Kostić, Laza - PESME
Pa što mu je ćerka lepa, ponosita Valadila, te lepote nigde nema od Indusa pa do Nila. Pa kako je voli babo! Jedan osmeh svoga smilja ne bi dao za svu zemlju od
Danju, noću pohodi ga, s njim dolazi Valadila, da i ona vidi de će večni sanak da odsniva. Gledao je vajaoče punu čari, punu mila, sve mu ruka lakše kuca, sve mu
Oštrim dletom bola svoga u bled kamen reže lica, svako lice ista lepa Valadila od Misira. Tako voli Minadire, tako mu je ljubav silna, te ljubavi nema više od Indusa pa do Nila.
„Što mi vene dete moje?” stari kralju ćerku pita, — ponosita Valadila samo ćuti, samo sniva. Nagrnuše prosioci, slava, purpur, zlato, svila, — sve najveća gospoština od Indusa pa do Nila.
Al' što purpur crveniji, što sjajnija svila biva, sve je bleđe lepo dete sve tamnija Valadila. „Dosta, dosta, dragi babo! Moje srce ne izbira, srce moje samo voli neimara Minadira.
Prilete mu beli golub, prilete mu Valadila, nije mogla dosta brzo, kako ga je željna bila. Kako ga je željna bila duša joj je izletila, a ostade belo telo, osta
Kako ga je željna bila duša joj je izletila, a ostade belo telo, osta mrtva Valadila. Žao beše starom kralju, Ramsenitu od Misira, što radošću prevelikom ubi ćerku, ubi sina.