Stanković, Borisav - JOVČA
čivčija PRIJATELjI iz Prizrena, prvi, drugi, treći ANĐA, Jovčina sestra od strica MARIJA, žena Jovčina, treća VASKA, kći Jovčina i Marijina VELA, snaha Jovčina, za Tomom SOFIJA, snaha Jovčina, za Arsom MAGDA, sestra Jovčina,
Kako čivčije i berićet? MARIJA Pa kao što znaš, tako je. JOVČA Jeste zdravi? MARIJA Zdravi. JOVČA A Vaska? Kako ona? MARIJA Zdrava je. JOVČA Zdrava? Nije bolovala? Da ti ne kriješ?... MARIJA Nije, nije.
JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska. I ne samo njoj da donosiš, samo nju da kitiš, a ove druge i ne gledaš, pa se bojim da, možda, zbog toga oni nju počnu da
Ali, ako su moji, ako sam ih rodio, ja sam se svakom i odužio. Svaki ima da jede i da živi. A Vaska, ona je moja i hoću da je moja.
JOVČA I ovu bih, i ovu, ali Vasku mi rodi. Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače... VLADIKA A Vaska ti je, neka je, hvala Bogu, živa i zdrava, što niko nema.
Gledam: izrasla je, razvila se i pod nebom mučno da je takve ima. JOVČA (tronut): To mi je, dedo, sve. To, moja Vaska, to je sve što imam, što sam imao, i što ću imati. to je sve moje, i ništa više. VLADIKA Ako, ako, Jovčo.
Gotovo šapatom): »Ne daš je drugom!« VASKA (izlazi iz svoje sobe, unezverena; kad vidi Jovču pođe brže k njemu s bolnim osmehom): Oh, tato, gde si?
Šta ti je? VASKA (silom se smešeći): Ništa, tata. JOVČA Da nisi što strašno sanjala? VASKA (trza se): Eh, ništa to!
Šta ti je? VASKA (silom se smešeći): Ništa, tata. JOVČA Da nisi što strašno sanjala? VASKA (trza se): Eh, ništa to! JOVČA Da nisi bolna? Da ti nije teško?
JOVČA Da nisi što strašno sanjala? VASKA (trza se): Eh, ništa to! JOVČA Da nisi bolna? Da ti nije teško? VASKA (ponizno, stidljivo ali ubijeno i bolno): Ništa mi nije.
Idi materi. I odmah da ti kroji, odmah, da... VASKA (jedva što pokazuje znake neke radoznalosti i radosti, odlazi i silazi nemarno, umorno).
MLADEN (stoji u dnu i osluškuje, ako bi ga Vaska pozvala, da je posluša). JOVAN (dokrada se s leva): Mladene, zar se još kupa, još oblači?
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
I kad ovaj odnos letimično osvetlimo na primeru uzetom iz poezije Vaska Pope, moći ćemo da govorimo i o onoj snazi poezije kojom se doseže međukulturno komuniciranje, razumevanje i samim tim
ili „tradicionalna“ organizacija poetskoga teksta, pa time i tradicionalizovani vid poetske komunikacije (što je kod Vaska Pope sasvim očigledno).
uvodi onaj pominjani pesnikov „jezik“ ili kõd; o tome svedoči često pitanje čitalaca: kako, u stvari, treba čitati pesmu Vaska Pope? Pitaju, dakle, kako odgonetnuti njen „jezik“.
Pitaju, dakle, kako odgonetnuti njen „jezik“. Zato tekst Vaska Pope predstavlja najveći izazov za književne teoretičare i kritičare u celoj našoj novijoj poeziji: pošto je pred nama u
u samome temelju nacionalne poezije, a to su upravo one promene i pomeranja, u njenome jeziku koje su se u prvim knjigama Vaska Pope i Miodraga Pavlovića pojavile na tako očit način i tako naglo da su izazvale ceo lanac nesporazuma koji se,
srpskog pesništva produžen je znatno kasnije: početkom pedesetih godina, kada su prve knjige Miodraga Pavlovića i Vaska Pope označile prelom koji će književna istorija pamtiti.
Dodamo li tome raskošan pesnički opus Vaska Pope, koji je kao nekada Njegoš i narodna pesma ušao u riznicu svetske književnosti, mislim da smo time pomenuti ono što
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Razumevanje je bilo osobito otežano kod Vaska Pope (1922-1991). Polemike oko njegove Kore (1953), zatim Nepočin-polja (1956), uzele su velike razmere.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
CIGANSKI GRKLjAN, Ciganin, svirač, otac Koštanin KURTA, ciganski pandur KATA, žena Hadži-Tomina STANA, kći Hadži-Tomina VASKA, kći Arsina KOCA, drugarica njina KOŠTANA, Ciganka, pevačica i igračica SALČE, mati joj Vranjanci, Cigani, Ciganke,
Neke uzele tepsije mesto dahira; neke šolje od kafa mesto čampara, udarajući u njih. VASKA (ide ka suprotnim vratima vičući): Stano, hodi i ti ovamo. Hodi da igramo i da pevamo.
