Jakšić, Đura - PROZA
Budi mi prijatelj, o dobri čoveče! Ona ućuta i neobičnom pažnjom proučavaše crte na mome licu, nestrpljivo čekajući moj odgovor.
sam kako su majstor-Simi u rukama makaze zadrhtale, i, pored svega što je majstor Sima rado govorio i pripovedao ućuta se zamišljeno; a posle poluglasno reče: „I vidiš, brate Obrade, kakvo nastade vreme, da nam opet oni sude!?...
Pa sam onde video i Švaba i Madžara — kakvi su to, opet, gadovi! Da te bog sačuva!... Čovek se posle toga ućuta malo, a posle se okrete meni, pa, pošto me je još jedanput pogledom premerio, a on će onda reći: — Znaš šta je,
— Ne diraj je, — reče, — ova je planina njena kuća. Posle toga se ućuta i tek onako, kao kroza san, šaputao je za sebe: — Ali što baš tako da se desi da nam prvo kornjača pređe put?...
Ima nešto na njegovom licu što mi kazuje da će kad-tad poginuti. Miladin se ućuta, pripali nanovo ugašenu lulu i, udišući duboko u grudi guste dimove krdžaka, stade, čisto uzdišući, pripovedati iz
Pijanico jedna!“ Živko je ćutao; a kad je kaluđer otišao, on je jauknuo, kao čovek koga su ranili. Miladin se ućuta, a malo posle pogleda u zvezde.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Nov, otesan direk, strči iz trnjaka — pa se miče, naginje se đa ovamo, đa onamo! Sima stade i ućuta. Gleda da mu se nije što učinilo. Aja! Baš se lepo miče direk! — Kaka je to napast jutros?
Neće tebi Milun krivo učiniti. A i grehota bi bilo. Sreja sleže ramenima i ućuta. Vidak nastavi dalje: 2. »Ja Milun zaista ugodih se sa Sretenom da me kao sluga, od 23. aprila pa do 26. oktobra 187..
— Dvadeset peti! — odgovori putnik. Mojsilo ućuta, a opet ga obuze neka sumnja. Utom uđe advokat. Upita se s putnikom i Pupavcem.
— »Jes' ja dvadeset pet puta! O, to prokleto dvadeset pet, što me se nalepilo... Nije to dobro...« Tu Pupavac ućuta i zagleda se,: misleći nešto, u jedan ugao sobni... Kiša pljušti kako bog hoće, čuje se gde čitavi potoci teku ulicom.
— Ko ne dâ? — upita pop čisto ne verujući. — Ne dâ učitelj! Pop Vujica samo pomodri kao čivit i ućuta. Otada pop Vujica omrze na učitelja Grujicu i naumi kako bilo da mu potkuje opanke.
— Bogami, popo... — zausti Vujo da nešto odgovori, pa ućuta. — A otkud ti te prnje, bog te ne ubio? — Pa poneo sam — odgovori Vuja tako polako da se jedva čulo.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Ama, ja čujem — preseče ga pop — da je Lazar pucao na njega zbog Sevića devojke... — Veruj, popo, nije istana! Pop ućuta, pređe jedanput preko sobe, pa, više za sebe, reče: — Da su mi rekli: Stanko ubio čoveka, verovao bih; ali — Stanko
Popa ućuta, pruži krst detetu, pa kad ga ono celiva, on skide epitrahilj i metnu kapu na glavu. Aleksa se maši kese i izvadi zlata
— Priče će pričati šta sam ja od njih poradio!... To reče mirno, ali te reči zazvoniše strašno. On saže glavu i ućuta. Nasta tajac. Niko ne umede ništa reći... Nogić, kao domaćin, skrete razgovor na druge stvari.
Jedan trenutak svi behu okamenjeni, ali odmah zatim žena i deca udariše u vrisku i zapevku. I sve se ućuta... — Mislio sam — reče on prilazeći Ivanu — kakvom smrću da te umorim... I ne bih smislio bez tvoga saveta!...
Već više ne može ni da ga drži... Pogleda Jelicu, pa reče: — Nosi ga, snaho!... Pa se spusti u postelju i ućuta, dišući kratko i isprakidano. Međutim, popa naredi da ženskinje, sem Petre, i deca iziđu u kuću, što i učiniše...
— Ja nisam umoran. Ja ću sedeti kod njih... A vi... tajac!... Neka spavaju!... To reče, pa ućuta. Pogled mu je počivao na ranjenicima... I zaćuta sve kao zaklano... Samo se čuo popak... Ali izneveri lepo vreme.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
— Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide! Moja mati šta će, ućuta. Kuka posle s mojom sestrom: „Ej, teško meni! Daće sve što imamo, pa pod starost da perem tuđe košulje!
