Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Je li, učitelju? Učitelj potvrđuje: — Jest, jest! Seljaci se opet gurnuše, neki se i nasmehnuše. — A kit? — uzviknu najedanput Maksim, čisto smešeći se od zadovoljstva što je tako uhvatio u tesno svog kolegu, pa pogleda gotovo u sami
— Ovo je pop! — viknu jedan od pogađača i lupi po jednoj karti. — Sutra! — uzviknu onaj što razbacuje, izvrnu kartu, kad ono dama. — Ih, orospiju mu očinu! — viknu pogađač. — Baš si baksuz, Radane!
« Okreni, obrni — nemaš kud! Dam mu obligaciju... — Ih, Radane, zaboga! Zar baš dade?! — uzviknu jedan između njih uprepašćeno. — A ja šta ću, moj brate!... Da mi dođe doboš pred kuću, kuda ću onda?...
— Ih, bolan, da sam znao — vajkaše se jedan — mogao sam kupiti onomade kad ono silazih u varoš! — A! Znate šta? — uzviknu Đuko kao dosetivši se.
! Robijaš stade, pogleda ga, pa uzviknu: — Aha, Đuko! Nuto, bogati — otkud ti ovde? — Donese i mene vetar, Radane. Vi'š, ja s mojim kapetanom kvit!
— Pa juče, koliko si pazario? — Ništa! — odgovori Sreja kratko. — Šta veliš? — uzviknu Milun i nabra obrve. — Ništa; to velim! — odgovori Sreja srdito — Ama, odista, bogati? — Odista. — Ne može biti.
Nego batali ćorava posla, daj da vidimo račun. Sreji već prekipe, pa ne znajući šta da mu odgovori, uzviknu: — Ne dam! — Šta, šta! Ne daš? — Ne dam! — Bre, daćeš, sinko, goli, beli! — Videćemo...
Ćir Trpko odmah uze meriti. — Osum oka! — reče potegnuvši torbu na kantar. — Osam! — uzviknu Tiosav. — Ne može biti! Kakvih osam, bog s tobom? — Evo na! Osum, zdravla mi! — reče Trpko i podnese kantar Tiosavu.
Smotri ga ćir Trpko, pa istrča na vrata i još čak odovud uzviknu: — Šta je, bre! a? — Vrlike! — Šta kažeš? — Ni'edna vrlika nemat na čajir!
— Odneo neko sve vrlike s naš čajir... — Ne može biti! — opet uzviknu ćir Trpko i sav uzdrhta. Vitomir i Tiosav zgledaše se kradom. — Bogami jes' — veli momče.
— Dobro jutro, učo! Učitelj se osvrte, pa kad ugleda jeinu, tek samo pljesnu rukama i uzviknu: — A joj! gde je nađe, Žiko!... Ih, kolika je!... — Obiđoh jutros njivu dole u luci.
Obuče se i Nikola. — E sad, Niko, ponesi verige — reče Sava — pa 'ajdemo! — Verige!? — uzviknu Nikola začuđenije nego da mu je zaiskao tri budaka odjedanput. — Verige, verige — ja! Ponesi samo...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I poljubiše se. Zatim počeše hajduci prilaziti i ljubiti se. Kad se svi izljubiše, harambaša svečanim glasom uzviknu: — Stanko!... Naš si! Ona mrka lica hajdučka najedanput oživeše.
— Neću zato što sam dala reč drugome! — odgovori Jelica mirno. — A kome? — Stanku. — Dala reč Stanku! — očajno uzviknu Krunija. — I ona daje reč!... A ko si ti kad tako daješ reč?... I zar je preča tvoja reč od očeve, a?...
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Oho, oho! Ama vi, gospodin’ Ćiro, baš onako... — Jeste; mi onako, a vaša kuća svakojako. — Oho! — uzviknu začuđeno i uvređeno pop Spira, pa ostavi šešir. — Samo kad je vaša kuća primer selu. — Bogme i jeste.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pod prozorom su cvrkutale laste, ali bilo ih je i nad prozorom, gde su bile svile gnezdo. „Laste!“ uzviknu mladi oficir. „Zato meni ono na klobuku!
Silazeći sa čardaka, na utrinu, Đurđe, međutim, uzviknu, iznenada: „Ene ga! Ene našeg sretioca! Voze ga! Gle, pa ni to im nije dosta.
Ako hoće, on će od grofa Bestuševa tražiti pašport, i za njih, sve. Varvara onda uzviknu: „Pavle, svi ćemo sa tobom, Pavle! Ja ću ti biti kao sestra, mesto moje Katinke.
Stojeći pred njim, ta balavica mu se učini još lepša, nego u kolima. Ona ga je posmatrala, netremice. Zatim, uzviknu da će imati da trči sa njom, za opkladu, da se vidi ko je brži. Ona, ili on? Poći će da hvataju leptirove.
Isakovič pogleda za devojčetom i vide da je lepa, i u nogama. A gospoža Božič mu je uhvatila pogled i uzviknu, glasno, da njen muž ume da zapazi, šta je dobro, ali da njen saputnik, izgleda, sprema se da ono, što je dobro, ne
Trže se i vide, kraj postelje, malu sobaricu domaćina, pa nehotice uzviknu, nežno: Francl! Ona, međutim, nije bila ista, kao dan pre, nego bleda, isplakanih očiju, naduvenih usana – kao
Videći ga kod dede, baba Goša uzviknu: E sad mi je ovo dete dobro! Volem ga! A ti, Petro, ne smeš poganiti dete i davati mu da sisa. Jer ću te umlatiti!
