pokazivali su mi maske njamua pod čijim otvorom za usta postoji kao neka vrsta klarineta od izbušenoga meteorita. Meteorit je uopšte kamen neobično cenjen od urođenika i služi

Ubijena žrtva privezana je za budućega fetišera, grudi uz grudi, ruke uz ruke, usta uz usta. Tako spojeni spušteni su zajedno u duboku jamu koja je pokrivena granjem i lišćem.

Ubijena žrtva privezana je za budućega fetišera, grudi uz grudi, ruke uz ruke, usta uz usta. Tako spojeni spušteni su zajedno u duboku jamu koja je pokrivena granjem i lišćem.

Lica skoro sublimnog od tragičnosti. Oči ogromne, svetle, raširene od straha, usta od uveta do uveta. To celo držanje, ta neprestana zabrinutost i strah, ta ograničenost, sasvim su životinjski.

mogao na nju staviti svoja usta. Crnac je imao krvave ožiljke od zuba. Očistio sam ih alkoholom i jodom, u čemu mi je sam N. pomagao.

Dva dana već ja nisam pio ništa što bi bilo svežije od vrelih sunčevih zrakova; i, ovako u noći, moja su usta bila sasvim ispucala od žeđi.

Dok koračaju, one, zabavljajući se, uspevaju da jezikom sasvim uvuku ovaj štapić u usta i da ga ponovo prometnu kroz usnu. Njihove su lubanje sasvim izbrijane: one su plašljive, zbunjene i divlje.

uska u kukovima, zatim snažni, ali mirnih linija, udovi i glava kupastog temena, Dugih očiju i ravnih isturenih usta, iznenade sve one koji su ikada vole li egipatske umetnosti.

sam napustio obalu Okeana, a kad bih mogao predstaviti šta znači u Africi led za oči koje su sagorele od sunca, za usta koja jedva govore od žeđi i ispucalosti, razumelo bi se zašto mi je život odmah izgledao neverovatan.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Onda je sedi Đukić izdisô... SPASENIJA: Stanoje!... GLAVAŠ: Jest, ja sam! Ja sam i onda bio sa tobom, Sa modrih usta kad je lebdeo Poslednje reči sveti blagoslov: „Neka ste srećni, deco, oboje!...

(Gleda kroz prozor.) Sirota žena! Jednako ljubi usta bleđana Potpori mrtvoj tuđe starosti!... Sad joj baš Ćerim nešto šapće... Trza se... Dobro!... Evo, zastade!

Ti!... Stanoje! O, šećer-usta moje ljubavi! Kao rudnika hrpe bogate Što vetru nude skupu prašinu Sa kojom bi se teški prestoli Sviju vladara

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

ali ne stoga, što je ovde kakva velika opasnost, (a u sebi sam mislio: ej moj improvizirani besedniče, zar čim otvori usta a ti slaga?), već što on treba da je svud. Vidite li gde ce bije krvav boj čak tamo preko Morave.

i on je polunag, naduo se, koža mu na trbuhu pukla, te i utrobe gmižu hiljade krupnih, belih crva, oči ispijene, usta široko razjapljena, a iz njih i u njih kuljaju rojevi muva; na slepom oku vidi se crna mala rupica koju je kuršum

je od razdraženja kao jasikov list svi smo drhtali; prosto ce tpecao svaki končić živaca u nama; krv nasela na oči, usta ce zapekla. — Ovo je užasan položaj, reče mi Kirilov.

On pritište šakom polovinu usana, da mu ne mrda ranjen obraz, pa mi onom drugom polovinom usta prošušketa: — Ogrebali me Turci po obrazu, a ko mi u obraz dirne moramo se naplaćivati.

Turska granata pogodi jednoga konja iz zaprege; on se izvrte na leđa, stade grčevito mlatati nogama, na usta mu udari bela pena. Vojnici se ustumaraše oko njega. Oficir viče: »seci amove... boga... sveca...

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Znaš li gde na svetu Anđelsku priliku, Anđela po duši, Anđela po liku. Pune oči žara; Puna usta slasti, Mirisava nedra Puna bujne strasti; Milo čedo, kome U pogledu piše, Da ni samo ne zna Za čime uzdiše;

Jer otkako je sreća njima zacvetala, Nikad nisu usta još na usta pala, A poljubac prvi rad se uvek skriti, Je li, moje lane, pa znadeš ga i ti!

Jer otkako je sreća njima zacvetala, Nikad nisu usta još na usta pala, A poljubac prvi rad se uvek skriti, Je li, moje lane, pa znadeš ga i ti!

Ćutala su naša usta, Samo j’ misô k misli tekla, — Tek u neke ona šapnu: „Ja bi tebi nešto rekla.“ I tada mi ispovedi, Što joj

LXIX Nešto si reći htela Kad više nisi mogla; Usta ti behu nema, — Al’ suza ti pomogla. Onda sam suzu zbrisô, Sad je razumem tek, Ti s’ čedu našem, Smiljci, Videla

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Pušku ostavi. „Šta će ti bajonet?“ — zapita ga njegov desetar. On izvadi bajonet iz usta, pa će reći: — Ako se praćakne i stane da zapomaže, ima da ga nestane.

— Onda stavi bajonet u usta, prekorači preko bedema i odmah prileže. Naskoro ga izgubismo iz vida među mrtvim i ranjenim Bugarima.

Kosa mi se diže. Jedan od naših zabi Bugarinu bajonet u usta. „A-a-a!“ — izusti onaj. Jedan od Bugara izvadi bombu...

Naš vojnik mu pritrča, odupre se nogom o leđa i jedva izvuče bajonet. Bugarin se tresao, iz usta mu pokulja krv, a prstima je grčevito rio zemlju. Odnekud dolete kuršum i udari moga posilnoga, koji je išao pored mene.

Tamo čujem neki žagor, zatim škljocanje, onda opet pucanj. Tek smo tada uvideli da smo naišli gotovo na usta topovske cevi jedne brdske baterije. Nismo bili dalje od dvadeset metara.

Neko kuka. Jedan ispred mene leži ia leđima i krv mu kulja iz usta, a on nemoćno zabada prste u pesak. — Napred, izginućemo ovde! — viknu neko. Skočili smo.

Ali ne odmače ni tri koraka, ispusti pušku, pa se okrete oko sebe i pade na leđa. Uzdigao je ruke i otvorio usta, kao da hoće nešto da mi kaže, ali već poče da se trese i krv mu udari na usta. Na njegovom vratu videla se velika rana.

Uzdigao je ruke i otvorio usta, kao da hoće nešto da mi kaže, ali već poče da se trese i krv mu udari na usta. Na njegovom vratu videla se velika rana... Glava mu klonu u stranu.

„Fikus“, kada ga ugleda, kao da pretrnu. Diže ruke i zastade ukočen, raširenih očiju i otvorenih usta. Onda viknu: — Sergije Nikolajevič! Onaj oficir pogleda na našu stranu iznenađen.

Sergije Nikolajevič se zasmeja i ispusti čašu. Nališe mu drugu. „Eks!“ — viknu neko. Sergije sruči vino u usta kao da sipa u neki vakuum, pa poteže čašu o drvo. Kafedžija donese nove čaše. — Plotun zdesna! — viče Sima „Jarebica“.

Kada on ode, Luka se obrati Vojinu: — A ti tako... Porediš mene sa magaretom. Vojin ga pogleda čisto s nevericom, usta mu se razvukoše i on najednom poče glasno da se smeje.

