Jakšić, Đura - PROZA
šta pitati, jer sam sve znao šta ga boli: znao sam njegove brige, poznavao sam mu prošlost, a tako isto i sadanjost, pa velim: što da ga mučim kad se i sam dosta muči... Siromah!...
Ta, evo, ako se ja o njemu ne staram, onda, vere mi, nije mu se ni otac starao!... Pa kakva vajda?... Ja mu velim: „Milisave, ne idi onoj veštici, ta znaš šta o njima celo selo govori!“... Pa misliš da me je poslušao?...
Obradović, Dositej - BASNE
Sveta, velim i dokazaću: proroci, Hristos i apostoli svi su brade nosili. Sme li ko protiv Hrista i apostola što reći?
A gledaj ga kako smirom stoji, nikome se i nevešt ne čini, samo se liže i gladi. — „Ne veruj mu, velim ti, da ti zlo jutro ne dođe. I kad se on najneveštiji čini, onda ga se najvećma čuvaj!
Zaisto, krajnjega, ne velim posmejanija no sožaljenija dostojan je čelovečeski rod! Kolika zla strada od kojih bi sasvim svobodan mogao biti da je
Idi već, ne oklevaj, velim ti! Jaoj! I gledaj da što opraviš pre nego izdahnem, jer posle, bojim se, nećeš mi moći ništa pomoći: ako što na ovom
U stara vremena sreću su počitovali za boginju, kojoj su se klanjali i žertve prinosili. No što velim: u stara vremena. I do danas među hristjani nahode se koji i sami ne znadu šta o njojzi misle.
Ko se god odriče poštenih ljudi, braće svoje, odriče se samoga boga. Sojedinjenije, ne velim u čitanju i pojanju u crkvi, — bogu je svejedno ta ko čitao grečeski, ta latinski, on sve to razume, — no ono blaženo
Što ti ja velim: gdi se ljudi sami ne trude, no s tuđom mukom ištu da živu, onde mora biti prokletstvo božje i prošnja.
Od hiljadu primera dovesti ću jedan, ali zdrav, za dokazati delom to što velim. Nije mogao bolji, ni trezveniji, ni pametniji car biti od Aleksandra Velikoga, dok nije jošt pokorio bio Aziju i
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Svi ućute kao da vodom svakog zaliješ. Zato, velim, nema crkve ni uredbe bez mirske vlasti, a ni mirske bez duhovne; treba jedna drugu da potkrepljava, ako su rade da obe
ali kad si na Svileuvu poslao vojsku, i na pet dana odgodio, neka ostane dok vidimo šta će na Svileuvi biti; no velim da ja uz put ispod Valjeva ovo čardaka, sena i slame zamunđam, neka ona pasja vjera zna da hoćemo da palimo”.
„Jerbo se — velim — on tuče s Turcima tamo, a mi gore, a ništa se ne dogovaramo; a evo i pisma koja moram da mu pročitam i na nji̓
da i̓ sva srpska kola ne bi ujedanput mogla poterati, jer i̓ je vrlo mlogo u redu, a u visinu ima hvat sadenute sure. Velim ja mome društvu: „Da mi je dvadeseta čast samo od ove jedne vrste, da i̓ na Vračar oteram, i ovi̓ nekoliko topova,
Ja sam njemu kazao da vi kod sebe imate vojske, no nisu svi, ali ste vrbovke poslali i dogonite vojnike. Zato opet velim: ako kod vas ne bude sva vaša vojska na broj, ti ne možeš živ ostati, a i mene će poseći što ga varam.
” — „Ha, ha, ha! Kojekuda, po duši te, zato ̓oće Hadži-beg da popali sirotinju, jer vi postite ponedeljnik. Sedi, ručaj velim ti!” — te ti se moj Živan naklopi na jagnje, kao i Karađorđe i ja, grešnici.
Ja bi̓ najradiji tome narodu pomoći; narodu, velim, u kojem toliki interes moje države leži, s kojim sam se ja toliko godina lepo slagao, s kojim na neki lepo živiti
Mi smo iz kancelarije tako tu stvar Štirmeru u Carigradu preporučili da bolje za vas biti ne može; tako, velim, da ni naš sopstveni interes smatrali nismo, a znate, da i mi naši̓ neprijatelja imamo, da smo i sami kod Turaka
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Hoćeš da ti ja čuvam kukuruz, a? Da ti ja teram svinje, šta li? Raka se trže malo, pa poče lakše: — Ne velim ja to, Stevane, bože sačuvaj! Nego, brate, upropastiše me. Nije šala onolika šteta! — Ama šta hoćeš ti more!
— počeše ga zapitkivati i i skupiše se oko njega. — Eto šta!... Pođem ti odavde u neko doba noći, pa hajde, velim, preče je, te udarim preko livada... Čujem krive se goveda — jest, bogami, neki đavo! Pođe meni kosa naviše.
« — »More, donesi ti štogod deci kapetanovoj na peškeš«, velim mu ja, »pa da viš onda!« — »Ama, ako hoće samo, doneću — ko ne bi, samo neka bude vajde!
« — »Dobar«, velim ja, »boljeg retko gde ima.« »Što li to sad pita?« mislim sam. Kad, a mi pravo okretosmo se kući Radanovoj. Toli je!
— Ništa! — odgovori Sreja kratko. — Šta veliš? — uzviknu Milun i nabra obrve. — Ništa; to velim! — odgovori Sreja srdito — Ama, odista, bogati? — Odista. — Ne može biti. — Ne može ja!
— Ne može ja! Još ti meni opremi onakog ludaka da mi smeta i kvari, pa opet reci »ne može biti«. — Ja ti opet velim: ne može biti! Onako veselje, onaki gazda, onaki ljudi. Nego batali ćorava posla, daj da vidimo račun.
He, moj Pupavče!... Velim ja: »Nemoj, more, to su bapske gatke!« Ajak! Moj Pupavac svu noć sedi kraj ognjišta i stiče vatru oko lonca, a papuča
— Obiđoh jutros njivu dole u luci. Tek onako zavirih u jedan šupalj panj, kad imam šta videti — bukavac!... Eto, velim, učitelju da ujduriše. — Baš ti hvala, Žiko!... Ih, blago meni! Dajde, dajde!
Svi se malo zamisliše. — Ja velim, braćo — reče kmet Purko i zapara dobro onim patrljkom — da još jednom ogledamo. Da nađemo kako bilo vodeničara...
— Ta čitao je, Srdane, i čitao — odgovori Purko i nogatnu se — pa nikakve vajde. — Ja velim, ljudi — reče čiča Mirko — da mi gradimo nama drugu vodenicu. Hvala bogu, potoka dosta — imamo gde.