Sve što bi molio, za sebe i svoje bratence, da im se ne da pehota, nego konjica. Volkov onda opet uzviknu: „Horošo! Horošo!
„Čto ja Vam skazat hoču!“ A kad vide da Pavle hoće da doda još nešto, i da je zinuo, Kajzerling uzviknu, ljutito, da će biti bolje da kapetan zapamti, pre, nego bude dockan, da u vojsci imperatrice Elisavete, mlađi,
A kad Isakovič zagraja: imaju li nešto napismeno? Da li im je Vasilije pokazao neko pismeno od Rusa? – Bajevič uzviknu, ljutito: šta će im pisma? Reč je pala. To je veza. Tako što se, bez sramote, ne prekida!
Isakovič je bio toliko zgranut, i njenim dolaskom, i njenim brbljanjem, da nije, u prvi mah, znao šta će s njom. Uzviknu samo, ljutito, da je sramota, što je došla, u traktir, da je koješta to, što o materi svojoj brblja, a da je moli da,
Bila je prebledela, jako. Pa ipak, ona, saginjući glavu, uzviknu, smejući se: „Ete ti! Šta sve biva u poseti rođaku! Naščo će ovo izaći?
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— I meni miriše vino! — uzviknu čiča Trišo — sigurno je blizu neka krčma. — A meni vjetar nanosi dah planinskog sijena.
„Krčme kod tri magarca“, pa i sebe i čiča-Trišu lupi nekoliko puta mokrom čarapom po glavi da se malo razbistre i uzviknu: — Aha, sjetio sam se! Napisaćemo oglas da je izgubljen mačak u džaku i prilijepićemo ga na zid moje krčme.
Znam samo toliko da nije moj čiča Trišo. Njegove korake i odviše dobro poznajem. — Eh, šta li je sad ovo? — uzviknu nepoznati i zastade sasvim blizu mene. — Biće, kanda, neki džak, a? Niko mu ne odgovori.
Čovjek s mišem nagnu se nad otvor, spazi u mraku džaka nekakvu neobičnu dlaku, uzviknu i toga istog trena desi se strašna stvar! Bijeli miš omače se iz svog sanduka i upade u sam džak! — U pomoć!
Najzad se između vrba i jova pokaza siv mlinski krov. — Eno ga! — uzviknu mačak Tošo. U istom trenutku Šarov pomirisa neki trag u kukuruzima i poče da reži: — Oprezno, Tošo, ovuda je
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
– Bravo! — uzviknu predsednik. — Vi ste rođena glumica! Zaista, izuzetno... – Znate, ovako šta se ovde retko dešava...
—Još uvek se analiziraš? — upita ga ona. —Welcome home! — uzviknu. Kako je to divno osećanje kad si najzad okružen svetom koji razume o čemu misliš! Mogu li da izaberem jelo za tebe?
Matavulj, Simo - USKOK
Jadna njegova majka, ako je živa! — Ja mnim — prihvati Joke — da će vladika pomiriti Janka s ćesarem. — Mniš!? — uzviknu Milica, te se one dvije začudiše. — Šta bi bilo to čudno? — zapita je mati.
Kratke rastavke tijeh razgovora ispunjavaše Milobruković nudeći rakijom, a kad vidje da se primako glavni trenutak, uzviknu: — Hvala bogu, gospodaru i gospodo, čuda jednoga!
Najzad zagrize ga, pa, osjetiv slast, brzo ga proguta a onda se sjeti šta je, te uzviknu: „Ovo je božje oko! (bože oprosti!) Dabogda ti, bože i to drugo ispalo, i ja ga našao!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Kad njega spaze svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga. Žene, devojke i ludi, sve se to na nj smeši, zivka ga i dira.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Naređeno je da se pojaše. Očekivali smo da krenemo u pravcu onih gudura što se isprečile ispred nas. Ali komandir uzviknu: — Nalevo-krugom... marrš!
— Eno, eno ga neprijateljski rov! — uzviknu komandir gledajući durbinom. Pucnjava kao da rastera maglu. Sunce preli zracima reku i na suprotnoj obali se pojaviše
— Osmatrajte brže, svi osmatrajte! — viknu usplahireno komandir diviziona, — Eno ga! — uzviknu vodnik četvrte baterije, i priđe komandiru da i njemu pokaže.
Već im dojadi ona pusta mamaljuga. — Pst! — uzviknu jedan i svi zastadoše. Unezvereno se ispraviše, kao da osluškuju fijuk topovskog zrna. — Šta, šta? — Pst!
Svi se posakrivali, otkako su ženjenima došle gospođe. Sjašem, pa u kuću... — A-ha, a-ha! — uzviknu komandir. — Da vidite samo... posilni, nosi ovu čorbu! Dakle... uđem.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— Neka te plaća, brate, ko te je tražio i postavio, a mi niti smo te tražili niti nam trebaš, uzviknu jedan odbornik. Tada učiteljica, koja je došla pre tri dana i upoznala se sa glavnim okolnostima, saopšti Gojku da ni
— O, kako je divno! uzviknu Ljubica posle dužeg ćutanja i posmatranja. — Ovde treba često da izlazimo sa decom. — Jeste... da...