Onda obliznu papir, zalepi i zavrnu krajeve. Njegovo lice je izgledalo kao saliveno od čelika. Stavio je cigaretu u usta, i počeo da pipa po džepovima. Izvadi kremen i pripali cigaretu. U bugarskim rovovima je neko ječao.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Vostrepeščet pred njej umni i ostanet kak bezumni, usta umolknut, misli iščeznut, visokija, kak povedet tjeh, odlučiv ot vsjeh, v mračni grob.

— krošto dopustiste, bezakona usta? Zmija ako uje, vatrom je sožežu, vol ako ubode, za rogove vežu; Uzdu meću konju, klipove decama, zvere stežu, biju

Uhu mome slovesa su ono tvojih usta Bez šta b' meni zemlja bila sva gluha i pusta; Što su nebu jasne zv'jezde, njivi zlatni klasi, To besjede sluhu mome

Lobzanija usta tvojih prevoshode mleka, Prevoshode grozda sladost, rosu zlatnog v'jeka; Gortanu mom med i saća nisu takve slasti, Slađ

Podiže neveru pored sebe, A blagorodnu nizvrže dušu, ah, Na večno Serbom žalosnu pagubu! On reče. Usta Miloš, duha Hrabrošću, duše krasotom, dika Sveg serpskog roda; prsi mu s' volnuju, U duhu raste namera gigantska.

— Voće, da, — gordim reče mi prva pogledom, — da, voće. — Zar su i divljake voće? — upitam. Nebo mi stružu, Usta mi kupe pri jelu, i nikakvu želudcu hranu Daju. Piljarice, neću divljaka!

Piljarice, neću divljaka! — Plati pa kušaj, Novci su meni od nužde, marim za usta ti, nebo, Želudac. — jedva uzdržim smej na odgovor mi dani.

Kad ću opet sretan biti S nežnostju te zagrliti, Srkat s tvojih usta med! 1836. Spiridon Jović JOVAN ST. POPOVIĆ SAKRIJ BLEDE TVOJE ZRAKE...

Kad su klekli na jastučić, Usta ustma približili, Pomislilo Cvet-devojče Na poljubac jučerašnji I na reči toga dana, Pomislilo, zadrktalo, Te

Trglo s’ od sna Cvet-devojče, U njoj srce igra, skače, A usta se sama smeju. Kad je došlo Ružičalo, Izišlo je Cvet-devojče Na grob oca i matere.

Je l’ biće koje samo sate broji, Ravno životu koj’ sto leta broji? Kojem je od vas dvojice nepravda: Tebi što usta nemaš da s’ nasmeješ, Ni oka, suzom obraz da opereš, Il’ starcu koji muči se i strada, Među tim peva, veseo

136—42) to „doznao iz usta neumrlog Vuka”, kao i to da je pesma napisana 1810. god. „Nečuveno je i reći: 1810!”, uzvikuje oduševljeni Rajković;

Jakšić, Đura - JELISAVETA

klečô, strepio, Pred njenim sjajem nisi slepio — Nis’ je molio, kleo, preklinjô; Pred njome nisi boga pominjô Poljupcem usta da ti orosi; — A ne bi rekô: „Pesma uznosi!..“ VUJO: Lijepa?... Ne žnava ni srpski — kako lijepa?

(Maša se da poljubi Stanišu u ruku.) STANIŠA: Ne, snaho, — ne treba! Od krvi mi je masna desnica, Opoganila bi usta laskava. JELISAVETA: Ničim te nisam htela vređati... STANIŠA: Ha! ha! ha! Uvreda li je reći istinu?

Al’ evo, gospo, Iz živih usta reč se raznosi: „Staniša živi, poturčio se, Te s Arslan-pašom i sa Osmanom Tražiti pođe krunu Balšinu....

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

I pođe šapat od usta do usta: — Reljin brnjaš osvanô mrtav u bari. — Tri junice, što su se onomadne ošturile, nađoše jutros govedari mrtve

I pođe šapat od usta do usta: — Reljin brnjaš osvanô mrtav u bari. — Tri junice, što su se onomadne ošturile, nađoše jutros govedari mrtve u toru.

— I Jablana jutros među silnim mrlinama nađoše mrtva u toru! — prosu se opet šapat, bolan i drhtav šapat od usta do usta, a iz polja od torova razlijegalo se žalobitno jadikovanje malog Đoke za svojim Jabom.

— I Jablana jutros među silnim mrlinama nađoše mrtva u toru! — prosu se opet šapat, bolan i drhtav šapat od usta do usta, a iz polja od torova razlijegalo se žalobitno jadikovanje malog Đoke za svojim Jabom.

Zvižde vjetrovi, zvižde i urliču, a polumrtva se usta ljube i izdišu u slatkoj smrti... GROB SLATKE DUŠE Upeklo sunce — sažeže sve! Došlo nebo modro kao čivit.

Golo, jadno, čemerno, bježi, ne osvrće se... Jedan, siroma, ižednio, lijepo mu pjena trgla na usta, svrati se onom točku kod gornjije' mlina da se napije vode, a pokojni Partenija — vječna mu pamjat — zateže iz

A pravo, po duši kad budemo govoriti, mekana je srca i podatne ruke: zalogaj bi čojeku iz usta dao. Nema vajde kriti, voli, braćo, i da malo udari u stranu kad o sebi govori.

Uzjaši, sjaši! Uzjaši, sjaši! Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši! Srce mu prepuče. Udari mu krv i na nos i na usta, i na uši i na oči. Stra'ota, braćo, pogledati! Šta bi vam, djeco moja i Srbovi moji, više duljio?

“ — Onda sam imô jednu kravu, dabru, debelu kravu. Od usta sam svoji' otkidô, pa sam njoj davô. Kažem vam, dobra, debela krava, ali zijanćarasta da Bog zakloni!

Skočio svijet na me kô na bijelu vranu: „Tvoj prasac, Davide, upropasti i tebe i nas!“ Od usta do usta, dok i carevina ne doču. Eto ti šikucije: „E, baš si, veli, Davide, baksuz! Ni u čem ti se ne da!

Skočio svijet na me kô na bijelu vranu: „Tvoj prasac, Davide, upropasti i tebe i nas!“ Od usta do usta, dok i carevina ne doču. Eto ti šikucije: „E, baš si, veli, Davide, baksuz! Ni u čem ti se ne da!“ „Dosta, brate! Znam!

Bojić, Milutin - PESME

Ironija moći. Zar njoj da se divim?'' (1910) TI, CRVENA ŽENO, S OČIMA OD VATRE ZALjUBLjENI DAVID I pred veče usta David sa postelje svoje, i hodajući po krovu carskoga dvora ugleda s krova ženu gdje se mije, a žena bješe lijepa na

Kolutave oči svetle, nikad site, A uvela usta grizu tela vruća... ''Dosta! Gasi luče, sprži cveća kite! Svežine mi dajte i svečanost mraka!

Tad joj drhte ruke uvele i žute, Koje mnoga usna kvasila je vrela U dane treptanja krvi i mišića, I nabrana usta još jednom bi htela Da okuse mladost razbludnih mladića, Da im srču oči, dok se čaše liju I udara zadah ložnice i

''Vaj, kako mi usta za poljupcem gore! Vrište mlade srne, kaplje miris nara, U oblak se diže kâd od mandragore I gubi kô život, kô dim,

- I žene mi piše strast do kosti gole! I u šatorima vrištala sam ratnim, Dok me oči, usta, dok me grudi bole, Srećna kada mučim, srećna kad me muče. ...

