Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nisu hteli, jer je bio siromah, da je za Valdenzera dadu. Bio je otpušten iz vojske. Njen otac ga je zatekao, jedne kišne noći na njenom prozoru, pa ga je, sa merdevina,
Kao da ih je bilo obuzelo neko noćno ludilo, društvo kod Valdenzera to veče, nije se razišlo, ni posle takvih, društvenih igara. A pri odlasku na spavanje, još je dugo, u vratima, brbljalo.
U trenutku kad mala sobarica Valdenzera htede da iziđe na vrata, Isakovič ugleda šafolj, koji je bila, da ga iznese, uprtila, pogrbljena.
Najlepši ajgir u ergeli, Jupiter, crkava. Božič je to jutro ličio na neispavan, blesav, mrtvački, kostur. Za Valdenzera, ako ajgir crkne, biće velika nesreća. Veterinar, zatim, reče Isakoviču da će ga čekati pred vratima.
Veterinar je tvrdio da konj sluti prisustvo smrti. Izmeću ta dva reda konjskih glava, Pavle je ugledao Andreasa Valdenzera, kako sedi na tronošcu, sa glavom u šakama, pognut, prelomljen. Ramena su mu se tresla. Čovek je plakao.
Ramena su mu se tresla. Čovek je plakao. A tek posle, Pavle spazi, ispred Valdenzera, na slami, i nekim ćebadima, pastuva, koji crkava.
Tutnje kraj njega svojim kopitama. Ova konstipacija, koja ubija ovog pastuva, Jupitra, potpuno mu je neshvatljiva. Za Valdenzera, upravnika ergele, to je težak udar. Grof će ga, svakako, isterati iz službe, zbog toga.
A bira najlepša stvorenja. Najlepše leptirove među leptirovima. Tog dana, u domu Valdenzera, u jednom krilu Herrenhausa, iznad avlije i bašta, ručak je prošao, kao kad u kući ima mrtvac, pa se ruča.
Pavla, pričao, kako mu pade na pamet, da bi bilo dobro da Isakovič povede u Beč sobaricu Francl, a di Ronkali ćerku Valdenzera. Njena sudbina je sad, ovde, među konjušarima, zapečaćena. Otac će joj izgubiti službu.
Božič je dopunjavao veterinara. Eto, kaže, nek se Isakovič seti Valdenzera! Upoznao ga je sinoć, kao sretnog oca, sretnog muža, sretnog Bereitera grofa Para, dobričinu domaćina.
Bila je sama. Tako ga je željno čekala. Isakovič je bežao od nje, kao da je poludela. On je bio zaprepašćen izgledom Valdenzera. Čovek je davao utisak da je preko dana ostario deset godina. Ličio je na bure, ispražnjeno, koje odjekuje od udaraca.
Je li to bila strast gospože Božič? Veselo veče, koje je proveo kod upravnika ergele Valdenzera, ili samo želja udobnog prenoćišta? Ili sećanje na smrt onog lepog ajgira koji je imao ime Jupitra?