— Do ručka stići ćemo u Ovčinu! — viču Ćebo i Srdan. — Do mraka možemo se vratiti! — dovikuje Đilas. — A ja velim da idemo sutra — veli čiča Mirko. — Aja!... Bolje danas!... Sad!... Odmah!... — diže se graja. — Stojte, ljudi!
— Aja!... Bolje danas!... Sad!... Odmah!... — diže se graja. — Stojte, ljudi! — viče kmet. — I ja velim bolje danas!... Nego hajdemo gore do moje kuće da popijemo koju... I ovaj je čovek umoran...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
On mu priđe bliže i, posle običnog pozdrava, reče: — Mnogo sam premišljao da li da ti kažem, pa najposle velim ako njemu neću, ja kome ću. — A šta to? — upita Lazar preko srca. I Stanko mu se ispovedi.
— Ja od ovog nemam nikakve hasne, ali mreti mi valja, brate... Elem, vidim ja to... ništa!... Kao velim, on se sa Lazarom pazi, Ivan se pazi sa Aleksom... zar je tu što čudno kad je to kao jedna kuća?!...
I što će mi život!... Oko joj se zapalilo plamenom. — Hvala ti, Jelice!... Ali ja ti velim: niti će te ko terati, niti sme terati!...
— Reda je — reče on — da družinu upitam: prima li te? Ali, evo, neću pitati! U ime mojih trideset drugova velim ti: dobro mi došao!... Jovica!... Daj hlebac i so!
A kad me pitaš, kazaću ti! Meni se čini da ćemo moći popa i kmeta zavaditi! — Kako?! — Ne pitaj me dalje! Evo ti velim: pošao sam tvojim tragom! I neću se pred tobom obrukati, ma me glave stalo!... Meni je stalo za tim da mi ti veruješ!
Ono se vidi da će biti kućanik i domaćin. Miran, poslušan, poštuje starijega... Dina mi, velim ti, vrlo sam zavoleo toga dječaka!... Turčin je znao kako treba govoriti s roditeljem.
Videćeš kako ćemo se mi združiti i biti dobri prijatelji!... Ja ti velim, dok ti samo vidiš kakvi su ljudi ti Crnobarci — neće ti pasti na um da nas ostaviš.
— Ti si još i novčan — dodade Marinko. — Onda ja ću sam ići njemu. — Tako i treba. Ja se samo malo našalih, kao velim: da krenem stvar... Znaš, mladeži nije do čekanja!... Da je to za me i za te — onda bi se moglo i očekati, ali...
Sramota je!... A ona mora biti tvoja, već ako joj bog uzme život!... — Ali, babo?... — To je moja briga. A ja ti velim: ne brini ti moju brigu!... Hajdmo iz ovijeh stopa Ivanu. Ti znaš da on mene sluša. Lazaru se razgali lice.
— More, ma̓ni me! Ja bih voleo da sam umro nego što sam dočekao ovaj pokor!... I još se jadno spremam! Velim: bog zna hoću li dočekati još koje veselje, daj da se bar sad proveselim sa dobrim ljudima. A kad ono, eto...
O, ne dao mi moj bog! — A... to mora biti. Ivan senu okom. — Nikad! — reče on. — Ali ja velim: to će biti! — Ne mogu! — Moći ćeš, moći! Za ljubav svoga djeteta otac može!... Vidiš, Lazo je dobro dijete.
— Ja ne znam — jedva izgovori. — Čuješ, Milošu! Ti si pošten čovjek. Ja te volim, ne mrzim te. Ali ti velim: ako ti sad iz ovijeh stopa ne odeš Aleksinoj kući i ne uzmeš djevojku — onda gledaj kuda ćeš! Oči su mu sevale.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
otvorio vrata i video onaj Značajan pogled koji, kad su vrata škripnula, beše ukočeno upravljen povrh njih — tek sam, velim, odškrinuo vrata, a neki zatvarač koji osećam da je unutra, u meni, htede ih protiv moje volje i silom zalupiti i
— Pa nije, Mitre, — uvija se moja mati — nego kao velim... — A šta veliš? Valjda da mi komšiluk misli da mi leži mrtvac u kući! Kakav mrtvac! Vi mislite on to zbilja misli?
Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kavu. Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka.
— Ako će! — reče moja mati. — da si ti živ i zdrav! — Marice! — Mitre! — Šta ti to veliš, Marice? — Velim: da bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš!
— Taj! — Veliš, onu Burmazovićevu vižlju? — Ja! — Anoku? — Nju! — Nije ona za našu kuću! — Nije, i ja velim! Ali on, prosti me, zaneo se baš zorli. Priča mi Velinka da je sinoć nešto ružno činio. — A šta?
Dajte meni dijete i Ikoniju, dok je ono još za sise! Paziću ga kao svoje! — Ako je s tvojim blagoslovom, popo, ja velim tako je dobro — reče kmet. — Neka je s božjim blagoslovom! Ikonija se vrati u sobu. — Još nešto! — reče pop.
Da se dogovorimo mi, pa poslije da zapitamo i druge pametne ljude; da vidimo šta će oni reći. — Ja velim da je opet date meni u kuću — reče Gluvić. — Jok! — kaže kum Ninko.
Začudiše se ljudi: — Kaži-de! — Ja velim, gospodin-popo, i vi, gospodo kmetovi i kumovi, da nije pravo da se dijete kod tolikog svog imanja potuca po tuđim
Učitelj se ujede za jezik: — Molim, molim, gospodar-Ninko i kume, i vi, gospodin-popo i ostala gospodo! Ja velim, ako dozvolite, da se dijete vaspitava kao varoška djeca, jer ovo, vi vidite i tako, mislim nije rođeno da kopa i ore,
Šta će ženskom čeljadetu toliko imanje, a bog zna čija će ona biti i u čije će ruke doći! Tek velim toliko da joj odredite, da se ne računa baš siroče i da bi se imala čime prihraniti, da je, ne daj bože, vi koji...
— A brada mu zadrhta. — E, — reče vladika — ti si svome djetetu najviše dobru rad. Pa ja velim ne treba da staješ njenoj sreći na put. — Ne dao bog! — reče pop grcajući. — Pa šta da radim? Nauči me!
Kum Ninko pogleda u sunce koje se pomoli. — Osvaja dan, — reče — ja velim, u ime boga i s tvojim blagoslovom, kume, da se krećemo. Ikonija s crvenim očima utače se: — Spava još dijete!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Treba se upražnjavati u strpljenju, to je naša prva dužnost, velim ja! — dodade g. Pera. — Ta, no, no! — Sve je to lepo, — veli pop Spira, — to je lepa hristijanska dobrodjetelj, znam
— Ta, no, no! — Sve je to lepo, — veli pop Spira, — to je lepa hristijanska dobrodjetelj, znam ja to, ali opet, k’o velim, što može biti večeras, ne treba odlagati za jesenas, kaže paor. Kako ste oženjeni, mogli bi odmah...