!.. nastavi on gotovo više u sebi i na licu mu zaigra ljutnja. — Ha, pa mi ćemo da omrknemo ovde, uzviknu ona, videvši da je sunce zašlo. Oni se uputiše niz brdo, govoreći o poslu koji ih sutra očekuje.
Dakle nove kolege! Čast mi je... Velimir Krstić... i on se učtivo rukova sa Ljubicom. Za to vreme Gojko veselo uzviknu: — Velja, Boga mi!... Ja gledam, pa čisto ne verujem. Oni se obojica zagrliše i poljubiše.
— Tako, bratiću, tako.. hvala je Gospodu Bogu, koji je blagoslovio naš sastanak... — E, zar već!?... uzviknu Velja. Svi prsnuše u smeh i poskakaše sa stolica. Gojko se tvrdo odluči da dobro pročasti Stojana, čim primi platu.
— A, evo mog stana, uzviknu Ljubica, dignuvši glavu. Da je ranije pa da svratite, ali je već mrak... Gojko se trže i gotovo odskoči korak natrag.
Neka, molim vas : tako mladi, pa da idete na robiju... — Za vas je slatko i na smrt poći, uzviknu on, smešeći se. To već beše mnogo Na tako otvoren razgovor Lju bica ne beše navikla.
Velja se još od prvih reči njenih uozbilji, a kad sasluša šta je pisar spremio onim drugovima, on planu gnevom i uzviknu: — Životinja!... Dakle i to on zna... A kakva je to krasna devojka i odlična učiteljica.
da nam beščaste porodice, drugove... A mi da ćutimo kao ribe, da se ne smemo mrdnuti, uzviknu on sa teškim bolom, pa onako u ljutini hitnu grančicu, koju nošaše u rukama, daleko od sebe.
Otkad ja tebi vičem svako jutro da sobu čistiš i vetriš, a ti si mi napravio ovde čitav svinjac!... Ja... ja... uzviknu on u ljutini, pa zape i odjednom prekide.
— O, beznadežni junoša, uzviknu Velja, videvši ga gde mu dolazi. Šta je, pišti li ranjeno, iznevereno srce ? ... Znam, znam, dikane moj : teški su to
Stanka još ide bosa... Ljubica zadrhta. To joj je najmlađa i najmilija sestrica. — Bosa !... uzviknu ona, po ovakoj lapavici. Za Boga, tata, šta radite ?...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Kad sam stigao na drugi sprat, baš je zazvonilo zvonce. Dotrča jedna sobarica i pogleda broj, uzviknu nešto i na to potrčaše i sa desna i sa leva. Kroz ceo hodnik ori se: „Der Grieche läutet, der Grieshe läutet.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Bilo je tamo i mnogo magaraca, na izbor, ali ne beše nijednog s paunovim repom. — S paunovim repom?! — uzviknu gazda, razrogačivši oči. — Da...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— Tako, brate! — uzviknu šef zadovoljan što je izmislio način da spreči dalje škandale. — Tako, — dodade zatim — sad malo liči na obična čoveka,
— upita me. — Prvi put. — Vi ste stranac? — Stranac. — Došli ste nam kao poručeni, verujte! — uzviknu taj viši činovnik oduševljeno. Mene to još više zbuni. — Imamo jedno upražnjeno mesto za konzula.
— Niste znali?! — uzviknu onaj, i pogleda me s još većim rešpektom i poniznošću. — Strâdija! — dodade i stuknu preda mnom malo nazad.
Vi ste, na svaki način, bivali već nekoliko puta do sada ministar? — Nisam nikada. — Nikad!... — uzviknu on zabezeknuto od čuda. — Onda na kakvom visokom položaju, sa nekoliko plata? — Nikad.
— završi govornik, a hiljadama grla uzviknu: — Živeo! Mudri državnik zahvali govorniku na iskrenom čestitanju i napomenu da će sve njegove misli i osećanja biti i
— Vi se bavite istorijom? — Ja?! — uzviknu ministar s nešto ljutnje u glasu... — To je nauka kojom se ja bavim već blizu trideset godina, i to, da ne laskam sebi,
— Ne samo važna, gospodine moj, već najvažnija, razumete li, najvažnija! — uzviknu oduševljeno ministar i pogleda me značajno, ispitujući. — Sasvim tako! — rekoh.
Šta mislite koliko štete time nanosi ovoj napaćenoj zemlji?! — uzviknu ministar ljutito, S pravednim gnjevom, uzdrhtalim, bolnim glasom. — Neizmerna šteta!
” Okreću se i ona sedmorica i traže očima svog osmog druga, dok se tek jedan priseti i uzviknu: — A, pa ovaj ovde je dobio ulogu opozicionara. — Ja nisam, šta me bediš!? — veli onaj ljutito, a gleda u zemlju.
— No, hvala bogu! — uzviknu predsednik sav znojav, zamoren; sad ih imamo osmoricu. Dok se predsednik i vlada objasniše s osmim opozicionarom, te
— Mi smo uz vladu! — gunđaju ona sedmorica. — E, baš je oskudica u ovoj opoziciji! — uzviknu očajno ministar policije. Nastade tišina, dosadna, mučna tišina. — Uz vladu ste — poče sada ljutito ministar policije.