Ne znam ja šta je to. Kad on posle uđe, ja počeh hrkati, i moja se sestra učini da spava. Nazva dobro veče, pa ućuta. Ćuti on, ćuti majka, čekam ja. Onda moja mati otpoče, a glas joj promukao: — Odvedoše vranca! — Odvedoše — kaže on.
— Marice, — poče on — zar ti?... Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta. Majka ga uhvati za ruku: — Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva tri korita,
— reče Blagoje okrenuv se kapetanu. — Ne! — I ja slabo... Ama šta da se radi sad? Čekajte!... Je li to zviždi? Ućuta i sluša. — Aja... donesi rakije! Ne može više ni da se puši. Već mi srce pocrne od duvana! Pi! Ta ovo nekaka šoma.
A kakav si ti, more, čovek? Zar si se ti našao s onom... onom... Malko ućuta. — Onom... jednom.. Zar ti da mi rasturiš kuću? Arsen, tunjez, skameni se kad ču da đeda sve zna.
Nemoj, oče vladiko, držati više prostih lopova kao ja što sam.. što sam bio... Ućuta i ishraknu se, pa jedva čujno nastavi: — Ni vi, braćo, uzimati popa koji nije učevan.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Polako, mili, polako — molila ga je skopljenih ruku. — Dakle, ni jedne reči nemaš?... Ona zausti da nešto kaže ali ućuta. — Ne umeš da se braniš, znači kriva si. — Kriva?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Brakovi, inače, nisu ništa drugo, nego laž. Isakovič koji, već davno, uopšte, nije takve razgovore vodio, ućuta, i odstupi od gospože, što dalje, tako da ga je šedrvan prskao po licu, a to ga je, prijatno, sećalo na letnju kišicu.
A Pavle ućuta i pomisli, da li da mu kaže da su oni, Isakoviči, osiromašili i da ne putuju kao grofovi. Sa njima će poći samo žene i
A kad Isakovič reče da mnogo veruju u Vasilija, nasta vika. Vikali su da njima boljeg ne treba! Isakovič onda ućuta, a zatim ih pozva da se okupe oko njega. Da ga čuju.
Muž joj na to podviknu, grubo, da žene, o vojenim stvarima, ne treba da laju! Pavle na to ućuta, kao da ga je neko po ustima udario. Nikad nije bio čuo Petra da, tako, sa ženom govori. Bilo mu je hladno oko srca.
Pavle je sve to slušao, odsutan duhom, zamišljeno. A kad Đurđe ućuta, on zapita: „A šta sam mu ja skrivio?“ I videlo se da to pita iskreno. Ana i Đurđe onda počeše da se zgledaju.
Drukčija je. „A je li paorka?“ pitala je kći senatora Bogdanoviča. Pavle onda ućuta, a zatim dodade da ni jednoj paorki ne bi Kumrina haljina bolje pristajala.
A pri kraju večere, iznenada, Pavle zapita: kako je Trifun? Na to nastade tišina, kao da im je neko reč presekao. Ućuta i Petar, i prestade da se smeje i priča veselo, a kad se pribra, on se obrati Pavlu sa nekim, nelepim, osmehom, na
Te onaj ućuta. Aha!“ Kao da ga je bilo umorilo, i to malo razgovora, i Petar je opet ućutao i ležao zanemeo. Glava mu klonu nalevo.
kako je smrt očevu u poslednje vreme slutila, i kako se spremala, još ove godine, da mu ode u posetu, kad bude rodila. Ućuta, neko vreme, pa zatim, tiho, kao da nekog drži na krilu, prošapta, da je ona bila postala, otkad se udade, i u Rosiju
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Mišljaše, ako ga i budu pokrstili silom, neka ga bar ne dobiju treznog. Zato poče strahovito da pije, našto biskup ućuta, začuđen.
I zbilja, čim ga večernji povetarci malo osvežiše, on se prenu i ućuta. Ćutke, gledao je kako se kola spuštaju prema baruštinama duž Dunava i kako za njima ostaju, na bregu, kuće karlovačke,
Milićević, Vuk - Bespuće
On ućuta i gledaše preda se. Vidjelo se da mu je bilo neugodno što je to sve pričao bratu. — Igranke, trke, kafešantani, žene,
Sremac, Stevan - PROZA
Da l’ nisi ti otkud doznala? — ’Ajde, ćuti tu pa spavaj! — obrecnu se Kaja, i Jova ućuta. GLAVA TREĆA Ona je upravo najinteresantniji i najglavniji deo cele pripovetke, tako glavan da su one ranije dve
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Ako ga ja ne bih sad našao, pljunite mi u brk. I kako tada progovori i pokaza prodorne zelene oči, Marko više ne ućuta nit poniknu pogledom.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Ne boj se, Mito, ništa nije! ... — počeh da ga tešim. Ali on kao da se brzo pokaja za tu svoju malodušnost i ućuta. Opet obori glavu i samo što prošapta: — Ne bojim se ja.