— Pa ono jeste, gospodine — popravlja se gđa Sida — ali tek-tek, opet k’o velim: drugo je varoš a drugo selo. Sve je ovde drukčije. Eto samo devojke da uzmemo.
— Boga mi!... A, koliko ga imate još u podrumu? — He-he! Koliko ga imam da imam, tek velim; danas ga nećemo popiti, pa sve da uzmemo u kompaniju i samoga Kraljevića Marka.
« — Bogme čita i moja Jula, iako je mlađa! Do duše, ne velim baš da se zavlači po šifonerima, ali tek čita, i to preda mnom čita!
— Pa ko govori? — Pa govore oni. I to otkad. Pa ja se sve činim i nevešta... K’o velim: komšije smo, pa nije lepo da se svađamo pred pastvom, i valjda će prestati već jednom, kažem.
— Ta okan’te se vi mene! Šta ste me zaokupili tu! — obrecnu se Jula na nj. — Pa zar ja divanim što zlo!? Velim: da vam malo pomognem. Ako ja k’o prvi komšija neću, a da ko će!?
Stari naši vele da je dečije srce kao vosak — možeš praviti od njega šta hoćeš —; a ja velim da je i u mladih devojaka srce kao vosak. Tako je i s Julom! Jer Jula je g.
He-he! — produžuje Nića, nameštajući se na jednoj klupi pred kućom, — nemoj samo posle drekati, to ja velim, kad te stanu levčom ili tako čimgođ polivati.
« A ja joj kažem: »Baš k’o i tebikana brez čoveka.« A ona se opet nakašlje, a ja k’o velim: kad baš ’oćeš i biće ti!... Fajn žena, što jest; žustra baba! A šteta što nije u mojoj »parokiji«!
— Ta... sad i ja mislim da je već krajnje vreme da i ti k’o otac... a ne bila ja na tvom mestu, to samo ja velim, a ja bi’ već... — No, dosta, dosta! Znaću ja već i sam šta mi treba raditi! — reče ljutito pop Ćira.
— veli gđa Gabriela. — Ta... baš ne velim da nije; nije mi jedan to prizn’o... Bila sam mlada; a što je mlado, to je i lepo... Bilo pa prošlo!
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Jure me svuda. A ja velim: sin sam ove zemlje, odavno istina u njoj ne živim, pa je pravo da joj se odužim. Svaki treba da pomaže otadžbini na svoj
Baš kad smo bili iza Ostrvice. Jašim ja za tobom, jašim, mislim i velim evo ovde niko mu nikad traga ne bi našao, a za tri dana ja sam u Sandžaku gazda.
Teodosije - ŽITIJA
Spasli smo se, uzdajući se ne na luk ili mišicu, velim, nego verom u Oca i Sina i Svetoga Duha utvrđivani, i silom krsta ukrepljivani, neprijatelje naše obarasmo.
bližnjima, milosrđe ka ništima, milost ka jednokalnim nam sazdanjima i jednorodnima po krštenju, koji su vam pod vlašću, velim, znajući da je i vaš i njihov Gospod na nebesima, i da obaziranja na lice nema u Boga.
Tako i kroz ove svete danas od Gospoda dogodilo se čudo pred očima našim, velim — preko prepodobnog oca našeg Simeona i gospodina brata mojega Save.
koji od početka mrzi dobro, neprijatelj ljudi đavo, naoružavši nepokornošću mlađega brata protiv starijega, Vladislava, velim, protiv blagočastivoga Radoslava kralja podiže.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
NOVAKOVIĆ: Kako vi zamišljate to „na sve”. SPASOJE: Reći ću vam ceo plan. Ceo dan i celu noć sam smišljao. Ne velim da sam ga sam smislio; u osnovi to je plan gospodina Burića, i ja sam ga samo razradio.
Matavulj, Simo - USKOK
To toliko da nješto rekne, zapita: — Dakle, biće rata? — Ne velim to, ali četovanja zanago biće, jer ga je lani slabo bilo zbog nemira među plemenima, a sad se eto vjera uhvatila!
— Veliš li od istine da kuću zidaš među nama? — zapita Drago. — Velim i želim! — Neka ti je sa srećom! — reče on davši novac ženi... — Na, babo! Ako te poharaju, platićeš glavom!
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
ŠERBULIĆ: To je vrlo pametno, jer bi se Madžari jako našli uvređeni. SMRDIĆ: I ja tako velim. (Poskidaju kokarde.) ŠERBULIĆ: Ne bi li bilo dobro da metnemo madžarske kokarde, kao gospodin Žutilov?
Sremac, Stevan - PROZA
Ne smem ni da ga oslovim onda! Džaba ti, velim, i tih učenih ljudi!« A učinio je sem ovih književnih radova i drugih nekih usluga.
— E, pa, rođače, baš mi je milo. Velim, bolje svome da dam pare nego nekom tuđinu. Pa pošto, veliš, da je to prasence? — Ama...
« »Ama, i patio sam i patim jednako, gospodin-šefe« — velim mu ja. — »Pa sâm si kriv, veli on; tebi, što na umu, to i na drumu, a svet, boga mi, neće to da trpi!
— »Pa sâm si kriv, veli on; tebi, što na umu, to i na drumu, a svet, boga mi, neće to da trpi!« »E, to mu je, velim mu ja, šta mu sad znam kad se nikud iz ove kože; naraf mi je, velim, takav.« — Ama, okani se gospodina!
« »E, to mu je, velim mu ja, šta mu sad znam kad se nikud iz ove kože; naraf mi je, velim, takav.« — Ama, okani se gospodina! Šta si mu uz’o sad tu vazdan pričati o sebi? Valjda je on došao samo tebe da sluša?
»bruderšaft«, a domaćin ne vidi ni bele mačke, nego svršava svoju podužu zdravicu s reč’ma: »U to ime dižem ovu čašu i velim ti i kličem: zdrav si, priko! Kiljadili mi se takvi prijatelji!« — Da bog da! — odgovaraju Paja i Kaja.
’Oću«, veli ona, »da se podnovim.« »Ako, ako«, velim ja, »i bog je najpre sebi bradu ostavio.« — »Kad se tako nakupilo malo poviše« veli mi Kaja, »a ja promenim u napoleon.
Ne biste, je l’ te? Ne bi’ ni ja, ni vi, ne bi nijedan smrtni. I ja vam onda ne velim ništa drugo nego ono staro: ko je bez greha, taj, samo taj neka uzme kamen i neka se baci za gospodin-Pajom.
