Upotreba reči veli u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

A prijatelj Maksa šnajder još mi je i to kazao da ga poznaje; pa veli da je i on od onih što su palili Kekendu... No već to je među nama rečeno!...

„Nenad je“, veli, „i u ovoj kolibi bilo srećnih dana!... Ali ih ti, Grlice moja, nisi upamtila: davno je kako je sreća prekoračila prag

Danas je Božić, Maro!... Pa gledaj da mi što lepo otpevaš. Nek’ znaju — veli — i ovi naši Keljovi da danas Raci svetkuju!... — Ja sam pevala. A sad?...“ I ona opet tužno zajeca.

Tako su mi prolazili dani i godine, u večitoj tuzi, večitoj samoći. Katkada samo dođe nam čiča Marko. „Maro“, veli, „treba porciju platiti“. Tetka mu kaže da nema, pa makar joj kuću prodali.

„To neće biti“, hrabri je čiča Marko, „dok sam ja živ! Ne!... Nećeš mi ti, sestro, ostati bez krova, a i dete“, veli čiča Marko, pokazujući na mene, „treba nešto da nasledi po čemu će oca spominjati!

Odavno te nisam video!...“ Od podne do ponoći!... Ta to je čitav vek zaljubljenima!... „Pomakni se malo, Grlice!“ veli on, sedajući do mene na klupu. Ja bih htela dalje da idem, ali mi koleno kleca...

Tetka zabrinuto gleda u poslednju vrećicu brašna... „Grlice“, veli, „još koji dan, pa nećemo imati hleba!... Eno, gledaj kako goveda skapavaju od gladi: tako će i sirotinja padati pred

a posle se, valjda, dosetio, pa mi skoro izmenjenim glasom stade nabrajati uzroke zašto tako čini: „Vidiš, Grlice“, veli, „ima u našoj Kikindi mnogo ljudi što skapavaju od gladi, pa čovek kâ nije rad da i drugi doznadu da u njega ima novaca

Prođeš kroz selo, nigde psa da na te zalaje, niko te ne pita otkuda si i kuda ćeš... Svaki vidi da si patnik, pa veli: idi s mirom i traži sebi hleba!...

Kad smo doma stigli, ne hte da uđe u kuću. „Pobratime“, veli „imam s tobom nešto da razgovaram; imam nešto da ti poverim, a nisam rad da ti i stara majka o našem govoru što čukne,

— Šta ti imam pripovedati!... Arhimandrit, kao čovek, svetovao ga da ne pije nego da čuva kuću i ženu, veli: „Zar ja da je hranim?...“ Nato će Živko, koji nikad nije progovorio, reći: „Ti li je hraniš, pope?...

S leve strane potok, a desno lužina... U Nikole lepa snaha, još čudnije! — Pa, veli, otkako sam njome oženio sina, nema večera a da mi ne dođe...

Obradović, Dositej - BASNE

Naravoučenije „Ne drži se s kim se nisi kadar počupati”, veli jedna stara poslovica. Na koga se najviše ljudi tuže nego na komšije i na prijatelje!

„Čuvaj guske kad ih lisica ispoveda i kad im kurjak propoveda”, veli jedna ingleska poslovica. Mi smo taki u ovoj našoj koži da i sami sebi ne valja sasvim da verujemo.

što me je moj otac učio da ja nikoga ne prevarim, kad me nije naučio kako ću učiniti da i mene drugi ne prevari”, veli Žil Blaz.

„Farina de diavolo va presto in semola. Brašno đavolje ide brzo u mekinje”, pametno veli talijanska poslovica. Ko s nepravdom teče, s vragom rasteče; ko s tuđim uzdisanjem kuću zida, neće mu unuci u njojzi

” „Al' dok ja to očitam, proći će me gnjev”, veli mu cesar. „To ja i hoću”, odgovori učitelj. Plutarh, za neku veliku pogrešku vesma razgnjevat na svoga slugu: „Idi mi s

” A Platon moli komšiju da mu protuče slugu. „Tuci ga sam”, veli mu oni. „Ne mogu, jer sam odveć srdit.” Gnjev upodobljava čoveka zveru.

” Naravoučenije „Kακούς εν έρδοντι ματαιοτάτη χάρις: Zlim blagotvorjaštemu, sujetnjejša blagodarnost”, veli Teognides. Ko poznatom zločincu pomaže i dobro tvori, šta će od njega čekati?

Ako ga upitaš zašto, a on kaže pravo: „Volim se napiti rakije za ono što bih dao za brijanje”. A naš Erdeljan veli: „O las jaka kolja, k num fače nimik”. Ovo prolazi jer ima neki razlog.

Naravoučenije Tako biva svakome ko ne čini dobro sasvim i kako valja. Svak mu veli: „Ili kuj, il' ne mrči.” Sam pravi, pak sam pokvari: zaludu mu muka.

„Μη μ΄έπεσιν στέργε νόον δ΄έχε και ϕρένας άλλας: Nemoj me rečma ljubiti a um i misli na drugu imati stranu”, veli stari Teognid. No, sa svim tim, blagodarnost je | lepa dobrodjetelj i rađa se iz blagorodna srca.

„Rίψας λόγον τις ουκ αναιρείται πάλιν: Baci li reč ko, ne povrati je opet”. — „Da sam znala, — veli — ne bih se udala”, i: „Ko bi se tome nadao!” — ovo se svaki dan čuje, a malo ko pametniji biva.

„Junost (veli premudri Haler u svojemu „Albertu”) daje se lasno savijati kud je mudro vospitanije upravlja; njejzina jošte čista duša

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

,Ono je car Josif! — veli Arsa — što stoji kod onog kočijaša, što maže intov, i štapićem pokazuje kuda kočijaš treba da namaže.

’ i Arsa mu odgovori: ,Ovo je’ i pruži ruku na mene. ,Hajde’ veli, ,zove te car!’ — Kad reče: ,zove te car’, prođoše me mravi od pete do perčina.

Kad sutra rano kavaz ode, pita me moj otac: „Znaš li što onaj kavaz dolazi?” Kažem ja da ne znam. „Poslao ga”, veli, „Hadži-Musta-paša, da mi iz usta kaže, da je vezir rekao: da ako on kneza Ranka ne pokaje, onda, veli, Aleksa neka ide

„Poslao ga”, veli, „Hadži-Musta-paša, da mi iz usta kaže, da je vezir rekao: da ako on kneza Ranka ne pokaje, onda, veli, Aleksa neka ide kuda hoće sebi selamet tražiti.

(Ovo sam slušao kad mome ocu neki Muja alaj-beg u Urovcima kazuje o tome ovako: „Kad se — veli vratimo iz Boleča, a mi od Batal-džamije natovarimo pomalo sena na konje, pokrijemo odozgo sa pokrovcima, da se čine

— Na to će mu reći Serdanović barjaktar: „A kako bi ti zapalio konak tvoga najboljeg prijatelja od Turaka?” — „Eto — veli — tako, kao što bi i on meni učinio; tako je sada vreme donelo, i moja vojska jedva čeka da pređe da pljačka tamo Turke.

i počne i̓ odbijati, a on i sva ulema popadaju na kolena i ljube skutove, i veće tako jedva dade se umoliti: „Al hoću”, veli Aganlija, „da mi Ha— dži-beg vrati aračke novce!

” — Zbog toga ode moj otac preko Drine Hadži-begu, ali Hadži-beg ne da novaca, no veli: „Neka dođe taj silni Aganlija, pa neka uzme sam sobom ne trideset kesa no i više, ako može”.

Kaže meni Mitezar: „Ima — veli — ovde jedan Turčin Hadži-Musta-pašinog sina (Derviš-bega), koga su janičari ranili u ruku, i koji je utekao od

” I njima pročitam pisma. — Veli knez Teodosije: „Popo, kako si ti pisao najpre, a ti piši opet i odgovori na to pismo; a Crni Đorđe ne zna pisati, a

Ja kažem, da ja moram te moram Crnoga Đorđa naći. „Ali, veli knez Sima, „ti ne znaš putova pak možeš u Turke upasti, a tamo kud ti ideš ima Turaka.

Čudim se ja kad pre dođe moje pismo do njega, kad li pređe on dođe, i reknem mu: „Kako dođe tako brzo?” — „Bre — veli, — kako sam išao, sporo sam došao.” Pitam je li dobio moje pismo; kaže, da nije, no kaza kako su razbijeni.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Ima deset puta kako je od jutros slao onog njegovog ludaka: »Hajde«, veli, »rekao Raka da osečete potru...« Sad skidoh i tu bedu s vrata! — Da bog sačuva! Najgore mi je osecati te potre!

— Zato su je đaci i udarili učiteljevu ćuranu... Vide gde se udara na stoku, pa hajd̓ i mi, veli, na ćurke — reče Spasoje i prisloni već gotovu rogu uz jedan grm. — E hoćemo li kući? Sad će i mrak.

Aja! Neće ni glave da okrepe, nego veli: »Pare na plac, jali ću te sudu!...« O, nevolje i muke moje! Poteci na sve strane. Ne mo̓š iz zemlje iskopati.

Ne mo̓š iz zemlje iskopati. Molih ga opet, molih već kao samog gospoda boga — bože oprosti! — Naposletku veli: »Hajde da promenimo obligaciju.« Naračuni tamo — ne znam dangubu, te interez, te pisanje, iziđe ravnih sto dukata.

« Naračuni tamo — ne znam dangubu, te interez, te pisanje, iziđe ravnih sto dukata. »Sad«, veli, »da promenimo, ali da načinimo na sto pedeset dukata.« Okreni, obrni — nemaš kud! Dam mu obligaciju...

— Ojađeno se biju te hale pred tučom... da bog sačuva! — Jesi slušao našeg Stanka? Eto on je vetrenjak... Kad se, veli, pobiju, dokopaju grm za vrh pa ga iščupaju kao struk luka i tuku se...

Ja sam baš gledao kad se kupao letos u reci — sav modar kao čivit. Isprebijali ga, veli, vetrenjaci; ali im baš i nije dao da učine štete... — I svake se godine biju na Prevoju...

— A zar je zaronio? — upita jedan — Ja šta ti misliš, moj brate! Digao se, veli u ribu noću, pa hajd Viru. Lepo, tišina a voda mirna; mesečina — nije baš najvidnije, ali se tek vidi.

— povikaše svi, a očima uzveriše od straha. — Pogleda... baš bukagije!... Šta će sad? Skinuti ne može. Hajde, Veli, da se polako gamiže, pa što bog da!... Uzme pređu i ono malo ribe pa hajd nasipom Ide tako polako, ide...

« — Baš lepo zaiska? — upitaše neki od njih. — Zaiska, jakako! — priča on dalje: »Daj mi«, veli, »te bukagiije!« »Ne dam«, veli Petar. »More daj, nemoj se mučiti... skinuću ti ih!« »Jok ne dam!« reče Petar i pođe.

— upitaše neki od njih. — Zaiska, jakako! — priča on dalje: »Daj mi«, veli, »te bukagiije!« »Ne dam«, veli Petar. »More daj, nemoj se mučiti... skinuću ti ih!« »Jok ne dam!« reče Petar i pođe. Popa nestade.

— Nosi li on bukagije? — upita onaj što je rasturao karte. — Ne pušta on njih šale... Donese ih tako kući. Naloži, veli, vatru, kao da će vola peći. Kad se dobro razgori, on razgrte žar, pa bukagije usred vatre!...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

To je staro selo. Priča veli da se negda zvalo „Jordan“. Tu se, u jednoj drinskoj otoci, Starači, koja iznad sela teče, udavila devojka, jedinica u

I bolesnik se prekrsti i celiva, pa onda reče: — Al’ sam umoran! — Hoćeš prileći malo? - pita ga popa. — Hoću - veli on. Popa ga povede do svoje postelje, pa mu reče da legne.

2. SUBAŠA Ali pravo veli poslovica: „Nikad dva dobra!” Život je bio odista lep. Takvim bi se životom dalo živeti i dva veka, ali se vazda nađe

Zadimi pa — blene... Najedanput, kao da se nečemu doseti, smiče opanke s nogu: — Na — veli - rajo, vodaj mi opanke! A domaćin, gologlav, prilazi smerno, uzme u ruke uzice od opanaka, pa vuče opanke po avliji..

Pa, nešto to, nešto baš i što je Turčin - odbi ljude od njega. Popa veli: — Ama, ja bih voleo da je op pravi Turčin!... Ovako je on opasniji. To je kao lepa guja: šarena, a puna otrova.

Vele: on je Turčin, a Turčin je Srbinu dušmanin!... Vele... — I to sve veli pop? — I pop, i kmet, i... svi!... — Pođi sa mnom — reče Kruška. I vrati se nazad. Marinko je išao za njim.

Ali sad, kad mu i jedan star čovek veli ono isto što mu jednako njegova crna misao šapuće, sad mu se učini da je u pravu da tako uradi!...

Svi stali i glede. I devojke dođoše; čak i Stanka prenuše iz njegovog raja. – Ne možeš, Pero, ne možeš! — veli Lazar ponosito. – A vi ne možete ni donde! – Pa i mnogo je! — rekoše neki. — Iz mesta onoliko skočiti — To je slota!

Koliko ko vlada snagom, toliko i veštinom; jedan drugom paze na svaki pokret... — Ne mogu se oboriti! - veli Šokčanić. — Oboriće Stanko! — Neće! — Hoće! — Neće!... Pašće „pokoške” (oba zajedno) — reče Popović.

Ali krivac kao da čita iz toga pogleda, koji mu veli: znam te, vidim te!... Ti si... ne možeš pobeći!... I zvezde mu uliše strah... I opet nema tišina...

Ima se dosta posla ove jeceni... Eto, moramo i ovoga ženiti... I pokaza rukom na Stanka. — Bogami, i reda je — veli Petra, majka Stankova. Stanko obori glavu. — Kako da nije reda? ...

zaseli pa mu sude... I kao stoji sto, na nemu čutura i dve čaše, a kao kadija prilazi, naleva čaše iz čuture i veli ocu Stankovom: „Pij mu samrtnu!...” Strašna ova slika ukoči ga. — Hajde! — zove Marinko. — Čekni! ...

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

On pade u krevet, zalepi negde vezikator i — umre! A Ćorđe, kako mama veli, ni manje ni više, nego poče kod drugoga raditi. Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar!

A ko se stara za ona dva crva!” O Božiću, 1886. PRVI PUT S OCEM NA JUTRENjE „Bilo mi je, veli, onda tek devet godina. Ni sâm se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio.

Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin. — Daj još! — veli mojoj majci. Ona stegla srce. Ćuti kao kamen, otvara kovčeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u mahramu.

Ali „još ovo”, ,još ovo”, uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći. — Daj! — veli majci, a došao u licu kao zemlja. Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija.

— A šta? — Nemoj ti, molim te, pričati đedi! — Ne daj bože! — Ama Velinka veli: opio se, pa psovao i pretio da hoće da ubije Vilipa Maričića; jer on, znaš... obilazi tamo. — Nuto-de!

On je to i radio. Popustila mu šina na točkovima, a on nađe Pera kovača gdje sjedi pred krčmom: — Zar ti — veli — u radni dan sjediš pred mehanom? — Blagoslovi! — kaže kovač i ide ruci — a šta ću kad nemam posla?

Kakvo je to zlo udarilo, da je gore negoli u Turskoj? Sinoć me — veli — zovu da čitam molitvu Arnautoviću; kad ja tamo, a njemu Srninić prošcem slomio rebro, i to sve oko neke sipljive

Šta sam ja zgriješio bogu, da mi ne date pod moje stare dane živjeti? Kako ću — veli — poći na nebo, gdje će me sjutra-preksjutra svevišnji pozvati, kako mu smijem stati pred lice i dati računa o svome

Ne može više ni hljeba da zamijesi. „Hoće — veli — duša na nos da mi iskoči!” Teretan joj svaki rad, i sve da joj je da leži.

Šta da se radi? Ujedanput popadija se dohvati za pojas, pa vrisnu i sva pocrvenje. Pop se okameni. — Pošlji — veli ona — brže po Ikoniju Markovu. Pop razbudi Mića koji u skok ode baba-Ikonijinoj kući, a sam se opet vrati popadiji.

Svi ćute. Niko se ne usuđuje ni da sjedne. I pop stoji, a bijela mu brada čas pô zaigra. — Ja, — veli — braćo, ostah tako sam samohran sa ovijem crvom. Tako je božja volja, neka mu je slava! Ali dijete valja gledati.

U taj par otvoriše se vrata od kuće, i Ikonija, sva umazana od suza, iznese dijete na rukama. — Ja — veli — ne dam dijeteta od sebe, ako ćete me svu isjeći. Mene je pokojna zaklela da ga čuvam i pazim. — Da uzmemo Ikoniju!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

« — On ponese samo gajde, pa kad ga zapitaju: »Kuda, Sovro?« a on im veli: »Idem da okopam ku’ruz!« A umeo je đavolski lepo da svira i da namiguje, onako krivovratast.

Bečkerečki notaroš kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: »Daj Sovru — veli — daj, daj desnu ruku našu«, veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a Sovra duva za onu drugu

kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: »Daj Sovru — veli — daj, daj desnu ruku našu«, veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na šešir, a Sovra duva za onu drugu polutinu k’o besan.

« viče žena i diže ga. A gospodin popa samo sedi. U dvadeset i četiri časa tek ako se jedared diže da vidi, veli, konje, ili kolut oko meseca, na kom su kraju štapci, ili kakvo će vreme sutra biti. A zatim opet sedne.

Na vratima ga dočekuje Neca gologlav i malo postiđen, poljubi ga u ruku, pa samo veli: »He, šta znate gospodin-popo, grešni smo ljudi!

A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od nečega, pa veli: — He... ta... da dođete, gospodine, da krstite... ovaj Vuji Irošu... mužeskoga je pola... sinčić.

— izvinjava gospodin popa svoje ovčice. — He, he... deca... vragovi. Šta znate!? Džak buva, he, he! — veli Arkadija i dodaje mu uslužno i ponizno šešir i štap, koji je bio onakve forme kakvi su obično protojerejski štapovi, a

»Dede, deco — veli im gospodin popa — dajte vi to popi, a popa će vama grošić dva dati za to!« Kupi, pa i to pošlje kući.

Pa i gospodin popa bi ustajući rekao dobru za pokojnika: »Bogme, — veli on, — selo ga neće još dugo drugog takovog imati; to ja samo kažem: Proku nećemo lako naknaditi.

Ko ti još neće dobiti crven pojas!« A ako je verovati pop-Ćirinici, i jeste ga malo čudnovato dobio. Ona veli da ga je pop Spira dobio samo zato što je jedanput u jednom užem društvu pevao pred Njegovim Preosveštenstvom i

Pop Spira je udarao lepo u tamburu, a ima još sad, posle toliko godina, divan glas. — Eto, to je pevao — veli pop-Ćirinica.

Tek štogod i od Ekselencije!! — veli ljutito pop-Ćirinica i briše usnene uglove. Tako je pričala češće, ljutila se i dodavala la je začudo uvek srećan taj

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I onda se vraća, ali slobodniji, rasplakan, pijan. Tada bi išao na svoje grobove gde, veli, da mu je žena i kći zakopana. Seda tamo.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

neće doći, jer je čula da joj iz varoši dovode nekog grka đuvegiju, a ona kaže da nipošto za ćiftu poći neće; pre će, veli, za mene poći. — Da, kada bi to do nje stajalo, za koga ona hoće.

On taknu nevaspitanu devojku, veli, ne može uzeti. Dignu se i odu. Dobro je učinio Ljuba što je otišao, jer Tatijana, kako je kući došla, ni osoliti se

Posle kratkog razgovora gosti se preporuče i odu. Mati pita kćer kako joj se mladoženja dopada. Ona veli da je zadovoljna, samo da se jedanput uda. Čika-Gavra se, opet, sa Čekmedžijićem u bircauzu razgovara.

— Mati kaže da novaca, dok je živa, ne da, niti dobro iz ruke pušta. Ona veli njena je kći jedinica, pa će i onako sve naslediti. — A zasad ne daje ništa?

Mati, gospođa Sofija, već je spram njega hladnija. Nije jurat, veli, a ni bogat. Što mati mu ima, treba njoj, a treba i miraza kćeri Alki.

Kako se po varoši svašta govori o njoj i Marku, kako mrzi rodbinu. Marko Alku ne sluša, nego joj veli da mu u kućevni mir ne zadire, i najbolje bi bilo da mu ne dolazi. Već je od Mice nabrušen.

Sviloksić tvrdi da je to ta ista baklava, Babonja negira. Nema, veli, potpunog dokaza, jer, veli — pіta pіtae sіmіlіs. Ne može posle dužeg vremena ni onaj dokazati ko je jeo.

