Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
MESEČEV CVET Visoko iznad zemlje, kao kotaričice o nebo okačene, njišu se gradske kule U jednoj od njih dečak Vedran na ptice, decu i oblake pažnju ne obraća. A i što bi? Sva čuda sveta Vedran u svojoj čarobnoj kutiji gleda.
A i što bi? Sva čuda sveta Vedran u svojoj čarobnoj kutiji gleda. Šta će mu deca, šta ptice, šta oblaci? Što bi sa vrha svoje staklene kule silazio?
— Izvede starac dečaka na ulicu. Kad, gle! Ulica kamenu košulju obukla: gde tu da nikne cvet? Podiže Vedran glavu uvis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plava maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta?
Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost. — Ne kidaj me, ne ubijaj! — jauče kupina, ali Vedran ni glavu ne okreće, već iskidavši je krete dalje. Baš je budala!
Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi! I ko zna koliko dugo! Sav drhteći od umora sede Vedran, i ne gledajući gde seda: na mekano je uvek sedao. Kad, gle, šta ga to ljuto grize, kao vatrica peče? — Ko ste vi?
Čak se i vetar ućutao. Kad, odjednom, kao da odnekud dođe šum vode. Pođe Vedran za šumom i vide — pod korenom lipe ključa izvor! Divota!
Kad, iznenada, kraj samog svoga uha začu uzdah. Ko bi to mogao biti? Osvrte se Vedran levo, osvrte desno: nigde nikog! Ali, uzdah sve čujniji. Poče da ga zahvata nelagodnost. Ko uzdiše? — Ko si?
— reče dečak. — Otkad drveće hoda? — Otkad Mesečev Cvet raste? — reče neko i nasmeja se, prezrivo. Ali, kada se Vedran okrenu ka mestu odakle je glas dolazio — vide samo jedan žbun, a na žbunu očice, crne kao trnjinice, trepću ka dečaku
Odgovorio bi Vedran, ali mu se jezik zamrzao kao ribica u ledenoj vodi. Starac će strogo: — Ili ćeš reći kamo ideš, ili nećeš izaći iz
Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilja... Starca, najednom, nestade, a Vedran poče da služi Gospodara bilja ali se još uvek ne doseća čime je okajanje zavredio.
Oj, kako je strašno penjati se da skineš gubareve larve. Ali, ne kazuje nikom Vedran svoj strah, pa ga polako i sam zaboravlja. Čini sve što mu kažu. Zazelene se šuma, zablista. Zarumene se lice u dečaka.
Jutarnju rosu pije, šumskim se plodovima hrani. A kad nastade godina treća — učini se dečaku da razume govor bilja. Ču Vedran kako jauče grana kada je nehatna noga gazi i doseti se da on to kupinovu vrežu okajava. Tako i treća godina prođe.