— Pitam ja tebe: jesi li ti pametan? — opet će prvi, zatim uze knjigu, tresnu je ljutito po stolu i uzviknu: — Pa zar ove trice da čitam! Makar da poludim, a pri čistoj svesti ja to ne čitam...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Ono im se čini neobično, i ako ničeg neobičnog u njemu nema. Najzad se nađoše koji ga poznaše. — Madžarević! — uzviknu jedan. — Jes', on je, — potvrdiše drugi. — Ko ga ubi, kamo ga? — zapita kapetan. Izvedoše pred njega Ljubišu.
»A šta bi sad mogli da ga zapitaju?« pomisli u sebi. — »O Justinijanu. To je veoma lako i zanimljivo...« — »Ah!...« uzviknu glasno, jer se beše setio noćašnjeg sna. »To je sigurno predskazanje!...
Jeste li vi ovo poslali? Kapetan pogleda naslov, dva reda ispod njega i svoj potpis, pa mu se lice razvedri i uzviknu: — Jest, jest, to je! Mi da poludimo od iznenađenja. — Došle novine! — Evo ispravke! — povika nekoliko glasova.
— Šta je ovo!? — uzviknu on i nekako zaprepašćeno i plašljivo pogleda na nas. A mi svi besmo kao hladna, okamenjena, nepomična stena, na kojoj
Jedva dođosmo k sebi. Učitelj dohvati novine, pa dok preturi nekoliko reda obori ih, pa i on uzviknu kao i kapetan: — Šta je ovo?! — Ta čitaj, ako Boga jedinog znaš!
Deda vrisnuše i razbegoše se kud koje, i on, kao da se odjednom trže, spusti ruke pa samo uzviknu: — Bog i sveti Ilija gromovnik neka im za to plate! Zatim se polako okrete i ode svojoj kući.
— Pomozi, sveta Vladičice, naša zastupnico i čuvarico, pomozite svi božji ugodnici, veliki i mali! — uzviknu čiča Pera i trže srpom prvu rukovet. U tom krcnuše vrljike odmah iza njega.
— Ne dajte me, sveti božji ugodnici, veliki i mali... svi znate da sam za pravdu i zakon... — uzviknu čiča Pera posle ovoga čitanja. Najzad mu izrekoše presudu: osudiše ga na robiju.
razvuče Živko i veselo pođe sa decom ka izlasku. Kad posedaše na kola i kočijaš ošinu konje, Živko se prekrsti i uzviknu : — E presede mi kraj stare godine! Ali neka, samo neka nova bude srećnija!
— Ha! — uzviknu on posle kraćeg mišljenja. — da ti pričam o jednom revizoru. To je zaista zanimljivo i... kako ti želiš, neobično.
Moje premišljanje brzo prekide ovaj gospodin. — Ja sam Konstantinović... revizor. Čuli ste, valjada... ehe!... uzviknu on gledajući me kako sam se iznenadio, zbunio i uplašio. — A, molim... čast mi je...
— Ama, zdravlja ti, Kajo, zar ste oboje tako slepi, da ne vidite sa čega je to? — uzviknu popadija i pljesnu dlanovima. Moja žena ćutaše, ali su joj morale biti oči rečite, kad popadija nastavi: — Našli ste
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
glogovak ispusti na zemlju, a iz grudi mu se ote jedan uzdah kao čoveku kad mu se svali veliki teret s duše, i on uzviknu: — No, hvala bogu! Jedva jednom da se svršilo i to. — Šta je, šta je? — povikaše svi.
I adresa i potpisi i depeša, svega četrdeset i jedna reč. — Pa šta koštaje to sag? — Šest i po dinara. — Iha! — uzviknu Đorđe. — Da je ništo za dinar, dinar i pol, pa čovek za jedan kef i toj da učini!
— Ala je sves’, slava mu! — uzviknu Sreta zadovoljno. GLAVA SEDAMNAESTA U njoj je ispričan jedan najsrećniji dan u burnom, rada i napora punom i
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
— Ja, šta ćeš ti, mori, ovde? Ajde tamo... — Nemoj, Marko! — sva srećna, videći da se on šali, uzviknu ona i još više se privi uza Sofku, hoteći time da je i ona, onako slaba i uska, kao brani i štiti od navale svatova,
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— reče Bakonja razvivši list nepisane hartije. — O Isuse slatki, ima li još ko ovakoga diteta!? — uzviknu Barica, pa koliko je bila vesela natoči čašicu rakije i ponudi Kenju.
— Ma, brate, Mačku fratarske aljine! Zar ne vidiš da se „obuka“! Zar nisi znâ? — O, Isuse! O Divice! — uzviknu Bakonja gledajući Mačka iza nalonje u novišatoj mantiji sa bijelim kao snijeg konopom.
, dok se, najzad, Bakonja kaza, a na to pop uzviknu: „Ta fra-Brne je moj prijatelj iz mladosti! Mi smo drugovali toliko godina zajedno kad je bio paroh u K!
— Dajem vam časnu riječ, da će prva moja pooda kad se zaredim, kad budem svoj, biti vama — uzviknu Bakonja i opet se poljubiše. Pop svrnu sa ceste. Poslije po časa Bakonja stiže pred Veliku oštariju.