Škripe trošne kosti i udi što venu. Modre, crne nokte u pesak zariva. Iz usta prosipa krv i žuč i penu. Otvorila usta, umire i sniva Besni tanac, raskoš Irodova doma.

Modre, crne nokte u pesak zariva. Iz usta prosipa krv i žuč i penu. Otvorila usta, umire i sniva Besni tanac, raskoš Irodova doma. Beli osmeh modrim licem se razliva. Tako mru na jugu.

Tad vrline pevam dubokim opelom, Isturenih usta pijem snagom celom Slasti, slasti duboke, beskrajne. (1911) POLjUBAC Mi smo deca sreće i života zrela, Naša

Kako si velik, ti neznani sine, Pred čijom rukom padaju ordije! (1912) DEUS DEORUM Porđalih usta, povijena čela Pevaš smrtnu pesmu grobljem faraona Ili pišeš, dok se vrti tarantela, Propast iznad vrata bludnog

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

” JEROTIJE (prestravi se): Šta da pritisne? ANĐA (nastavlja): „Poljubac na tvoja usta”. JEROTIJE: Čudo ne kaže: da udarim pečat na tvoj raspis. ANĐA (završava čitanje): „Tvoj do groba verni Đoka.

JEROTIJE (značajno prst na usta): Pst! MARICA (odlučno): Slušajte, oče! JEROTIJE (kao gore): Pst! Stvar je vrlo važna! Izađite iz ove sobe.

JEROTIJE (stavlja mu šaku na usta): Ama, čekaj, brate! E, jest ovo ludo, za ceo srez je ludo. VIĆA: Počni odande kad sam te ja poslao u varoš da

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Svoju veliku, probuđenu nadu Bosanac Filip Višnjić oblikovaće u nadahnutim stihovima koje će staviti u usta Karađorđu; "Drino vodo, plemenita međi,/ Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije,/ Naskoro će i to vreme doći/ Kad ću ja i tebeka

panoramu događaja, a sveopšti nezadrživi pokret narodnih masa iskazao je sjajno nađenim poređenjem iz prirode ("Usta raja k'o iz zemlje trava").

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

— Eto, umre, sinko! I samo to. Ništa više. Jedino što su joj usta bila zbrčkanija, stisnutija. Onako sedeći, odudarajući kroz izlog, u dućanu, na tezgi, do čekmedžeta, sa uzdignutim i

dalje, već je baba bila, istina uvek onako zabrinuta, sa poprečnom prugom preko nabrana čela i skupljenih, stisnutih usta, ali nekako drukčija, mekša.

polako, čisto, rastavljajući komad po komad od mesa, jede, meće ga u svoja smežurana, bez zuba, crnom šamijom stisnuta usta, te to celo jedenje njeno liči više kao na neki red, adet, a ne na jedenje, hranu.

Hajduče, u goru, bre!... Pa ne mogući više, izlazi iz dućana, brišući od besa, psovke, pljuvačku s brkova, s usta... Dolazi k njima ovamo. Odmah počne babi da se tuži. — Ništa, tetka-Stano! Ništa od ovoga moga! Hajduk.

I on uvek, kao stariji brat, smejao joj se, i kad bi joj se oči počele jače da crne, svetle, usta crvenija, vlažnija da bivaju, a ispod grla, mekog, nežnog, da jače trepti, i čisto se čuje neko grcanje, on bi je

— Zašto? — upita ga, a oči joj, njene crne oči, pocrvenele od plača, trepavice došle još crnje, vlažne, mokre, a usta joj, podbradak, vrat sve to vrelo umrljano suzama. Mladen se osmehnu. — Zašto? Zato što si luda.

Videlo se da se ne loži, ništa ne greje, ništa ne sprema. — Šta je? Bolno, radosno ga pogleda, usta joj zaigraše. Ali, kad ga vide takvog, ljuto namrštenog lica i kao kamen hladnog, njoj samo u grlu puknu nešto: —

I zaista, tada se oseti toliko star, suv, bolan, ispečen od bola, da nehotice grčevito podiže ruku, uhvati se njome za usta, vilice, kao da spreči da mu to ne drhti, trese se.

Možda, sigurno zato da, kad zagrli ženu, razočara se, onda se seti, oseti svu razliku, lepotu njenih prsiju, njena lica, usta, očiju koje nije hteo.

— Evo me, bato. Mladen diže glavu, pogleda ga. Otvori usta, a već oseća gorčinu u grlu. — Tebi — poče on tvrdo, suvo — nije dobro kod nas. Mnogo radiš a malo imaš.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

, ѕ. v. badnjak), i božićnu siniju (GZM, 6, 380). U Boki planinci meću grančicu b. božićnoj pečenici u usta (Vrčević, Tri, 28). Bršljan se upotrebljava i u ljubavnoj divinaciji.

(SEZ, 14, 295; 297; 299). Šap kod stoke leči se tejom od v. kore, kojim se živinčetu isplaknu usta (SEZ, 13, 429). Prema jednoj lekaruši iz XV veka, v.

primere u Sofrić, 78 id). G. se meće u usta božićnoj pečenicu (ŽSS, 169). G. ne valja mirisati, jer će brzo da istruli (SEZ, 13, 1909, 414). U narodnoj medicini g.

Tejom od z. ispiraju se usta, kad bole desni (SEZ, 14, 228). ZDRAVAC Storchѕchnabel (geranіum macrorrhіzum). Zdravac. Z.

Zimzelen, zimozelenka, pavenka; privinac (Šulek). Lek protiv srdobolje (SEZ, 13, 1909, 349), i protiv bolesti usta i desni (іb., 345), žutice, glavobolje; pomaže lučenje mokraće; uređuje menstruaciju (GZM, 4, 166).

malo docnije. U nekim slučajevima j. se verovatno ima shvatiti kao žrtva, na primer: j. koja se meće u usta božićnoj pečenici (svuda! upor. npr.

koja se meće u usta ubijenom i ispunjenom vuku, sa kojim će se posle ići od kuće do kuće i prositi (ZNŽOJS, 7, 1902, 254).

mela). Zmija koja stanuje pod l. ima i inače naročitu snagu: ko bi takvu »leskovu zmiju« ispekao i komadić metnuo u usta, razumeo bi govor životinja; ko bi joj pojeo srce i otišao na livadu, svaka bi mu travka kazivala od čega je lek

M. d., skuvanom u vodi, ispira usta onaj koji ima nuzlu (afte, SEZ, 17, 568); m. d. u vrućoj vodi oblaže se na usta onom kome se grče vilice pa ne može da

M. d., skuvanom u vodi, ispira usta onaj koji ima nuzlu (afte, SEZ, 17, 568); m. d. u vrućoj vodi oblaže se na usta onom kome se grče vilice pa ne može da govori (SEZ, 14, 239), ili ko pati od lišaja (SEZ, 19, 226).

nar. pjeѕme, 5, 116, v. TRĐ, NNŽ, 5, 9). Međunarodni motiv o devojci kojoj iz usta padaju ruže (v. Grіmm, № ‹13, 89, 135› i Bolte—Polívka ‹1, 100; 2, 279; 3, 91›) poznat je i u našim pripovetkama, npr.