Zato, draga dečice, ugledajte se na ovoga čiku, sledujte stopama njegovim, pa budite to što i on; to jest, ne velim da svi budete odžačari, nego da begate od gospode, od sabljaša, mantijaša, i paragraflija, kao od đavola.
Radičević, Branko - PESME
suze lijem; A kad dođem čateći na tvoje, Kišom grune bratsko oko moje, Zaš ti zađe danak tako rano, Ta teke je, velim, bio svanô!
Pre nekoliko magnovenja oka U srcu njemu nije bilo svetlo Kô sad — ne velim da je bio mrak; To beše noć, na nebu sjaše mesec, Od ovog zraci na srce su išli: Nijedan nije ono ugrejao.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— A ti ? — Šta a ja? Nijesam ja, velim im, ni pop ni crkvenjak pa da sve to moram znati. Ne znam čitati, ne znam pisati ... — A oni?
Oho, velim ja, evo drugova. — Hm, drugova? — sumnjičavo će tetak Aćim. A kud si to ponio tu torbu, a? Seljačak se obazre iza sebe
— Budi miran i ne traži Jazbeca, opet ja tebi velim — inatila se tetka. Uporni birtaš ode i u svoje selo, ostade tamo nekoliko dana, a kad se vratio, zajedno s njim stiže
— Eh, što! — smače ramenima seljak. — Vidim, tu nam je na vlasti naš poznat čovjek, rođeni kum, pa kao velim, da prođemo nešto lakše i jevtinije. Znaš kako je, treba svom i kroz prste progledati, živi smo ljudi.
Ajme meni, ja se presjekoh. Odakle tebi, velim, ženska glavo, taj kaput? Od mog pokojnog Dane, kaže ona. Kuku meni jadnoj, zar moj Dane umro, pljusnuh ja rukama.
Kostić, Laza - PESME
Kad sneg škripi zubma belim, a da šta ću ja da velim, u po noći preveseljke, sa netrenke terevenke? »Gospođice, dobro veče!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Ova sad kad došla kući, počne čovjeku: — Čuješ, čovječe, evo ja ti i pošljednji put velim, ako nećeš krave klati, ja mam odlazim od tebe, jer vidim da nemam čovjeka koji bi bio vrijedan da s njim živim!
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
KUZMAN: Ta to me i muči, što je u kući trojinom više nego u zemlji. Pak svakojako razmišljavam. Velim, po putu sam, kuća sama, bogzna šta se može dogoditi.
STANIJA: I devojke idu noću? To ne valja, kćerko. LjUBA: E, ne idu same, nego s materom, ili s rodom. STANIJA: Ja velim, bolje bi bilo da i one ostanu kod kuće pa da lepo spavaju. LjUBA: Ali samo da vidiš, majka, dopašće ti se.
VELIMIR: Devojka, devojka. STANIJA: Kuku, devojka ulazi momku u sobu! VELIMIR: Zašto ne, za plaću. STANIJA: Pravo velim ja, kraj sveta. Jedete ka nečoveci, spavate ka nečoveci, živite ka nečoveci; jošt da umrete ka nečoveci.
Lalić, Ivan V. - PISMO
ti si kriv: zbog tebe širimo korenje ovde u gradsku jalovinu, u šut, u krševinu — Kažu mi šapatom lipe, a ja im šapatom velim: Dobro je što je tako; dobro je što postoji Nesrazmer, kad se uzrok sretne sa posledicom; Evo vam blagoslov, lipe; a
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
) Sad taki da mi obrečeš da nećeš nikada više te knjige čitati. JELICA: O, tatice? MARKO: Taki, velim; jer ti znaš tko sam ja kad se rasrdim. JELICA: Ali, zaboga, tatice, ja ne znam, kakvo je vaše srce!
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Živela večno u miru, sreći, nikada lavež ne čula pseći. I još ti ovo na kraju velim: ja sam za ručak trbuhom celim!“ Otpoče ručak čaroban, bajni. I jež, i lija od masti sjajni.
Najbolji zeka uvek se nađe kada ga stigneš trkom, u znoju. A mome mačku također velim: miševa carstvo za njega nije. Zar ne znaš, Tošo, izreku staru: Najdeblji miš se kod mlina krije.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
TRIFUN: Uha, kad pre tvoj? TANASIJE: More, ima tu vrednijih stvari od budilnika. VIDA: Ja velim, prijatelj-Agatone, da se kogod od nas useli u kuću da sačuva ovo. SARKA: Pa jest, eto mogla bih ja.
SARKA: Možeš tamo, samo ako se ne bojiš. MIĆA: Čega da se bojim? SARKA: Pa, velim, da ti se nešto ne javi pokojnik noću u snu. MIĆA: Neka mi se javi. Ja bih čak i voleo da mi se javi.
Ti znaš koliko ja žalim pokojnika. SARKA: Znam, kako da ne znam. GINA: Pa velim, za toliku žalost pravo je da uzmem kakvu sitnicu za spomen.
AGATON: Počnem ja, znaš, s njim razgovor o testamentu, ali onako izdaleka i vešto, da se on ne seti. Velim ja njemu: pošto ste vi pisali testament, to sve okolnosti govore da je vama testament donekle poznat. VIŠE NjIH: A on?
Ali što ti meni decu, nemaš ni ti dece, pa šta? AGATON: Ama, ne prebacujem ti ja, nego velim: da imaš dece, mogli bi ti i što više dati, ovako, ja mislim, dosta ti je pet hiljada dinara u novcu i sve kujnsko
TANASIJE: Znam, dođem kod njega, kao kod rođaka i kao kod čoveka, pa mu velim: nemam, a on kao razbojnik drekne: plati! MIĆA: Molim vas, kad je on mene bio kadar da odbije.
Sećaš se, Simka, kad sam ti kazao: Osećam da mi je ovo dete nešto blisko? SIMKA: A znaš šta ja njemu kažem, velim mu: Kao da mi je od srca otpala. AGATON: Gospode, gospode, velika su dela tvoja!
I ti si se bajagi srdila kad su ti mene pomenuli, iako ti je u duši bilo milo. SIMKA: Velim, znaš, da nešto ne pokvarimo. AGATON: Ostavi ti to meni. Znaš me valjda; ništa ja do danas nisam pokvario.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Pomozi bog, snao, kažem ja. „Bog ti pomogao... A otklen si?“ — pita ona mene. — iz daleka — velim joj ja i prilazim sve bliže. — A, ovaj... je l ti se sviđamo, onako na oko?
Bilo je nekako pred podne. Ujašem u dvorište, i tu, pred kućom, ugledam njenu majku. „Pomozi bog, snajo!“ — velim joj ja... Ona mi ništa ne odgovori, već me samo dušmanski pogleda. Vidim ja da nešto nije u redu...