Sviloksić tvrdi da je to ta ista baklava, Babonja negira. Nema, veli, potpunog dokaza, jer, veli — pіta pіtae sіmіlіs. Ne može posle dužeg vremena ni onaj dokazati ko je jeo.

Sad Ćirković preko svog kočijaša pošlje Rogoziću tepsiju. Ovaj je ne prima, zašto je nije odmah dala? Veli: factum іnfectum fіerі nequіt. Šta će sad? Alka Jefti kaže da ide Babonji. Jefta se krene na put da to Babonji javi.

Alka ustupi, proda trgovinu, a inače ima imanja dosta, pa će lako živeti. Mica se zaradova smrti Jeftinoj, kao veli: sad Alka neće imati rukovoditelja, još će se većma splesti.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Čisto i jasno. — Pa protolkujte to, brate vi rođeni, da svi razumemo šta mu je to čisto i jasno. — Evo, sve će ce, veli, urediti bez rata.... slobodan prevod. — Vraga će se urediti. — Ama jeste li vi izabrali podrum, kažite vi meni?

Zaboravi se Hristić pa se čak hvali i fino i smišljeno laže o onoj borbi kad je ranjen u nogu i to lično, veli, od jednog ulana, sa repatim šlemom, s kojim se sreo negde u šumi kao baterijski izviđač, prsa u prsa, kad je ulan

Navodi dalje Hristić kako je samo on, kao osmatrač, uništio šest neprijateljskih topova sa tornja crkve u B. Tada je, veli, bio primećen od neprijatelja i zajedno s tornjem, po sred koga je udarila razorna granata, jednog od naj težih

— Ko mu je otac, pita me doktor, a ja mu kažem bandist, gospodine, tambur-majstor u diviziji, proklet da je. „E, veli, ne valja mu otac ni dve pare, nije se vladao kao čovek“. Znam, reko', i sama.

Nit' živi jadno, nit' mre. Sad zapomaže i moli za oproštaj: ne žali, veli, pare, ako Boga znaš, idi kod sviju lekara.

A zato vreme ogreѕѕe nestrpljivo melje ustima: — E, znate šta, gospa, veli ona: da je taj bandist moj muž, ne bi ga majci nikad više zasvirao u njegovu klarinetu. Ovako bi' ja njega.

žut kovert. Otvorim ono pismo, a slova samo igraju, trepere po onoj artiji. Veli: „Draga moja Nato, ja bez Dušana ne mogu, i mi smo se zdogovorili da živimo u Beogradu.

„Nema tu, veli, do veka za ruku, niti je Beograd preko sveta, promuči se, brajko, muni se, prođi, vidi sve, pa nađi i gde ćeš

Gledam ja njega sad, kao da stoji tu predamnom, smeška se i priča. kako je njemu rat bio brat. „Budalama, veli on je rat, a meni je uvek bio brat.

kako je njemu rat bio brat. „Budalama, veli on je rat, a meni je uvek bio brat.'' On je u ratu, veli, udario temelje, pa je posle samo dodavao ciglu po ciglu te sad može da živi kao čovek i da se nikad ne uznoji.

Znao je on šta radi i svaki pametan čovek zna šta treba da radi. Onaj koji ne ume da podvali podvale njemu, veli. „Igram ja karte s komandirom pa namerno gubim i uvek u šlagi onaj „bolji“, a ja stalno na osustvu i sitničarim tako i

I mnogo od te krvi struji u ovim mojim žilama. Ali ima i one druge: „Idi, veli, sinko, i Bog nek' te čuva, a ti čuvaj obraz i budi junak“. Eto ima i te krvi majčine.

Afrika

uistinu neće nikada ni ženiti i pored hvalisavosti, kitnjastosti, eventualne laži, ima mnogo iskrenosti i poezije. Veli: „Bila je švalja kod moje majke, kad sam došao na odsustvo u Tre Kastele.

Dugi poslovni razgovori na bambara između N–a i crnca. S vremena na vreme N. Mi kaže: „On veli: Mi smo od rase kraljeva, mi smo uvek bili neustrašivi, — mome ocu beli su odsekli glavu, ali moj brat vlada narodom

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Garsuli je, međutim, počeo da govori i tumačio je svoj dolazak u Temišvar, kao događaj vrlo važan. Veli, o tome zna i carica.

Obezobrazili su se, veli, ti Rascijani, i nisu zaslužili naklonost Engelshofenovu. Šta bi oni hteli, veli, zar se može i zamisliti da budu kao

Obezobrazili su se, veli, ti Rascijani, i nisu zaslužili naklonost Engelshofenovu. Šta bi oni hteli, veli, zar se može i zamisliti da budu kao neka država u državi. Status in stato?

„Ne može biti izuzetaka u carstvu, Vaše Visokoblagorodstvo.“ Ceo ovaj deo Evrope, imaće da se evropeizira. On to, veli, ponavlja. Administracija ima da bude nemačka i naređenja da dolaze iz Beča.

U Engelshofenovom izveštaju, veli, video je, sa zaprepašćenjem, da se na spisku Ševiča nalaze čitave porodice oficirske, iz tog nekad Podunavskog,

Garsuli, jetko, samo se nakašlja i šmrknu malo burmuta, iz burmutice koju je držao kao da je flauta. „Ne valja“, veli, „što je feldmaršal‑lajtnant te oficire uzeo samo u kućni zatvor. On misli da je trebao da ih pošalje kod profoza.

Garsuli je zatražio da se dovedu oficiri, tu, iz zatvora. Veli, on voli da radi u miru, i na svežem vazduhu, i da se, sa zatvorenicima, razgovara.

Veli, on voli da radi u miru, i na svežem vazduhu, i da se, sa zatvorenicima, razgovara. Veli, on nikada ne zaboravlja da se radi o ljudima koji su, za Ćesarevinu, stekli puno rana.

Garsuli je seo na jedno đule topovsko, i s vremena na vreme ustajao i, kao paun, šetao. Veli: „Mnje za svagda prijatno sedit na vozduhu proletnom. Proletnji vetar je tako umilan.

Proletnji vetar je tako umilan. A Sunce, nas ljude, tako lepo grije; kako nas lepo grije! Njemu se“, veli, „zatvorenici čine malo bledi, barusavi, neočešljani, i nenamirisani. To ne valja.

Garsuli je, međutim, počeo da hoda ispred Isakoviča kao neka šetalica na satu i počeo da im čita bukvicu. Veli, on je želeo, zasada, samo da ih vidi.

tačno da su se oni, svojeručno, upisali na taj spisak Ševičev, ili ih je neko drugi – možda rođaci njihovi – upisao. Veli, nigde se taj spisak, u Beču, nije našao, te i nema dokaza njihove krivice.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Biraju prvoga koji će početi napad, onoga, koga smatraju kao miljenika sudbine i taj izbor propraćaju šalama. Pesma veli: „Neka bude svekolika kavga na onoga Srdana Iliju, i nek bude sreća Srdanova.

Demokratska kontrola bila je često vrlo energična, čak i za vreme oslobodilačkih ratova. Pesma veli da se junaci moraju boriti za narod i zajedničku slobodu.

Ne treba ni radi čega život onome čoveku koji ostane bez obraza. Pesma veli: „Svaki je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.

„Narodna je duša“, veli slavni talijanski pisac srpskohrvatskog porekla, N. Tomazeo, „puna ljubavi i uzvišenih osećanja.

U Rumuniji se, veli, dâ lakše i lepše živeti. Po njemu kao da nema neprilike, ma koje vrste bila, iz koje se tamo čovek ne može

“ „U jelu su“, veli on, „proždrljivi i tom prilikom samo o njemu misle i ne uznemiravaju se: srče bugarin ne šali se, trista pasa da se

Uz to mu sa lica padaju graške znoja. „Toliko nam je jela bilo spremljeno, da sam se žurio da jedem dok ne puknem“, veli Baja-Ganje (ovo je podrugljiv nadimak kojim se Bugari između sebe zovu) — Aleko Konstantinov je savršeno opisao ono što

Bugarsko lukavstvo, veli K. Jireček,* opominje na lukavstvo tursko-vizantijskih evnuha. Predznaci nacionalnog buđenja.

donose koristi, samo ako se od njih ne traže nikakve žrtve, ako se ne iziskuje davanje novaca („ako para ne saka“, kako veli bugarska poslovica). Koristoljublje koje se ističe do bestidnosti jedino je pravilo, i ono nije nikada malaksavalo.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

čiča opet skače u kola i vozi dalje, a kad ponovo naiđe na dubok vir, on se okrene svom džaku, žalostivo klimne glavom i veli: — Vidiš, ni ovaj mi se ne sviđa, a baš bih te bacio. Hajde, opet ćemo dalje, razbojniče jedan!

— Ima li šta novo? — pita on. — Ima samo to da je neki čovjek ostavio na obali moje rijeke neki džak — veli vodeni miš. — E, onda je u njemu posigurno nešto za jelo — objašnjava poljski miš.

Ne bi se, veli, više usudili da zavire u kuću pa da im neko pokloni brdo od brašna i kulu od slanine. — U srećki broj pet ima mudar

Nušić, Branislav - POKOJNIK

„To je čovek”, veli mi gazda Ristić „kome si bio na pogrebu; to je inženjer Marić i sad mi objašnjava kako se sve to moglo desiti”.

Eto, to je sve što sam saznao. (Seti se.) Ah, da, još nešto. Raspitivao se kod Radića i o tome gde ja stanujem, veli posetiće me. ANTA: Vas? NOVAKOVIĆ: Mene, ili... moju ženu, možda. RINA (prestrašena): Mene? Zašto mene?

ko je onda mogao biti davljenik na kome je bilo njegovo odelo, pri kome su bili njegovi dokumenti, gospodin Marić veli: „Mislim da će to biti moj bivši nadzornik na građevini, ruski emigrant Aljoša”. SPASOJE: Aljoša?

VUKICA: Još na sve to ti mi dovodiš tetka-Agniju. SPASOJE: Ali ne dovodim je ja, zaboga! Srela me je juče pa veli: „Doći ću sutra da obiđem Vukicu”! Nisam joj mogao reći” Nemoj dolaziti, ne trpi te Vukica.

SPASOJE: Nego? ANTA: On je onako, dođe mu kao neki leteći novinar; on veli da je publicista. Piše, znaš, onako, ispod ruke. SPASOJE: Pa takav nam i treba. Znaš li mu bar ime? ANTA: Da, znam!

RINA: To bi bilo užasno; to bi bila najsvirepija kazna! NOVAKOVIĆ: Advokat veli da bi jedini izlaz bio kad bi prvi muž poveo brakorazvodnu parnicu, razveo se sa ženom, pa se ja posle ponovo venčao

LjUBOMIR: Ne razumem kako se glas i ugled može ukrasti; to nije tabakera ili kišobran. SPASOJE: Nije, ali on tvrdi i veli da ima za to dokaz da ti je dao na čuvanje svoj rukopis, a ti pošto si ga otpratio do groblja, vratio se i štampao delo

SPASOJE: Da, bio je ovde, došao mi je kao naručen; razgovarali smo opširno i sasvim otvoreno. ĐURIĆ: Šta veli? SPASOJE: On ne samo što ne pristaje ni na kakav sporazum nego još i proširuje svoje napadačke namere. ĐURIĆ: Preti?

ĐURIĆ: A čime njemu? SPASOJE: Nećete prosto verovati; veli: srušiću ga, oduzeću mu katedru na univerzitetu. Prikazaće ga kao lažnog naučnika.

Taj se čovek zavukao tamo negde, u neki tajanstveni kut Evrope, u neku fabriku veli, a ja bih rekao u neku internacionalnu razaračku ćeliju.

ĐURIĆ: Jer šta će uraditi zakon? Evo šta: ovo je moja greda i ja molim da mi se vrati. Zakon kao zakon, nema gde pa veli: tvoja je greda, uzmi je!

Ja sam, vidiš, želela da ti kupim spavaću sobu, ali Spasoje je tome bio protivan. Veli: on je naručio kompletan nameštaj. SPASOJE: Razume se!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Naprotiv, kad je video da kogod bajagi neće da pije vino, on donde nudi, dok ga ne prinudi, jer veli nema gore nego koji se izvlači, ti će biti tek pijanci, ili već jesu. III Gospodar Sofra ima petoro dece.

na drugo mesto u trgovinu, ali on nipošto; hoće po svom kalupu sina da izobrazi, da je uvek pred njegovim očima, pa veli: i on je u detinjstvu i mladosti još gore šta podneti morao. Velika razlika između njegove i Perine mladosti.

Jedan od njih, neki „Kiš-bači”, pre nego će na vešala, oprosti se sa svetom, i učio ga da ne bude nevaljao: njega su, veli, zlo odgojili; pa onda svuče čizme i zamoli da ih ženi njegovoj predadu, da ne idu u štetu; i dao je opomenuti da decu

Birtaš Aron nije kod kuće, samo žena mu Rifka sa kćerima. Ištu jesti. Birtašica kaže da nema, veli „šabes” je. Šta će sada? Slaninu su svu pojeli kočijaši, dugačak je bio put. — Šta ćemo sad, Čamčo?

Peru jednako poučava, kara, ali se ništa ne hvata. Od Pere, veli, nikad neće biti dobar trgovac; on je konjušar, kartaš.

” — to je njegovo. Pa ima para. Da je svećom tražio, ne bi bolju našao; ona mu sve odobrava, ta njegova Sara; veli, da još jedared na svet dođe, s fenjerom bi Čamču tražila, a kad ga ne bi našla, onda bolje opet u grob.

Otac se i na to reši, dâ mu jednu kuću s velikom baštom, pokućanstva nešto i hiljadu forinti. Kamo sreće — veli — da je on imao toliko kad je počeo! Pera se u svojoj kući uredi, uze neku gazdaricu. No šta će početi? Valjda dućan?

— Ti znaš šta smo se i na suvu napatili, a nekmoli na moru kad je bura. — Ko se boji vrabaca, nek’ ne seje proju, — veli Čamča. Al’ ti si bar bio u Trijestu, Čamčo. Jesi l’ se kadkog kupao u moru? — Koliko puta, pa mi nije ništ’ falilo.

Poručaju. Šamika se još malo zabavi, pa se preporuči i kući vrati. Polačekovi će doći na bal. Stari Polaček veli da mu je ugodnije „purgerbal” nego li „noblbal”. Tu je i dan bala.

Tako su Šamiku već u detinjstvu ženili. Šamika pripoveda o tom balu kao o kakvoj komediji, i sve bi dobro bilo, veli, samo da nije tog „lopova” Peru video. Dalje veli da su mu te lopovske haljine u maski i sličile.

Dalje veli da su mu te lopovske haljine u maski i sličile. Dođe posle ručka i Krečar, pa se dalje razgovaraju. Najpre, naravno,

To je bio samo izgovor; gospodar Sofra je hteo Katicu za trgovca udati, koji ima svoje, kao što gospodar Sofra veli, „sostojanije”, tojest imetka. Doktor nije ništa imao osim diplome.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

zaspati: jer drugi jedva čekaju da ga ogare, ili da mu prišiju štogod (kakav dronjak, ili čitavo ćebe), za haljine“, veli Vuk.

⁵⁷ Poštuje se ne samo kum, već i cela njegova porodica, čak i sve ono što čini njegovo vlasništvo. Narod veli: „I kumovskom plotu treba nazvati dobro jutro“.

Narod veruje da se veštice voze na ljuskama od jaja, te neki iz predostrožnosti, veli Vuk, „mrve jajine ljuske da se ne bi vještice u njima mogle voziti preko vode“.

Pop iz Grblja o tome veli: „Kad vidiš kakvu staru ženu a bojeći se da je vještica, treba pošto prođe bacit roge od desne ruke pa pro prsta

U pesmi, vila Zagorkinja veli: „Da zna majka što je odoljen travka / nikad ne bi ukopala sinka.“ Odbrambena moć pripisuje se i grančici rute, pa je

da to dijete junak mora biti“.¹⁸ Za mnoge srpske junake, na primer za Marka Kraljevića, postoje predanja u kojima se veli da su oni dojeni dugo, sve do svoje dvanaeste godine!

„Ispečen kravaj iznesu pred dete, a njemu dadu drenov prutić. Žena s kravajem veli mu: ’Baci leskove, uzmi drenove!’“²⁵ Kravajem, poznatim obrednim hlebom, kao i spomenutom basmom, detetu se sugeriše

) (Vuk, br. 2983) — Mnogi čoek nije nazadan Bogom već sobom. (Vuk, br. 3056) — Radi, pa ću ti ja pomoći, veli Gospod Bog. (Vuk, br.

(Vuk, br. 2953) — Veća glava više glavobolje. (Vuk, br. 539) — Mlada krv veli „skočimo“ stara „sedimo“. (A. Š., NP, 1976) — U stara glava, u mlada snaga. (L. Š.

Sestra se kune bratom, majka sinom, deca roditeljima, veli Vuk.²⁶ U narodu je jako izražen strah od krivokletstva, jer se veruje da krivokletnik odlazi u pakao, a potomstvo će

Crnogorac kazuje strancu koliko ima stanovnika njegovo selo ili pleme, on žene i ne broji, nego samo muške glave, pa veli: „Ima nas trista pušaka.

u jednoj igri traži se od deteta da kaže devet puta nadušak ovu brzalicu: „Prođe devet popova kroz devet bobova, veli svaki pop: Dobar bob.

Matavulj, Simo - USKOK

U njemu se ogledaše sva oriđinalnost crnogorska. On je tvrdio da je osveta bogu ugodna, jer, veli, u molitvi se kaže: „sveta osveta“ (svьta od svьta!

Ovaj pošljednji, ćorav i sakat u prstima lijeve ruke, izgledaše kao da se vječito kezi. — Ne znam — veli Janko smijući se i rukujući se redom s njima... — Ne znam, imaćeš... biće ti oko sedandeset?

Kaza mu da je to popadija Gojača, žena popa Marka Punišina, rodom iz Primorja, najduševnija, veli, žena u brastvu, prava zadušna majka, a i među ljudima cijenjena kao pametna.

Ali je, veli veoma nesretna, jer je nerotkinja... Međutijem se izmijeniše pjevidruzi. Sva se mladež odvoji ka sredini kuće, a

Uzeli im, veli, stotinu volova! Ko je bio taj car Šćepan? Ko je bio onaj drugi, zagonetni abat Dolći? Kakvi su to kavaljeri „Svetoga

Već bez tebe ne može ni na to pomišljati! Ja mu rekoh: „Kad ti je već toliko u srcu, a vi se pobratimite!“ A on veli, a pravo veli: „Bog s tobom, nano, nijesmo li već braća! Kako se braća mogu bratimiti?

Ja mu rekoh: „Kad ti je već toliko u srcu, a vi se pobratimite!“ A on veli, a pravo veli: „Bog s tobom, nano, nijesmo li već braća! Kako se braća mogu bratimiti?

— Ja ću da zaskačem — veli Labud. — To je po crnogorski! — Ali u ovoj tjeskobi to ne može biti! Mogli bismo kome izbiti oko, ili bi se nas jedan

? — S pomoću božjom, kao i do sada! — priča treći. — Zanago, bez samahne božje pomoći, tu ne pomaže ljudska pamet! — veli četvrti... — Pa eto biće jedno čudo više. Onaj golobradi posmatraše ispitljivo svakojega, čim bi koji započeo govoriti.

— „Bi mi to, što nijesam vjerovao u tvoju moć, sveti vladiko! No ti se molim, oprosti mi grješnom!“ Pa mu, veli, cjeliva ruku i lijepo ga zamoli da sjedne... — Jednom njeko pohara njeku samohranu, staru udovicu.

“ Sjutradan u zoru, u trećem plemenu, zovnu čovjek njekoga glavara i viknu mu: „Ja sam, veli, taj i taj, i ja sam ubio u planini onoga zbog kojega eto hoće da se pokolju dva barjaka!

U pozadnoj tišmi naiđe na Krcuna Serdareva, koji mu ispriča šta je posvršavano. — Prebismo — veli — glave za glave i rave za rane, a za suvišak, za svaku glavu da se plati cijena krvi: stotinu i trideset i tri cekina

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Kad će biti veselje? (Materi.) Jeste li vi ispitali devojku, to jest? MATI: Ona veli, kako stariji urede. PROVODADžIJA: To je znak da joj je po volji, to jest. (Mladoženji.) Pak šta velite, kad ćemo?

TETKA: Jeste, Jovo! Mlogi su bili kad se o udadbi Julkinoj govorilo. Onda Marić reče: da sam znao, veli, da bije za mene dali, i ja bi je iskao. OTAC: Ej, ćurke ženske, pa iz toga vi držite da će on nju da prosi.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Izabel Jan veli da dečji pisac treba da govori o detinjstvu, iz detinjstva, tako snažno i tako jasno, da ga i deca mogu razumeti.