Tejom od t. kore valja oplaknuti usta živinčetu, protivu šapa (SEZ, 13, 429). Kora od korena, skuvana s dukatom, lek je od žutice (GZM, 4, 140).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Bolesnik ga pogleda svojim ispijenim očima, zastenja, i, ne mogavši podnijeti jaki vonj mrsa što zaudaraše iz usta i izbivaše iz odijela i masnoga pripašaja, odvrati glavu od njega.

— opazi Rade s uvjerenjem. — Pij, Mašo, rakije! — sjeti se i nazdravi joj. Pa, otrvši rukom usta, i pogladivši mrke na usnice, poljubi je: — Je li ti milo?... Ljubi li te ovako nestrpljivo tvoj Marko?

— I jest preko broja dosta! — odgovori Vojkanov komšija ne vadeći lule iz usta. Ilija odavna premišlja da vjenča Radu sa Božicom.

E, da! Pop Vrane naredi Maši da mu poda čašu vina. Čobanče ispi i, otrvši usta rukavom od košulje, prihvati kamen iz kaluđerovih ruku.

I želja za njegovim milovanjem izbi snažno, jako. — Rade! — izmače joj se iz usta, i izreče ono što je u duši osjetila. — Rade!

samo da troška ima, i ne mogu da se načude kako je on tako danas podatan i razgovoran, on, što bi iglu oglodao, i kome usta obično ćute, a samo oči govore. — Mene su osudili, — udara pijan šakom u sto — i još sudac veli: za ugled drugima! ...

već mene traži — mene? ... Kao da ja mogu znati za njihove poslove. . Ali, da, mrtva usta ne govore ... . — Molim vas, gospodine suče, obrati se doktor Pilić sucu — pozovite ga na red! ...

A blizu je kraja. Pruža ruke da se čega dohvati... Znoj ga od muke probio, vikao bi, ali ne može usta da otvori... Kad odnekle, u toj muci, na ivici bare, na suvu, obrte se gazda Jovo.

A sunce bolje grije, žari, budi. On se protegli i upije u se puna usta čista, mirisava vazduha ... Dolje, ispod njega, začu se klopot živoga — kotrljanje stijena.

” Taj vapaj mnogima ostade usađen u pameti, i kada iziđoše iz crkve na sunčevu žegu, nehotice im naviraše na usta... . „Bože, zemlji tvojoj dažda daj!

A njih dvoje idu zaprašenom cestom i ćute. Osušila im se usta, pa im se ne da govoriti. Jedva nakon nekoliko vremena javi se Jure k'o preko volje: — Svrnimo ovim puteljkom — i pokaza

On se primaknu k djevojci da čuje ako će i ciglu riječ iz njenih usta ... A sa zapadne strane probi uto čista vedrina. Pokaza se i sunce, pa kroz pročišćeni vazduh sinu žarkom svjetlošću .

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

da radi, ali kad počnem da upisujem crte lica, toliko se zanesem da redovno napravim gadnu odurnu rugobu iskeženih usta i divljih očiju.

A ko zna, možda sam ja baš i namerno crtao devicama kriva usta, ogromne noseve i iskolačene oči, možda sam to baš i hteo, da se ljudi razgale i razvedre, da im bude ovde prisno i

Uživam. Padam u naručje Doroteju i odjednom vidim da sam budna i da kraj mene hrče Lauš. Zinuo je, u uglovima usta mu se otegla pljuvačka.

kćerima, plodi se sa vašim ženama dok vi u znoju lica svoga na poljima izvlačite iz ove škrte zemlje hleb za gladna usta svoje čeljadi.

Kad je čuo ko se traži, protegao se, zevnuo, širokim dlanom obrisao žvalava usta i promumlao jedva razgovetno da je Dorotej u svitanje izašao na kapiju i pošao prema dolini.

„Zašto bi se razbojnici petljali oko nekog sirotog kaluđera?“, odvratio sam. Rekao sam „sirotog kaluđera“. Otvorila je usta, videli su joj se gornji zubi, beli i jednaki, zatim ih je zatvorila.

najzad prestao sa tim usiljenim kašljucanjem, koje mi je do te mere išlo na živce da sam sve vreme stezao zube kako mi iz usta ne bi izletela nekakva gadna psovka, Makarije je duboko uzdahnuo i rekao da će svakako videti može li Dimitrije izići

Ljudi su se radovali kao deca. Nekolicina njih, svakako mlađih, stajalo je dole na pljusku raširenih ruku i otvorenih usta i puštalo da ih kiša natapa.

Bila je tu jedna mrka mrlja iz koje su se pomaljali čas nos, čas oči, čas čelo, čas brada, čas usta sa krnjecima zuba, ali celine nije bilo.

ispunjenoj mirisima užeglog loja, bosioka, sporiša, lipovog cveta, kraj mrtvački bledog starca razjapljenih bezubih usta iz kojih je curila pljuvačka, u roju muva zunzara i sitnih mušica sirćetuša što su se kupile oko natrulih krušaka na

u šaku, a on neće, neće loćka, jer, zaboga, pa ona ne pripada njemu i zabranjeno mu je da je zagrize sočnu i slatku, a usta mu okorela od žeđi. Ono što je mogao da učini, učinio je. Okužio je sanjarijama i maglama. Razboleo je mutnom čežnjom.

Šta bi ostalo od toga ganutljivog pogleda? Ništa. Iste ove crne oči, ali surove, ista ova u očaju zgrčena usta, ali stisnuta u mržnji, isto ovo brižno čelo, ali sa dve uspravne gnevne bore. A lice ove žene? Sada otupelo od bola.

Ilić, Vojislav J. - PESME

U groznim mukama ginu sa krvlju i penom belom, I grčevito škripe, I duh se rastaje s telom. Iz razvaljenih usta potmuli ropot se hori, I grudi široko dižu i kosa njihova gori...

Amor se nad njima naže. Metnuvši kraj usta šaku On kmeta hlađaše krilom i reč mu prozbori taku: „Dostojna prezrenja svakog, kmetica kravara ljubi, Otvori četvore

On usta, priđe đermu i kovu zakači lenjo, I đeram sa jasnom škripom k nebu se visoko penjô, Dižući lagano kovu... Raskrečen, u to

Još tama vladaše gusta, A on se bunovan trže i onda lagano usta I pogled okolo baci. Prilično vremena prođe dokle se razabra malo i k sebi zabunjen dođe.

A u sutonu bledom Dah rânog prozorja duhnu i zvezde gasnuše redom. 4. U râni osvitak zore Zvezdana na noge usta, I svinje pogoni tada u polja vlažna i pusta, A uz put i Kiću srete.

vrže, On vide krilato dete, pa, zbunjen kô selak pravi, Opipa kukove prvo, zatim se pipku po glavi I onda razvali usta.

Stanković, Borisav - TAŠANA

(Seda, raskomoćuje se, razrće oko čela kosu, oko vrata odelo, da se osveži. Odjednom uzdrhta, skoči. Tare rukom usta i obraze.) Oh, što me svrbite, pusta ostala! Oh, što mi bridite, osušile se da Bog da! (Pritiskuje prsa.

Glavu sam u torbu metao, da dođem do nje. Ali, kad je poljubih, oh! odmah osetih kako mi njena usta nisu slatka kao što bi tvoja možda bila. TAŠANA (uznemireno, uplašeno, zvera da ko ne čuje): Ćuti! Ćuti!