— Dobro je što te nije udarilo od pozadi... — Pa ne žalim se ja, podnaredniče, nego samo velim... — U ratu ima pravo žalbe samo onaj kome odleti glava...
Nego mi te, snajo, prvo molimo, a ako ne htedneš, bogami ćeš ići kao ptica — objasni joj kapetan Jovan. — Ama ne velim ja ništa. Ali još ima kuća u selu. — Ići će i oni, ali ti se spremi! — savetuje joj kapetan Stanojčić.
Koliko? — povikasmo uglas. — Jes, bogami. Prođem pored kuće kapetana Svete, komandira čete, i čujem pesmu... Ajd, velim, da svratim. Kad tamo, zamalo da se preturim... Dve crnke, ama nema im više od osamnaest godina...
„Nešto neviđeno“. Vi znate... ja po dužnosti moram da vidim jer smo dosta oskudni u poslednje vreme... Kao velim, ako može da podnese i za nas, iako ja tu pešačku „robu“ ne cenim mnogo.
“ — Znate, stidi se ženska. — Molim, molim — velim ja — izvinite. Koga tražite?“ — zapita. — Kapetana Svetu — rekoh. „Nije još došao“, i utrča u drugu sobu.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
A ja ovde od opštine, kupim porezu, pa mi Bogosav reče da ste došli... Daj, velim, da se upoznamo. Ljubica se osvrtaše, zbunjena, pogledajući češće na Gojka, koji se smrznuo tu na mestu, pa ni da mrdne.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ja onda urličem, u stavu mirno, licem prema neprijatelju, ime. On me na našem jeziku pita jesam li Srbin. Velim, Srbin. Veli, dobro je bilo. Komandovao sam znacima i nisam pustio ni glasa. Položaj je dobro izabran.
Zatim mi daje dokumenta i pita me, uzgred, jesam li Poljak ili Srbin? Velim, Srbin. On vrti glavom. Sutradan, pred veče, vozim se kolima, kao da idem u Ilanču, jednom dragunskom puku (ako me
Želim li da me vrate u puk ili na oporavak u Abaciju? Velim, meni je to svejedno. Veli, onda ovo drugo. Tako se opet vraćam u Udine. Imamo operetu. Zatim putujem u Opatiju.
Ja onda hoću da komplimentiram rmpalije Colovića na njihovom gonjenju neprijatelja, od Soluna do Temišvara, pa velim: mora da je bilo teško. Oni se uspijaju kao nova mlada i vele: dobro da se jednom svršilo. Okilavilo se.
Idem, velim, tamo mi je mesto. Niko još, nikad, nije izbegao svoju sudbinu. Došao sam dakle u Beograd, na Univerzitet, u februaru
Revolveri su, u tom trenutku, počeli da pucaju. Tek kad je Pošta bila zauzeta, nastavio sam pregovore o imenu. Velim Talijanu: je li moguće da iste godine, (istog meseca, istog dana, dva tako različita prevaranta budu na istom mestu.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— O Ago, viknu Anđa. — Oj, odziva se č'a Marko. — Ja velim da pripevamo, a ovi moji đavoli nećeju. — E jes', neće mačka ribe. Dede ti samo počni, pa da vidiš 'oće li.
ne znamo.... pa kako ćemo, muca Anđa. Mi same nećemo dok nam on ne kaže. — Pa 'ajde, 'ajd', i mene, velim ja, jer vidim da o meni govore. — 'Oćemo mi, al' ti nam kaži ime. — E, Boga mi, to ne znam.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
JOVICA: Da mi ne da bog! JEVREM: E, pa šta drugo može? JOVICA: Znaš, mislim se nešto i velim, ako si mi ti prijatelj, ti i još dva-tri u čaršiji, te ako htednete da me pomognete...
Znaš, mislim se nešto i velim, ako si mi ti prijatelj, ti i još dva-tri u čaršiji, te ako htednete da me pomognete... Velim, znaš, ovo je sad dobra prilika... kad bi namesto Ilića ja nešto otišao u skupštinu.
kad bi namesto Ilića ja nešto otišao u skupštinu. JEVREM (prenerazi se): Poslanik da budeš? JOVICA: Pa velim, Jevreme, nisam, da kažeš, čovek vezan.
Pa velim... Mogao bi', zašto da ne bi' mogao! A ti znaš mene, nisam od onih koji se neće odužiti. Spomoći ću se i ja, ali odužić
JOVICA: Pa, to. JEVREM: Uha, počeo od kursa, pa na jareće kože, a svršio sa kandidacijom! JOVICA: Pa velim... JEVREM: Jesi li ti o tome govorio sa gospodinom načelnikom? JOVICA: Nisam!
JEVREM: Pa to, znaš... Velim, mogli bi razgovarati, na primer, o politici... evo, izbori su, što kažu, na pragu. SRETA: Jest, bogme na pragu su!
(Udara jezikom o nepce.) Sad, dakle, možemo da postavimo svaku stvar na svoje mesto. JEVREM: Ja velim... a to što kažeš... ako sam baš i zavezan malo... to onako...
SRETA: Znam ja da ti hoćeš sa mnom, ali je sad pitanje: da li ja hoću s tobom? JEVREM: Pa ja velim... SRETA: Ama, nemaš tu ništa ti da veliš ili da ne veliš, to je stvar računa.
A mi baš pošli na glasanje, pa velim da svratimo. SPIRA: Ama, nismo pošli mi na glasanje, nego pošao ja... SPIRINICA: Eno ga opet!
Pa ne kažem ja... SPIRA: Ama, kako ne kažeš, kad si kazala? SPIRINICA: Nisam kazala, no velim samo: mi pošli... SPIRA: E, pa to, to si kazala.
SPIRINICA: Pa velim, Pavka, ako nisi počem protivna, ja da joj kažem? SPIRA: Eto, opet ti! Ama, što moraš svud da se trpaš?
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
« — Phi! Baruština! Vandeja. I niko ni da piše, da protestuje!! — Šta veliš? — Velim — reče mu Sreta zlovoljno — ima li ovde kafane, mejane, jal’ tako štogod? — Ima, kako da nema! — Pa gde je mejana?
— Pa došao, eto, malo; rek’o, da se upoznamo. Upućeni smo jedno na drugo; viđaćemo se češće, pa, ka’ velim, da odem. A vele da si jedan od prvih ljudi ovde. — Pa jeste, gospodin, daskalo, učitelju, tako se računa u selo.
? Kako aranje ti spominješ?! Ko te to opet nauči! Ne beri brigu, nego hajde, kad ti velim! A to je moj mal što ga arčim, a narodnja ni para jedna neće tu otići! Moj mal, učo, jakako!