Za južnjake je, veli on, dete — budući čovek; za Anglosaksonce čovek je — bivše dete9. Ovo razlikovanje liči na jednu od onih tipično

U predgovoru Antologije veli da bi one „odskakale neskladno”, da bi „prskale kao 'žabice' među ostalim pesmama”. Problem bi se, ipak, mogao rešiti

Ljubomir Nedić, u jednom pronicljivom i zlovoljnom članku o Zmaju, veli: ako išta kod Zmaja valja, onda su mu to dečje pesme.

Popović kao da veli: evo kako se mogu oživeti pet nepostojećih, slučajno izabranih ličnosti. Pisac ih pušta u svet bez unapred smišljenog

Za nju su cirkus, ringišpil i lutka najlepša čuda ovoga sveta. Treća devojčica, opet, veli da će se uvek sećati mlaza svetlosti koji se jedne noći nekoliko puta tajanstveno prošetao niz prozor pored njenog

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

u predgovoru veliča »bezsmertnog Gundulića«, hvali njegov »prirodni govor, krasne riječi i divno pjesmotvorije« i veli da će Osman »najjasnija (najsvetlija) knjiga u srbskom knjižestvu ostati«.

Po prelasku u Austriju nekih petnaest godina su lutali, bedni »siraci i prišelci« u tuđoj zemlji, — »kako Judeji«, veli jedno pismo iz toga doba — bez stalnog staništa, živeći po zemunicama, desetkovani bolestima i glađu, ganjani od

ganjani od austrijskih vojnih vlasti, mađarskih županija i jezuitskih misionara, »ponizni i potureni od svakog«, kako veli vladika Isaija Đaković. I oni su gorko žalili što su ostavili svoju staru domovinu.

9 Još 1735. u jednom zapisu veli o sebi da je »v starosti« Od 1747. gubi mu se trag. On je bio pre svega vešt i vredan prepisač crkvenih knjiga i od

Kada se bogu moli, veli on na jednom mestu, valja pisati »po knjižnomu«; kada se obraća narodu, onda »po prostomu«. Kada dolazi u dodir sa

osnovnu školu i latinsko-slovensku školu Emanuila Kozačinskog učio je u mestu rođenja, 1744, »radi nauk i jazikov«, veli on u svojoj kratkoj biografiji, otide u Komoran, u latinsku jezuitsku gimnaziju, i tu ostane četiri godine.

utiskom tih čitanja on je otišao u manastir, u Hopovo, sav se bacio u pobožne knjige, »progutao i proždrao«, kako sam veli, sva žitija, i počeo čitati debele knjige starih hrišćanskih asketa i novijeg ruskog bogoslovlja, ruske crkvene

Polazeći od same stvarnosti, on je govorio o stvarnosti, kritikovao, savetovao i upućivao. »Slovesni čovek budući, veli on, imam bogodanu i prirodnu vlast drugima misli moje spriopštavati i što sam dobro i pametno od drugi čuo i naučio

Interpunkcija mu nije uvek sigurna. On je pisao u stihu i u prozi. On voli poeziju i na jednom mestu veli: »Meni su na svakom jeziku stihovi mili.« Ali njegovi stihovi su slabi, kao sva srpska poezija u XVIII veku.

»Što god nije čisto i jasno, veli on, ne uveseljava, a što ne uveseljava ne može pridobiti srce.« Iako ne teži da pravi književne efekte, on piše književnim

je nazivao »serbskim Sokratom« i »črezvičajnim Serbinom«; »preslavni pervoprosvetitelj slaveno-serbskago roda našega«, veli Gligorije Trlajić; »srebrovlasi mili Obradović«, piše Lukijan Mušicki; »veliki Dositej«, naziva ga Mihailo Vitković;

»srebrovlasi mili Obradović«, piše Lukijan Mušicki; »veliki Dositej«, naziva ga Mihailo Vitković; »blaženi starac«, veli Sima Milutinović, a Jovan St. Popović naziva ga »preslavnim«.

Sremac, Stevan - PROZA

« odgovori majstor ili bakalin. »E baš mi je milo kad ti ide pazar, veli Jova, baš dobro te mi nećeš odbiti jednu malu molbu.« I onda iziće s predlogom.

a ja mislim da je dosta čekanja bilo... a sad su mi vrlo potrebni novci!« — »Imaš dobri, veli mu Jova, ne boj se! Zar u mene nemaš vere? Kome sam ja još do sada zajeo? Ti samo nakrivi kapu!

Ti samo nakrivi kapu!« — Nekome se već dosadi da ide sam, pa pošalje šegrta. »Pozdravio vas majstor i poslao vam ovo«, veli dečko i daje mu ceduljicu. — »A, vrlo dobro!

»Pozdravio vas majstor i poslao vam ovo«, veli dečko i daje mu ceduljicu. — »A, vrlo dobro! veli Jova n ne gleda u ceduljicu, nego je meće u džep, jer zna već ceo tekst napamet.

kako mu jednom reče jedan njegov kolega (starije klase, naravno) a da je pravde ili bar sreće u svetu za nj, kako on sam veli, on bi trebao već davno da je šef neke pošte.

Ne daj, bože, gore! — Ja ću se tužiti! — hrabri se Jova i plaši šefa. — Ne guli kore, da ne bude gore! — veli mu šef. — To ti samo kažem.

Zato ćuti pa idi; pa fali boga što se samo na tom svršilo! — Pa jeste — veli Jova jetko, uzimajući šešir i kriveći ga na desno uvo — male lopove vešaju, a velikima ordene prikačuju.

’Oću da potražim stupce od nekih novina. — The, to je tvoja stvar — veli mu šef. — Pa će i gospodin Todor, šef, da se malo proslavi. Znam i neke njegove, znaš, onake stvari...

Za jedno vlakno ja oderem runo čitavo... Ja sam arnautska sorta! — veli Jova izlazeći i paleći cigaru prvi put u svom veku u kancelariji.

— Da nije avanzovao gospodin Jova? — pita odadžija Aćim šefa. — Avanzovao s konja na magarca! — veli šef. Tako Jova napusti kancelariju i dugogodišnju činovničku karijeru.

Odavno, veli, posmatra rad sviju političkih stranaka, i dosad se nije upisao, veli, još ni u jednu stranku niti je potpomagao,

Odavno, veli, posmatra rad sviju političkih stranaka, i dosad se nije upisao, veli, još ni u jednu stranku niti je potpomagao, jedino stoga što je hteo da ih hladno proštudira i proceni, i sada, posle

Radičević, Branko - PESME

Al' jedanput danak svanu, A on sina nađe ladna: „Pa zar i tu grdnu ranu, Moga jada smrti gladna!“ Veli jad je njega stiskô, Zamuti se njemu oko, Glavu nosi od sad nisko Ranjen' otac preduboko.

gleda, ali se ne mako, Planu srce baš u živi plamen, Opet osta kao stanac kamen, Sretnom suzom zasuzilo oko, Bože veli, o nebo visoko — Kažu Boga tamo na nebesi, Al' se nebo ukraj mene desi, Bilo nebo, al' za doba malo, Postajalo pa

Što god šušne, što god zažubori, Eto zlata, srce mi govori, A što god se livadom zabeli, Eto zlata, srce moje veli.

Ao goljo, da ti kažem pravo, Tebe mlada žao mi je zdravo: Jedno momče — devet moma mladi, Ču li, dragi, to su veli jadi! Pomoz', Polo, ti sada meneka Pa ma posle ja morô tebeka.

bilo, Do onoga Boga velikoga, Sam on beše, pa mu dotužilo; Da se dakle tužan razveseli, Svet satvori, kâ što Moja veli.

Kad Bog zemlji deljaše brdine, On se lati neke vrećetine, Za nju kažu bila je velika, Al' nijedan ne veli kolika, Samo kažu da ta sveta vreća Od naši je bila mlogo veća, Još predivo neko čudnovato, Jedni gvožđe, jedni

kad žito vežu u snopove, I u vence kad sviju cvetove, Onda dođi nek te osamare, Pa ponesi narodne tovare: Ta Bog veli što je svet sazdao, Što za koga, svakome je dao, Ta čoveku kosu i šenicu, Al' kljusetu bogme drvenicu.

Bože veli, čudna dela tvoja! Ali gledaj kud ćeš, glavo moja, Jer ako te to jerje dovati, Oćeš bogme grko oplakati.

dođe sa Vuka jednoga, Danak beli, braćo, sa drugoga, Onaj mišku u gvožđe vam skova, Ovaj duši verige raskova, A ko veli: on to nije bio, Bog je toga davno već ubio.

“ To izusti, ode dvoru moma, Osta samac, Gojko naš siroma, Osta čudan, u misli se dao: „Zašto“, veli, „pre to nesam znao? Ali ništa, šat još docne nije“, Te polako dvorima se vije.

Brzo Hajka mimo prve hiti: „Tamo“, veli, „tamo mora biti.“ Gde gomile stoje ponajveće Tamo jadna Hajkuna se šeće, Malo bilo, za dugo ne bilo, Srce Hajku

Što preteče, strugnu bez obzira, Ode pričat vitešku nevolju, Jedan veli: hiljada ih ima, Drugi veli: nije već stotina, Al' sva, kardaš, muka zaman ti je, Kad ih pusto olovo ne bije.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Iste one čestite Radine oči, dušu mu vidiš u njima. Pa čim taj mene spazi, a on samo strigne ušima i zarže: đe si, veli, Petrače, kamo te već na ovaj kraj, Srbine brate!

Samardžija Petrak lupao se po bedrima i veselo rgetao: — Aha-ha-ha, ubrani me, veli, brate Rade, od džandarske ruke, pomozi da mi se ne zamrse puti.

Pošli da se propitaju, onako poizdalje. — Taka i taka stvar, veli, jesi li ti opazio da se kod tvog komšije okupljaju i dogovaraju tamo razni, antinekakvi, ovi neki kontra i tako?

— A ti pritvori vratnice da ti ne uteče iz avlije — dočekuje Cigo. — Baš joj je kod tebe lijepo i potaman, ne bi, veli, nikud krenula od tebe, da joj dadeš carevinu. Rastanu se.

i, prije nego će išta progovoriti, kašljucne suzdržljivo i plašljivo, a time, u stvari, razoružava sagovornika, kao da veli: — Vidiš, brate, star sam i bolestan, a bogami, i prepao sam se vas, odgovornih drugova i naših glavnih ljudi.

seljačak se prisoši uza me i, kad se u razgovoru malo raskravi, on poče da se povjerava: — Jesi li ga čuo: imaš, veli, sto ruku. Da ih nijesam ni imao, morale bi mi dosad izrasti.

Kako mene lijepo počituje moj unuk. I antresu mi zna: selo Gornje Kalinje, veli. O, žalosti moja, i sela se sjetio. Starac poče da šmrkuće.

Komandir bocnu prstom uznemiren zamotuljak i osmijehnu se. — Šta je, mater te ostavila. Hajde, veli, narodna milicijo, budi mu dadilja kad već niko drugi neće ...i ne mora.

Ne znaš? Eto, na priliku, Vaskrsije. E, moj dragi Vaskrsije, tako su ti mene ovdje, kako se to službeno veli, priveli i zadržali, seljački rečeno: strpali me u buvaru. A one sam konje vidio taman toliko koliko i ti.

A one sam konje vidio taman toliko koliko i ti. Zatekli me u polju s ovim mamuzama na nogama. Šta će ti, veli, mamuze, na bose noge ako ideš poštenim poslom? To ti se, vidiš, naziva otežavajuća okolnost, moj Vaskrsije.

— Pa to će biti kod matičara, bako. Jesi li išla kod njega? — Bila sam, ovčice moja rođena, pa ne pomaže. Mogu ti, veli, baba, izdati samo umrlicu, to da si umrla, a drugo ništa. Tvoj Dane još davno je prijavio tvoju pogibiju.

Pa kud je otišla, bog je vidio, šta ću sad? Da je tražim, a? Džabe ti je, veli, tražiti, nema je više. Nema, kažete? Onda je najbolje da zapnem odavle pa pravo na Unu, da šmrćnem u najdublji vir.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

A on siromah muca i krije pogled od nje. — Kaži, ili sad ću da se naljutim? — veli mu ona mrgodeći se i okrećući se tobož ljutito od njega.

Grudi joj se tresu, podbradak igra, a rupice oko usne odskaču. — Ih, Dimitrijo! — veli ona — koga ću!... Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li? — ’Oću, ’oću — a ’oćeš li i tad da me voliš?

— Nisi ti spavala! I ja ću da se dignem. — I počnem da ustajem iz postelje. — Ne, ne! Eh, što si bedan! — veli ona blago. Pa da bi me umirila, ostavlja rad i leže sa mnom.

Ulazi ona tiho, ponizno, sa prekrštenim rukama, noseći pod pazuhom ostatak od svoga ručka. — ’Bro veče! — veli tiho, pa kad te vidi zaspalu, sa opuštenim rukama i zavaljenom glavom na materinu krilu, ona se prepadne od tolike

— A javlja li se koji? — upita je mati. — Javlja se. Svaki dan. Evo baš jutros opet onaj Nikola poslao navodadžiku. Veli: samo ako hoće, pa odmah, do večer, ispit... — Momak dobar?... — Kao svaki čovek. Odslužio vojsku.

— Cveto! — veli on naposletku. — Hajde da pevamo. — Neću. — A što? Eto, ja te molim! — Pa baš i ti. Neću. — Ali kad te ja molim?

niz obraz, gleda me gde gologlav stojim između njih i svirača i dvorim ih sa očevim sahatom na prsima, pa kao da mi veli: — Božić, sine. Vidiš li? STARI DANI Šta ima sad tamo da vidite? Ništa.

A kod njega se ne vide čovek pijan. Prozor se nikad ne razbi, a kamo li što drugo. „A tako i treba, veli moj teča; nije mehana da se u njoj banči, lomi, već čovek da živi. I zaista, kod njega je sve smišljeno, Tiho I temeljito.

“ i opet se onesvešćuje, opet pada. Dolazi mu otac. Na plač i naricanje Marikino, koja istrči preda nj, veli, umirava je: — Ništa, ništa nije... — A vilice mu se tresu, zubi cvokoću.

— ’Ajd idi — veli glasno, da ga čak i ona čuje. — Idi, da te nana, eno, ne čeka. A ona zaista ga jedva čeka: sve se boji nečega, a

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Svi su zakoni osnovati na zakonu jestestva; nijedan zakon na svetu ne veli: čini zlo i budi nepravedan; no naprotiv, svi što i(h) je gođ od strane božije ne lažu i zapovedaju: nikom nikakva zla

Kostić, Laza - PESME

žarku, sluš'o pesme od Sirena, divnih, mamnih morskih žena: — tako mene zvuci vuku, u stostrukom zbore guku: Jedan veli: — Odi meni! odvešću te svetloj seni, zlatnoj zvezdi star-Omira! — — Mene šalje zrak Šekspira!

Al' šta to piše, šta li to veli, ta crna knjiga sa ti slovi beli? Jesu li kletve? proricanje je li? — Još strašnije je, strašnije još je — zbriši je,

spopada je stra', od pomisli se krvca sleđuje, a kamo l' glasa tutnjavina ta, što zalečen tek bol pozleđuje, al' ipak veli: ne zna, ne čuje! „Šta, ne čuješ ga? Ne čuješ ga zar? pa neka dođe, da ga čuješ bar!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati. Naje danput neko progovori: — Otvorite, carevići, vrata! Na to veli najstariji sin carev: — Ne otvorajte! Srednji reče: — Ne otvorajte nipošto!

jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam. Veli najstariji brat: — Ja je ne dam.

Srednji veli: — Ja ne dam sestre noćas da se vodi. Ali najmlađi veli: — Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate šta je naš

Srednji veli: — Ja ne dam sestre noćas da se vodi. Ali najmlađi veli: — Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate šta je naš otac kazao?

i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: — Dajte đevojku, srednju sestru, mi smo došli da je prosimo. Veli najstariji brat: — Ja je ne dam. Srednji veli: — Ja ne dam sestre naše.

Veli najstariji brat: — Ja je ne dam. Srednji veli: — Ja ne dam sestre naše. Ali najmlađi veli: — Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao?

Veli najstariji brat: — Ja je ne dam. Srednji veli: — Ja ne dam sestre naše. Ali najmlađi veli: — Ja je dam; zar ne znate više što je otac naš rekao?

Tada veli onaj srednji brat: — Vi spavajte, ja ću noćas čuvati stražu. Oni dva zaspe a on ostane da čuva stražu. Ujedanput brčak

jednom car pođe u lov, a njemu kaže: — Ostani ti tu kod dvora i evo ti devet ključeva, čuvaj ih kod sebe; možeš — veli — da otvoriš tri četiri odaje, tamo ćeš viđeti da imade i srebra i zlata, oružja i mnogo drugijeh dragocjenosti,

dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer — veli — ako to učiniš, zlo ćeš proći.

Oni car ga stane od toga odvraćati: — Nemoj — veli — da ideš nipošto! Ti ne znaš ko je Baš-Čelik, mene je mnogo vojske i novaca propalo dok sam Baš-Čelika uhvatio, nego

čardak onda carević stane pitati sestru svoju ko je njen čoek za koga se ona udala, a ona mu odgovori: — Ja sam se — veli — udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Odlazi.) STANIJA: Ej Nešo, pokvariše i tebe. 5. LjUBA, STANIJA LjUBA: Šta je, majka? STANIJA: Ništa. LjUBA: Bába veli da me vičeš. STANIJA: Vikam te. Taj te tvoj sluga prosi. LjUBA: Pa šta kaže bába?

— praeѕertіm kod jednog advokata kao ja što sam. Sam baron Jolić juče se istim rečma poslužio. Molim, veli, domіne amіce. Nemojte se solicitirati, reknem ja — znate kako se obično s baronima govori.

Može biti, kad bi se orasi glavom lupali. Druga veli: nisam baš tako ružna; a u sebi misli, da je najlepša. Naravno, koliko je moguće, tu se pomaže; zato i jeste u apoteki

Naravno, koliko je moguće, tu se pomaže; zato i jeste u apoteki sve skupo. — Jedan veli: da sam se ja samo učio; a u sebn misli, da i bez nauke više zna nego svi koji su učili.

Svaki važi u svetu toliko koliko uvaženija kadar je sebi nabaviti, tako veli opšta poslovica. Pa kad čovek ne ume. POZORIJE Z. SELjAK (tarući oči), PREĐAŠNjI.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Uđe tako taj siroti izlapeli tip u Jugoslavijicu, manji od makovog zrna. Samo me veli, pustite da ostavim koske negde oko „Cara“, ćutaću ko zaliven. Koske? — pita ga carinik. Plastične ili keramičke?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ Nato će Pijetlić: „Ti možda šaraš. Po duši kaži da li me varaš?“ „Ako ti lažem — Lisac mu veli — pečen mi batak na glavu pao, vazdan mi zubi jestivo mljeli, čitav mi ćuran u trbuh stao.

Slobodno odsad po nebu brodi, svakome svijetli i kolo vodi.“ Boji se Mjesec, nestaško puni, pa starki veli: „De se zakuni!

Nežno te grli medena lica i pozdrav šalje tvoja Lisica.“ Jež se veseli: „Na gozbu, veli, tu šale nema, hajd da se sprema.“ Ježurka Ježić lukavo škilji, pregleda bodlje i svaku šilji.

“ „Idem da doznam lija sve duva — zašto jež kuću toliko čuva.“ „Eh, kuća, trice! — veli vuk zao. Ta ja bih svoju za jagnje dao! Poći ću s tobom, jer volim šalu, hoću da vidim ježa — budalu!

Bilo pa prošlo, nek bude mir, sekiru ratnu bacam u vir!“ A Toša veli: „Drugaru Žućo, prihvaćam predlog tvoj, u ovom kraju svi neka znaju, saveznik ti si moj.

Gvozdeni savez, veli vam Triša, trajaće dugo — kao i kiša!“ Uminu oblak, vedrina sinu, na Japri val se mreška, kapljica blista sa

Iziđe Žuća, na sunce škilji, smeška se svakom zračku, pa onda veli: „Pitam se, je li, šta li to rekoh mačku? Tako mi repa i mudre glave, buncȏ sam nešto, šašav od strave!

“ A Toša kaže: „Zloslutan znamen, postala voda studeni kamen!“ dedica veli: „Zima je, rode, već kovač Sever okiva vode!

i tako dalje. Od jednog lisca kraj same pruge dobih ovaj podatak: projuri, veli, paket u vozu u njemu — pečen patak! ČUVAR ZVERINjAKA Ujaka imam, zlatnoga čiču, o njemu hoću da pričam priču.

POKLON U broju sedam Berek-sokaka unuka Peru prodaje baka. Džabe ga daje, starica veli, hitno je vrlo, baka se seli. Putuje na jug. Po vrelom danu pričaće priče orangutanu.