I vidi koliko si mi sestra: što ni rođenoj materi ne bih kazao, evo tebi kazah, jer znam da iz tvojah usta neće izići. NAZA Nema sam kao noć! SAROŠ Da. Od kad poče ponova da prima goste, da živi, odem joj i ja.

(Uzima od Jovana testijicu i meće na usta Paraputi da pije.) PARAPUTA (žedno pije vode i umirujući se zanosi se i hoće da padne).

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Šnajderski momci bez rada i mali krojači bez materijala nisu ispuštali iz usta ime majstor Kostino. Nekim devojkama se učini da je novi majstor i porastao i raskrupnjao se.

Kad govori, šapće; usta otvori, lepi zubi zasvetle, nešto je rekla, i ako ste čuli što je rekla, dobro i jest, a ako niste, i nećete.

Jaka sam, vredna sam, htela bih da nešto veliko dočepam, da se borim, da đavolu komad iz usta iskinem, kako već rekoh jutros i pred Todorom... Nola poče slatko da se smeje.

Jednoga zimskog jutra, nađen je Petar u svojoj sobi dosta teško ranjen, a starac u svojoj, vezan i zaptivenih usta. Švabica je, za svoju sreću, ležala u bolnici. Petar je ozdravio, a starac nastavio da kunja.

Ne dozivajući nikoga, ušla je. Muž njen, razbijene lubanje, leži na podu mrtav. Usta začepljena, pocepan, izgreben. Julica se kroz nesvest trza i ječi.

Lepa, sad ima i miraz, ali nešto je u njoj kako ne treba. Ono trzanje usta se popravlja i gubi; dobro je kazao onaj moj doktor, valja mu pamet.

” Ali mi Bog dade te joj začepih usta. — Neću u pansion, nego na ruke, ako mognem izneti čoveka, jȁ! Todor moj da je živ, kako je bio bolji od mene i

Gospa Nola je sad više no ikad volela Julicu, i sve joj činila videći je tako hrabru, pravednu i milostivu. Trzanje usta, sasvim se izgubilo sada. Lepota Juličina dobila je uopšte ono što joj je uvek nedostajalo: duhovni izraz.

— Imaš pravo, potpuno. Svaki čestit čovek ne da svoj jezik i svoje običaje. Ja bih, dete moje, umrla, da mi na usta dođe tuđa reč... U koliko je sati sahrana? — Mladić se malo zatim oprosti i ode. Gospa Nola ispi čašu hladne vode.

Videla se neka istrošenost. Primetno je Pavle oćelavio. Usta su puna zlatnih umetaka: što je u ono vreme u palanci značilo nešto retko i luksuzno.

možda ću ih opet prodavati... ali ću zadatak svoj raditi i s Božjom pomoću dovršiti. — Pavlu drhću usta, ne može da govori. Ali Branko je uporno gorak. — Prof-Ćiri nisam mogao stihove odgovoriti, a tebi mogu.

Engleskinja se malo nasmeja i uđe. U apoteci se sve skamenilo na mestu. Čekaju da se otvore usta, i oglase reči nečuvene, koje će ovu uglednu radnju, i oba stručnjaka u njoj zbuniti. Apotekar je zaboravio da se pokloni.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

namaže se mašću, očita svoje »ni o panj, ni o kladu«, prne kroz odžak, i dok ste, frajlice, pogledali kako vam stoje usta, već je kod Romana bila.

Ja sam srećan bio, te joj se ovo delo dopalo, i moja usta počela su me već svrbiti misleći da ću (neka Venus zna) bar jedan poljubac kao nagradu za moj trud dobiti.

u proleće prvi put izdaleka grmi, a budući da prednja dva zuba nije imala, zato nije ni čudo da pri ovoj grmljavini iz usta njeni kiša od pljuvačke na onog sledovaše koji je bio predmet njenog razgovora.

Kažite, molim, šta upravo želite?« Svakom loncu zaklopac; premda ima i takovi žena koje, ne smatrajući što nigda usta ne zaklaplju, opet žele muža večno zaklopiti. — No da dođemo k našoj Čimpeprič.

da se često i bes s besedom druži, i muža do besa dovodi, koji je pređe pri besedi »bre, sedi« govorio; dalje, da usta dolaze od ustaviti, kao da je nužno usta zaustavljati.

i muža do besa dovodi, koji je pređe pri besedi »bre, sedi« govorio; dalje, da usta dolaze od ustaviti, kao da je nužno usta zaustavljati. No naše žene tek onda usta svoja čuvaju kad nuždu vide od muževljeve pesnice sačuvati ji.

No naše žene tek onda usta svoja čuvaju kad nuždu vide od muževljeve pesnice sačuvati ji. Sad opet ajdmo k povesti. »Ali baš ništa žene u mesecu

I budući da su mu jabučice na obrazu od nature uzdignute bile, a iz tog uzroka usta raširena i brada skupljena, to je naravno sledstvo da su njegove po sebi malene oči izdavale kao dve oduške na ogromnoj

E, zar se, opet, sve velike udaju? Ima stotinu stvari koje se tek male dopadaju: mala usta, male noge, male uši, mala brada, mali jezik, to jest kratak jezik, mala lula, pak zašto se ne bi i mala knjiga kom

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Gledaj, molim te: očevo čelo, tetkin nos, teča-Simine uši, ujnina usta, i tako redom dalje. I u tom se pogledu tako daleko išlo da sam, slušajući svakodnevno to pa to, počeo najzad sticati

nisam bio toliko pretenciozan da što pre dobijem prvi zub, ali mi je otac dosadio zavlačeći mi neprestano kažiprst u usta i pipajući me po desnima.

— Isplaziš mu jezik, naplati ti tri dinara; zavuče ti dršku od kašike u usta, uzme ti pet dinara; pipne te za ruku, uzme ti deset dinara, i to gleda na sat da ne bi duže držao ruku no koliko

neki Sima Jagodić, — ko zna gde se inspirisao tom filosofijom — ovako je rešio zadatak: — Reč ne treba izvaditi iz usta sve dok ne bude sasvim pečena.

Treći opet, neki Ostoja Popović, sin seoskog sveštenika, ovako je narodski objasnio stvar: — Sve što ulazi u usta treba da bude pečeno.

Tako u usta ulazi pogača, pa ulazi rakija, pa ulazi jagnje sa ražnja, i zato i sve što izlazi iz usta treba da bude pečeno.

Tako u usta ulazi pogača, pa ulazi rakija, pa ulazi jagnje sa ražnja, i zato i sve što izlazi iz usta treba da bude pečeno. Kako iz usta, osim ostaloga, izlazi i reč, to i reč treba da bude pečena!

Kako iz usta, osim ostaloga, izlazi i reč, to i reč treba da bude pečena! Drugi put opet profesor bi nam zadao temu: „Poznaj

nedostižni vrh Himalaja, a dve reke, koje su se izlivale iz nosa, na Eufrat i Tigar koji su se, pred svojim utokom u usta, spajali u jednu reku.

očima, koje se u mraku svetle kao mačje oko, i stomakom od goveđe kože, punim raznih cifara koje ta nakaza bljuje na usta. — To je matematika! Da, to je matematika! — vrti brižno glavom lekar, sećajući se svoje mladosti.

za koji slučaj praktikant je imao spremne bonbone u džepu, te čim bih ja zinuo da što kažem, on bi mi strpao šećer u usta, iako nisam ja već on imao nameru da govori slatke reči.