Ja ostajem uz narod; naši se putevi dele! — Sad... tvoja volja, učitelju! — veli Milisav. — Tek, ja ka’ velim: lepo bi bilo da si ti ondena s nama. — A, mi smo, znaš, od bir-zemana ovako naučili! — Ost’o mu tako adet!
— A on i opet zastade i ka’ pođe k meni, pa stade. »Ama, veli, ti kanda se iskašlja ka’ i juče?« — A-ja, kmete, velim mu ja, znaš čistio onu čkolju pa me lepo udavi ona đečija prašina, pa sad ti krham ka’ niko moj.
— Bolje što nisi. Neće ni njegovo doveka! — Ama i ja to velim! Neka ide, a što veliš, neće ni njegovo dovjeka biti, a dotle; Odiđi, grbava vjero, kumim te bogom velikijem!
A iz ovoga će čitaoci najbolje videti šta sve može čovek da izvrši kad ga ideja rukovodi. Moći će, velim, da vidi, da se čoveku ništa nije otelo, samo kad pregne.
Baš juče pitam za vas, pa velim: Koji je ono gospodin, baš bi se, velim, rado s njim upoznao«. — »I ja vas poznajem«, veli prvi: »onako iz viđenja«.
Baš juče pitam za vas, pa velim: Koji je ono gospodin, baš bi se, velim, rado s njim upoznao«. — »I ja vas poznajem«, veli prvi: »onako iz viđenja«.
— Molim?! — veli ćir-Đorđe nestrpljivo. Sreta mu ponovi sumu. — E pa zašto sag pa to? — Pa velim šta staje cela depeša, kad je reč šest i po dinara. — Kol’ko?! — veli Đorđe i metnu šaku iza uveta.
Pandurović, Sima - PESME
— al’ pozno — Da nikad ničeg nema više... PROMENA O, tako prosto, tužno velim Da nisam više što sam bio. Osećam, češće no što želim, Veliki umor drag i mio.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Može mu biti! Ja... e... ja, da je potreba, ne velim da se ne bih držao junački, ama, brate, ovako, bez ikakve nevolje ginuti. Ja sam imao svoj plan.“ „A šta bi činio?
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Sirječ!... ...Rekla meni baba Joka, da se manem puške i pištolja, pa da idem na neke škole, da budem neki đak; a ja velim i ovako sam svakojak! Rekla onda baba Joka: prazna je fijoka! Mašajte se u džepove — u pikslu trpajte!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
” Kad u veče dođe joj muž, a ona počne mu govoriti: „Znaš šta je, čoveče! ja velim neka ide i ova moja devojka u svet da traži sreću, vidiš, onu smo poslali, pa se ne vraća, može biti da do sad zlato
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Ovi, velim, Vasilije Veliki i Grigorije, monasi budući, za nji[h]ovu veliku nauku i dobrodetelj, i drugi mnogi neoženjeni izbirati
Ovo ne velim ja, nego sami duh sveti iz usta apostola Pavla. „Nemojte svakom duhu verovati, no iskušavajte je li od boga” — uči nas
Mislim, slatka mati, presveto duši mojej ime, gdi si da celujem stope nogu tvoji[h]! Od onog blaženog dna, velim, ne mogu viditi malo dete pri sisi, da u isto vreme ne razmislim neiskazano blagodejanije, milost i promisal
Nek čuje, velim, pak ako ima srce človečesko, nek me ne žali, i nek nad mojom bednom mladostiju ne uzdahne ako može! U žitiju prepodobn
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
) Niko to od fratara ne sluti, a sluge nas ne smiju odati, jer im nije u interesu. Dakle, u pamet se!... Ne velim da bi ti moga izneveriti nas, ali, ka bojim se da Srdar kako ne nanjuši, pa da te ne iskuša. Ti znaš kakav je on...
Ćosić, Dobrica - KORENI
A ja vidim da se čoveku ne isplati dobrota, ali opet, velim, Aćim Katić je čovek, iako je kralju o glavi radio. Raka izađe u hodnik i razdra se na Andru: — Gubi se unutra,
Ko ne steče u buni i špekulaciji a nešto mu se hoće, ide u činovnike. daj, velim, da probam i To. Za činovnika ti velika pamet nikad i nije bila potrebna.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Sad sam“, velim u sebi, „postao već istaknuti naučnik. Ala to brzo ide! Moram se dobrano potruditi da opravdam taj svoj prikačeni
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
„E pa umri“, velim, „umri, umri, vreme ti je, umri. Lepo ćemo te sahraniti, pa ćemo se vratiti kući da povečeramo, a posle da pregledamo
niti mi je krajičak bele maramice virio iz džepa na prsima, a u ruci držao sam torbu prepunu poklona ženi koju sam ne velim obožavao, ali među tolikim i posle toliko vremena izabrao i pošao da zaprosim kao čovek ozbiljan i svestan svojih
Vidim ja pomoći nema, a već ne znam koje doba noći. Pokušam da ustanem — ni pomeriti. „Braćo, velim ja, zar je to saveznički?“ Opet ne razumeju. Tada se ponova setih i uzviknuh koliko sam mogao: au ѕecourѕ, au ѕecourѕ!
I tako vičem ja u pomoć kao lud a oko mene lom, urnebes. „Braćo, velim ja, ne braćo, nego nebraćo, svršeno je sa savezom, kidamo savez, kidamo, kidamo najozbiljnije, cepamo ugovor, ugovor je
“ Ćutimo. Cure streje. Zaista ćemo umreti od dosade. Povučem ga ja za ruku: „’Ajdemo, velim, gos’ Ilija, da siđemo dole u kafanu, da odigramo jednu partiju domina, da ubijemo vreme.“ On se misli.
Šta vam ja kažem? Ja vam kažem da je unutrašnja politika u znaku, velim, ona je u znaku. To sam vam često govorio, pa vi to najbolje znate da sam vam o tome govorio.
I sunce ponova granulo. Pa se klatimo na sedištima prema tome kako se voz treska. A ja velim Iliji Iliću: „Ama šta sam ja govorio vama, gos’ Ilija? Zar nisam imao prava?
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
koji je isplivao go iz brodoloma, čovjeku koji je odsjedio robiju ili ma što prelomno doživio ili proživio — što mu, velim, ostaje i kad mu se sve drugo poreče, uskrati, oduzme — doli taj goli i oglodani fakat: ja sam preživio brodolom, ja
Nebrojeno puta, velim, ponavljao sam tu igru, nebrojeno se puta naslađivao i draškao tim spremnim, reskim zijevanjem jedne male, automatske
Da, tu sve biva besprizivno, sudbinski neumoljivo. Na probama — ne velim, to je već sasvim drugo. Tu se još dosta da opozvati, povratiti, popraviti.
