Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Brat mu tad započe: U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas provedri
— veli Čagljina. — Taa-ko!... — A tvoje će se isto brojati, kâ uvik, dujo, ali je dobro da nas čuješ! — veli Kljako. — Taa-ko!... — A njemu, šta će biti od riči?
— reče knez zagrlivši sina. — Blago nama dovika — doda Osinjača otimljući Bakonju iz očina zagrljaja. — Jesam li ti uvik govorila, Jere, da je ovo dite odvojilo mudrošću, da je za njega malo da bude vratar!... — Dakle, ko je bija s Kenjom?
— veli Dundak svlačeći se. Govedar mu vezivaše haljine na jednu motku. — Tebika je uvik do sprdnje, pijanico — reče Tetka. — A meni je baš za misâ šta je sa siromajom!
Šundi je izašla živina na listu od desne noge. Ne može makac sobom. Neće ti dugo! Rorina brblja kao uvik, i pije kad ima, kad vištičina Controna zaradi ličeći dicu kojoj je pritrunila.
šta vi... Zar se tako ulazi, zar oćete da me ovako nemoćna zagnjavite... A, Isuse, uvik li mi neprilike činite, uvikarce... — Diko naša — poče Kušmelj — kad je bog da, dâ si take glave!
Da je bog učinija s njime čudo kad je ispovidâ onoga čovika? — pitaju seljaci. — Jest, braćo! Bog uvik čini čudesa nad dobrim ljudima. Evo našeg fra-Brne zdrava. Sad će s namikarci u crkvu. Ajdemo, brate Brne.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
— Ovako je neš ni naći: dok ti s ovim vilištanom mlatiš, ti ̓š uvik nepravdu naći, al̓ ja ću ti pomoći, samo ako me poslušaš. — Oće on, sve će poslušati.
Među ljudima uvik ide pravda sa nepravdom, dobro sa rđavim. — Kako to, sine? — onaj još ne razumi. — Ta tako lipo! Eto, čovik ima
I ja ne bi još i sad živio, al̓ ja sam tušta pio i tako uvik živ i zdrav bio, i da vam još naposlitku kažem: ja sam jedan od ona dva pijanca što su vilištanjcu tikve razlupali — ta
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Oni stari naš kip, vidija si ga, a? Glava mu je prignuta ka da se uvik moli bogu za nas: pravi starovirski svetac, čudotvorac, brani nam rod masline od bolesti ušenka i od svakog zla, ka
Ćipiko, Ivo - Pauci
Zastruže krakun na vratima. —Ča je? Kako si? Nismo ti se nadali. —Nijesam imao vremena pisati. A kako je? — Ka' i uvik, dobro! Ulazi! Ivo uđe u kuću, a Marko zatvori vrata i zakrakuna. Uza stube uzađoše oba na prvi tavan. —Ko je to?
— zaviče neki starac i ostavi motiku. —Napijmo se! — doda blaže, brišući znoj sa izrovana lica. — Na zdili uvik je prvi stari Ante! — pecnu starca navdar. — Bi sam nikad i zadnji, a prvi na radnji.
— govoraše otac. — Pusti ga bidnoga, i večeras si ga smutio! ču se majčin glas. — Ti uvik: pusti i pusti! — jače će otac. —Ja vidim da se arči bez koristi...
Ivo nije znao što da reče, a tutnja mu bijaše teška. On prevrnu razgovor: — A je li ocu bolje? — Uvik isto — odgovori djevojka. — A biće i gore! — nadoda brat. Ivu potresoše pošljednje riječi i čisto se smuti.
— Niste nam dužni, i fala vam! — zahvali mladić i k'o za. se reče: — Potriba je uvik... I oni šutke hodahu dalje, ni ne opazivši da se nebo bijaše već na više mjesta progalilo, pa dok dođoše povrh kuća,
Malo su ga iščekivali, dok najposlije dođe. — Uvik gledaš da se izmakneš kad je za molig', — ukori ga gospodar. — Prokiso sam, pa bih se osušio... — Osušićeš se posli.
! Pa baš sada, kad su ovako lipe godine... Nasta žamor među vijećnicima. — Ča će nam potok, neće uvik kišit'!... — A kako će se selo prihranit'? — opazi žestoko Tadić. — Priživiće se ka i dosada.. — Recite i vi svoju!
— Valjalo bi providit', — izusti jedva čujno. — Providit'! A okle? ... Uvik su ovaka moja dica, ozva se ona naglo i otresito. — Jemaju praviщu!
Pa k'o smisli se: — Ma nemoj zadivati oca! Ljuti se da na Triješću gredu rđavo posli, pa uvik o tome misli. — I muči te još gore nego prvo!
! — ponovi starac. Otkad sam iz svita došao — biće priko dvadeset godina... — I uvi jek tako? — opazi Ivo. — Uvik... i nigda mi ni bilo od nikoga potriba. — A da vam dođe do nevolje?
— Zar ja znam!? On nije govorija ka vi. I nasamo malo smo se sastajali. — Pa diže glavu i pogleda u Ivu: — Uvik mi se činilo kad bi' ga vidila da mi jema ništa velika reći, a nigda te velike riči nisam dočekala. A puno sam žudila!
Mučim se kako ću čakod zaštedit', pa da mi se povratiti. Uvik kad gledam vapor ča gre za tamo, rastužim se, i šaljem pozdrav mome lipome mistu ....