— Ali zapišite, molim vas, zapišite makar jedan stih! — šapću vam njena usta „rujna“. Ja ponova umačem pero u mastilo i ponova se uzdržavam. — Molim! — ponavlja ona.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

PETA BATERIJA 35 NA PRAGU OTADžBINE 45 KOD GRANIČNOG KAMENA 50 KO JE VERA, A KO NEVERA 54 GOLGOTA 65 U PLANINAMA 71 USTA MIČU, TRBUH NE OSEĆA 79 BESPUĆE... 84 AEROPLANI TUKU 90 NA DOMAKU MORA 95 USOPŠI, RAB BOŽJI...

Telo drhti, te se naslonih na zemljani zid. Gr-rru!... Mnogo dima. Nešto me guši. Puna su mi usta zemlje i neke sukrvice. Sad će... Gr-r-ru!... Naprežem misao. Znam, znam, sve još znam...

Ama ponesi pušku i ubij psa, ako samo usta otvori. Rekoh mu kako ne bismo želili da silom ulazimo u stan. To nismo radili ni u svojoj zemlji.

Na brkovima ljudi se uhvatio led, a iz usta bije gusta para. Nailazimo na sve deblji sneg, ali oni pred nama su već ugazili staze.

Ali vazduh rezni i para suklja iz usta. Razgovaramo, šta bi bilo da se zaključi mir, a mi da smo bogati. — Kupio bih kuću na onom ozarenom bregu — veli jedan.

I tako, svaki dodaje ponešto, kao izraz svojih snova, među ovim pustim planinama crnogorskim. USTA MIČU, TRBUH NE OSEĆA Komandant nas je uvek utišavao i savetovao da izbegavamo svaki sukob sa stanovništvom.

Sustigosmo i jednu grupu vojnika, koji su u šatorskom krilu nosili svoga druga. Usta su u njega ispucana od silne vatre, a pogled bezizrazno zuri u daljinu iz utonulih očnih duplja.

— Kako ti izgleda? — pitam jednoga pešaka koji mrzovoljno žvaće. On mahnu glavom, pa će reći: — The... usta miču, trbu’ ne oseća. I pošto su iznašli sve mane, pojeli su peksimit u slast. Čak su i mrvice pokupili. BESPUĆE...

Lica im obrasla u bradu, obrazi upali, a usta ispucala od zime i vetra. Nama u susret ide jedan Crnogorac sa puškom. Kada vide da stojimo na drumu, zastade i on.

Kroz pustoš razlegao se glasić: — Mamice, što sediš? Ležala je na leđima. Njene su oči gotovo potamnele, usta otvorena. Mrtvačko bledilo rasulo se po licu. Dah je zamirao. Ljudi zanemeli.

— Tako je, pobratime. Italijanski bersaljer. Zagonetka ide od usta do usta, pa se, i pored svih muka, smeju oficiri i vojnici na račun svojih sprovodnika... KRAJ MUKA...

— Tako je, pobratime. Italijanski bersaljer. Zagonetka ide od usta do usta, pa se, i pored svih muka, smeju oficiri i vojnici na račun svojih sprovodnika... KRAJ MUKA...

Petrović, Rastko - PESME

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića, Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda. U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav, Jedan od zlata.

Haj, doba čežnja i vizija, mladići. Divka na vodama Mimi Dedincu, drugarski Proleće, ubavi dečak Velesa, Čija su usta sazdana za ljubljenje, dade da po srcima zaplesa Rascvetano voće i usamljeno stenje.

Moje grudi travom opore, travom okvašene tvoje hlače; Kao rosa pašće moja misao po tebi I na usta crvena ljubiću te, Sve dok pijana gori odbegla ne bi: Gde uz hrastova srca tvoja moje srce zalistaće; Čuj, dragi, sa

Šta istorija! šta Kaledonija! Retko da nisam drugi, da mi ime nije: Neko, da ne pevam: Jedan poljubac dug na njena usta koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće, poljubiću je tako često na prsi, jer se sanja o devojkama koje

daleko od ove zemlje, jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari što kao da se prikradaju sa drugoga sveta; usta mi evo puna krvi, a usna napeta, raspinju me užasni bolovi i sram, grudi poblede a trbuh zažari; a uvek sam tada u

Pa ne ljubi, kad smrt ti dođe, draganu tu na usta; Uskoči međ vitle i međ kajaše, Dočekaće te ova šuma gusta, Kao trgovca čežnjiva uskočka četa Radiše, I razneće to belo

proklet! Proklet! Pili smo do riganja i ništenja na muži, na vrelu, Ne kidajući s usta mešinu jeda Proključalu mišicu ti belu Ja sam čitao, kao u panici, zelenu livadu deteline, van sebe da nabavim ti

nemoguće nalaktiti se i, vrlo malo namrgođen, odmoriti se u ćutanju) udariti ogorčeno pesnicom - dok pljuvačka klizi niz usta - viknuti: Da, ja se zovem baš tako!

sa svoje zloće ne pate! Meni je svejedno. Otvaram usta i rumenilo me večeri truje nekim slatkim golicanjem kroz sva tkiva. Evo čuda nad čudima.

bledog, raširenih očiju kako me gleda, Da imah samo snage, podao bih se ruglu, Toliko mučno behu njegova usta bleda.

”Ćuti, ćuti, grešniče. Pogledaj ovaj cvet! ”Sećaš se one zvezde što sijaše kroz usta seljaku? To beše sveža kap vode u njegovom stomaku.

Jao, Bože, jao, on mi je bio drug; jao, Bože, jao, ta ja sam ga voleo. Evo gologlav, krv se sliva iz mojih usta. Dižem ovu unakaženu ruku tebi. O svetlost, svetlost, koja sa detinjstva poteče; prisustvovah crvenim talasima do neba.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Sedefna ruža slušala ju je otvorenih usta. U njenoj glavi rojile su se slike Gornjega sveta. Šta je iskrenje morskoga dna prema njegovom sjaju?

Nije se više micala. Nije otvarala usta. 3ajedno s čežnjom raslo je u njoj zrno bisera. Sedefna ruža polako poče da zaboravlja Gornji svet.

Već mu ledenom rukom pojas stegla. — Stani, vodo! Šta hoćeš? — jauknu Vedran, ali se voda s hiljadu malih usta kikoće, preti, podseća: — Jesi li zaboravio kako si u oči izvora trunje bacao?

Otvori Drvoseča vreću i zagleda se u maske: baš je zgodan mladi vojnik! Kapu na levo stranu nakrivio, usta u osmeh razvukao — koja se devojka ne bi okrenula za njim?

Drhteći, dotače on svoje poslednje lice, kad mu na vrh nosa izrasla bradavica velika kao orah — a usta se od uva do uva razvukla. Odjednom, kao da su iz zemlje nikla, nekakva deca! Prasnu smeh.

— reče. — Odavde ti nema odlaska. Ali, još i ne završi Car rečenicu, a ka Kapljici dopliva riba, otvori usta i viknu: — Ulazi! Brzo! Kad budemo na površini predaću te pobratimu Sunčanom Zračku!

Brzo! Kad budemo na površini predaću te pobratimu Sunčanom Zračku! — Ulete Kapljica ribi u usta, a kapljice morske podanice posramljeno sagoše glave. Umakla im, prevarila ih, bestidnica!