I to kako na području umjetnosti u svojim umjetničkim stvarima, tako na žalost i u praktičnom životu. Velim na žalost, jer bi inače, u to ni časka ne sumnjam, bio daleko dopro, mnogo postigao...
Tvrdoglav je kao mazga! Nego sad sam poradio kod općine, vjerovatno će ga oni skloniti. Na koncu, velim im ja, to je na korist samog mjesta! Od takve stvari dobiva čitavo mjesto, zar ne?
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
!... — Znam — odgovori mu popa. — I baš radi toga i velim... neka se dete popravi... — Jok, ne može! — odseče knez. Među momcima nasta gurkanje i šaptanje.
vilice u širok glup osmeh i, kao da je za taj slučaj potrebno i njegovo mnjenje, odgovori: — Ako će, ako će; to baš i ja velim. Šta tu nega, »šule-mile«, no pritegni psa, pa nek pucaju kosti... E ja...
ciju... cini... Vidim ja da će biti nešto, pa velim mojoj Kruni: »More čućemo neki glas«. — »Jok, veli ona, kad pred veče peva, ne računa se«.
Ko ti to reče ? — Pa... ja čuh da veliš: »pucaj«... pa ko velim... — stade Kosta da oteže. — Hajde živo, da se razlazimo — reče Pantovac.
— A, ti li si to! Ja bih rekao, pa opet kô velim... neće zar to biti. A kojim dobrom? — Imam hitna posla s tobom na samo.
Ali... ovako ne možemo više da živimo, nego da se venčamo. — Šta? Kako ? — zapita začuđen Đurica. — Hoću, velim, da mogu slobodno pogledati svakom u oči. Što da me nazivaju svakojakom?
— Ko, zar ja? — viknu Pajo. — Ne dao Bog! Ja još velim, brate, da te čuvamo kâ jednoga svoga... — Ko to iznese? — viknu treći. — Šta ih tu ispituješ... im njihova!
— Znam ja, ne beri Ti brigu. Skoro ćemo imati posla, pa će biti svima. — Ama jest to, nego znaš, ja velim... kako ću reći.. kad svršiš posao, nemoj nam šiljati preko Vuja, nego nam ti sam podeli... Ja, brate, neću drukčije!
— reče Đurica bledeći, osvrćući se plašljivo oko sebe. — Vidiš li sad! — viknu ljutito na Stanku. — Ja ti lepo onomad velim da te vodim u Vojkovce... — Ostavi to! — prekide ga Pantovac. — Zar ne vidiš da se mora ginuti. »Šta to veli on ?
— Polako-te, more, vi odoste na drugo, — progovori mesni sveštenik. — Mi smo počeli o Đurici. Šta je uzrok, velim ja, te čovek, koji može onako da oseća, koji može da voli, koji traži svetu crkvu da blagoslovi njegov brak, te takav
čovek, koji može onako da oseća, koji može da voli, koji traži svetu crkvu da blagoslovi njegov brak, te takav čovek, velim, čini onake pokore i zločinstva i na onomadašnjoj i jučerašnjoj pohari?
ja bih rekao da on navraća vodu na svoju vodenicu, isto onako, kao što to čini učitelj. Ja vam opet velim, gospodo : prilike i okolnosti. Uzmite vi ovo : je li Đurica spreman iz malena za hajduka? — Nije. Je li...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Ova sad, kad došla kući, počne čovjeku: — Čuješ, čovječe, evo ja ti i pošljednji put velim, ako nećeš krave klati, ja ma̓m odlazim od tebe, jer vidim da nemam čovjeka koji bi bio vrijedan da s njim živim!
— Nijesam ništa, nego nekakva bena došla zvoniti, pa samo uzeo za štrikove, pa ̓nako drži a neće da maše. Ja mu velim: zvoni, zvoni kad si prvi došao — svejedno, zvonio ti a zvonio ja, ali on ništa, samo muči i drži onako za štrikove.
— Kako to bi? — upita car. — Eto kako: ja zaokružim ispred sebe, kô velim: zemlja je okrugla. A on raspolovi, biva: polovina je voda.
On pruži jaje, ko veli: evo, pa ćemo i čimbur ispeći, a ja pokažem komad sira, — evo, velim, pa ćemo načiniti i omak. Nasmija se car Nasradinovoj mudrosti, lijepo ga obdari i otpusti.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— Bog s tobom, kakav Pavao? — podižući se veli žena. — Pobudalio si!... — Nisam, ako i misliš da jesam. Kao velim: ko u vjetar pljuje, na obraz mu pada. Ali je prevršilo, — pohvatao sam vam krajeve...
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti? SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram, pa, velim, ako ne uđe u komisiju... ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče.
PANTA: Pa kako da ti kažem, Živka, ne valja; sve nekako naopako. Nego velim, sad ako mi malo svane dok si ti na vlasti. Računam, znaš, zbrinućeš svoje i podržati.
A uvek sam govorio sebi: „Čekaj, Jakove, mora doći tvoj dan!” Pa velim, eto, došao je! Mislim, znaš, da mi izradiš kakvu koncesiju, da posečem, na primer, kakvu državnu šumu – računam,
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ I danas tako mudruje Mnogi brzoplet I — veruje mu svet. Al’ nije tako — velim ja. Dok god u visu bude I jedne svetlice I jedne zvezdice, Filosofovim očima Uvek će biti bliža I daljna zvezda
A među tim dok se slava Tvoja tamo javi, Ja ti velim: „Ti slon nisi Već magarac pravi!“ »Starmali« 1881. PESMA O PIĆU (po „Fl. Bl.
To je ono što je dobro, — ma ne bilo jóvan, gut. Zato dalje, dalje, dalje, prijatelju roda svog, Opet velim dalje, dalje, — i u Dalju, i tu j’ Bog. Bog ako nas kušat’ voli, za to će nam dati moć. Dobro jutro pravom putu!
Ne velim da ginem od velike snage. — Gde je danas snage bez truna očaja? Zapadô sam kadšto u sentimentalnost, Pa i tome grehu
Al’ ja ipak velim; sva su polja tvoja, To jest, ti se spremaš da na njima zidaš, I satira j’ tvoja, pa i rane moje Ja ostavljam tebi, da
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
vređati, jer ja sam naučio razliku praviti između crnog i belog; ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete što velim da je uvek bolje čitati kakvu poleznu knjigu nego na bal ići; jer se na balu mlogo protiv sostava tjela čini, tamo se
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Odalje, velim!... (Ćerim ustupa.) GLAVAŠ: Na carsku reč je narod skinuo Sa sebe teret muškog nakita I dugu cevku puške šarene
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
grdnja koje je Černjajev jednako propraćao uzvicima na me: »Kažite mu, kažite, da mu to veli njegov đeneral, da mu to ja velim«. Ja sam se starao da pri prevađanju ublažim đeneralove izraze.