— Odmah ona, pokorno i čisto obradovana što je na krivom putu i što od toga Miti njenom ništa neće biti, ućuta se i opet poče da pokriva Miti noge. Mita je bio iznet zajedno s posteljom.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Mi se slažemo lijepo; jes’, bratiću... ka neka prava vamilija. Gojko obori glavu pa ućuta. Njega je vazda pobeđivala Stojanova rečitost, pa i sad on nemade šta odgovoriti, znajući unapred da će soba biti sve
O, slatko li je setiti se majčinih grudi, kad čovek pretura tešku borbu preko glave!... Ljubica se sklupča i ućuta dok joj zaspa umorna mati.
A ovako, kad Ljubica ućuta, bi mu nezgodno : šta da radi ?... o čem sad da govori?... Baš bi joj rado sam saopštio ko je otpušten, ali...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Njega smo poslali da studira geologiju. Gospodin ministar ućuta, zamisli se nešto i uze sukati svoje brojanice, koje mu višahu o maču. — Pomenuste iznenađenja, gospodine ministre?
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Ko to dirka ćasu? viknu Blagoje. Pero se ućuta i poče da srče iz svoje čaše. Srknu dvaput pa dreknu: — Uh, pos' mu njegov, ko je ovo?!....
Ali opet nije ništa doznala. Mama je sasluša, raspita pobolje za neke pojedinosti, pa ućuta i zamisli se. — Mama, šta će to da bude?... Hoće li me teta opet voleti?
ne ide to tako, neću ja, brate, mito, ja hoću samo pravdu; naposletku daćeš mi pedeset dukata, pa mirna krajina«... Ućuta malo pa zatim poče obrtati glavom, sanjaše kako ide ulicom, svi trgovci sa strahom skidaju mu kape, a on se gordo drži,
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Samo zeljov komšijski izgleda da je nešto sumnjivo primetio, pa zalaja, ali naskoro ućuta. Valjda se upoznao u nekoga, ili se, u suvišnoj revnosti, istrčao. Biće da je ovo poslednje.
Je l’ tako, braćo? Opet pauza. Jedan reče otežući: »Paaa... ono...« i ućuta da čuje dalje. — Braćo učitelji! Ja mislim da ću biti veran tumač vaših osećaja, misli i želja, ako vam predložim da
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Da se to razjasni, u Ferfelinu bi poslat Savet mudraca, ali car i ovoga puta reče samo »hm, hm!« i ućuta. Dugo i mračno ćutao je Ferfelin, sledila ga Ferfelinka i tri princa Ferfelina. Šta sada?
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
To potiče - jasno je kao dan - iz zaobljenosti Zemljine površine“. On ućuta. Učenici upreše pogled na more i uveriše se o istinitosti reči svoga učitelja.
Teško je i zamisliti kako je to kamenje dovučeno iz daljine i podignuto do one visine“. Pitagora ućuta, razmišljajući nešto, pa onda zapita: „Koji od vas je peške prevalio najveći put?
A meni je pošlo za rukom da odgonetnem tajnu geometriskog oblika njihovih piramida“. On ućuta. Njegovi učenici, koji su ga slušali bez predaha, gledahu u njega pogledom u kojem se čitao izraz divljenja.
- Lažeš koliko si dug! - Ja sam svojim očima video da je more bilo glatko kao ogledalo kad sam noćas...“ On ućuta. U besu koji i najrazumnijeg čoveka može da ošamuti, umalo da ne izbrblja kojoj je lepotici Abdere učinio svoju
„A šta smo mi, hrišćani, uradili sa naukama antičkog doba?“ „Mi smo ih odgurnuli od sebe“. On ućuta, pa onda nastavi: „No ja bejah željan toga znanja“. Oči mu zasvetliše.
„Velika žrtva što je podnesoste za nauku!“ „Nisam se pokajao, i nije mi bila teška“. On ućuta neko vreme, pa onda nastavi.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
On je kazivao čilu da liči na lisicu. Dugačko, žuto, ali kad vrekne, Bože sačuvaj, ne da se ispričati!... Stanka ućuta i više ni s kim ne prozbori ni reči.