Zastade pisac u hodu lakom, smeška se tiho gleda za đakom, pa veli: „Kunem se brkom, ovo je nešto kao u bajci, pazi dečaka, živio majci, u školu ide trkom!

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Čuj! Na školi razleže se Našeg zvona mili glas, K'o da veli: Skupljajte se, Majka škola zove vas! SRPKINjICA — Srpkinjice sele, Srpkinjice mlada, Gde si do sad bila?

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

TANASIJE: Pa šta veli? AGATON: Veli: možete, ali bolje: strpite se; pokojnikova je želja bila da budete strpljivi. SARKA: Lako je njemu mrtvom

TANASIJE: Pa šta veli? AGATON: Veli: možete, ali bolje: strpite se; pokojnikova je želja bila da budete strpljivi. SARKA: Lako je njemu mrtvom da bude

Znao je dobro on šta radi. Kô veli: ja ću mojoj familiji četrdeset dana, pa da sebi obezbedim tih četrdeset dana žalosti, a ne da me od prvog dana posle

SARKA: Iju, a ko bi ga grdio? AGATON: Pa već našlo bi se ko bi, a zato je on, vidiš, tako i udesio. Kô veli: čekaj da ja to nekako udesim bar dok se ne ohladim.

PROKA: E, to nam je pokojnik lepo udesio, bog da mu dušu prosti! AGATON: Udesio, nego! Kô veli: neka moja familija, tako maskirana, ide četrdeset dana, kao ožalošćena porodica; neka idu za sandukom oborene glave;

ADVOKAT: Šta je to bilo? DANICA: Jedan od te gospode iz porodice, koji veli da je naslednik, bezočno mi je ponudio da ostanem besplatno u stanu sve dok se on ne oženi.

GINA: Dočekala nas je kao da smo neprijatelji, a ne familija. Nije nam htela dozvoliti da se uselimo u kuću; veli: njoj je poverena kuća pa ona ima i da je čuva. SIMKA: Vidiš li ti, molim te, kako se ona pravi gazda na tuđem imanju.

bogu, Sarka je bila u kući, pa nam ona iznutra otvori, a Proka, bome, gurnu onu tetku laktom, te ona ode preteći, veli: javiće policiji. Eto zašto je Proka otišao da se propita.

To bi dobro bilo! AGATON: Probao sam ja to, nije da nisam probao, ali ne ide. Ni reči neće da kaže; veli ne zna. PROKA: Ama, kako ne zna kad je on pisao testament?

PROKA: A šta kaže što smo se uselili? AGATON: I tu je, vidiš, bilo povuci-potegni. Zapeo on kako nemamo pravo. Veli: „Drugo je to, gospodine Agatone, da ste se vi sami uselili, ali cela familija?

Kako to familija pa da nemamo pravo da oborimo testament? To ne mogu da razumem. AGATON: Veli advokat, nismo neposredni naslednici; kad bi se javio koji neposredni naslednik, taj bi još mogao.

AGATON: Jeste, reč po reč. PROKA: Pa zar ne nađe makar jednu reč za koju bi mogao da se zakači? AGATON: Ne, nego veli: „Dižite ruke!” PROKA: Uh, pobogu, ljudi, baš nas pokojnik poseče, prosto nas poseče!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

— Ama polako, čoveče! — Samo pravo i guraj — veli on i zapinje još jače. Zapeh i ja, i tako se dočepasmo jednoga furgona.

svi skupa vojnici u bateriji, zadovoljan što su ga mimoišle batine ovoga puta, posmatra Krstu vozara kako briše konje i veli mu šeretski: — He, Krsta, batine su iz raja izišle...

Onda se priseti, i okrete se: — Ponesi i te konopce, makar štogod. — Nema za nas hleba — veli Tanasije dodajući konopce. — Prošli su oni kroz sto ruku. Kada pređosmo bateriju, vojnici veselo razgovaraju.

naravno. Strategija je dovela mase ljudi na puščani domet; zakon kaže: ako odstupiš, bićeš ubijen; a taktika veli: ubij ti njega, da ne budeš ubijen. — Po pet razornom granatom.

Vojnici našli svoje poznanike i u prolazu čuh jednoga ranjenika gde veli: — Vala, ako se ko od onih vrati Franji, neka se pofali... Iz kukuruza iznose mrtvoga vojnika.

— Ja slavu mu, kolišni je, a naleće kao da je pobesneo! — veli podnarednik Živojin uzjahujući svoga konja. Žurili smo sada da stignemo ostale.

Ja zavučem ruku, teke nešto tvrdo. Izvadim... ono sat. Zagleda i Aleksandar časovnik, i veli da je iz neke naše radnje. Sigurno ga je i taj digao u prolazu, dok nije dospeo u ruke Jankulju.

— Bogami! — manu glavom Trailo. — Ja sam bio gotov da okrenem niza stranu sa sve top, makar i glavački — veli Milojko, prednji vozar. — A Petar otkačio lafet, pa mi kaže, spremi da tempiraš na karteč! — priča Stanko tempirač.

— Vidim da si đavo... — Na svoja mesta! — začu se komanda, i baterija krete. — Ne da mi se — veli očajno Aleksandar. A znaš kakva je! Pitam ga otkud je vide u mraku. — E... suknja...

— More, šta te se tiče!... U ratu se nikad ne pita zašto ovo, zašto ono. Idi tamo gde ti se nareda! — veli na jednom zastanku kapetan Jovan.

Pristajem ja na ovakvu rezervu do kraja rata. Dok mi stignemo, a oni završili borbu, i tako pokupimo samo „šnjur“! — veli Dušan Pop. — To ti je kao ajnc, kad vučeš na sedamnaest — objašnjava stručno narednik Milan. — Slika ili desetka.

Sretamo ranjenike koji pričaju da se kod Šapca vode očajne borbe, da ima mnogo mrtvih i ranjenih... — Naravno — veli potišteno Milutin — tamo ginu, a mi da povadimo oči oko jedne pređice...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

He, ali im on nije dao ni opepeliti: zubat beše, pa odmah za oči. »Šta vi tu, veli im on, mučite ovog jadnog starca. Kako će, kaže, da živi čovek sa dvanaest dinara mesečno, pobojte se Boga !

Smrklo se odavno. Vrata škripnuše. Gojko skoči. — Ehe, bratiću moj, kažem ja njoj: daćeš ti meni, Smiljka! Jok, veli ona. More daćeš mi, luda ženo, pa makar se svu noć vukli po kući. Ne dam ti, kaže ona, pa da si još toliki...

— Ono vidi da ja neću da ga udarim, pa što se krije ! — He, bratiću, kad bi ono znalo šta ti misliš. Nego ono k’o veli: daj da bacim krivicu na drugog, ako se može; bolje neka bride tuđa leđa nego moja.

Pa o plati... i to već nije ništa. Nije mi teško ići u srez. Pa o onim učiteljima... A ona učiteljica. veli, biće otpuštena... Ah...

— Ludorije !... A ovamo sad gledaj je! ide kao ubijena... i odmah sam poznao da joj nije bilo po volji. I Stojan tako veli. Pa dobro, što je sedela kad joj to nije bilo po volji ? Čudnovato !... I ove su ti ženskinje baš...

— On joj veli da radi svoj posao, da se ne plaši ničega. A za pisara, kako ono... zape on, pa se opet nasmeja: beše mu nezgodno

Jedno jutro reče im Stojan da je otpuštena ona učiteljica, o kojoj su ranije govorili. Bogosav, veli, sinoć došao iz sreza, pa doneo taj glas. Oboje se zaprepastiše.

Stojan uđe u školu bled, zbunjen. — Zove te gospodin Pera, šapnu on Ljubici uplašenim glasom. Časkom, veli... — Kaži da ne mogu sad prekidati posao, odgovori ona odlučno, a iz očiju joj sevnuše neobične munje.

I opet rekao bi da i njegovo lice veli: »Šta ćemo, kad nam je takva sudbina !« On uđe, kao obično, gledajući u zemlju, ali kad stade pred nju, podiže oči i

Kmet ih odbi odlučno, čudeći se što mu dosađuju u nevreme. On je, veli, kazao jedared da će dati učiteljima nešto para tamo o Božiću, dok pokupi školski prirez za ovu godinu, a sad kupi samo

Priđe k vratima i oslušnu. Čuje se muški glas, pa odmah za njim detinji. »To je učitelj... onda će ovo biti«, veli žena u sebi i prilazi drugim vratima. Ne čuje se ništa, ama baš ništa!... Stoj, neki pokret i zvuk... kao da se ljube ?.

prazni glasovi... — Nadlaguje se svet, more, reče jedan odbornik. — A ’nako veli... nastavi ćata, ministri su veseli, niko i ne sanja o promeni. — Jok, odseče predsednik.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Dovede je na hladjenac vode. Stade junak trudan počivati, A djevojka lice umivati. I da veli gizdava djevojka: “O tuđine, Bogom pobratime, Što ne piješ vodu nepijenu, Što ne ljubiš lice neljubljeno?

“ I da veli oni tuđin junak: “O divojko, bracka te ubila! Kad si bila ti to naumila Čemu me si Bogom bratimila?“ Dva su druma,

“ 164. “Kraju, kraju, moj mrnaru!“ “Ne mogu ti kraju doći, Jer mi barka vesla nema.“ Ma mu veli đevojčica: “Ja ću tebe vesla dati, B’jele ruke đevojčine. Neg’ mi kraju, m oj mrnaru!

U ruci nosi Maramu dunja, U drugoj nosi Maramu grožđa. Susretoše je Troje momčadi, Jedan joj veli: “Moje su dunje“. Drugi joj veli: “Moje je grožđe“. A treći veli: “Moja je Jana“. 172.

Susretoše je Troje momčadi, Jedan joj veli: “Moje su dunje“. Drugi joj veli: “Moje je grožđe“. A treći veli: “Moja je Jana“. 172.

Susretoše je Troje momčadi, Jedan joj veli: “Moje su dunje“. Drugi joj veli: “Moje je grožđe“. A treći veli: “Moja je Jana“. 172. Doleti soko iz Bosne, Đevojci pade na rame, Pitala ga je đevojka: “Sokole sivi pernati!

Nju oblaze sva gospoda redom, Al’ najviše tri dilbera mlada. Prvi veli: “Boluješ li, Hajro?“ Drugi veli: “Bolov’o bi’ za te!“ Treći veli: “I umro bi’ za te!

Nju oblaze sva gospoda redom, Al’ najviše tri dilbera mlada. Prvi veli: “Boluješ li, Hajro?“ Drugi veli: “Bolov’o bi’ za te!“ Treći veli: “I umro bi’ za te!

Prvi veli: “Boluješ li, Hajro?“ Drugi veli: “Bolov’o bi’ za te!“ Treći veli: “I umro bi’ za te!“ Progovara lijepa djevojka: “Niti boluj, nit’ umiri za me; Skini fermen, pa lezi uza me!“ 181.

Dok poljubi — uzeću te, draga! Kad poljubi — dok upitam baba! Babo veli — dok upitam roda; A rod veli — dok rodi šenica!

Dok poljubi — uzeću te, draga! Kad poljubi — dok upitam baba! Babo veli — dok upitam roda; A rod veli — dok rodi šenica! Ja da Bog da, te mu ne rodila, Ne rodila, čim šenica rađa, Već rodila ljuljem i kukoljem!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ja sam ceo taj govor preradio i on ga je pročitao na svečanoj sednici. Veli, mojoj materi: „Bolje piše od mene Mića!“ Kad sam se razboleo od šarlaha, doneo mi je srpski prevod Rata i mira (ili

Da ona ne dozna. Veli, neće da je uznemirava. Treba umeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige stvara, sad, kad sam počeo da učim grčki.

Treba umeti umreti. Izvinjavao se i meni što mi brige stvara, sad, kad sam počeo da učim grčki. Veli, to je teško, zna. Savetovao mi je da učim, dobro, i da se lepo ponašam prema materi.

Skidao je igračice do gole kože i sipao u njih šampanjac. Veli, tako treba dočekati rođenje Hristovo. Iako nije trpeo Srbe, Vranicani je mene trpeo.

ali taj oficir bio je jedan od onih za koje je Uskoković napisao da sav sretan nosi dva ugojena polumeseca u turu. Veli, šta bih ja hteo, ne može to tako.

Komandant našeg bataljona, major Janaušek, koji me je mrzeo, imao je običaj da nas tera na juriše, u podne. Veli, radi boljeg pregleda. On nas je do ruskih rovova pratio vatrom iz našeg mitraljeskog odeljenja. Veli, radi ankuražiranja.

Veli, radi boljeg pregleda. On nas je do ruskih rovova pratio vatrom iz našeg mitraljeskog odeljenja. Veli, radi ankuražiranja. Visoki jablanovi duž druma u Potkamijen i borovi posmatrali su sve to nemo.

Petrović je tvrdio da mi ništa naročito nije u nosu, a ljutio se što nemam bar temperaturu. Veli, ne može to tako. Pa ipak, sutradan, pri opštem pregledu, dr Dumić je pronašao da imam bolesna pluća i tolika je bila

Kad sam ušao kod njega, u ratnoj opremi austrijskog oficira, za trenutak ućutao je. Veli, to što pišem neke „rodoljubive“ pesme u uniformi austrijskog oficira, to mi još ne daje pravo da uobrazim išta.

On me na našem jeziku pita jesam li Srbin. Velim, Srbin. Veli, dobro je bilo. Komandovao sam znacima i nisam pustio ni glasa. Položaj je dobro izabran.

Idućeg dana prima me jedan major. Veli, ja sam određen u Obaveštajno odeljenje Komande i imaću da idem u jedan konjički puk, draguna, na položaj, da zarobljene

U San Vito, sutradan, izlazim na raport, onom majoru. On se smeje i kaže da sam bio poslat pogrešno. Veli, moj raspored je izvršilo Ministarstvo u Beču, ali pogrešno. Želim li da me vrate u puk ili na oporavak u Abaciju?

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: „To je zemlja koju toliko tražiš!“ Najedared, trže me neki šum. Kraj obale, malo dalje od mene, ugledam nekog ribara.

— U tom — veli on — pade kabinet. — Pa ste opet stradali? — Ne, povukao sam se s političkog pola. Doduše, u početku sam pomagao naš

— upitam ga. — Ne dokazuje on ništa, gospodine moj! Žalosno je to dokazivanje kad on veli da je stara granica s južne strane išla severno od grada Kradije; a to je nepoštenje; jer naši neprijatelji onda mogu s

„S polovinom ću plate služiti” , veli on meni. „Ne može da bude” , rekoh; „ja jesam ministar, ali ovo nisu moje pare, već narodne, krvavo stečene, i ja

— Ja nisam, šta me bediš!? — veli onaj ljutito, a gleda u zemlju. — Pa ko je? — pita predsednik. — Ne znam. — Jesu li svi tu?

— i pogleda druga značajno, licem i pogledom kao da ga pita: „Da nije to Horije?” — Da nije on? — veli onaj drugi. — i ja nešto mislim. Sa sviju strana posmatraju stranca i zaključe da će baš on biti.

— Šta ti je, jesi li ti luda žena? — Može neki 'ajduk da iskoči iz šume, pa tek, samo krk nožem! — veli strina, zapinjući iz sve snage kad govori, a ipak šapatom. Tako je čudnovato ona uvek govorila. Bog da joj dušu prosti!

— Dakle, vi ste sad opozicija! — veli načelnik. Svet gleda u njega i ćuti mirno, ravnodušno. On uze spisak sviju prisutnih, odnosno doteranih na zbor, i

Jedni hoće vino i sodu. — Nećemo, — viču drugi — bole je pivo! — Ja iz principa ne pijem pivo! — veli jedan iz prve grupe. — A ja, opet, iz načela ne pijem vino.

— Ti ga poznaješ? — Poznajem! — izgovori s omalovažavanjem, a lice tako napravi kao da veli: „Bolje da tu budalaštinu nisam uradio”, mada je, u stvari, s tim istim čovekom do juče, dok se god ne pojaviše njegove

Pesme?... Kao da ga ne znam koliko je težak! veli jedan. — Kako ga nije sramota?! — veli drugi. — Čoveku prvo bog pamet uzme, posle on sâm sebi čini zlo... Takve...

Pesme?... Kao da ga ne znam koliko je težak! veli jedan. — Kako ga nije sramota?! — veli drugi. — Čoveku prvo bog pamet uzme, posle on sâm sebi čini zlo... Takve... more, kakve takve pesme?

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

do dućana, kupov'o neke sitnice, znaš, zovemo malo komišanja pa mi reče tajo da udarim na tebe, da te zovnem; ti si mu, veli, nakričio, da ti se javnemo. — E he, pa ti si valjad' bio kod kuće?

— E he, pa ti si valjad' bio kod kuće? — Ja, pa mi reče gospodin pojka da udarim na osoje, srešćeš ga, veli, pozdravo. — E, pa dobro, da okrenemo.... — A pojka reče da pošlješ Sultana kući; mora sutra zorom u V.

— Mene, vala, sve'dno. — Znam, znam kako ti je sve'dno. A ne bi se ljutio na Stanicu? — Pa, ako ona veli.... — Nemoj Anđo, moja lepa Anđo, molim te, otpoče je sad ova moliti, al' je zagluši pesma: »Ljubili se dva goluba,

« — Ama 'ajte da pripevamo Anđu, kad ona nas 'voliko dira, veli Milica. — Davno sam ja, Milo, pripevana i opevana. — E, al' mi nećemo za Gaja.

— Davno sam ja, Milo, pripevana i opevana. — E, al' mi nećemo za Gaja. — Pripevajte je za Zuka, veli njen Gajo. — Neka, neka, prvo ćemo tebe za Sandulinu Đuku, odgovori mu Anđa i pripeva ga za nju, pa mu se posle stadoše

šta im je ono, istina? — Sedlo. — Od sve šale, ono mi se ne dopada, veli č'a Marko. — More ćuti, grade se bez nužde nakarade.

— More ćuti, grade se bez nužde nakarade. Sazdao ih Bog lijepe, ka' što već more biti, a one se same ruže, veli Tanasije Prekić. — Ama jes' čuo, Marko, i vi ljudi!

— 'Oću, brate, kako ne bih; da vi'š samo, da pocrkate od smeja. — Nemoj der ti tu, Jovica, da izvoljevaš ništa, veli mu Živko. — Rđa ga ubila ko izvolje'vo, sve ću da pričam, ka' što je bilo. — Deder, očiju ti!

— Ćuti, more, Žiko, svi znamo, da ti je ćeo da ispravi tabane uz dasku, samo da priznaš za onu ovcu, veli mu Blagoje. — Možete sad izvoljevati što 'oćete; drago vi je.

Išćeraše ti našeg ćopu Ivu, zbog one mlade, pa, ka' da nije ništa ni bio. Skače naš Žiko od radosti, pa veli: »Da mi ga je, 'nako, sad viđeti, vol'o bi, n'o što sam živ«. — »A šta bi mu ti radio?« pitam ga ja.

— Jok, ja sam! — Niste nijedan, ja sam. — Anđa je prva, viknu neko iz pomrčine. — Anđa i nek pije, veli č'a Marko. I Anđa odnese pobedu. Natočiše joj čašu — đorovaču i podneše njih troje... Taki ti je kod nas adet.

— Daću mu nadnicu, ako mi kaže koji je ovo... — Pa ja sam, 'nako, ded' šta ćeš mi, veli Jovica. — 'Oćeš da srčeš tuđe, a tvoje da ne miriše!... — Šta, šta je to? povikaše mnogi ne znajući u čemu je stvar.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA: Ja ne znam o čemu ti to govoriš? SIMA: Ama, evo šta je. Odbegla mi, znaš, žena. Veli: tučem je, a nije, boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam!

Dakle, idem ja jutros čaršijom, a gospodin načelnik, pa tek meni spusti ruku na rame, pa veli... PAVKA: A, znam šta je, izbori... JEVREM: Eto ti sad, kakvi izbori?

JOVICA: Gospodin načelnik. JEVREM: Ama, i on, koga god sretne, a on mu spusti ruku na rame! Pa šta ti veli? JOVICA: Veli: „Boga mi, gazda-Jovice, ne stoje dobro stvari!” JEVREM: Koje stvari?

JEVREM: Ama, i on, koga god sretne, a on mu spusti ruku na rame! Pa šta ti veli? JOVICA: Veli: „Boga mi, gazda-Jovice, ne stoje dobro stvari!” JEVREM: Koje stvari? JOVICA: Pa o politici mi govori čovek.

” JEVREM: Koje stvari? JOVICA: Pa o politici mi govori čovek. JEVREM: A što ne stoje dobro? JOVICA: Veli: „Oni naši u Beogradu kanda ne bi hteli više da im Ilić bude poslanik”.

