Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
pukovnika Vasića, junaka s Merdara i Prištine. Već dva dana u divizijskom štabu govori se samo o p. pukovniku Vasiću. Referent saniteta, doktor Petrović priča, da je svojim očima video p.
Major je toga trenutka bio moralno streljan... — Idite — reče najzad pukovnik Nedić, potpukovniku Vasiću — idite gospodine potpukovniče tj.
Pa čeka ona dokle on prilazi blagajni i traži: — Daj nam, — veli — Vasiću, rođače, dva prva mesta. I vadi kesu iza svilenog silavae, odmotava, odbrojava, i plaća nešto niklom a nešto
I tu kao pomaman, sasvim pomahnitao, đipa Srećko: — Vasiću, šta gledaš, boga ti tvoga? U pomoć Milošu! — Šta je? Šta ti je, Srećko? — priskače Iketa. — Šta, šta mi je?
Ama kakvog pašu! Ono je Mika! Glumac! Predstavljaju! — Kome vi? Znam ja Miku. Nemojte, ljudi. Ne dajte! Vasiću, izdajico!
Nikad i nikome ona ne pomože, pa ni Iliji Vasiću, sa čijim zdravljem pođe nagore; nagore sa bojom njegova malo rohava lica, nagore sa kašljucanjem, i u svakom pogledu
Ali se ovaj život i pod ovakvim prilikama sve manje sviđao Iliji Vasiću. Recimo, sedi on tamo leti pod bagrenjem, ispred dućana, i nema šta: sve je ono onde i lepo i jako, zdravo i lekovito,
sve podskakivao, i neumorno i besno, kao da je te noći s uma sišao, podvriskivao: „Oj Ikiću, oj Dikiću, oj Iketa, oj Vasiću!“ (uzvik, ili refren koji je, uostalom, imao tesne veze sa propašću filijale optuženoga, u Lipolistu).
varoši Beču, koji se, naprotiv, ovoga večera, iako onako sjajno osvetljen milionima električnih sijalica, činio Iliji Vasiću mračniji od svake srednjovekovne tamnice, da ne bi niukoliko preterali poredivši ga sa paklom ili drugim užasima.
I tako Iliji Vasiću nije ostalo ništa drugo nego da onaj pazarni dan, petak, što više iskoristi, pa da se tamo na pijaci vidi i nađe sa
očima obuhvata sve one zabušante i onaj gad zadriglih vratova što su sve nešto nezadovoljni i uobraženi, a njemu, Iliji Vasiću, čine se sitni kao najsitniji mikrobi.