Ćosić, Dobrica - KORENI
Zaguši ga tišina: zvona su zamrla u izmaglicama svanuća, pa grede krckaju u krovu puste, jalove i proklete Vasilijeve kuće. I protiv sebe će danas. Aćim skoči s kreveta.
Aćim gleda kroz prozor: svanuće potapa jasenove. — Muško, ej!... Deda si postao! On ćuti i rukom pritiska Vasilijeve zareze na minderluku. — Zar ti nisam rekla da ti moja ćerka neće kuću ostaviti pustu? Jesam li ti rekla, muško!