JOVICA: E, vidiš, onima tamo gore nije na svome mestu! JEVREM: Pa sad? Šta kaže gospodin načelnik? JOVICA: Veli, moramo naći drugoga! JEVREM: Jes', drugoga, kao da ovde rode poslanici na vrbi, pa mi samo da uzberemo.

JEVREM: Ama, ne kažem to. SPIRA: Čekaj, molim te, da se prvo objasnimo o glavnoj stvari. Došao maločas tvoj sluga, veli: poslala ga Pavka i zove nas da dođemo. Veli: važna stvar, tiče se deteta!

Došao maločas tvoj sluga, veli: poslala ga Pavka i zove nas da dođemo. Veli: važna stvar, tiče se deteta! JEVREM: A jest, gospa Marina izašla s farbom na sredu. SPIRINICA: Ju, s kakvom farbom?

A on veli: pa kad je on tako rđav čovek, zašto mu Jevrem daje kćer? JEVREM: Pa nije on tako rđav čovek! SRETA: Pa kad nije,

IVKOVIĆ: Dobro veče, gazda-Jovice! JOVICA: Ne znam kako si ti čuo, ali meni Sima poreznik veli da smo ih premašili za dvadeset glasova. IVKOVIĆ: Šta je to dvadeset glasova, to se časom može da izmeni!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Ti si reakcionar kad se bojiš javnosti i pretresa tvojih dela. Nisi, veli parlamentaran!« Ponekad mu se prođe olako.

»Pravo veli! — reče u sebi Sreten — pravi kreten, sudeći po licu.« — Nijesam, gospodine, a kam’ da jesam! Sreta odahnu, a valjda

»Lepa reč gvozdena vrata otvara«, veli poslovica. Ova čast jako je kosnula molera, i ovaj, ushićen lepim rečma i dobrim vinom gazda-Đorđevim, namala mu još

— »Ama je l’ mu Marko ime?« — »Jeste!« veli ćir Đorđe. »E, pa šta ti tu nama onda pričaš?! Pa to je naš Kraljević Marko!« — vele seljaci.

Da je bilo još crne varbe, bili bi mu još veći brkovi«. — »Nema, gazda Đorđe«, — veli drugi — »ako taj tvoj Marko nije što bio rod onom našem Marku Kraljeviću, nikad on, vala, ne može take goleme brke da

« — »đavo si ti, ča-Tripune«, veli mu drugi! — »More ostav’te me, đeco, vama je do sprdnje, a ja muku mučim« — veli čiča Trifun — »prošlo je to mene kodža

« — »đavo si ti, ča-Tripune«, veli mu drugi! — »More ostav’te me, đeco, vama je do sprdnje, a ja muku mučim« — veli čiča Trifun — »prošlo je to mene kodža davno«. — »More« — veli treći, — »kad se stari panj upali, a, ča-Tripune!?

— »More« — veli treći, — »kad se stari panj upali, a, ča-Tripune!?« — »More, idi mi bedo s vrata!« — veli čiča Trifun.

— »More« — veli treći, — »kad se stari panj upali, a, ča-Tripune!?« — »More, idi mi bedo s vrata!« — veli čiča Trifun. — »A, ča-Tripune, ne valja ti pos’o!« — veli četvrti — »kad si ti sebe oženjen!

?« — »More, idi mi bedo s vrata!« — veli čiča Trifun. — »A, ča-Tripune, ne valja ti pos’o!« — veli četvrti — »kad si ti sebe oženjen! More, imaš sinove, pa ti je još do đavolstva!! Ako te čuje baba Petrija?!

I još jedna, opet žalosna slika, kako streljaju meksikanskog cara Maksimilijana, a on gleda u medaljon i veli: O, jadna moja Šarlota! — Tu su sliku seljaci gledali dosta radoznalo, ali ipak bez sačustvovanja, dosta ravnodušno.

Pa ga čak i kelner, onaj što je bio pre Zaca, nije vermao. I on, kad mu ovaj poruči kafu ili rakiju, veli mu: »More batali!« i prolazi, radi svoj posao, a njega i ne poslužuje!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Grdno nam se oči susretaju, ne mogu se bratski pogledati, no krvnički i nekako divlje: oči zbore što im veli srce. VUK MANDUŠIĆ Glete, ljudi, lijepa saruka! Đe ga kupi, aga, amanati?

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Jadni serdar davao je — što se veli — volju za nevolju. Taki je on u svakoj prilici bivao; taki se pokazao i uoči Božića u svojoj kući, kao što povjedismo.

„Pa i bez toga, ti lijepo znaš, da se djevojke i ne pitaju!“ „A da serdar, što on veli?“ „Serdar neće da pogazi vjeru.“ „A da ko smeta, onda?“ zapita medik začuđen. „Mi, brastvenici!“ odgovori mladić.

“ „Hm! sve je to žalosno!“ reče vidar. „A da rekoste li tako onome čovjeku?“ „Rekosmo, valaj. Obaška što ti serdar veli, a obaška što od nas čuješ, pa izmjeri što je pretežnije, rekosmo.

Išao je i u Beč, pa najzad veli izradio mi je oproštenje.“ „Dakle, sad bi ti mogao doma?“ zapita serdar. Janko se gorko nasmija.

— Što ću! nema već povrtanja, a i onako me bješe volja da se s kim porazgovarim. — On započe: serdaru, veli, taman kao da sam poručivao po te. Vjere mi! baš mišljah po kome ću ti poručiti.

“ govoraše šapatom raja. Trideset i tri, što trebinjskijeh trgovaca što njihovijeh pratilaca ljutijeh Korjenića, veli, bilo je.

Trideset i tri, što trebinjskijeh trgovaca što njihovijeh pratilaca ljutijeh Korjenića, veli, bilo je. Bogme, veli, branili su se Turci junački, ali ne pomaže junaštvo đe napada Milić Grujičić i uzanj Blagojević Simo i uzanj Goranović

junački, ali ne pomaže junaštvo đe napada Milić Grujičić i uzanj Blagojević Simo i uzanj Goranović Mijajlo, đe napadaju, veli, te tri arambaše sa dvadeset druga.

Od tries i tri Turčina, veli, tri su glave iznijela, a trideset ih posjekoše četnici. Sam Grujičić, krvavi Čevljanin, veli, posjekao je šest glava.

Od tries i tri Turčina, veli, tri su glave iznijela, a trideset ih posjekoše četnici. Sam Grujičić, krvavi Čevljanin, veli, posjekao je šest glava.

Sam Grujičić, krvavi Čevljanin, veli, posjekao je šest glava. A nečesov Kotarac — veli da je uskočio tamo — junak, a zgodan, kukala mu majka, posjekao je i on četir, ama pogibe.

Čini mi se, veli, pogiboše još dvojica od našijeh, a nekolicina se raniše. A, veli, blaga poniješe na tovare! Pri samome jednom

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

). Pretežan oblik govornih izraza je rečenica o čijem značaju za jezik uopšte prof. Belić veli: „Rečenica — to je život jezika, njegova dinamika, njegova ne samo pokretna nego i radna snaga.

“ veli morka kad snese jaje; „vidim Titel!“ kliče ševa kad uzleti iznad vojvođanske ravni; „Otići ću čak, čak, / I doći ću sad

Na ovakve poslovice misli Vuk, kad veli „da u narodu našem ima mnogo malijeh pripovijedaka koje se kao poslovice pripovijedaju“.

— Laž istini vrata otvara. O ISTINI — Daleko je od čuvenoga do viđenoga. — Slušaj što ti se veli, a vjeruj što ti se vidi. — Istina suncem sja. — Reci bobu: bob, a popu: pop!

Ti ćeš svirati. — Kad je nekakav čovjek polazio nekud na put, komšije i poznanici navale oko njega, pa jedan veli: donesi mi ovo, drugi veli: donesi mi ono, a nijedan ne daje novaca; onda nekakvo dijete iziđe preda nj i pruživši mu

— Kad je nekakav čovjek polazio nekud na put, komšije i poznanici navale oko njega, pa jedan veli: donesi mi ovo, drugi veli: donesi mi ono, a nijedan ne daje novaca; onda nekakvo dijete iziđe preda nj i pruživši mu paru rekne: „Na ti, molim

ĐURĐEV DAN I MITROV DAN Sveti Đurađ veli svetom Mitru: — Vidi kako je, Mitre, meni lijepo! Sunce sija, trava klija, na sve strane ptičice kliču, dok narod

Kad poslije večere terzija uzme svoj posao i stane šiti, gost mu se potuži kako ga mori móra, „Nego, — veli, — dok ti još radiš, leći ću ovdje kraj tebe, ne bih li mogao zaspati“. Potom se pokrije gunjem i legne.

BUKUMIRSKO JEZERO U planini Mamunjevu (Crna Gora) ima jedno jezero, u kome su, veli se, živeli nečastivi, pa bi svakog umorili ko bi u stanu (bačiji) blizu jezera noćio.

I voda onaj čas udari natrag i ćuprija ostale do današnjega dana. PEĆINA NA GRADINI (Kraljica s golubovima) Veli narod da na Gradini, nedaleko od bosanskog Petrovca ima pećina.

— Ali veli majka božja Bogorodica: „Lako ćemo rane ugasiti, s pametnom metlicom, s devojačkom dušicom i kokošinjim percetom.

Začu ga božja majka, neumitna Bogorodica, pa pita: „Što pištiš, Petre, od zemlje do neba?“ — Pištim, veli joj Petar, sretoše me anatemnjaci, pa mi snagu strošiše, kosti polomiše, a krv popiše!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad ga žena opazi bez konja, a ona poviče: „Kamo, čoveče! šta uradi?“ — Veli: „Tamo njoj mater! ti si mu poslala novaca, da kupi kave i duvana, a ja sam mu poslao i konja, da ne ide pješice.“ VI.

Car pošlje drugoga vezira; ali govedar kaže jedno te jedno: „Dok carev sin (veli) ne nauči kakavgođ zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ništa od prijateljstva!

“ A oni mu kažu: „Četiri pare.“ — „E! (veli) dobro! četiri pare danas, četiri sjutra, to je osam, a četiri preko sjutra, to je dvanaest i t. d.

ILI PIJAN SRBIN I GLADAN TURČIN. Razgovarali se Turci u kavani: šta je najgore na ovom svijetu. Jedan veli: Zla žena; drugi veli: Zla godina; treći veli: Zla ćud i t. d. Dok jedan poviče iz budžaka: „Turske mi vjere!

Razgovarali se Turci u kavani: šta je najgore na ovom svijetu. Jedan veli: Zla žena; drugi veli: Zla godina; treći veli: Zla ćud i t. d. Dok jedan poviče iz budžaka: „Turske mi vjere!

Razgovarali se Turci u kavani: šta je najgore na ovom svijetu. Jedan veli: Zla žena; drugi veli: Zla godina; treći veli: Zla ćud i t. d. Dok jedan poviče iz budžaka: „Turske mi vjere!

46. Jedna gruda voska cijelom svijetu dosta. 47. Jedna čaša masla svemu svijetu dosta. 48. Jedno veli: Svani, Bože; drugo veli: Smrkni, Bože; treće veli: Kako mi je, tako mi je. 49.

47. Jedna čaša masla svemu svijetu dosta. 48. Jedno veli: Svani, Bože; drugo veli: Smrkni, Bože; treće veli: Kako mi je, tako mi je. 49.

47. Jedna čaša masla svemu svijetu dosta. 48. Jedno veli: Svani, Bože; drugo veli: Smrkni, Bože; treće veli: Kako mi je, tako mi je. 49. Kad u polje ide, kući okrenulo rogove, a kad kući ide, u polje (okrenulo rogove). 50.

Idući tako čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zaъrže: konj veli kobili: „Hajde brže! što si ostala!

” Dvorani iziđu na čardak k Stojši pa mu kažu šta veli zmaj, a Stojša se oseče na njih: „Idite kažite zmaju, ako mu je žao zeca, neka mi iziđe na mejdan.

Sad kad car vide čobana gde se vrati kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je, „nego” veli „sutra da ideš s čobaninom na jazero, da ga poljubiš u čelo.

Stanković, Borisav - JOVČA

Kako tvoji? ANĐA (podiže se, ponizno): Zdrava sam, zdrava. MITA Nije htela da dođe. Jedva je dovedoh. Neće. Veli: što ću i ja tamo? Neće, ja; neće, jer zna da mora za njenoga onoga sina, krasnika...

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Može jedan isti čovek u jednom poslu pravo misliti, a u drugom — vrlo krivo; na priliku, Turčin veli da od boga ne valja čovek da beži, jer ne može uteći ni sakriti se. Imaš pravo, Turčine!

Imaš pravo, Turčine! A ima li Turčin pravo kad veli da ni od kuge ne valja bežati? Jok, vala! U tom ima vrlo krivo. Od boga ne mogući uteći, ne valja ni da bežimo; a od

sveta i prebivanja s ljud’ ma; koji postom, nespavanjem i neprestanim trudom valja tako da osuši telo svoje da mu se (kako veli sveti Jefrem) trbu[h] za leđa prilepi; i tako suv i okoreo jošt ne valja da se u sebe pouzda niti da iziđe pred ženske

Ovo je sve apostol dobro poznao; zato i veli da je brak — tajna velika. A što napominješ za tvoje volove, kupovanje i prodavanje, istina, da i u tome dobrodeteljan

Ne veli «pogledajte na nebo i na sunce», ne veli «čujte gro-move i grmljavine». Ovo bi odveć mnogo bilo. „Vozrite», veli, «na cv

Ne veli «pogledajte na nebo i na sunce», ne veli «čujte gro-move i grmljavine». Ovo bi odveć mnogo bilo. „Vozrite», veli, «na cvetke poljske.

Ne veli «pogledajte na nebo i na sunce», ne veli «čujte gro-move i grmljavine». Ovo bi odveć mnogo bilo. „Vozrite», veli, «na cvetke poljske.

Eto ti odnekuda dođe učenik Pajsijev, traži vode da pije. Nejma; poharčena voda. Veli mu starac da pije vodu iz leđena.

„Podobajet, podobajet (veli sosud izbrani) epi[s]kopu biti jedinija ženi mužu. Koja je nauka pravoslavnija i blagočestivija od jevangelija

Što ja mogu misliti od jed|nog čoveka koji mi veli: tebi nije dopušteno ni misliti ni rasuždavati, ili: ako se kad usudiš što misliti, da ne drzneš što drugojače

” „Kad sam pošao, moram kudgod ići; ’ajde kud ti drago!” — otveštam ja. Veli mi da je čuo da će Danil, plaški episkop, poći u Beč; da je on njemu dobro poznat i da bi s njim do Beča mogli doći; te

„Za Gavrila je lakše. On nekoliko i nemački zna, a službu ’oće; to lasno može naći gdi mu drago. A za tebe“, veli mi, „najbolje bi bilo da gdi školu držiš; za dve ili tri godine možeš steći koju stotinu forintâ, pak onda reci — idem

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— pita dujo. — Vala bogu i prisvetoj Divici, nije zla! Jeto, gladi nije, a bolesti nije, pa se životari — veli knez Kušmelj. — Dede, nevisto, metni malo sukna na stolicu! — reče fra-Brne. Osinjača prostrije „kličano“ rakno.

Nije li danas petak... Ne misli ti za večeru... Kamo vam ostala dica? — Srame se, pa se sakrila iza tare — veli domaćica. — Ajde večerajte, živi bili! Stipane, daj da se i mi založimo. I ti ćeš sa mnom večerati, Jerolime!

Kušmelj, češkajući se jednako po glavi, biće mislio: „Lako je tako postiti!“ — Odi, Jerolime, sidi — veli fra-Brne. — Ma ja... onaj... kao... — poče se nećkati. — Odi, odi! Sidi i ti, Stipane, s namikare!

— Tako! — veli fra-Brne dignuvši čašu vina prema oku. — Je li ovo staro vino, ili je novo, a, Jerolime? — Jest, staro...

— Ne, ne! — zagrajaše svi. Kušmelju bi kao da ga pčela upeče uvrh nosa, te odiže obraze i brke, a zube iskezi, pa im veli: — Ma, ljudi, šta će vam cilo vino. Ovdi nema ni dvi čaše dropinjaka! — Ima, križa mi, gotovo pun bardak!

Dakle: alvundandara, živija naš dični vra-Brne! — Živija! — uzviknuše Jerkovići. — Ko će napiti kâ on! — veli Rkalina, mašući glavom. — Niko kâ on! — Viru mu njegovu, da je učija, kakva bi to glava bila!

! — Prije svega, reci ovoj magarčini da se ne zagoni, jer ako ga svaki prstom dovati, neće ostati paprička od njega! — veli Čagljina. — Taa-ko!... — A tvoje će se isto brojati, kâ uvik, dujo, ali je dobro da nas čuješ! — veli Kljako.

— veli Čagljina. — Taa-ko!... — A tvoje će se isto brojati, kâ uvik, dujo, ali je dobro da nas čuješ! — veli Kljako. — Taa-ko!... — A njemu, šta će biti od riči? Zašto se jidi, ako mu je duša mirna? — veli Rdalo. — Taa-ko!...

— veli Kljako. — Taa-ko!... — A njemu, šta će biti od riči? Zašto se jidi, ako mu je duša mirna? — veli Rdalo. — Taa-ko!... — A najglavnije je da drži ruke pri sebi i jezik za zube, on i Osinjača, jer...

— Taa-ko!... — Anko jonpet nansrne, dan gan zvinznem po ćinvenrinci, Krnkotiću, dinte! — veli Šunda. — Ah, Isuse! Isuse!

— Zlo je i da pođe! — reče Rora. — Dokle ga poznaš, može učiniti što se već neće moći ispraviti! — veli Rdalo. — Ma sve su to prazne riči, i ja ne znam šta oćete najposli?

— Nen bonjimo sen min ti’ prinkovođana, tin onružani denlija! — veli Šunda. Brne poče grliti Stipana i odmaknu ga u ćošak, pak se obrnu k Jerkovićima: — Za ime božje, šta oćete od mene?

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Gde je nestala so?“, upita on Hipokrata. „Rastvorila se u vodi“. „Da, tako se to veli. Ali ako ispitujemo stvar pomnije i dublje, onda dolazimo do ovog tumačenja.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

?“ Istina je, tako sam, uglavnom, rekao. Ali to je politika, veli on, a u vojsci to je ubijanje morala. i zaista, to će mi škoditi.

čačkalicom — kad mi je jedan bliski rođak pisao da treba samo sebe da gledam, da ne brinem preterano za kućom, jer, veli, svaki danas ume sebe da gleda.

I sve druge ne valjaju samo ona poštena. Ona ni za jednu nije, veli, sigurna. A ti je gledaš, obrćeš, meriš, misliš: deca, bruka, razvod košta, da se ženiš ponova ne ide, nema govora — i

Ako nije žena, a ono je ćerka. Eto mala Lela što stanuje do crkve, devojčica, veli videću je sutra na prozoru, okopilila se i ceo svet zna da je apotekarovo; i on se sad ženi drugom; a kad je policija

Je l' predratna kostobolja?“ A on me vuče za kaput, pokazuje glavom na Nikolu koji je zadremao i veli: „Vi znate muž poslednji vidi. Eto i on. To je sudbina svakog muža.

„Nosi, veli, kod Andrejevića da lično on ispegla.“ A vojnik nije razumeo, pa mesto kod šnajdera Andrejevića, odnese kod Andrejevića

Imam ja i druga posla. — Pa dođe da je pregleda; pa je pipa, pipa... jaoj Bože, jaoj moj gospodine, pa veli meni: „Iziđi, babo, napolje, moram ja nju svu pregledati... i trbuh... tu joj fali. — Da je nije upropastio?

— Pa ti ga poznaješ? — Znam, vele da je dobošar. Nego ime mu zaboravi. — Znam ja — veli komandant, a sav pozelenio.

— 'Nako, gos' majore, džakamo o Sekuli. — Pa šta džakate? Ded' šta džakate? — Kaže ovaj Rudničanin poznavao ga, veli, bio je dobar čovek. — Ko je taj što kaže? Aha! Taj će proći kao i on. Dobar pljačkaš, je l' zvrndove?...

Da čujemo, ajd' recite nam brzo, recite! — Ѕaіnt Quentіn tshombé. — Šta kaže, šta kaže? — Vouѕ dіteѕ? — Pao, veli, Sen Kanten. Je l' te', sestro Ѕtephenѕon Ѕaіnt Quentіn tombé? — Maіs oui, Ѕaіnt Quentіn tchombé.