— Pa... moram... Vujo tako reče, a baš sam imao neka posla — poče ovaj otezati. Pantovac ga preseče očima, te on ućuta. Kad svi posedaše, Vujo poče govoriti. — Dosta je bilo čekanja, treba da se radi.
Kad vide žena svoju nesreću, ne oglasi to, po običaju, kuknjavom, no steže srce i ućuta. Uveče ispriča Marku sve što je videla, prateći ih dva dana uzastopce.
Ispriča mu iskreno, gotovo naivno, ceo današnji događaj, ne sakri mu ni Vujovo mišljenje, pa kad ućuta, stade bojažljivo da čeka odgovor. — He, momče, — odgovori Janko posle kratkoga ćutanja — traljava posla!
— Ne može biti! — Jest, vala, pa svrati na Vuja, te ga pitaj, i on će ti kazati; on to još bolje zna. Đurica ućuta i kao da stade nešto misliti.
Simo se u početku napada otimao i branio, ali posle, kad stade Đurica da ga vezuje, ućuta i ne mrdnu više. — Šta hoćeš ti sa mnom?
— Novica!... Koji to beše? — reče kao prisećajući se. Stanka ućuta kao zalivena. — Znaš šta, gospodine, posle ćemo govoriti o drugim stvarima, a sad požuri da on kud ne pobegne —
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
I pitao me je u pismu je li mi što potreba. .. Sigurno bio bi se sjetio svoje majke! — Ućuta časom, pa, osmjehnuvši se ljupko, djetinjski, i, pogledavši me veselo u oči, produži: — Znate što sam mu odgovorila?
— Jesam, brate, — odgovara po treći put Pavle, i odmah ućuta. — Lako je tebi: u suvezu si, a Ilija je dobar suveznik. —Jest, brate!
— Sramota je, brate, — veli Ilija, — i pogledati na tuđu ženu... Nema šale... Gdje je to? — I ućuta. —Pa pijmo! — nudi Pavle i naruči još jednu litru. U krčmi je pijano, peva se, kriči i tetura.
— Za čas ućuta, pa opet nastavi: — I nadnica je mala. Mog'o bi' svu u hlebu i vinu potrošiti... Prevario sam se!... Eto, k'o mišljah:
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Natrag, umuknite jednom od Kosova!.. I kad se sve ućuta, ona kleče kraj sina i poče da ga gladi po obrazima. Dugo, nežno, bolno za okolinu. Bleda kao smrt a prkosna.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Otac prota ućuta i do Aleksinca ne progovorismo više ni reči. U Aleksincu se štab smesti u kuću trgovca Manojlovića.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— To su moje stvari — odgovara Vojin mrzovoljno — Prostak! — reče Luka više za sebe i ućuta. U poslednje vreme postali smo nestrpljivi i razdražljivi. Ljutimo se za sitnice.
Oskrnavio bih, čini mi se, lepo telo, i zagadio jedno svoje čisto osećanje. Luka zausti da nešto kaže, ali ućuta. Kada smo se idući put našli, Toma se obrati Arleti i meni: — Znate šta, moja deco: vi ćete nas izviniti.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
(Odlazi.) ŠESTA POJAVA Noć. U kneževom dvoru. Knez Đurđe sâm, a malo posle i Jelisaveta. KNEZ ĐURĐE: Ućuta boj — Ponoće stiša Pušaka gromkih smrtne jekove, A bolan jauk grudi smoždenih Na crni krili tama ponese, Da ga
Ćipiko, Ivo - Pauci
Neka je zemlji blagosloven i trud, i napor, i znoj naš!... Ne budali, nema seljaku nad njom boljega hranitelja. Rade ućuta.
pa ko joj što može?... — Ne razumiješ, — ljuti se pop Vrane kao za se i ućuta. ...Pred noć toga istoga dana, Ilija isprati nevjestu s unučićem k njenoj kući u okrajni komšiluk, a kad se povrati,
Društvo oduševljeno prihvati zdravicu, mladi kaluđer zapjeva „Na mnogaja ljeta”, ali pjevajući ostade sam, i ućuta, jer fratri nadvladaše svojom pjesmom: „Mnogo lita sritan bio!
a vi i onako nemate drugoga poroda... — A kud su djeca? —Znam ja komu su data na selo. Gazda ućuta. Zlata, osokoljena njegovim ćutanjem, nastavi: — Tako bih se umirila, živila bih samo za vas i za djecu, i radila bih, a
Ovdje ga ne ulazi gospodin načelnik, tim više što je odsutan.. . Sudac opomenu Radu i on ućuta, osjetivši se lakšim, pošto se bješe izgovorio.