— Pa na niku Vicu Jeretinu... — Vicu! — uzviknu fratar u čudu, jer ona bješe udovica, starija od Jozice najmanje deset godina, a tako krupna da bi ga, što no kažu,
Ćosić, Dobrica - KORENI
Plače „desni“. „Levi“ kao da ne diše. On mu stav i prst pod grlo. Mlak... — Bolestan, nesrećnik! — uzviknu Tola a pijanstvo napusti jedno parče svesti. — Ako mi levi umre, boga mu! A krupniji od desnog. To sam i zaslužio...
Nastavljao je da traži, osluškuje i lovi ispod prozora po komšiluku. — Šta da radim, Tole? — uzviknu nemoćno. Tola ćuti zgomilan u mraku, pa kasnije reče: — Da se čeka. Nema drugog. ...
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Dečak, koji je trčao za njom, čučnu i zagleda se u dubinu. — Pa, ovde ima nekog? — uzviknu i strča se niza stepenice. — Ej, ti tamo, vrati mi loptu!
Majka, čudeći se, podiže obrve: — Otkuda ovaj cvet ovde? — uzviknu zaprepašćeno, ali devojčica ne izgovori ni reči. Čudesno mirišući, sav prozračan, plavi cvet sa visokim rumenim
Drhteći, ona je proguta i istoga trena poskoči na krevetu. — Ja hodam! Ja trčim! — uzviknu sva van sebe i htede da izleti napolje, kad je prenu nečiji slabašni glasić: — Lepo!! Lepo!! Ali pomozi mi!
— Stigni me ako možeš! — zakikota se Riblja Glava, ugledavši ga. — Pa, i stići ću te! — uzviknu dečak, pokušavajući da ubrza let, kad oseti kako mu se krila smanjuju i on pada na obalu nekog jezera, zaprepašćen.
— Gle, idu Plačko i Smejačko! — uzviknu jednoga jutra časovničar iz susedstva. Uzviknuo je to samo jednom, ali nadimak se sam od sebe prilepi za dečake kao
Moraju da idu u školu! — Zašto moraju? Miševi, ptice i puževi ne idu u školu, pa žive. Kad bismo bar bili puževi! — uzviknu Plačko zatreperivši od svoje strašne želje. — A?
— Prokleti porub! — uzviknu gnevno i skoči na zemlju, ali se saplete i pade. Jedva je ušao u razred, toliko su mu nogavice smetale.
— Zar me nisi video prošle i pretprolše noći? Ja sam vodio kolo! — Svašta pričaš! — uzviknu starac i zamisli se. I prošle, i pretprošle noći pod orahom je, zaista, igralo kolo.
— Dobar dan i dobro nam došao! — uzviknu jato tek rođenih riba i pope mu se na leđa. — Jesmo li teške? — Pa, naravno! — osmehnu im se, mada nisu bile teže od
Taj smeh trže ga kao udarac preko lica. — Pa i pokoriću te! — uzviknu prkosno i svom snagom nalete na stenu prvi, treći, pa sto treći put...
— Ja sam car careva! — uzviknu Ferfelin onoga dana kad carevina Ferfelina osvanu ograđena visokim, strmim zidom, uz koji ni mačka ne bi uspela da se
— Ah, kako je to mudro! — podskoči od sreće car Peletin. — Baš mudro! — uzviknu Peletinka — Više nego mudro! — uzviknule bi i Knedlice da im slatkiši nisu bili u ustima.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Ne beše mi teško da i ja stignem onamo, da naučim egipatski jezik i da proputujem ceo Egipat“. „O, srećni čoveče!“, uzviknu Glaukos, koji čučaše pored nogu svoga učitelja, pa pocrvene do ušiju zbog tog uzvika koji mu nesvesno izlete iz usta.
Ti zvuci dolazili su iz gornjeg dela Demokritovog vrta. „To je naš smešljivi filozof!“, uzviknu radosno Hipokrates koji se već bio pobojao da neće zateći kod kuće smešljivog filozofa, kako je cela Grčka onda zvala
Demokritos je saslušao samo početak ove besede, jer čim nomofilaks izgovori ime učenog lekara, on uzviknu radosno svojim tenorskim glasom: „Hipokrate!“ „Demokrite!“, odgovori mu lekar svojim kadifenim basom.
„Naša duša je, dakle, besmrtna!“, uzviknu oduševljeno mladić. „Besmrtna, sine moj, i nematerijalna kao sve što je neprolazno“. „Besmrtna i nematerijalna“. „Da.
„Pa sve ovo!“ Obojica ga pogledaše kao da ga ne razumeju. „Vi nećete da me razumete! Činite se nevešti!“, uzviknu nestrpljivo Zenodotos. „Ne bojte se, govorite! Niko vas ne sluša“.
- Recite sami! Ne beše li to značajan posao?“ „Kako da ne!“, uzviknu Kalimahos. „Posao jednog Herakla!“, potvrdi Teokritos.
„Mnogo ti hvala na tome!“ „Sem toga imam da ti predam celu jednu hrpu spisa.“ „Spisa!“, uzviknu Arhimed, obradovan. „Da, prepisa prvoklasnih naučnih dela koje je tvoj prijatelj Konon, član aleksandriskog Muzejona,
U to zakuca neko na vratima. To beše Diokles, kujundžija. „Arhimede“, uzviknu on, „hajde sa mnom; izvešću te iz varoši“. „Kako možeš? Ta sve su varoške kapije zaposednute rimskim vojnicima“.