— To joj Ti podilaziš ispod duplog, je l' Stevane? — E baš si neki, pa jes' i kajali smo se — veli ona.. I taman pade ovaj odgovor zgodan da se razvije stvar s uspehom, a ču se topot, i komandant se pojavi, namršten,

Sve vi tako, nema, k'o Arnauti, a kad dođe neprijatelj, čik njemu kaži nema. — Ja kako, veli komandant i namiguje na ađutanta. Samo strogo, Stevane! — Vidi komandant da sam zbunjen i da ima nešto.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

To je kod tebe prosto nekakva potreba, nekakva... — Nekakva miserabilis insania, kako dalje veli Augustin; po jednoj lekciji, dok drugi čitaju amabilis insania.

Samo su ga otvorili i zatvorili. Tek su uzeli mali uzorak tkiva za histološku pretragu. Ali i to je bilo nepotrebno, veli mi bolničarka: već se na prvi pogled vidjelo na čemu je stvar. Sve je unutra već zahvaćeno.

Profesora je juče posjetio njegov ađutant i naročito mu preporučio da generalu ne kažu pravo stanje stvari. To bi ga, veli, dokraja porazilo. — A, tako!... A nije li na profesorovom licu mogao nešto pročitati? — O, ne! Vješti su oni u tome!

I, najzad, čovjek i umire sam. LXVI Dobio sam opet sobnog druga. Samo prolazno, na nekoliko dana, veli bolničarka. Ovaj put me to toliko i ne smeta. Đak je, seljačko dijete. Uhapšen je u nekakvim demonstracijama.

Učinile su mi se malčice neukusne, ali trgovac na pragu veli da se takve mnogo nose. Svakako, bolje su i te nego one druge, s otisnutom sedmicom srdaca i asom karona.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Visok, snažan mladić, široka čela, gustih povijenih obrva, ispod kojih sevaju dva zelenkasta oka, za koja narod veli da igraju kao na zejtinu.

Čile je zažmurio i čekao da onaj drekne... — Pa, šta je bilo? — Ništa. Stojim ja, veli čile, tako i čekam, dok tek ono vreknu, a osoje se prolomi kâ da si top izbacio.

— Ništa. Stojim ja, veli čile, tako i čekam, dok tek ono vreknu, a osoje se prolomi kâ da si top izbacio. Ja onda, veli, 'nako žmurećki, beži što bolje mogu, te jedva živ dođoh kući. Posle je odležao trlemu, i mal' nije umro.

Nije to šala... Šta je bilo. jesu li te pozivali gore ? — Ja, pa mi reče da sutra moram sve kazati. Inače, veli, ima neke majstorije. — Hoće, hoće poganac, znam ja njega...

Ljudi se čude, zevajući i protežući se. — Za to meni sinoć peva levo uvo — veli Mirko dućandžija — okupilo jednako: ciju... ciju... cini...

ciju... cini... Vidim ja da će biti nešto, pa velim mojoj Kruni: »More čućemo neki glas«. — »Jok, veli ona, kad pred veče peva, ne računa se«. Aja, što ja znam, to mora biti.

— Sad je on, moj brate, čak u desetom okrugu. Sklonili su njega dobro... — veli jedan Đuričin sused. — More, šta ti govoriš ?

— Jok, more, deca ga poznaju... poznaju ga deca, kad ti kažem. — Sad će ucena, sto dukata! — veli jedan kadrovac. — Da li će baš stotina? — Spremi se da ih dobiješ. Baš te traži Vujo iz Brezovca!

što ? — nađe se Sreten uvređen — ja tek ’nako: samo da ti pričam, a ti baš ’nako... Nemoj, bolan!... Moj tata veli... — Idi ti to pričaj Milevi — prekide ga Stanka — ona se nešto češće pogleda s tobom. — To, vala, nije...

Pre svega naredi Đurici da se nikud ne miče iz onoga ćilerčeta, jer ga, veli, sad žurno traže. Time mu oduze mogućnost da se ma s kim sastane i dozna što o svom položaju.

— Je li to onaj, što veli da čovek ima rep? Ho-ho-ho... — produži pisar. — Čiča, ti deliš — obrte se apotekar Vuju, kad doneše karte.

— Čiča, ti deliš — obrte se apotekar Vuju, kad doneše karte. — Diži, sinovče, pa da vidimo kako knjiga veli. Apotekar nađe osmicu pik i podeli...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad, je Petar čuo šta starac veli, on mu onda reče: — Valjda će me sam bog uputiti u zemlju gde neće biti pomora. Starac mu onda kaže: — Jeste, ima i

Idući tako, čovek izmakne napred, a žena zaostane. Onda konj pod čovekom zarže. Konj veli kobili: — Hajde brže! Što si ostala?

„Kad je, veli, nama bog dao, neka i sirotinja živi.“ Jedne večeri ovako sjedeći, reći će sam sebi: — A kad je meni ovako bog dao,

— Prođi se, boga ti, starijeh babetina! — stade ga žena razbijati, a on joj veli: — Hećy ja da niko prođe mimo moju kuću gladan ni go. Kad je meni bog dao, što ja ne bih sirotinji?

— Imade veli jedan, ima tri-četiri mjeseca došao, pa ga aščija uzeo za sevap, a on sada naučio zanat, pa je prvi do aščibaše.

Sad kad car vide čobana gde se vrati kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je, „nego — veli — sutra da ideš s čobaninom na jezero, da ga poljubiš u čelo“.

— Prekodan je — veli — zmija, ali kako veče dođe, on svuče sa sebe onu zmijinju košulju, te iziđe momak, lepota na svetu.

majko, naterala, — pa joj pripovedi kako je stradala, kako je muž prokleo i kako ide po svetu te ga traži — pa sam, veli, došla pitati tvoga sina, ne bi li mi mogao on za njega što kazati, nije li ga gde video, jer on preko svega sveta

U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati. Najedanput neko progovori: — Otvorite, carevići, vrata! Na to veli najstariji sin carev: — Ne otvorajte! Srednji reče: — Ne otvarajte nipošto!

jer ja ne čekam, ni ti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam. Veli najstariji brat: — Ja je ne dam. Kako ćy je dati, kad ne znam šta si i otkuda si?

Noćas došao, hoćeš odmah da je vodiš, pa ne znam ni đe bi išao sestri u pohode. Srednji veli: — Ja ne dam sestre noćas da se vodi.

Srednji veli: — Ja ne dam sestre noćas da se vodi. Ali najmlađi veli: — Ja je dam, ako je vi ne date; zar ne znate što je naš otac kazao?

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

posmatrao sam takozvanu osmatračnicu četvrtastu građevinu na vrhu brda, odakle su ljudi mogli videti dolinu Hausetonik veli i pitao se da li ću ikada imati dovoljno snage da se popnem na njegov vrh.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Da ko će?! — izgovori tiho curica i pogleda na brata. Uto se i on približi. —Što bi? — upita sestru. —Ovaj mi veli hoću li u njega na radnju. —Možemo, vala, oboje! —Ne treba niko nego ona...

—Radi čega? Može nas kogod osvitkom zvati. —Znam ja šta je... Ako uveče ne nađeš radnje i nema ništa! — Ko veli? Dogodi ti se, te uzmu i zorom, — umeša se neko momče u razgovor. — Ne kazuj ti meni... Starija je moja!

Otvori vrata od dućana, naoko mirno uniđe, i, pogledavši ga čisto u oči, veli mu: — Što ti uradismo, te ti tako s nama?...

— Nema tu zla.. . branio sam se...— i, ugledavši neimara, veli življe: ispričamo, videćeš, biće nam lakše! Oba, onako podražena i uzbuđena, priđoše k njemu.

—Vrijeme je da se odijelite! — veli im glasom kao da ih moli. A oni dragovoljno slušaju: ljube se: a ne govore već izmjenice daju jedan drugome sve što u

— Ala večeras slijepe mladosti! — javi se obijestan glas. — A mi se patimo... Danu, žedan sam, —veli jednoj djevojci — napoj me! Prilazi k njoj, šapće joj i ne mari za ostalu čeljad.

da ništa ne pomaže, dodija mu se još grđe; pita je zašto bježi iz dobre kuće, a ona, mjesto odgovora, jeca i jednako veli: „Ja ću s tobom!

poočim, nosač na obali, nađe je pred vratima sa zavežljajem u ruci; kruha nije okusila, a kada ga ugleda, zajeca i veli mu, a da je on za što i ne pita: —Ja ću s tobom! On je izbije i, onako ljut, vuče je za sobom.

Gledajući u more, sjeti se onoga dana kad je zadihan pošao k njoj noseći u ruci jednu forintu; pokazuje joj novac i veli: —Našao sam ga u moru. —A kako si ga dokučio? —Plitko; zasukao sam gaće i zagazio, pa eto!

elate! — i htjede da se k stoci povrati. Ali djevojci nekako se ne da zaći u nizbrdicu; stoji na mjestu i veli mu umilno: — Čekaj! Pa tako stoje neko vrijeme. Djevojka gleda dolje na grad, što se kao ubog skupio uz golu krš.

Pa najednom razgovori se: — Dođi sa mnom da ti topove pokažem, — veli joj, i tare se rukom po ustima. — Hodi, ne straši se! — i uhvati je za ruku, pa povede za sobom.

— Šeta se. Devojka usprene kad je oficir prošao pored njih i ljubopitno je pogledao. — Smiješan ti je! — veli joj on, kad je oficir mimoišao. — A ne zna naški.... Ima jedno njihovo magare što im poštu nosi.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

koja je pred nama svakako valja obratiti pažnju na smenjivanje zameničkih oblika u poređenjima: što su granama listovi, veli narodni pesnik u prvom licu, to su meni listovi crkvenih knjiga, i što je za njih crveno cveće, to je za mene sabor u

„Naše su impresije“, veli tu Dučić, „neodoljive kad se oblače u slike, ali su svemoćne kad se oblače u zvuke. Jer sve je muzika; i samo ono što

A imali su ga samo retki i, mislimo, uistinu veliki pesnici. (2000) ANDRIĆEVA NOVELA „MOST NA ŽEPI“ Devojka je, veli jedna narodna izreka, kao kameni most.

Dunavu“, ali je u molbi koju mu upućuje sadržan naš današnji ne samo užasan nego i realan strah: i donesi nam, veli mu pesnik, „malo vazduha od kojeg se ne umire“.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome do nesem cilinder, a on ga pogleda kô krava mrtvo tele i veli: „Dockan, nosi natrag”! ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to?! (Odjuri vratima i prodere se na njima.

Ti privredni zajmovi niti se upotrebljavaju na privredu niti se vraćaju državi. DARA: A šta on kaže? ČEDA: Veli: neće on da se prlja, hoće da ostane pošten čovek. DARA: Pa to je lepo! Što mu zameraš?

Pa ko će da ti dođe ako neću ja? Baš sad uz put sretnem gospa-Vidu, prija-Draginu svekrvu, pa mi veli: „A što ste se vi tako poneli, gospodine Vaso, zato valjda što ste ministarska familija!

Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod. VASA: Ni ja, Živka, ali on veli: „Ujka-Vaso, mi smo rod”. ŽIVKA: Ama, je l' to rod otkako sam ministarka, ili je i ranije bio?

ŽIVKA: Tražiću još danas da ga premeste u Ivanjicu. VASA: I to sam mu kazao. ŽIVKA: Pa šta veli? VASA: Ići će on i u Ivanjicu, ali će povesti i ženu. ŽIVKA: Rotkve mu strugane! VASA: I to sam mu kazao.

ČEDA: Ja sam mu lepo rekao: „Ali gospođa je udata!” a on veli: „Ne smeta ništa, danas se mogu i udate žene udavati!” Govorio sam mu zatim: „Ali to je poštena žena!

Osuđen sam, veli, po 235, u vezi sa 117-a – ali su mi priznate olakšavne okolnosti iz 206. I tako svaki redom, sve paragrafe znam; e,

VASA: Ti si bila kod upravnika varoši? ŽIVKA: Sad sam došla otud! VASA: Pa šta ti kaže? ŽIVKA: Ne mogu, veli, po zakonu; to nije, veli, prava uvreda, to je samo aluzija.

ŽIVKA: Sad sam došla otud! VASA: Pa šta ti kaže? ŽIVKA: Ne mogu, veli, po zakonu; to nije, veli, prava uvreda, to je samo aluzija. Ama, kakva aluzija, pobogu brate, zar nazvao me odvratnom babom pa to aluzija?!

VASA (preseče je): Čekaj, molim te. Još nešto mi je kazao. Veli: boji se da i njegov položaj nije doveden u pitanje, jer je ovaj današnji napis izazvao negodovanje i na najvišem mestu i

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

24 Dovoljno je navesti kako Jovan Skerlić veli da pri kraju „događaji nagle”, „u sunovratu” i „pričanje je u sko kovima”25 Premda je Skerlićeva kritika u mnogim

godine, koja ne prestaje da bude najbolja koju uopšte imamo, kratko veli: „sintaksa je nesigurna, opšta pismenost nedovoljna.

„Od Radičevića do današnjih dana naša lirika pokazuje, veli on, „izvanredno pravilan, upravo tipičan razvoj jedne originalne lirske ‘cvasti'.

„Odavna sam”, veli on, „shvatio šta je moja tema; ta tema je mucavost, koju ja neprestano savlađujem uz pomoć jednog veštački sazdanog

„Stanković je svu svoju veštinu uložio u tačno obeležavanje mišićnog pokreta”, veli Jaša Prodanović još 1902. godine, pa dodaje: „Njegove ličnosti slabo i govore artikulisanim zvucima; one imaju svoj

Kosta izrikom veli da je takvo odricanje „podsticano” upravo „uspomenom moga 'visokog porekla' i oholim materinim pouzdanjem u mene”; to je

Kad hadžika u Uveloj ruži - s neskrivenom namerom da na unuka utiče, usmerava ga - počne, veli pripovedač, da „izvodi poreklo naše porodice, opisuje život i navike naših predaka”, da „nabraja njihova velika imanja,

„Sofka je sam Borisav Stanković u svom bogatstvu njegove duše i njegove umjetnosti”, veli na jednom mestu Midhat Begić.

U Poljskoj ga, dok leži u krakovskoj bolnici, doktorka zove „Pubi”. 215 Zatim, u našem su ga Primorju, veli, s obale pozdravljali rečima: „Adio, Pjere.

Tim novim pesnicima eteristima, koji su u književnost ulazili pri kraju prvog svetskog rata, rodonačelnik je, veli Crnjanski, Bodler; oni dakle prihvataju njegove slutnje o tajnim saglasnostima, ili vezama, kao o obuhvatnim, pesničkom

kada je pokušao da objasni kako je napisao pesmu Sumatra, opet poslužio istorodnim postupkom udvajanja: sreo je, veli, na stanici „jednog svog dobrog druga, koji se vraćao iz rata”, i to upravo onda kada se i sam pesnik vraćao iz rata.

„Kad se izmeni drveće”, veli nam autor, „prvo na obronku vidika, pa zatim i u okolini, kad im se promeni i zemlja pod nogama i vazduh, koji je

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

— Tako mi dina, kao što sam Turčin, ti ćeš baš tu pesmu da ispoješ! — Ne mogu... — A, bre, kad ti se veli! — podviknuše ostali Turci, kojima se pridružiše i gotovo pijani Kolašinci.

Po navici zadrhtasmo od prijavljene rane posete. Iskustvo veli da ona od dobra ne dolazi, a i Memet kavaz, kačanički Arnautin, brižnim izrazom na licu kao da se ustezaše da nam

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Vođ mi zvezda, zvezda svača — Tad’ se zove večernjača. Crna noći, kad već snagom Oporaviš naše grudi, Ko ti veli: „Mini, mini — Kogod spava nek’ se budi!“ Ista zvezda, zvezda svača — Ime joj je tad’ zornjača.

Ostala mu duša čista, Srce zdravo, živi plam. „Srce moje — on sad veli — Rodu, svojti poklanjam.“ »Novi Trebević« 1892.

Al’ sa groba tvoga pesnik skida veo, A grob veli: Avaj, ja sam više hteo, Tek sam hteo mnogo — Ali nisam mnogô... I ko će da sudi po uspehu ljude!

„Evo mene po nevolji opet ka tebi: Poslala me moja stara baba-Anuška, Ona neće da ostane više seljanka; Za nju j’, veli, da postane vel’ka gospođa Pa da živi u palati, prava boljarka.

Pomolila riba glavu i pre poziva: „Gde si, starče? Reci šta je, da s’ ne dangubi.“ Starac veli: „Eto šta je, — muka, nevolja: Mojoj babi nije dosta slave boljarske, Ona b’ htela carsku krunu, — eto, to ti je.

Bilo jutro, podne, veče, — vino veli: sad je doba. Jedan pije jer ga znade, drugi pije da ga proba. Isto s’ pije kad se pođe, kâ što s’ pije kad se uđe.

„Daj, krčmaru, bokal vina O ponoći! Da ne moram, veli, sutra Opet doći.“ Pije, peva; pije, igra Čiča Mija, Kapa mu je sad od glave Pametnija.

Petrović, Rastko - AFRIKA

uistinu neće nikada ni ženiti i pored hvalisavosti, kitnjastosti, eventualne laži, ima mnogo iskrenosti i poezije. Veli: „Bila je švalja kod moje majke, kad sam došao na odsustvo u Tre Kastele.

Dugi poslovni razgovori na bambara između N–a i crnca. S vremena na vreme N. Mi kaže: „On veli: Mi smo od rase kraljeva, mi smo uvek bili neustrašivi, — mome ocu beli su odsekli glavu, ali moj brat vlada narodom

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Ko li im ključeve izdade?... Bruka, vjere mi! TREĆI TURČIN: Bruka, Huso, ’ma čudo ni od kuda!... Dođe derviš — veli da je glavom od Meke došao — tu se dvatri dni po gradu vukao, čitajući, sanćim, iz alkorana nekakve molitve, ne bi li

(Glasno.) Pa, Kolebane, šta Glavaš veli? Misli li danas moju poslušat?... KOLEBAN: Ne reče ništ’, Nit’ sam ga hteo dalje pitati, Da ne bih kakvu sumnju

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

povod da prema materijalu, koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj položaj timočko-moravske vojske, o kome đeneral veli da »nikad nije bio povoljniji.« Evo šta sam našao.

To su po svoj prilici i Černjajevljeve nade. Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«. Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo.

Dim! Viktor Igo veli o dimu na jednom mestu otprilike ovako: »Nema ništa prijatnije i ništa strašnije od dima. Ima mirnoga dima, i dima

Pitam dr. Vladana, šefa celokupnog saniteta, koliko imamo danas ranjenika. Veli preko 200. Preko 200 ranjenika, vojska kao utučena, dobrovoljci razdraženi, Turci okuraženi, planovi pokvareni, bitka

Zatim se osu niz grdnja koje je Černjajev jednako propraćao uzvicima na me: »Kažite mu, kažite, da mu to veli njegov đeneral, da mu to ja velim«. Ja sam se starao da pri prevađanju ublažim đeneralove izraze.

Ono istina Volter veli na jednom mestu qu'on peut aller au bordel ѕanѕ y gagner la chaud-pіѕѕe, ali ja opet zato ne dolazim u glavni štab.

jako ogorčilo i to, što je danas nad nekim mnogim bataljonima poverena komanda potpukovniku Karadžiću, o kome Rajevski veli da je „prostoй pьяnčuška i boljьše ničego“. (Prosta pijančura i ništa više).

pakuje lonce, pa ne da šegrtu da nosi sanduk, jep ce boji da ne polupa »espap,« već zove jaka momka, daje mu sanduk i veli: »evo naj, ali dobro pazi, čuvaj da ne polupaš lonce!

Moj Crnogorac Marko veli mu: — Motaj, vala, Ruso, motaj, ma ti ništa ne pomaže. Rus se iskrlješti na njega: — Kakъ ničego ne pomožetъ tы?...

Izgledalo je kao da bi Rusiji bilo po volji da zaratimo, ali nam otvoreno ne veli ni ratujte, ni nemojte. Eto pri takvom stanju skupština je u Beogradu votirala još 20.

Po teoriji one političke škole kojoj vi pripadate to opet ne daje narodu pravo na bunu. Znate kako se obično tu veli: »to su zloupotrebe pojedinaca, ne sme se zbog njih odmah osuditi čitava sistema i odmah dizati buna« itd.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Zaćutaše gorske ptice, Samo drva lišćem tresu, A taj šapat kâ da veli: „Ne traži ih, — umrle su!“ XII Vremenu je, tako s’ čini, Vekovečno večit traj, Ovom svetu, toj praznini, Nigde

Navodi se još okrenô, Kô da veli: S bogom, rode! P’onda ode, p’onda ode Putem vala, strujom vode, Izgubi se tako brzo, Odnese ga voda mutna; Iz

XXXIV Smrti, smrti, crna smrti, Ti si došla po nju, — je li? Ne preseci, Boga radi, Vezu našu! — A smrt veli: „Ja razumem tvoju strepnju, — Presekla sam vezu mnogu; Vaša j’ veza tako jaka, Preseći je ja ne mogu.