Valjalo bi novac mjeriti kao žito na varićake! No zlo sluti! ... Satjeraće nas sa topraga... — izgovori tiše i časom ućuta. — Ne nagli, sine, biće da plaši, da što više izbije! ... Ne nagli! — Da ne naglim?...
I momak ućuta. Ivo se podade osjećajima obasjane ljetne noći. U njoj bijaše se već sve živo upokojilo, no zasve, sa svih strana,
— Bolje je sada poć' po vodu, nego sutra dangubiti, — reče Jure i odmah ućuta. Ivo gledaše djevojku. Podrubila se šarenom maramom i nadvukla je do nad oči, da joj se jedva lice naziraše.
— Zar ste ih tužili? — izmače se Ivu. — Dakle! — Paljetkovali su... — Ne zanovetaj! — podiže otac glavu. Ivo ućuta, primače se k vratima i zagleda napolje... Uto uljeze u dućan, protrkujuć', bosa djevojčica.
Od zvona ne znam ti ništa reći. Tvoj otac zapovijeda, a znaš da se ja ne prtim u tuđe posle ... Ivo ućuta i popođe po sobi. — Pa dobro, pogodi ti s ocem što manje možeš! Ja ću ti platiti, samo ne spominja mene.
Marija se učini nevješta pitanju i mirno odvrati: — Došla sam pohoditi mrtve... Mladić ućuta. U taj iznenadni čas on nije našao nijedne ri ječi koja bi bila toliko uzvišena i vrijedna da označi njegove osjećaje...
— Mnogo pušiš! — opazi Ivo kad osjeti oštri vonj duhana. — Zar da se i toga ostavim? — odgovori on, i nanovo ućuta. Ivo gleda u nj kad jače povuče, pa mu žeravica osvijetli blijedo, napaćeno lice. — Ipak, lijep je život!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Posle desetak minuta, ona haubička baterija ućuta. — Dobro je — veli kapetan Milisav. — Oni su prvi prestali. Ali ne potraja dugo, a više naših glava zafijukaše
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Od prevelikog razmišljanja školjke i korali gube boju, a ništa se njime ne postiže. Koralna grana se pripi uz stenu i ućuta. Sedefnoj ruži nije ostalo ništa drugo do da potraži novog sagovornika.
Neka jahanje na talasima ostane naša tajna! Riba ućuta. Između njih dvoje nije bilo previše reči. Po zamasima Srebrenkinih peraja Marijan je pogađao kamo smera.
— Jer se blagošću sve postiže — poče reka da ljuljuška Belutak kao detence. Nežna i tiha postale reka, primiri se i ućuta Belutak. »Pobedila sam!« pomisli reka. »Pobedila!
Pogledajte kako blistam! — isturi šeširić pogledima radoznalaca svoje zeleno pero, ali se seti gde je i ućuta. Dole, u travi činilo mu se da čuje neko kucanje, neko čangrljanje iz kojeg se izvi tiha i skladna pesma zvona.
Mnogo njih je mladost potraćilo tražeći ga, ali ako budeš uporan, ako budeš strpljiv — naći ćeš ga. — Zvezda ućuta, a dečak, sav utrnuo, strese pesak sa sebe i pođe da traži ključ Zaboravljenog Grada.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— dobaci mu Đoko, peckajući ga. — Tako je, to i ja velim, bojs! — ozbiljno dodade Nik. Stric samo ućuta. Morao je priznati da njegovi drugovi imaju pravo. Iznenada se rastuži.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
a njojni vikaju... neje, ete, prilika. — Za men’ zbori li što? — Zbori. Mane opet ućuta i stade savijati drugu cigaru. Opet nastade pauza koju prekide Mane. — More, ti me l’žeš, Vaske?
Ja si idem, pa... kako onaj govedo kada se, etet, napase od travku zanovet... brljiv stado’, Zone! — He!... Mane ućuta. Nastade mala pauza. Mane se maši tabakere i stade praviti cigaru. Pušti me, otima se Zona. — Ostani jošte malko!
! Crkvu pobolje da si batisaja i oganj u nju frljija i zapalija gu nego što si skudija devojku... Mane ućuta i ne hte više da se brani, a nije mu lako bilo ni da sluša karanje, zato se diže i ode od kuće.
Ajša samo prevuče rukom preko čela i ostavi ga, dade dahire Dudiji, neka ona kupi bakšiš, a ona se povuče, ućuta, i gledaše kroz prozor u mrak, u noć... Veselje se produžilo ipak, iako je Ajša tužna bila.