— Gle, stigle smo! — otvori riba usta, a Kapljica skoči na repić Sunčanom Zračku i zajedno s njim pade na ružu. — Ah, kako sam lepa! Najlepša na svetu!

Cara su polako napuštali mučni snovi. U srećnom Carstvu srećnog Cara zavlada mir. Čim bi Car otvorio usta da nešto kaže, doglavnici bi uglas viknuli: — Avardi, Mikiki-Miki-No!

« Podanici su ubrzo shvatili da nije pametno otvarati usta. Deca su bila još mudrija: rađala su se bez jezika! Srećni život Carstva tekao je u potpunoj tišini, sem što bi Car,

Zidovi su mogli da zatvore uši, jer podanici više nisu otvarali usta. Čak je i vetar nad Carevinom utišavao glas, je li pticama preostalo išta drugo?

Reč sam dao: smejaće mi se ljudi. — Pa dobro! — hladno ga pogleda Zlatokosa. — Da vidimo: ima li srce snage koliko usta pričaju! Moja prva želja je tvoj — mač!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

A kad bi te on mesto mene?... (Pokazujući joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?... KOCA (zapušavajući Vaski usta, uplašeno zvera oko sebe): Ćuti, slatka, čuće ko!... (Odlazi bežeći.) Ulazi Stana.

KATA (bolno, prekorno): Oh, čoveče... TOMA (ustremi sena nju): Ćut! Sad te zaklah! Usta da imaš, a jezik da nemaš! Ti! Takvoga sina imaš. KATA (pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja! TOMA »Crna!

Oh, sinko, što za nju kuću ostavi, što majku osramoti? Što se u nju zagleda — oči joj ispale! Što te omađija — usta joj otpala!... Oh, Gospode! Čime te, Gospode, naljutih?...

Ne krv! Molim ti se, Gospode! Ništa njemu da ne bude, a sve na moju glavu! Sin mi je, čedo! Što rekoh da ne bude! Usta mi otpala, usta što izrekoše... DRUGI ČIN Sobina, predgrađe vranjsko.

Ništa njemu da ne bude, a sve na moju glavu! Sin mi je, čedo! Što rekoh da ne bude! Usta mi otpala, usta što izrekoše... DRUGI ČIN Sobina, predgrađe vranjsko.

STOJAN (posrćući, silazi sa čardaka i tare usta): Usta mi izgoreše!... Oh! KOŠTANA (silazi za njim; i brižno oko Stojana): Bolestan si?

STOJAN (posrćući, silazi sa čardaka i tare usta): Usta mi izgoreše!... Oh! KOŠTANA (silazi za njim; i brižno oko Stojana): Bolestan si? Da ne sviramo i ne pevamo više?

(Sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu.) Evo ja... ja ću tebi da dam. STOJAN (grcajući): Usta mi daj! (Privlači je.) KOŠTANA (trza se, odriče glavom): Ah, ne! STOJAN (rukom za njena prsa): Grudi!

TOMA (već savladan): Mnogo je ovo. (Okreće se Mitki): Mitke, bre! MITKA (meće u usta dukat i pruža ga Koštani): Koštan, čedo. KOŠTANA (ustima uzima iz Mitkinih usta dukat i baca ga Salčetu u krilo).

MITKA (meće u usta dukat i pruža ga Koštani): Koštan, čedo. KOŠTANA (ustima uzima iz Mitkinih usta dukat i baca ga Salčetu u krilo). TOMA (izdiže se): Eh, a sada kad bi još i onu! Ali ne znaš je ti.

** Tatko ti dođe, zasrami se, more! A ona mrtva i čista. Muška je ruka ne pomilovala, ni usta celivala. Mrtva i čista... * Svekrva ti je došla, stidi se, more! ** I otac ti dođe, zastidi se, more!

(Odlazi uplašeno.) STOJAN (budi se): Zora! Dan već? (Uplašeno.) Neću ja dan! Nju, usta njena hoću!... Ah, što se probudih? Ona beše! Ona, vrela, slatka Koštana!

Šantić, Aleksa - PESME

Pa da čuješ jošte zveket zlatnih grivnâ Kad naranču žutu baci cura divna, I da vidiš osmjeh i slatka joj usta, Bi i tebe s majkom rastavila pusta! Pa još one oči što svu milost nude! — Blago onom čija vjerenica bude! 1901.

Ironično se osmehnu savetnikovica, No ipak uzdahnu s tijem. Kanonik jako rastvori usta: ''Ljubav Suviše ne sme bit slepa, Inače zdravlju škodi. ''Kako to?'' šapnu Frajlica vrla i lepa.

64 Na očima s crnom noći A olovom povrh usta, Ukočena srca, mozga, Ležah u dnu groba pusta. Ne znam reći koliko sam U kovčegu snevô tako, Kad se prenuh a na

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

pisanoj 1431 dakle, samo 42 godine posle boja kosovskoga u položaju da dobro bude izvešten, piše o kosovskom boju: „Usta, naime, knez Lazar i pođe na Turke. Boj se dogodi na mestu koje se zove Kosovo, i bi ovako.

se pripovijeda: jedni vele da ga negdje u selu Rovinama ubio nekakav karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strijelom u usta, kad su se Turci bili s Karavlasima; drugi kazuju da mu se u takvome boju zaglibio Šarac u nekakoj bari kod dunava i

Ali pustimo da o njemu govori Višnjić kroz usta Fočića Memed-age: Kud gođ ide, sve kr'ata jaše, a drugoga u povodu vodi; on buzdovan o unkašu nosi, a brkove pod

su joj dva draga kamena, obrvice s mora pijavice, sred obraza rumena ružica, zubi su joj dva niza bisera, usta su joj kutija šećera; kad govori — kâ da golub guče, kad se smije — kâ da biser sije, kad pogleda — kako soko

ga oštrom bakračlijom: po tri koplja uprijeko skače, po četiri nebu u visine, unapredak ni broja se ne zna; iz usta mu živi oganj sipa, a iz nosa modar plamen suče.

Baš kâ da su babovi čauši“. Usta Marko te otvori vrata, čauši se pokloniše Marku: „Božja t' pomoć, gospodaru Marko!“ A Marko ih omilova rukom: „Dobro

“ Već ušeta u čardake gornje, pa probudi gospodara svoga: „Ustanite, dragi gospodaru, jeste nama putovati vreme“. Usta Steva na noge junačke, i umiva svoje lice belo, i oblači gospodsko odelo, pa pripasa sablju okovanu, pa uzima kondir

Poznao sam sablju baba moga; da sam bog dô u tvojim rukama, i ti bi me 'vako ražljutio.“ Pa on usta i ode čadoru. 27 MARKO KRALjEVIĆ I ALIL-AGA Pojezdiše do dva pobratima preko krasna mesta Carigrada: jedno jeste

Arapin se u svatove vrati, pa odoše niz Stambol-čaršiju. Tada usta Kraljeviću Marko, on izvrati ćurak od kurjaka, i izvrati kalu od kurjaka; svome Šarcu poteže kolane, pa objesi mješinu

“ Haber ode od usta do usta, to začuše mali i veliki, i začula sva gospoda srpska, te o tome nitko ne besjedi. Tako stade od godine

“ Haber ode od usta do usta, to začuše mali i veliki, i začula sva gospoda srpska, te o tome nitko ne besjedi. Tako stade od godine jedne, od

su joj dva draga kamena, obrvice s mora pijavice, sred obraza rumena ružica, zubi su joj dva niza bisera, usta su joj kutija šećera; kad govori — kâ da golub guče, kad se smije — kâ da biser sije, kad pogleda — kako soko

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Šta šapćete? Preplašenom đaku — škljoc-škljoc! — samo zazvoniše zubi i riječi same od sebe poletješe iz usta: — Molim gospodine Paprika, kažu da se vi zovete gospodin Paprika. — Paprika! Ko je to kazao?