Izgore me, Šano, mori, tvoja lepotinja, Tvoja lepotinja, tvoja krasotinja, — Oh lele, lele, izgoreh za tebe. VASKA (zadržava Kocanu, golicajući je i štipajući): Ovamo ti!
KOCA (otimajući se od Vaske, ali već razdragano, strasno): Pusti me, Vaska! Jao, ne stiskaj!.. Boli me, Vaska, boli! VASKA (vuče je k sebi i ljubi): Čekaj ti, čekaj!
KOCA (otimajući se od Vaske, ali već razdragano, strasno): Pusti me, Vaska! Jao, ne stiskaj!.. Boli me, Vaska, boli! VASKA (vuče je k sebi i ljubi): Čekaj ti, čekaj! Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlači je i ljubi).
Jao, ne stiskaj!.. Boli me, Vaska, boli! VASKA (vuče je k sebi i ljubi): Čekaj ti, čekaj! Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlači je i ljubi).
Ovamo! (Privlači je i ljubi). KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli! VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?...
(Privlači je i ljubi). KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli! VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?... (Pokazujući joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?...
KOCA (zapušavajući Vaski usta, uplašeno zvera oko sebe): Ćuti, slatka, čuće ko!... (Odlazi bežeći.) Ulazi Stana. VASKA (prilazi Stani i hoće da je povede): Hajde i ti, Stano, sa nama da pevaš i da igraš. Niko nas neće moći gledati.
Niko nas neće moći gledati. Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo. STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću! (Plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek... VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva?
STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću! (Plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek... VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva? STANA (odlučno): Neću, ne! Iz bašte se čuje pesma i igra.
Što si takva? STANA (odlučno): Neću, ne! Iz bašte se čuje pesma i igra. STANA (slušajući im pesmu, briše suze). VASKA A što plačeš? STANA Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
onako isto kao što su pre tri-četiri godine kao deca dolazile, samo što Zonu sada prati izmećarka njihova, Vaska. Stale jedna do druge, pa gledaju kako svet igra.
Ali ipak zamoli izmećarku Vasku da ne kaže ništa kod kuće. Vaska se obeća da će pre pristati da je ubiju nego da kaže to, a zaklela se i u oči Gmitraća, grnčara, verenika svoga!...
— Što iskaš, Zone? — odazva se i pritrča joj Vaska. — Otidi si do onuja... de... kako se vika... do onuja, ete Kalinu i rekni gu: Vika te Zone Zamfirsko! — Tuj sam!
— i tu podiže Zona glas i nastavi jačim glasom da bi i Mane čuo — vikam... da dođeš, ete, da se ceniš u tatka mi... Vaska ni se udava... ta... da se ceniš, hizmet da ni činiš u kuću!... — Ete, što pa da si cenim?... — odgovori joj Kalina.
Nedelju dana posle ovoga ispričanoga u prošloj glavi, kad je izmećarka Zonina, Vaska, prošla kraj Manina dućana, a on sam bio u njemu, dobacila mu je u prolazu: „Bata-Mane, pozdravila ti se Zone!
I to je ohrabrilo Manču. i prvi put kad prođe Vaska kraj dućana, a on bio sam, zovnu je. — Na dom, ete, zdravo li su vi? — zapita je Mane. — Zdravo!
— Na dom, ete, zdravo li su vi? — zapita je Mane. — Zdravo! — odgovara mu Vaska, a gleda minđuše koje joj je Mane poklonio. — Što raboti čorbadžija... zdravo li je? — Zdravo!...
— I ona si je zdravo! — A ti što rabotiš? Zdravo li si? — Zdravo sam si! — odgovara Vaska. Tu Mane zastade. Privuče svoju tabakeru, otvori je, liznu desni palac i izvadi jedan papir i duvan, u koji huknu, pa
ete... Zone... zdravo li je? Što raboti? — Pa, sedi si... — Znam de... Može i da leži. — Hehe, — osmehnu se Vaska. — Lele, bata-Mane, kako zboriš pa i ti!... — Što si zbori? Zbori li? — Zbori kad gu pituju... — Ćuti si?...
— E, što si poje? — Pa pesne si poje... — Eh, pesne! Ama, koje pesne? — Sramujem se da ti, ete, kažem! — veli Vaska nameštajući u uši dobivene minđuše. — Ama kakvo sramuvanje! — hrabri je Mane. — U pojenje nema sram ni pa sramuvanje...
— Ama kakvo sramuvanje! — hrabri je Mane. — U pojenje nema sram ni pa sramuvanje... Što si poje? — Pa, ete... — poče Vaska — poje si pesne, oneja što su od ljubav i ašikovanje.
— Živa mi nana, ne znam si, Vaske. — Ama razbira se ubavo na šta prilega taja pesna! — veli Vaska. — Neje, demek, Zona žalna što je Evrejka, veće to se za drugo ništo razbira.. — E, što je pa to drugo?