A ti počuj pticu moju, Koja peva: „Sve će proći!“ Na grudi mi ptica sleti, Tu raširi krila meka, Pa mi veli: „Ni brige ti, Svakoj rani ima leka!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ali taman što sam stigao, kad povikaše: — Diži šatore! — Ja, bogati, sto puta presekla me je ta komanda — veli Mišić. — To „Diži šatore!“ — podseća me kao kad bi neko usred noći lupio na prozor i viknuo: „Gori kuća!

— A kod artiljeraca je baš obrnuto. Oni opet ne podnose zvizak kuršuma — veli kapetan Radojčić. — Izvežbali su se, oca im njinog! — dodaje Mišić.

Vojnici su dohvatili ašove da prodube rov. — Pa ovde, bre, sve sam kamen! — veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga.

— Probaju vam glas — veli Mišić. — Znam ja tu njihovu taktiku. — Ne potraja ni deset minuta, dok se od strane njihovih rovova začu neko šuškanje,

— E, sad ja kažem: molim vas, to treba zapamtiti. — „Komisija“ je primila vaša opažanja k znanju i upravljanju — veli šaleći se kapetan Radojčić. — Da vidimo sad dalje.

— pitao sam usplahireno. — Pojavi se iz kamenjara, te je potkačih bajonetom. A baš vas je posmatrala — veli moj ordonans. O majku mu, još i to da mi se desi. Čisto sam se naježio...

— Čuo sam... To je neka otrovna zmija. — Vrlo opasna. A znaš li kako je hvataju? — Ne znam — veli onaj. — Ona živi u toplim predelima. Kad upeče sunce, izmigolji se na stenu i sunča se.

Samo zapitkuje. Čudim se onoj dvojici što mu uopšte odgovaraju. — Tako... oko pedeset metara — veli Predrag. — Ali odmah, neposredno iza tih žica, nalazili su se bugarski rovovi. Pa sad izvol’te!... Ni pomena da sečemo.

Bojović je čitao zapovest. Pitao sam Vlajka šta su radili sa poginulim komandirom. — Ništa — veli ravnodušno Vlajko. — Šta smo mogli da radimo?... Poginuo i svršeno.

I zato kada „Pozitiv“ prilegne, potporučnik Bora, zvani „Klinče“, umiruje ostale i veli: — Pst... Molim, gospodo, tišina, Branko izaziva temperaturu.

Novodošavši posmatra sažaljivo Peru i veli: — Šteta, tako mlad!... Bolje da je izgubio nogu ili ruku. Pera ni da trepne.

I bez komande, potporučnici skaču. „Fikus“ stavlja flaše konjaka na sto, i, povodeći se unazad, veli: — Neka se z-na ko je sobni starešina, sunce vam potporučničko... — Živeo naš sobni starešina! — Živeo!

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Jest, nađe se gdigdi koja poslena, Ali malo ima zato poštenja. Bezazlena sade, veli, kod kuće sedi, Sad po modi svaka hodi, s pendžera gledi, Ko god prođe, s' svakim slatko besedi.

Ne glede na tajnu i braka predeli Kako sam u Pismu svetom Gospod veli: Ostavi čelovjek mater i svog oca, Prilepi se ženi do poslednjeg konca.

Nikto ružu mož’ uzeti Nju da trnje ne osveti; „Berite me bezopasno!” — Veli svakom cveće krasno, Krotka lala. Kak’ usudit mogu sebe, Nesravnimo cveće, tebe, Rukom skvrnom otkinuti, Cvet krasote

No cenu mu poznaj i oči otvori, O druže, jer ruže je tvoje to cvet: Sve jezike uči, al’ svojim govori, To želi i veli sav pametni svet.

), Bez lekara teško da će biti bolje; Napade ga oganj i groznica ljuta, Kažu: — Meći ocat s kvasom više puta, Al, on veli: — Volim od stope umreti Neg’ toliki trošak na sebe naneti; Treba malo jesti, da se pri toj bedi I nevolji teškoj

Pravi srpski sin. Zato svaki neka mre Koji m’ ime, jezik tre, — Veli srpskog oca sin, Pravi srpski sin. Na čast Nemcu Nemica I te plava vlas.

A Englezu Britanka I njen gordi stas: Meni dajte Srpkinju, Za nju sejem, žnjem za nju, — Veli srpskog oca sin, Pravi srpski sin. 1840.

razlikovanje od drugačije obeleženih svojih umetaka i izmena: „da ne bi smešana, ili aki ukradena komu vozmnjela sja”, veli on, „v različije obojih pri kojemždo sočinenij pervoje pismja prozvanija sočinitelej, jako K. i R.

Izvinjavajući se zbog mogućih pogrešaka u objavljenim tekstovima, oprezni Slavončević veli u predgovoru: ,,.. ako koji sačinitelj pesmu vidi prorešetanu morebit na redko sito, mene neka ne krivi, nego

od najsimpatičnijih stvari našega pesnika”, „sva izvanredno mirna, smerna, krotka, bezazlena, kao neka božićna pesma”, veli za nju Pavle Popović (opširnije o njoj v. Pavle Popović, Milovan Vidaković, Bgd 1934, 89—91).

u Srbiji. „Brankovič je čisto, lepo i slatko pisao. Bio je podražatelj, ali ne servum pecuѕ”, veli se tu.) Pesma, potpuno jednaka u oba izdanja novosadske Pesmarice, bez naslova pa, po običaju mnogih rukopisnih

Povodom ove pesme V. Nedić veli da je ona „sonet ženi gornjokarlovačkog paroha koja je žalila... udes” pesnikov. U vezi sa nekim ne sasvim jasnim

Jakšić, Đura - JELISAVETA

A žnate, đeco, i Latinka je, pa je srce po đešto i za svojima priboljeva... Veli da su joj Turci napali na lijepu domovinu, te bo’zna ako joj nema naše pomoći, bog da prosti Veneciju, ni kamena joj

BOŠKO: Kakve pomoći? BOGDAN: Zar joj i pomoć obeća? VUJO: Obeća, dakako! Kad bude nužde, veli, i dok se porazgovara sa poglavarima, poslaće u Veneciju jednu tisuću crnogorskih sokolova. BOŠKO: Ta brzo poče!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

— E, kad si se tako, bate, naruc'o, eto ti pa malo 'nako zasladi! — veli veselo Lujo, pa baci pred baka nekoliko snopova zobi. Jablan pojede. Krenuše kneževoj kući.

Tvoj je bak stari mejdandžija — sokoli ga jedan čičica. — Ne bojim se ja, vala, ništa! — veli Lujo pouzdano. — Bogme ćeš ti, mališane, i jauknuti kad Rudonja isuče Jablanu crijeva — zastrašava ga poljar.

Tuj su one molbenice, oni protokuri, tuj one zakrpe, tuj troškovi... Ne ide, djeco, pa et'!... Neko veli: ovo — ono... turski sud!... Mrijeti valja — nije ni za turskog zemana bilo prave, ama... Nemojte, moja rođena djeco!

I danas se na to tuži i veli: „Stari, krepali Džibukarda, Đurđije i 'rišćani krivi su tome, nebo se nad njima prolomilo!“ Ne drži sluge.

— Samo što nije prokapalo! — I danas još Majdanci na njeg' škripe zub'ma. Natoči ti meni, Mićane, jednu čašu — veli Simeun — da ja vidim kakva je nova rakija, a za to... Bože, lijepog zdravlja, naša je noć i božja. Mićan natoči.

— Veli pokojni Partenija: „Simeune, sine moj du'ovni“ — nastavi Simeun, kad iskapi čašu — „ti dobro, veli, znaš šta su, kaže,

— Veli pokojni Partenija: „Simeune, sine moj du'ovni“ — nastavi Simeun, kad iskapi čašu — „ti dobro, veli, znaš šta su, kaže, Majdanci radili...

kakav su, veli, zulum i bezakonije činili na našije' svetinja' po našije' namastirije' i crkva'. Vidiš: Krajišnici su, veli, razbijeni

Vidiš: Krajišnici su, veli, razbijeni; nastaje, kaže, druga sudija. Mutno je, veli, danas vrijeme u našem otečestvu, ama će se, kaže, brzo

Vidiš: Krajišnici su, veli, razbijeni; nastaje, kaže, druga sudija. Mutno je, veli, danas vrijeme u našem otečestvu, ama će se, kaže, brzo izbistriti.

Mutno je, veli, danas vrijeme u našem otečestvu, ama će se, kaže, brzo izbistriti. Već moj, veli, du'ovni sine, dok je 'vako vrijeme, trebalo bi na Majdance“. — Natoč'-de mi jednu, Mićane!

Dobro to, veli, znaš, šta bi ti, kaže, govorio!“ — „Znam, ama kako ćemo?“ — „Lijepo“, veli. — „Ono neke godine, kad sam...

Bojić, Milutin - PESME

On sad čudno šušti kao da mi veli: ''Voleo si onda i kad sever cvili, A danas si tužan. Poljana je ista I vedra i mlada, a nebesa čista.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Al' ovaj jok! Neće da se prlja za sitnicu; ne voli čak ni da primi na rad prodaje, procene, licitacije i takve stvari; veli: „Neka to gospodin Žika”. On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj, bome, dobro zarađuje.

Za njega je dinastija krava muzara. A muze, brate, vešto! Tek vidiš, pritvori kakvog gazdu, veli: „Lajao protiv dinastije!” i natovari mu ovolika akta... sedam, osam, dvanaest svedoka... pet godina robije.

ANĐA (krsti se): Budiboksnama, a da kažeš bar da je rđav čovek. Eto baš malopre razgovaramo ja i otac; veli ima para, a i voli te čovek, kazao je ocu da te voli.

(Baci tanjir na pod.) JOSA (dolazi na zadnja vrata): Ovaj... Dođe maločas jedan dečko pa veli: gde je Josa pandur? A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo.

Dođe maločas jedan dečko pa veli: gde je Josa pandur? A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim...

A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim... MARICA (ščepa mu pismo): Dobro, dobro, dobro! JOSA: Posle on veli...

A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim... MARICA (ščepa mu pismo): Dobro, dobro, dobro! JOSA: Posle on veli... MARICA: Dobro, čula sam! (Uzbuđeno otvara pismo i čita potpis.) Boka! (Glasno.) Hvala ti, Joso!

Zapitam gazdu: ima li ovo dva-tri dana koga putnika, a on veli: ima tri nedelje kako mu nikakav putnik nije prekoračio prag.

ALEKSA: Jeste! I taman ja da pođem, a gazda se priseti, veli: od jutros... JEROTIJE: Aha, aha...? ALEKSA: Veli, od jutros je stigao jedan. JEROTIJE: Od jutros, dakle.

ALEKSA: Jeste! I taman ja da pođem, a gazda se priseti, veli: od jutros... JEROTIJE: Aha, aha...? ALEKSA: Veli, od jutros je stigao jedan. JEROTIJE: Od jutros, dakle. Gospodo, upamtite od jutros!

JEROTIJE: Od jutros, dakle. Gospodo, upamtite od jutros! ALEKSA: Pitam gazdu: kako mu je ime? Gazda veli: ne zna. Kad je pitao, on mu nije hteo da kaže ime. JEROTIJE: Aha, tu smo! Nije hteo da kaže ime. Upamti to g. Vićo!

MILISAV: To je on! TASA: On je! ALEKSA: Pitam ja: je l' izlazio gde, je li govorio s kim, šta je radio? Gazda veli: zavukao se u sobu pa nigde ne izlazi. JEROTIJE: Aha! VIĆA: Aha! MILISAV: Aha! TASA: Aha!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Za njim onda majka donosi jelo: — Hajd̓ da se večera! — veli, i kao nekad, tako isto i sad, uzima legen, ibrik vode, peškir i pred babu nosi i posipa je. Počinju da večeraju.

— Zbogom, nane! — veli babi koja se, kao uvek, odmah za njim vidi. Sa prekrštenim rukama ona ga otpraća, gleda kako će joj on, polako,

— Na, pini, rashladi se! — veli mu baba nekako milo kao blagodarna za taj njegov rad. I posle, uveče, opet ono kod kuće večeranje, sedenje, razgovaranje,

Samo još to je trebalo! — Ona, sinko! Došla i veli: »Živa natrag neću, pa bijte, secite! To je. Živa ja tamo više neću!

Zove babu. Baba, kao uvek, mirna, stroga, ulazi. — E srećno, prijo!... — veli joj i ljube se. Majka ne može [da se uzdrži].

Kad uđe, njega zapahne miris njihnih ženskih odela, šalvara, mintana. Sve ustanu. Mati mu, srećna, izlazi preda nj i veli: — Eto, sinko, zarazgovarale se pa... — kao da mu se izvini. — Ako, ako — odobrava joj on. I ne seda.

Kao da su ga mahnuli, ostavili. I, samo kad se obuku, pođu, oni dođu do njega da mu se jave. — Tate, mi odosmo! — veli mu snaha i prilazi ruci. Brat mu, njen muž, on iz svoje nove kuće pravo s majkom odlazi na kapiju.

— Ako, sinko! — veli joj. — Samo, gledajte, ranije dođite. Nemojte da se zadocnite. To kao običaj, po dužnosti govori joj, a zna da će se

vino, rakiju... da ih ugosti?... I oni odoše, on osta. Zaista ne ode. S ostalima posla i svoje. [Materi veli:] — Hajde ti! Dosta. Ne možeš sve da poneseš. Ali ona nije nosila ništa.

A momku, tamo u kući, pokazujući na zapaljene grede, daske po krovu, veli: — Gori, gori! Ne gledaj!... Braća naša!... IX Jedne večeri dođe ranije kući nego obično. Pravo ode u sobu. Sede.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Kad lončić — veli Vuk u napomeni — »stane vreti, onda onaj za koga se čini mora odmah doći makar gdje bio: ako je vrlo nadaleko, on dođe

U narodnoj pesmi iz toga kraja (ladarskoj) trandovilo je sama devojka; ostavljeno na sredini pokošene livade, ono veli Ivanu livadaru: »Ko bi mene pokosio, Ja bi njeg̓va ljuba bila«, a na Ivanove reči da bi obljubio i ostavio odgovara

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Hoćeš jš ih otkupiti? —Nemam čime, gospodaru, do jeseni, a na jesen uzmi koliko znaš. — Pa, oslobodivši se, veli: — De, dobri gospodaru, povrati mi ih da ne skapavaju od gladi!

Gazda, sračunavši, dohvati sa stola štampanu „zadužnicu” i veli Vojkanu: — Sve sam ti sakupio ujedno. Sa troškovima došlo ti je na tristo kruna i osamdeset para, a interes ti je na

— Što ti dođe? — veli mu. Nije tebi nevolja na ovaj dan silaziti. —Sišao... zaboravio kupiti baruta... —Pa za to? —A da, treba proslaviti

— upita gazda, i goni od sebe seljake što ga dolaze moliti da im blago povrati. — Eno vam Vase, pa što on učini! — veli im i ne osvrćući se na njih. —A da! — uzvrati Rade, počekavši odgovorom, — a kod vas blata! — i nasmija se veselo.

Dugo ga gleda, čeka da gazda digne oči sa novina, i, dok sačeka, veli plačljivim glasom: — Gospodaru, opremi i mene! Gazda čita i dalje i čini se nevješt.

Gazda, odloživši novine, s nategom ustade, uhvati čovjeka s leđa, a očito sili se da bude miran. — 'Ajde, brate, — veli mu, — nemoj da griješim! Znaš da ti ne mogu već ništa dati... davao sam kao i drugima dok sam imao na što ...

davao sam kao i drugima dok sam imao na što ... i pomalo izgura ga iz dućana na kišu. — Ne puštaj ga u dućan! — veli momku. Pa okrenuvši se k Radi, potapšavši ga po ramenu, nasmija se: — Idi, bolan, u konobu, popij čašu vina ...

Momak požuri za onim čovjekom i dovede ga pred gospodara. —Stidi se! — veli mu u naglosti. — Takav čovjek, pa .... — Što je? — upade u riječ gospodar dosjetivši se o čemu se radi. —Ništa!

— Takav čovjek, pa .... — Što je? — upade u riječ gospodar dosjetivši se o čemu se radi. —Ništa! — veli Vaso. — Biće čovjek zaboravan, i, prišavši k njemu, izvadi mu iza pripašaja topljeni bakalar.

Iz jedne bačvice na toku nalije mu čašu, pa kad je Rade ispi, veli mu: — Ne daje takova vina gospodar svakome; nije to na prodaju, — i povrati se u dućan. Rade izbi u dvorište.

— Drago mi je što te nađoh, — veli joj razdijelivši je od druge i povukavši je za sobom na stranu. —A što? —Odlučio sam se za te! ... Hoćeš li?

A njihovi obgrljeni životi gore i u vatri se troše... Rade se najednom trže, veli joj: . — Što drhtiš ispod ruke mi kao list na trepetljici?

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

crne lude, crne, kaže, kao ugarak, i da su takvi rođeni, i da su im samo zubi blistavo beli, i beonjače, ostalo je, veli, crno kao noć, da je tamo crkva, u prestonici Vizantijskoga carstva toliko velika da u njenu lađu mogu po visini stati

Kaže da će Brzan grunuti iz Usore čim od svojih uhoda bude saznao da je vojska otišla iz Vratimlja. Upašće, veli, da pljačka i da se sveti za poraz od pre dve godine. Među svojim ljudima ne vidi nikoga ko bi mu ulivao poverenje.

Rekla mi je bez okolišanja da joj se ne sviđa što Dorotej izlazi iz tvrđave. Baš tako. Ne sme, veli, u buduće napolje jer dolazi Brzan, svaki čas može biti ovde. Napolju je opasno.

Onima koji do smiraja polože oružje, poštedeće, veli, život. Najviše me je začudio taj njegov glas. Onako škripav i tanak glasić u onakvoj ljudeskari čovek nikad ne bi

A šta dalje? Glas, a ne Brzan, izbaciće nas odavde. Kad sam mu to rekao, on se razjario. Ti si, veli, kriv što ničega ovde nema dovoljno.

Brineš se, veli, za svoju debelu guzicu. Neće biti loše, kaže, za tvoje zdravlje ako budeš morao malo da postiš. Udaviće te salo.

Posle mi je objašnjavao da će prestati da kvari stenu. Najpre će, veli, dobro razmisliti gde će šta da dođe, gde će biti vrata, gde prozori, kolika će prostorija biti, pa će tek onda kad

Ako je greška učinjena, veli on, tu popravke nema, crkva mora ostati pri svome sa poukom da se ubuduće tako nešto ne sme dogoditi. Povratka nema.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Njemu je dosadan život. (bar tako u pesmi kaže), I kritičari, veli, svojom ga glupošću draže. „Kako da kaznim ljude? iskô je mišljenje moje, A ja ga svetujem lepo: - „Štampajte stihove

Redaktor s nervoznim licem strašno je kezio zube I gnevno mlateći rukom reči je sipao grube: „Ja pojmim lojalnost, - veli, - i ko je preda mnom vređa Nek dobro unapred smisli kuda će skloniti leđa!

“ „Zar se tako šali?“ A kum, postar čovek, srdito me zgrabi: „Vratite je natrag, vrag joj - veli - babi!“ Izjurena tako kô rđava žena, Drhtala sam čisto, česna i poštena.

Drugo moram odmah reći, Za koliko može preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let? A treće mi strogo veli, Da odgovor odmah želi, Il' će sa mnom biti jad: Šta vladalac misli sad?

„Al' prvo nakriči, ovaj, da male čakšire spravi, Jer, veli, svinjar mi treba, pa nek mu odeću pravi.“ I podne pristiže tako.

I kmet oseti ovo, i pošto po krčmi glednu, On, zbunjen, othuknu samo: „Daj, veli, donesi jednu.“ I pođe rakiju piti.

Jer kmet se pomače samo, pa diže obrve svoje: „Tu li su, pisare, veli, protokul i knjige tvoje?“ I poče da strašno psuje.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Ulazi klisar crkveni. ARSENIJE KLISAR (Tašani): Gazdarice, poslao me deda-popa, i veli: ako je toliko prešno on će odmah, čim svrši večernju, doći; ali, ako nije prešno, onda drugog dana.

« I kad izašao, toliko ih napao, a naročito hadži-Ristu. »Zar ste, veli, zato mene, kao svoga zemljaka tražili da baš ja budem sveštenik, što ste mislili da ja, kao sin nekog vašeg čivčije,

Smeli bi! Znaš, kad im deda podviknu, hadži Rista u nesvest da padne. Ljubeći mu ruke molio ga da mu oprosti. Veli: oni nisu znali.