U ruci je nosio dobro naoštreno sjekirče i zvjerao lijevo-desno kao da nešto očekuje. Onda sastavi ruke oko usta i javi se glasno i otegnuto: — Ku-ku- ku-ku! Tišina. Šapuće samo ustreperen list i negdje šuška sakriven kos.

Ja zgrabim krompir, poigram i taman da ću s njim u usta, a djed prutom — švic, švic po nogama! — Bogami ću i ja potražiti prut, jer ti ćeš tako, poskakujući, izjesti čitav

— Pazi ga, voda, jezerce. Mačak provuče glavu ispod njegova pazuha i ostade zablenut, upola otvorenih usta. Pred njim, poput nekog bunara, zijala je široka rupa, a u njoj, na dubini od najmanje tri metra, bliještala je voda

Iznad zaravni na kojoj je bila škola dizao se ogroman mrk oblak prašine. — Tukao je našu školu! — promuca on suvih usta. Zaboravljajući da bi avion ponovo mogao da naleti, dječaci poskakaše na noge i zablenuše se u pravcu škole.

Metala mu je u usta jezgru od oraha, krišku jabuke ili štogod slično, a dječak je, slatko meljući jakim zubima, samo mumljao: .

Blaženo žmureći, otvarao je usta, pa da mu je ona stavila u njih makar i metalno dugme, on bi njega, čini mu se, u slast pojeo. Ta kako dugme!

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

KANO GROB OTVORIH MOJE GRLO Ti si nebesni hlebac, — živi nas! Rekao si: raširi ti usta, i napuniću ti ih! Ispuni me tvojim darom! Ispunio si mi usta moja.

Rekao si: raširi ti usta, i napuniću ti ih! Ispuni me tvojim darom! Ispunio si mi usta moja. Ja tebi, mome životu, kano grob otvorih moje grlo, a ti mi uljeze u ovaj grob i životom me obdariva!

Izbavi moju dušu od nepravednih usta i od tuđina poštedi svoga raba da bi neporočan ostao; i pritočnik muž skorojezičan, skoro pada u zlo i smrt i život u

Toga dna, kade izdignu se te odu kućne straže; presuše oči, nos i usta, odleti svest i svako ovde osećanje iz tela, i zaseknu vodenični žrvnji više mleti, zubi žvatati, — šupljine

žeško ugljevlje, nezagašen požar, neoprošten sud, sudac bezprijateljan i ničim podmićen, pred njim nema svakom usta naišla, stidljiva lica silovitih ludi, a siromaš vrlo snažna.

Molim te, izreci mi koju poslednju reč, da mešto tvojih slatkih usta udilj spomenom uslađujem svoja usta! Na koga me preporučuješ, kome li me hudnicu, ostaljaš, kojuno si tako omilovao, da

Molim te, izreci mi koju poslednju reč, da mešto tvojih slatkih usta udilj spomenom uslađujem svoja usta! Na koga me preporučuješ, kome li me hudnicu, ostaljaš, kojuno si tako omilovao, da i svojom božestavnom

DOBRU BESEDU MOLITVA Kojano si rodila slovo božije s ploću, ti i sad, molim te, rodi, ako su mi i pogana moja usta, u njima božije slovo!

Bože, koji šilješ slovo svoje zemlji, pošlji u moja zemljana usta slovo da u krotosti teče slovo tvoje u uši slušateljima mojim.

Takožde i naših brenih ozlati, da ne budut brena! Obešta Hristos: Az dam vam usta komu kakova: tebi Zlatouste, ženih vas zlati istino dade zlatna usta. Zlatoga učitelja zlati učenik, zlatoslov.

Obešta Hristos: Az dam vam usta komu kakova: tebi Zlatouste, ženih vas zlati istino dade zlatna usta. Zlatoga učitelja zlati učenik, zlatoslov. Semu zlatnome učeniku sudbi gospodnje biše vazždeleni pače zlata i topazija.

skupi biser, čekano nadanje svim jezikom, prosvetljivanje vilajetsko, ganiluk nasporen i izliven, što se je izlio iz usta našega spasitelja: oslaba brižljivim, odrešenje sužnjem, izbava od greha, podizanje palim, lekarstvo nemoćnim, nadanje k

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

A ona se stidi, hoće od stida da proguta onu maramu koju je metnula na usta, i sva srećna pruža ruku Manu, pa igra s njim! Ne igra, nego leti kad Mane povede „Osamputku“ ili „Potresuljku“!

zakleti u svoje oči i u život svoga muža Sotiraća — koga se ona, uzgred budi rečeno, vrlo malo bojala — da neće ni usta otvoriti! No, uostalom, sve to izbegavanje nju je malo bunilo, a onima je malo pomoglo.

„Vide li, Doke, što je, reče, ubavo ovoj Zone Adžijsko; pa bela kako zambak, a oči gu kako badem, a grlo kako fildiš, a usta gu, reče, kako merdžan-ateš!...

Kako zboriš to?!... — Eto što?!... čudi se i brani Doka. — Što si lošo zborim?... Ako si prajim kef, belkim sas usta si prajim; ništo, ete, lošo ne napraji!...

Kao derište bila je suva, džigljasta i krakata, tankih, dugih ruku, duga lica i velikih usta, ukratko: jedno najobičnije dečje lice za koje ne zna čovek kako da kaže — da li je lepo ili ružno, a najmanje bi se

A za njuma li, Zone, kupuješ tu alvicu?... — Jok! — obrecuje se Zona. — E, što gu treba alva kad su gu, ete, usta i bez alvu slatka i blaga!...

— obrecuje se Zona. — E, što gu treba alva kad su gu, ete, usta i bez alvu slatka i blaga!... A Zona samo prći usta i ne odgovara ništa; stoji kao sveća, sa sastavljenim nogama, i ne može odmah da se krene.

I obe mlade drugarice se zariču da se nikad neće udavati!...) Ništa ne zna, samo ga gleda, a izraz lica joj takav i usta joj stoje tako da ne znaš ili se smeši ili će da zaplače...

Prođoše tri i nešto više godina. I kao sve što je podložno promeni, izmenila se i ona. Lice joj dođe punije i usta sada mnogo manja, u proporciji prema licu, koje time dobi lepše crte i izraz; kurjučići izrastoše u duge kurjuke, a

nanula čak preko sokaka, a lepi Perica samo gladi svoje brčiće i pusti izveštačenim basom (a govorio je obično sa pola usta): „A joj, pobratime, pusti me da umrem!...

i sve gleda u Manulaća čorbadži-Ranđelovog, a kad Mane dođe u igranju prema njoj, a ona ga i ne gleda, nego samo pući usta... A Manu steglo nešto u grlu; zabolele ga slepe oči, a u ustima mu gorko i suvo. jedva je čekao da prestanu Cigani.

GLAVA OSMA U njoj je jedan, za Mana vrlo prijatan, izveštaj iz usta Vaske izmećarke, posle kojeg je izveštaja Mani — kao što bi to pesnici kazali — sunce lepše sijalo, cveće prijatnije