Onde nas već čeka jedna lađa. Ona će nas odvesti pravo u Aleksandriju“. „U Aleksandriju!“, uzviknu Arhimedes, a radostan osmejak obli njegovo lice - setio se zlatnog doba svoje mladosti.
- Vala nećeš!“ On pohita u kuću, stade raširenim rukama pred razvaljena vrata svoje sobe i uzviknu: „Ne razoravajte moje krugove!“ Vojnik, hitajući da uđe u sobu pre ostalih, zari mu svoje koplje u grkljan.
“ Mardohaj se duboko zamisli, nabora svoje čelo i zinu, no ne reče ništa. Tek posle dužeg ćutanja uzviknu on: „Nov krstaški rat...“ „Se sprema“. „Pravedni Bože!“, uzviknu on radosno.
Tek posle dužeg ćutanja uzviknu on: „Nov krstaški rat...“ „Se sprema“. „Pravedni Bože!“, uzviknu on radosno. „Nov pohod hrišćanskih vitezova na Istok“. „Sigurno.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Torbe su naše — ciktala je žena — a moj muž je starešina esnafa. — Čestitam, o čestitam! — uzviknu student kao da je jako tronut. — Ženo!
— Gde ste vi, g. proto — uzviknu divizijar, pola u šali a pola u zbilji. — Gde ste u Gračanici, da mi odslužite službu, nego sam morao da slušam one
Ali se On iznenadi kad sv. Petar i po treći put javi: — Srbi, Gospode! — Pobogu! — uzviknu tada Gospod, trudeći se koliko je god mogao da sačuva hladnokrvnost i zadrži onu božansku svoju blagost.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu. — Natrag, kome je život mio! — uzviknu Đurica i mahnu nožem oko sebe, pa, videći se slobodan, potrča opet k Sretenu, ali ovoga zagradi trostruka lesa momaka,
— Jok ja, onogaj... video je sav narod... pao sam kâ proštac... Zar on meni da podmeće nogu! — uzviknu on i podiže ruku s nožem. — Dole tu kusturu! — ciknu kmet. Đurica se samo odmače nekoliko koraka.
— Nije to — reče pisar. — Ama vidim i ja da su svi različni. To su žene donosile babi za vračanje... Ene de!... — uzviknu kmet odjednom, izdvojivši iz one gomile jedan veliki fitiljaš, koji beše istovetan onomu, kojim se beše opasao preko
Naredi te iziđoše svi iz vajata, pa razgleda ceo pod, po kome beše rastureno đubre od živine i stoke. Najedared uzviknu veselo: — Dajte motiku! — Marija, gde je motika? — zapita kmet. — Ne znam, bogme, da li je i doneta iz luke.
Razvedri mu se lice, kad vide Đuričin izgled. Pandur stade kopati i posle nekoliko udaraca uzviknu veselo: — Daska! — Lakše sad — reče mu pisar — pazi da opkopaš polako.
— Ene de! — uzviknu kmet, pogledav novce. »Propao!... propao!... robija... okovi... Sad odmah okovi... jer on reče »opasna krađa«, a Vujo
Znam ti ja sad đe je! Radisav pođe tromo i, bacivši pogled dužinom zida, odjedared zastade i uzviknu: — Ene de, provaljen zid!... — Šta veliš, more? — viknu onaj s prozora. — Zovi ljude, budi kapetana!
Može vam se otvoriti stecište zbog te kafe — uzviknu apotekar, a njegovi slušaoci da popucaju od smeha takvoj dosetci. — Pa dobro, de kladi se ti — odgovori mu gazda Mita.
i istoga trenutka skoči. »Uh, bruke!...« uzviknu i, pod utiskom raznovrsna osećanja: stida, srdžbe, bola — ne znađaše šta da čini.
U neko doba stiže Đurica. Beše veseo, kao retko kad. — Ha, zdravo da si, mio obratime! Jesi li se umorio, bane? — uzviknu Pantovac pri ulasku mu. Đurica, videći ga onako vesela, prihvati šalu. — Vala, pobro, pa i nisam.
kako ću reći.. kad svršiš posao, nemoj nam šiljati preko Vuja, nego nam ti sam podeli... Ja, brate, neću drukčije! — uzviknu on odjednom i ustade sa stolice, kao da se sad nečemu priseti.
Vaspitanje je, ako hoćeš da znaš... — A gle’te milorda! — uzviknu apotekar. — A kakvo ste vaspitanje vi dobili, ako se smemo usuditi da zapitamo, od svoga ćaće?
Petković, Vladislav Dis - PESME
I u onom času kada juriš nasta, Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne diže!' Svi jurahu poljem, al' brat njegov zasta, Kroz paklenu kišu vrati se i stiže Mestu gde smo bili, i
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
- Ah, moje dete - uzviknu jedna starica koja me je čula - ne krivi ih, oni su to uradili samo iz nestašluka. A ovo iskustvo vredeće ti mnogo
došao u novom odelu na doručak, Kristijanov otac me je jedva prepoznao, a kada vide ko sam, potapša me po leđima i uzviknu: - Ko bi sada rekao da si ti srpski ”žutokljunac”?
Jednog dana, mesto Džejn, ja je nazovem ”Minehaha” iz ulice Kortland. - Minehaha, voda koja se grohotom smeje! - uzviknu Bilharc, gde si pronašao to ime, ti kukče iz ložionice?!
