Radičević, Branko - PESME
? Al' kad moma daleko odšeta Pa kad zađe za brsna drveta, Ja se prenu, duboko uzdanu, Zadrkta se pa još većma planu, Planu srce, a glava mi buknu, Pa za momom odma tragom suknu, Brzo stigo lipe
Sunce zađe, a Gojko uzdanu, Spusti oči, glenu niz poljanu, I opazi jednoga konjika, Al' još ne mož' razaznat mu lika.
da moli, Kô na srcu da ga boli, Baš onako milostivo; — Momi kuca srce živo; Spusti sude na poljanu, Glenu nebu, pa uzdanu.
Tu njima smesta otvori s' srdašce, Kô ruža jutrom kad spazi sunašce. Za njime mloga tu uzdanu bela, No je l' mu koja srdašce ponela?
Dva-triput onda učesto uzdanu: Da l' ovo njemu u srcu odlanu? Tu usta junak na te noge lake, Pa onda izbom učesta korake, Na oko mučno natakao
Al' naposletku s' iz nesvesti prenu, Pa sluškinju kraj sebeka zglenu, Pa upre u nju to stakleno oko, I malko diže, uzdanu duboko, Pa onda mladoj pade na sred krila, I tu je prve suzice prolila.
Još on pita zlato svoje, I tu malko stade šala, Da mu kaže, koliko je Dragi dosad već imala. Naša dekla tu uzdanu, I suza joj jedna kanu. 48.
96. Još on brže nagna ruku Ka srdašcu razgrejanu, Da pridrži slatku muku, Ma već ode — on uzdanu: „Oh, zašto se tako brgo Iz prelepa sanka trgo!“ 97.
“ Al' to dugo nije stalo, Eto njojzi lice bledo Malčice se zaigralo, Još uzdanu sad duboko, I otvori čudno oko. X Ma zarašta, srećo kleta, Zaš' je turi u života, Kad je čeka ovog sveta Samo
IV Sunce granu, on uzdanu: „Valjda opet nije, Bože!“ Prozora se plao manu, Jer izdržat već ne može; Kâ munja se izbom savi, Dva-tri puta njome
sve strane, Ma sve prazne i ludane, Ne mož' latit ni jedine, Tek se rodi pa i mine; No sad eto sve već prebi, Pa uzdanu, dođe k sebi: „Neka bude ma i tako, Jer za mene svakojako, Moje telo divna rana Za orlića i gavrana, Ma ta duša
junaku opet žao bilo, E poturi tako svoje milo; Za čas ode celi gnjevni plamen, Tuga pade na srce kô kamen, On uzdanu, a dve suze grke Padoše mu na te smeđe brke.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
On me pogleda, uzdanu i reče zagušljivim glasom: — Svejedno, meni je sad sve svejedno. Komarov otkide list iz svoje beležnice, napisa na
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Tad đevojka natrag se obrnu, — kad ga viđe, od srca uzdanu, pak đevera opet zapitkuje: „Koji ono junak na đogatu, štono barjak u rukama nosi, crne brke uz obraz privio?