Sav usplahiren. Poče da muca i moli: »Dedo, pope«, veli, »ja sam se mnogo pazio sa pokojnikom, Tašaninim mužem. Kao braća smo živeli, pa sada na ovaj vaš praznik biva li, red

Ali on se jednako snebiva. »Ama, bojim se«, veli, »da ja, kao tuđa vera, pa da vi posle, nekako rđavo ne uzmete a naročito ti, dedo, da ne zameriš?

SAROŠ Da. Od kad poče ponova da prima goste, da živi, odem joj i ja. Ali, ona me napade. »Svima ću«, veli, »da oprostim, samo tebi ne.

Dakle«, veli, »dok se sa pokojnikom jelo i pilo, nisi izbivao odavde, a otkada gozbe presta — i tebe nesta.« I to, to me zakla,

Sve će to da se stropošta u reku. Zovem svoga baštovana da taj plot podigne i utvrdi, a on veli: »Ao, be, kuda se je čulo i videlo da beg čivčijama njive i bašte opravlja?« Oterah ga.

To joj je i zanat, ona i naše i njine žene...« Ja Stani sve ispričah, a ona se smeje, veli: »Baš snaške nije ljuta, još je veselija, smeje se.« Ode gore kod nje. Otuda čujem smeh i reči: »Lud li je, lud?

Zdravi su. Mladoga gazdu sretoh na kapiji. Pozdravio te. I pita: »Šta radi majka?« Ne može, veli, da dođe. Sa trgovcima ima neki posao, šta li. A u kući, svi su zdravi.

Viče: »baba«, »baba«. TAŠANA (zamišljeno): Što ga nisi doneo? JOVAN Htedoh, ali snaška ne dade. »Nemoj«, veli, »još je hladno, bojim se nazepšće, pošto je nešto slab.« TAŠANA (uznemirena, uplašeno): Zašto, kako: »slab«?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

“ I istina se govorila, i sve se razjašnjavalo... Jedne nedelje, tuži se momak iz mlina baš na samu gospa Nolu. Veli, on i žena mu Kata malo da ne gladuju; eto i vidi se na njima, suvi su kao trska. Traži ili veću platu, ili više brašna.

Jezik mu zmija, ali pamet mu valjasta, što mi kažemo. Veli: „Svi mi, i sve prostrane sermije, staćemo bez guranja na ovo malo naše palanačko groblje”... Jȁ...

— Ali zato vam je, gospođo, vaš drugi pitomac bez mane Švaba, ako baš ne bez mane vitez — veli gospodin Joksim, s kim gospa Nola razgovara naročito onda kad palanci treba nešto „poručiti”.

i prihodi; ali on nema strah od briga, i nema, što je strašnije, onu mušku volju da teži da zaradi i privredi... Veli mi, na moje zaprepašćenje: „Da se ostavim školovanja, Nano, da idem na salaš da živim; kako Bog da, dotrajaće valjda ona

Moram je dobro osigurati, i što pre. Starim naglo. Jedem, srce mi u salu, veli doktor Mirko, i ne valja, veli, što me jednako u potiljku boli glava. Krv pritiskuje mozak. kaže moj doktor Mirko...

Moram je dobro osigurati, i što pre. Starim naglo. Jedem, srce mi u salu, veli doktor Mirko, i ne valja, veli, što me jednako u potiljku boli glava. Krv pritiskuje mozak. kaže moj doktor Mirko...

Ćute, zbunjeni. Siđoše s groblja kao posramljena deca. Ostadoše grobarka i pop-Tominica. —Lako je vama, gospa popadija — veli grobarka, iskreno vi ne živite na groblju. Deca mi plaču, a i ja sam mrtva od straha.

Gospođo Lazarić, dopustite mi da vas malo drsko zapitam. Veli: otkud vama, baš vama, ta fiks-ideja za elegantnog, uflispapirenog doktora?

Nisu noževi, kaže mi doktor Mirko, nego je krv... Proširena velika žila, veli, i treba paziti. Pazim, evo, i te kako: kad osetim taj bol, sve zaboravim, i samo u njega gledam...

ona igračica pod šatrom, tamo kod nas: kad treba ima ruke, kad ne treba, uvuče ih u telo, kao da ih je progutala... Veli: „Čoveka ste stvorili.” Ali gde je taj čovek?... Nikad neću znati jesam li dobro radila što sam tuđu kost pomagala!...

I da u kući ima na tri mesta kasica, i da frau Roza svaki čas gura nešto u njih, a kad se pokaže neka potreba, veli: Danas ne može ništa biti, ključa na kasi nema, daće Bog, sutra.

Profesori izgledaju vrlo stari i oveštali, ali — imaš, brajko, osam zajedničkih godina s tim starudijama — veli Milan Marić, a u matematici je osam osam, za svakoga.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Istina, ona koja rodi, a ne doji, kao što Stojković veli, jest samo polak mati, no moda je najveća gospođa, vi znate i ja znam, i ko se njoj ne pokorava, nije ništa drugo nego

odgovorila bi njegova žena: »Nisu«, to jest majstor Gliša nisu kod kuće. A šta veli majstor Gliša? Kad ga gođ na ulici vidim, ja mu se uvek javim: pomozi bog, majstor-Glišo!

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

I onda, što je glavno, ako bolesnik ozdravi, on veli ozdravio od njegovih medicina, a ako umre, on veli umro od prirodne smrti.

I onda, što je glavno, ako bolesnik ozdravi, on veli ozdravio od njegovih medicina, a ako umre, on veli umro od prirodne smrti.

Škola i brak predstavljaju dva najvažnija perioda u životu čovečjem, jer, veli se, ko dobro svrši školu I sretno se oženi, taj je zbrinuo život.

— Tako, sad je pravilno, sad možeš ići! — veli profesor. — E, sad je dockan! — odgovara Stambolić, sav opušten i otromboljen.

Pitao sam starijega brata, koji je zamakao već u školi, šta je to „ispeci pa reci“, ali mi ni on nije umeo objasniti. Veli: — Reč može biti pečena, može i kuvana, može pržena, a može i pohovana.

Šta će, kako će, nego 'ajd' da pozove svoga komšiju habena. Veli mu: „Učini mi toliko, komšija haben, pomozi mi da okopamo vinograd!

Prema tome, svaki pomoćni glagol na nemačkom jeziku jeste komšija. — Pa dobro, Sretene, kaži ti meni — veli mu profesor — koga ćeš ti da zovneš u pomoć kad ne znaš lekciju? — Komšiju Živka! — odgovara Sreten.

Nekako mi je rasejano, ne ume ni da razgovara kao pre, ne čuje kad ga pitam i vrlo rđavo spava. Sanja, veli, neke strašne snove i u snu se tako pogdekad prepadne da često puta skače sa kreveta pa ga jedva možemo umiriti. — Hm!

A nesretna Karnova teorema glasila je: Kvadrat nad jednom stranom — Veli Karno, ćorava mu strana — Jednak je kod trougla, Sa zbirom kvadrata drugih dveju strana itd.

Ali, veli se, pred naukom se moramo pokloniti i njenu reč smatrati kao stariju, jer, vele, čovečanstvo ima nauci da blagodari za

prilazi momku koji duva u frulu koju je sam gradio pa joj poznaje ne samo svaki usek već i samu dušu, priđe mu i veli: — Slušaj, na tvojoj svirali longitudinalan talas ne reflektuje dovoljno! — Šta veliš? — pita ga momče.

Latinac: Mada Horacije veli: Pіctorіbuѕ atque poetіѕ quіdlіbet audendі ѕemper fuіt aequa poteѕtaѕ10, ipak ovaj đački bezobrazluk premaša sve

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Naiđe i komandir i pita čisto ljutito zašto sam zastao. — Sad nemamo kud! — veli komandir. A da upalimo svetlost, videće nas, jer nismo odmakli ni jedan kilometar. Uostalom, šta možemo sad!...

Onda komandant naredi poručniku Luki da pojaše i odmah dovede lekara. Podnarednik Gruja nam veli: — Onom čiči se nikako ne sviđa ovde, stalno je nešto gunđao.

— E, moj doktore... nije tako. Ova deca ginu... a šta tražimo više od života nas dva starca... Ne govori tako — veli Kralj blago i mahnu rukom ordonansu da prinese lekaru jelo. — Meni je mesto sa mojim narodom.

— Čuo sam da su svi činovnici primili platu unapred za dva meseca i da su razrešeni dužnosti — veli potporučnik Živadin. Potpukovnik Petar tužno klimnu glavom. Ostali su ćutali.

Oko tri časa posle pola noći, klisura je bila ispražnjena i put slobodan. — Jesi li video, bato? — veli poručnik Branko, vraćajući se. — Dok sam molio, vikao, pretio, niko da mrdne.

Luka skakuće s noge na nogu, pa nam veli da sada ličimo na balerine. Ukrućeni šinjeli ostali su isto onako podavijeni, kao da smo još na konjima.

— Gospodine poručniče, neće trgovac da primi banku. — Zašto? — Veli, banka ne vredi više... Traži srebro. — Gde je taj trgovac? — planu Luka i pođe za Isajlom.

Ama vidi, vidi ipak, da nije nečije ležište prazno. „Znam sigurno, gospodine kapetane“ veli mi on. Malo posle vrati se. „Svi su naši konji ovde.“ — Ama baš svi? „Svi, gospodine kapetane!

Našim udruženim dejstvom uspeli smo da Bugare zadržimo pred nama. Žali mi se haubičar što su ga stavili tako blizu. Veli: „Lako je tebi. Imaš konjsku zapregu, pa ćeš da klisneš. A šta ću ja da radim sa mojim volovima?

Evo baš pred tvoj dolazak, prišao mi je podnarednik Svetozar, onaj koga sam ja izudarao, i veli mi: ,,Gospodine kapetane, čuli smo da ste dobili novu bateriju... Mi smo na pragu naše otadžbine.

Vojnici priđoše da se pozdravimo. Zapitah za Tanasija, jer ga ne vidim među živima. — Ne znamo šta je s njim — veli mi. — Bio je do poslednjeg časa u telefonskoj zemunici.

Sretamo često neke dečake, koji se vraćaju natrag. Zaustavljamo jednu grupu. — Mi smo đaci — veli nam jedan — pa smo bežali do granice. Dalje nemamo više kud. — Zar Arnautima i Bugarima u ruke! Zlo ćete se provesti!

Petrović, Rastko - PESME

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav, Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja, Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi; Treći najzad: pojedi. Devojče potrča da ih uzbere.

Ševar se na sve strane poklanja, Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi; Treći najzad: pojedi. Devojče potrča da ih uzbere.

A prijatelj: ”Gospode, on ti veli: Ti znaš da lice tvoje štujem! No rečima pogrdnim koje jedino sada zna, Rečima koje čupa iz muke svoje i sna!

“ Vikah, vikah: Za ove reči jedino ti smeš da znaš! ”Gospode, Gospode, on veli: u savest svoju pljujem, Al koliki užas i koliki strah! Ti znaš, jedini znaš, da lice tvoje štujem.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno. Tavan, prozori, sve kuršumima izrešetano. I veli: »Još su tamo!« A ja koga da pošljem? U koga da se pouzdam? Koga imam? TOMA Nikoga! Sve živo pomrlo!...

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

“ U Ilijadi lepa Helena zna da će o njoj i Aleksandru biti pesme „među potomcima“, a Ahil veli Agamemnonu: „Ahejci dugo će pamtit, mislim, i tvoju svađu i moju“.

Lirskoj poeziji (naravno, usmenoj), kao i epskoj, veli Hegel, nedostaje subjekt, ličnost stvaraoca. Taj subjekt, umesto da ispoljava svoju ličnost, gubi se u svome delu.

U pesmama narod za to okrivljuje Vuka Brankovića i Đurćevu ženu Jerinu. Pesma veli da je Vuk na Kosovu prebegao Turcima, a Jerina da je uništavala glavne junake itd.

Da je u našoj staroj epici rat odražen kao profesija feudalaca, uzima se za primer pesma Oranje Marka Kraljevića. Veli se da je to skroz feudalna pesma: Marko prezire težak seljački posao, zameće kavgu i lako dolazi do blaga.

mi vidiš Roksandu đevojku: može l' biti za cara carica, može l' biti svoj zemlji gospođa: da je vidiš i da prstenuješ“. Veli njemu Todore vezire: „Hoću, care, dragi gospodine“; pak s' opremi, ode u Latine.

bio u nevolji, ako bi mu bilo za nevolju; Latini su stare varalice, ujaka će našeg pogubiti, a nezvani ići ne smijemo“. Veli njima ostarjela majka: „Đeco moja, dva Vojinovića, vi imate brata u planini — kod ovaca Miloš-čobanina; najmlađi je, a

Kad je bio blizu b'jela dvora, dva su brata pred njeg išetala a za njima ostarjela majka. Veli njima Miloš čobanine: „Zašto, braćo, ako boga znate! Bez nevolje jer gradit nevolju?

daćemo ti konja još boljega, i još prida stotinu dukata, i suviše ralo i volove, pak ti ori te se ljebom rani“. Veli njima Miloš Vojinović: „Prođ'te me se, do tri šićardžije! Boljeg konja od ovog ne tražim, ni ovoga umirit ne mogu.

skida, al' on skida zlatna šestoperca, te udara Đakovicu Vuka: koliko ga lako udario, tri puta se Vuče premetnuo. Veli njemu Miloš Vojinović: „Toliki ti rodili grozdovi u pitomoj tvojoj Đakovici!

“ Veli njemu srpski car Stjepane: „Jest slobodno, mlađano Bugarče; jest slobodno, al' nije prilike! Ako zgubiš mlada zatočnika,

mu srpski car Stjepane: „Ne nos', sinko, koplje naopako, već okreni koplje unapredak, jer će ti se smijati Latini“. Veli njemu Miloš Vojinović: „Čuvaj, care, ti gospodstva tvoga!

U to doba dođe do šatora, đe zatočnik sjedi pod šatorom, za koplje je svezao dorata. Veli njemu Miloš Vojinović: „Ustan' more, bijelo Latinče, da junački majdan dijelimo!

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Zbog Dunava, đavo ga odnio i Dunav! Kazao sam da se Dunav uliva u Jadransko more, a kad učitelj skoči: „Evo ti, veli, Jadranskog mora, ispruži dobro dlan!“!“Opali mi dvije vruće, pa će opet: „Deder sad, gdje se uliva Dunav?

— Nek na nj misli magarac — progunđa umorni Stric. — Izreka veli: ujeo vuk magarca, a ne: ujeo vuk Strica! —A ti bar viči „ku-ku-ku-ku“dok ja ne iziđem iz Gaja — zamoli ga Mačak.

— doskoči mu Stric i oba udariše u tako grohotan smijeh, da čak i Sivac diže glavu i prijekorno ih pogleda kao da veli: — Budale il se smiju il po glavi češu!

Bogami dolazim, ne varam te! — Istinu ti veli, Žuja, on je čovjek od riječi! — potvrđivao je i Stric važnim tonom odrasla čovjeka.

i zato je on, kao i svaki pravi stvaralac, posmatrao svoju tvorevinu s mirnim ponosom, a i pomalo nezadovoljno kao da veli: — Pa... dobro je, ali može i bolje.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

dozivati ga dužan sam, a ja, krvavik, Boga zaboravih, koji me oda zla čuva; Davidu proroku nisam vnimao o tome što nam veli: Uvavestite se za ovo koji se Boga zaboravljate: da vas kadgod ne ugrabi pakostnik, a ne uzbude vam ko bi vas preoteo!

ne ktedoh se osvestiti da koga udobrovoljim; ne setih se za sirote i siromaš; mene, svoju ovcu, zove imenom i veli mi urazumi se o mome zvanju! A ja, kano skot bih u njega; ne setih se iti na gospodinov posao.

Ko li je tebe učinio gospodina i cara Nad svim tim što god na zemlji i u vodi ima? BOG GOVORI Što veli, što li zapoveda, što li hoće, strašni u dogovoru?

« MUDRI ARISTOTEL UČITELj JELINSKI Mudri Aristotel, jelinski učitelj, ovako kazuje sa šta se zemlja zatresa. Kade, veli, gde duhajući jaki vetar zađe u koje puklotine, il’ mu pešterine zemljane, te daleko dole u širine ispod zemlje ode, a

I zmije i gušteri i svaki živi gad beži od njega nit se smi koje prikosnuti k njemu, i volili bi — veli — u vatru otpuzati negoli pod njega blizu doći.

GORNjI GRAD U njemu su, veli, sokaci, ulice od čista zlata, duvarovi, tojest beden gradski, s draga kamena aspisova, s dvanaist velikih kapija;

I dede, viđ' što mu se presudi za tu krivicu, s kakvom li ružnom smrću pogubiše onde! Izvedoše ga, veli se, u dubravu, dolaču ahorsku, ujedno sa sinovi mu i s kćerma, s volovi mu, s mazgama, s ovcama, sa svim širom što god

»Što govoriš to ženo, da ja nejmam ni črpala? Ta izvešćuje ti prorok kojino veli: — Zemlja je sva gospodinova, i svaka punost što god je na njoj, to je sve njegovo, i u ruci je njegovoj svaka stvar.

« To tako eto, Bog k pravednom Jovu u bolesti mu, pred izdignuće, s razgovorom beseđaše: »Kad se je, veli, more iz materina mu creva rađalo, tadar mu sam hatar s peskom polagao i s oblaci ga odadoh, a s maglom ga povih.

govora koga; drugi drugo sve viče; nit' se što može pravo dočuti od goleme huke i buke morske ko što ište, što li veli. I što da čini prisedeći tu na dumenu krmitelj, kako da se boči s morem i sa zabunjeni vozari?

Ne smi se mnogo ni nadgovarati š njima. A to i apostol nam kazuje, te veli: »Po dvome, ja li mu trome progovaranju, odreci se knjižiti s jeretikom i o drugome ti poslu imaj š njime razgovor«...

A otnud ništa ne imahu zahire u manastiru; ne imadoše ništa ni večerati, te zato brižni i srditi bijahu. A štono se veli, glad je bezočna, ne zna stida ni poštenja kome ima.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Kude si gu videja? Zbori, kelčo nijedan. — Nesam gu videja, bata-Kote, — veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote — kude smem ja pa da gledam čorbadžijske kerke?!

— Ete za tvoj keif, čorbadži-Zamfir, i toj će ti naprajim! — veli mu paša — i stvar je svršena!... A i paša je znao uvek šta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu.

brzo uzme na se ozbiljan vid, pa kao da ništa nije ni bilo, brzo okrene razgovor, pa je savetuje i kao grdi pomalo i veli: „Će se udaš. Domaćica će staneš, obraz da čuvaš; zašto obraz — tol’ko! — i pokaže dva prsta širine.

— i pokaže dva prsta širine. — Neje, ete, golema stvar, ama — i tu digne obrve i prst uvis i veli značajno — golêm kapetal!

i dirali ga, — on bi se branio da mu nije ni do kakvog đavolstva, nego da mu se uvek nešto stegne oko srca: pada mu, veli, na um njegova Jelisaveta, koja bi sad isto tolika i istih tih godina bila!...

Tek onda poče majka poizdalje nagoveštavati Manu da bi već trebalo da joj nađe „odmenu“, jer ona je, veli, već ostarela. — Dođe si drugi zeman; zastupi drugi red i adet — govorila bi mu Jevda.

“ — „Kaže da joj se dopadaš“. — „Slave ti?“ — „Zdravlja mi!“ — „Pa šta kaže još?“ — „Kaže da joj izgledaš gord, i veli: Šta čekaš? Valjda se još nije ta srećna, ta tvoja buduća, rodila? Ili, veli, valjda tražiš mnogo para!“ — „Zdravlja ti?

“ — „Kaže da joj izgledaš gord, i veli: Šta čekaš? Valjda se još nije ta srećna, ta tvoja buduća, rodila? Ili, veli, valjda tražiš mnogo para!“ — „Zdravlja ti? To baš kaže?“ — „Ama, molim te, ni reči!“ veli onaj tajanstveno.

Ili, veli, valjda tražiš mnogo para!“ — „Zdravlja ti? To baš kaže?“ — „Ama, molim te, ni reči!“ veli onaj tajanstveno. „Molila me da ti ništa o tome ne kažem!“ — „Ih, bolan brate!

“ — „Ama, molim te, ni reči!“ veli onaj tajanstveno. „Molila me da ti ništa o tome ne kažem!“ — „Ih, bolan brate!“ veli onaj i sada samo misli o tome i ni o čemu drugom. Nalazi da mu je život pust, da nema nege dovoljno.

E, što mu, Jevdo, ne zboriš, ete za njuma? — E, šta da činim?! — veli Manina majka. — Zašto da mu zborim? Što da ga karam? Karanje nema! U vojsku teraju sas zor, a u ženidbu — jok!

— De-de! Lasno za toj, mori, Doke! Će iskočimo jedanput! — veli Jevda, samo da je skine s vrata. — A sag, idi si pa legni; prespij si malko, Doke...