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— Dakle i kaurin da se maša za pušku? — Sladak mu je život kao i Turčinu, aga... Obraz tako isto... — Take je! — uzviknu dervišina na goranskom narečju, te se Trgovci još više uplašiše.
Ali ga Sefer blago tače rukom i izusti: — Povrati se, čiča-Rujo, i ostavi oružje, vjere ti! — Viđi, da ti kažem! — uzviknu ovaj ončas granovesno, ustuknu malo nazad, metnu podlanicu nad oči kao da mu sunčane zrake smetaju da dobro vidi, pa
— Haram da ti je moj hleb i so ako ne poješ kao što se peva u tvojem selu! — uzviknu Hamza najzad. gurajući mu gusle u ruke gotovo nasilno.
— uzviknu on, pa se maši za pojas. — Nema, valaa, ne! — dočeka ga Hamza i ukruti u naručja. Kad ih razvadiše, Hamza miran kao d
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
svome drugu: »ded ti onoga barjaktara, a ja ću ovoga« (barjaktari su iskakali napred; puške grunuše, a moj komšija uzviknu: »Oh, kako ga podvatih! drž' se Ture!...« Prvi je juriš odbijen, ali je turska vojska opijena slavom i pobedama.
je y šumu onoj grupi oficira, kod koje su bila burad uhlađenoga piva, i kad mu podnesoše čašu penušavog pića, on uzviknu radosno: — Ah, to ste vi, Hludove, (Hludov je tatina maza nekoga bogatoga ruskoga kupca, i prisni prijatelj Černjajeva)
Zastanemo na jednom brežuljku da vidimo kako ide borba iza nas. — Ah, kakva nesreća! — uzviknu Komarov — naši odstupaju preko vinograda...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Eksplozije riknuše. Još su padali komadi zemlje i kamenja, kad moj komandir uzviknu: „Napred, braćo!“ Stroj se izvi kao lesa i nagrnu na onaj jedan prolaz od raskrčenih žica.
Među vojnicima ugledah i poručnika Kostu „Turčina“. — Željo živa! — uzviknu kad me ugleda i priđe da se pozdravimo. — Otkud ti zaluta ovamo? A ja čuo da si ti umro.
— Ježu na leđa — dodaje poručnik Rajko, i sruči čašu vina u usta. Potom lupi čašom o sto i uzviknu: — Ho-ho-ho! Čudim se, grofe, kako te ne uhapsiše? — pita ga podsmešljivo Kosta.
Čame u rovovima misleći na svoje, i ginu... Luka se vrati. Tada baš grunu haubica. — A-uh! — uzviknu Dragiša, uvlačeći cigaretu u muštiklu. — Da l’ će ovome doći kraj?
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Ne dajte, ljudi, nagrdi vola! — uzviknu preplašeno knez. Ispod vrata Rudonjina šiknu veliki mlaz krvi. Lujo zadoliga. Jablan stoji ponosito na mejdanu i riče,
— Naprijed, Vujo! — uzviknu Relja, prikupljajući svu snagu, kao da će se s nekim u koštac hvatati. Za časak se opet nenadno diže mećava.
— Tak'i mi se rađali! — uzviknu veselo Mićan i pruži mi punu čašu bašice. — Sama prva kap! De-de, dalje pričaj. — E, ljudi moji, nit je ta'kije'
— uzdahnu duboko Simeun i pruži ruku da primi čašu. — Pa to je, bolan Simeune, kô jedna istorija! — uzviknu otac Sopronija meko i kao malo začuđeno, pa izvrnu čašu naiskap.
Ilić, Vojislav J. - PESME
„A, čekaj!“ uzviknu kravar, „ja uprav tebe i trebam, Tebe, što ptice plašiš, odavno po šumi vrebam. Kmetu ću ja tebe, zverko.
Šubara pade mu s glave, I sad nastade prizor pogibli i bitke prave! Jarosno uzviknu ćata i burno na kmeta naže, Nogom mu udari trbuh, i kmet se od bola saže, I samo zajeca teško, silno se zaljulja
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Konstelacija zvezda u trenutku našeg raođenja udara nam svakom svoj žig za ceo naš život.“ - „Aha!“ uzviknu onaj nacvrckani plavokosi brbljivko „sada mi je jasno da me je u trenutku mog rođenja jedna vlažna zvezda dobro
Posmatranja Marsa vršena su tako često da se njegovo kretanje moglo pratiti u korak. „Ovog ratnog boga“, uzviknu Kepler, „nanišanio je naš vojskovođa Tiho svojim bojnim spravama i pohvatao mu sve njegove marifetluke.
„Putanja Marsova“, uzviknu Kepler, „nije krug, nego ovalna neka linija, slična elipsi!“ Prvi zraci jutarnjeg sunca prodreše u njegovu, sobu,
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
A po mome mišljenju, od svih trgovina je najbolja apoteka. Eto, neka bude apotekar! — Ah, apotekar! — uzviknu Atropa. — To je odista divno! Živi među samim parfemima! — Dabome da je divno!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Toplica govori da bi Živadin čuo: — Ama ženska lepo igra nego on pijan i kvari. Živadin se u igri zanese i uzviknu: — Primi! — i namerno zgazi Toplicu na nogu. — Ah, stoko, platićeš mi za ovo.
Onda pođe pozadi i tek tada ugledasmo i mi jednog Engleza gde povraća. — Oh, mister Džim! — uzviknu Hili i poče glasno da se smeje i pljeska rukama.
Pred našim rovovima i žicama nalazi se sada bugarski dvadeset deveti puk. — Kako, kako — uzviknu čisto preneražen kapetan Lazar. — Da. Odbili smo dva juriša... — Dvadeset deveti puk! — čudio se komandir. — Da.
Ali sedmoga dana, ujutru, gleda me Kosta smešeći se, i veli: — A, ti si... a, druže... a, Kinez! — Le-lee! — uzviknu pešak poručnik. — Da ti majka nije putovala u Kinu? 1 Kako je? 2 On se ne zove Sava! — Čestitam!
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Tako i do skrivenog Ružinog blaga dođe. — Gle, biser! Lepotan! — uzviknu čovek, dok su dva tuđa prsta dizala uvis tajnu Sedefne ruže, a nečiji uzbuđeni glasovi zujali su joj oko ušiju.
— reče. — Nijedan maslačak nije veći od tebe! — Maslačak? — ne verujući uzviknu mama suncokret. — Maslačak? — ponovila su braća njen uzvik. — Maslačak?
— Ah, kako sam lepa! Najlepša na svetu! — protegli se mazno ruža, a Kapljica gnevno uzviknu: — Koješta pričaš! Postoji jedan pustinjski Cvet i najlepši je na svetu!
— Gle, kamo se ono sakrilo! — uzviknu i zagleda u svoje radosno lice u ogledalu, seti staričinog mučnog hoda, pa prošaputa: — Kad bih zauvek ostala ovako
Jesu li godine prolazile?... U sobu koju je presecao zrak Meseca, uđe mlada žena, za njom dečakov otac. — Gle! — uzviknu mlada žena. — Večeras kao da je neko ovde bio?
Kako da prevari veštice—čuvarice, suru orlušinu i belu zmiju koje kraj izvora čuvaju stražu? — Prevari? — uzviknu majka, a kroz glavu joj prođe priča o Varalici. — Obećaj da ćeš poštedeti život mog sina, i ja ću naći takvog čoveka...
— Pa, šta je ovo, ljudi? — uzviknu Glavni čistač. — Metlica kojom jedva možeš otirač da oprašiš — čisti ono što čelične metle nisu u stanju da očiste.
Ali, metlica se od svih otrže i polete uvis. — Gle ti nje! — uzviknu gomila razočarano i potrča za metlicom, ali metla je, makoliko da su je jurili, uspevala da izmakne.
— Sad si moj! — uzviknu Hobotnica. — Otkad sam trećeg muža progutala ne prija mi udovički život! Ču li iko Belutkovo opiranje!
Zviznu metak, ču se krik pogođene ptice i iznenadni, oštri zvuk crkvenog zvona. — Gle, vratio se starac! — uzviknu plećati seljak. — Ali, što zvoni? — seljak oslušnu i sumnjičavo zavrte glavom. — Nije ni jutrenje, ni osmrtnica, šta je?
Ljudi od zaprepašćenja nisu mogli da dođu k sebi, kad neko s nevericom uzviknu: — Gle, zvono je prestalo da zvoni! Gomila se, najednom utiša i čitav jedan dugi trenutak ljudi su osluškivali
— Gle, sat s klatnom! — uzviknu dečak, podiže uvis svoj pronalazak i postavi ga na stolicu bez naslona. — Kuca! — krajičkom košulje obrisa dečak
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Evo, sad imamo kuću! — uzviknu Jovanče i zadovoljno pljesnu rukama. — Hajde da je pogledamo malo poizdalje. Iziđoše iz Tepsije i odmakoše se od logora
— ote se prvo Nikolici. Svi su u strahu pretraživali očima upola naoblačeno nebo. — Avioni! Eno ih! — uzviknu Jovanče. Preko plave oaze vedrine, u guščijem poretku, žurno preletješe tri grupe krilatica i ponovo uroniše u oblake.
Najzad im je dopirala jedva malo preko gležnjeva. Jovanče odjednom diže fenjer i suzdržano uzviknu: — Pazi, eno prolaza!
Lazar Mačak odjednom tako glasno uzviknu da Stric od straha sjede na zemlju: — Idemo na onaj izlaz više potoka Ledenice! — Ih, pa kako toga da se ne sjetim!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Kakva je ovo vera, vikam? Ela ovamke da vidiš tvojega jevropejskog „galanterista“! — Lelee, tugoo! — uzviknu Jevda sva preplašena. — Crna Perso, što ti se odi dete napraji! A Mitanča — što napraji? — Ešek! Što će praji?
Koj gu znaje kude je sag!... U cirkus niki zar... — Lele, da ne dava Gospod nikomu takav sram i rezilak! — uzviknu Jevda kada Tasko završi Petrakijevu priču. — Mori, Jevdo, zar sal Petrakija što ima muku?!
— Leleee!— uzviknu tetka Taska kad joj rekoše kako stoji s njihovom Zonom, kojoj je ona još jednako redovno donosila, kad god bi im došla,
— Pobratime, — uzviknu Mitanče — u vatru, — u vatru, u vodu, — u vodu! Sas teb’ ću, pobratime! — Znam te, dè! — veli mu zadovoljno Mane.
ete, za spijenje, kako da će, reče, pod čadar za askera da se udadne“... — Tugooo!— uzviknu Tašana, pa se zaplaka i sede sva malaksala na minderluk.