Turci su napadali sa 15.000. Ako me pitate; ko je najveći junak sa Šumatovca? — velim vam da ga tražite među onim mirnim seljacima, što su onako hladno i muški gledali smrti u oči, što su ostali u šancu i
— O, znam, znam; vi ste amo došli upravo iz apsane. Ali ti se ljudi varaju. — Teško. — Šta?! — Teško, velim. — Šta?! — Velim, teško da se varaju. — Razumem, razumem već svu tu katavasiju revolucionara.
Ali ti se ljudi varaju. — Teško. — Šta?! — Teško, velim. — Šta?! — Velim, teško da se varaju. — Razumem, razumem već svu tu katavasiju revolucionara.
j. opravdanja svojim postupcima bar pred sobom samim), eto ta osobina, velim, jako smeta ljudima sa privilegisanim položajem u društvu, da razumeju izvesne ideje koje se protivu njih okreću.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
To bi bila poslednja mi, Verujte, ne mala; A dobrima prijateljma Napred velim: Hvala. LXIII Oker, karmin, ultramarin, To su samo blede šare, Da su suze razne boje, Ja bih ot’šô u slikare.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
A oni su moćni i silni. — Znam, ali nas će nestati — govori zabrinuto Stanko. — A otkuda ti u bombašima? — Pa, ka velim, da ubrzam rat, ne bi li jednom otišli svojim kućama. — Stanko zastade. — Gospodine potporučniče, dovde je naš odsek.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
ih slavu bivših zlatnih vjekov V kojih sja slavjaše junak za junakom, Mudrostiju razuma, muža mišcom jakom; Onde, velim, nije ni zimi ni sn'jega, Ni ledene r'jeke, ni klizava brega, Onde vsegda carstvujet vseščedraja cv'jeta, Onde zimi i
Pak kad svega toga uzrok, što je sve zazid'o, Tebe pomnim, duši mojej vozljubljena Vido, Sreća, velim, u slobodi čovjeka počiva, A sloboda u ostenu razumnome živa.
Da — (ostade mi što u peru!) Da svaki, velim, svoju veru K’o oca svog amanet čuva Kad ne znam kako vetar duva I makar koja ptica poje, Da uvek bude ono što je,
„Nečuveno je i reći: 1810!”, uzvikuje oduševljeni Rajković; „ta ni 1880. ne peva se u nas lepše! da je tu pesmu, ne velim kakav Aberdar ili inače koji stihodelja, no da ju je baš i sam od glave do pete poeta, Zmaj-Jovan Jovanović otpevao,
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Ta vest bi, velim, tužno radosna Razorila mi crnu hraminu, U kojoj jedan život nesrećan Parastos drži mrtvoj prošlosti; A prošlost
Al’ onaj što je venac trnovi Za spasenije ljudi nosio, U mrak je vrgô silu satansku. RADOŠ: I opet velim da je satana Kršeć po mraku gvozden ogrljak Kroz trošnu zemlju, crne slojeve, Kopajuć gneva oštrim noktima, Prorinô
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Koliko li sam jada i čemera na tebi vidio!... Stole moj, moja slatka dušo! Stole moj, grdna rano moja!... Ja velim: pošljednji put. Nije pošljednji, nije! Stole moj, krvi moja, tražićemo mi svoju prâvu. Ić'emo mi u Beč.
Šta'š:: drvo na drvo — čojek na čojeka. Tako je uvijek bilo. Ne mereš ni ti, kô velim, svađe prispjeti, pa ja kô mlim: sevap je da narodu prikažem kad je koji svetac, da ne griješi, jer je i 'nako dosta
— Ja ti kažem, Mijo, ne miješaj se u moju službu, jer, ovoga mi carskog mura, biće svašta! — Ama, kô ja velim... Nema tuj: „Ama, k'o ja velim!...
— Ama, kô ja velim... Nema tuj: „Ama, k'o ja velim!...“ Man' se ti ćorava posla; jer, ovog mi carskog mura i carske mi službe, staćemo barabar pred gospodina
gerenalsku kabanicu. Kupio sam to, kaže, neđe u Zadru od jednog Prajza. Opazio sam ja već odavno da će nešto biti, pa velim: nek' se i ovo nađe, zlu ne trebalo!
Da bježimo? — uzvrati se Isaija. — Šta ti veliš, Simeune? — okrenu se pokojni Partenija meni. — Ja velim ako ćete me poslušati: da svete knjige, ikone, krstove, odežde i sve što se mogne iz crkve dignuti, sklonimo u zbjeg.
Ama, kakva je ovo kuća đe se ni Bog ne prima? Sudac: jedna! David: Šuti, marvo jedna! To je lako reći. Eto i ja velim. Ama, to nije u najmanju ruku u redu, da reče jedan, rećemo kaz'ti, carski službenik. Sudac: Ti ćeš mene zar učiti?
Ja velim: kadija. Kakav kadija! Na moju dušu, da zna samo još pisati, mogla bi ti mirne duše reći: „Ustani sa te carske stolice
Kako bi tražio suda preko suda? Znaš li ti, bolan, da bi se zamjerio carskoj gospodi? Najprije, velim ti, 'ajde u naš mali, seljački sud, pa ako ga tuj ne osude, onda, istom onda 'ajde na okrugli sud.
“ „Nijesam ja, ženo, mlada, pa da se poklanjam. Šta je tebi? Da ti nećeš prećerati s tom tvojom naukom!“ — velim joj ja. „Šuti, sunce te nebesko spržilo, kad ništa ne znaš!
David: E, lako, gospodini moji. Sve ću vam kazati po redu i zakonu. To je njivica krčevina. Ja sam je iskrčio, pa velim: moja je. Oko te je njive carska šuma.
Kako bi bilo da mi tu nesretnu kravu preselimimo carevini, pa nek se ona tamo š njom muči i devera?“ „'Vala, velim ja, carevini koja se toliko za me brine! Vodi, brate, vodi odma'!“ — Onda sam imô čet'ri koze.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
) JOSA (dolazi na zadnja vrata): Ovaj... Dođe maločas jedan dečko pa veli: gde je Josa pandur? A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo.
A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim... MARICA (ščepa mu pismo): Dobro, dobro, dobro!
A on veli: evo ti ovo pismo! A ja velim: daj ovamo to pismo. A on veli: da daš u ruke gospođici, a ja velim... MARICA (ščepa mu pismo): Dobro, dobro, dobro! JOSA: Posle on veli... MARICA: Dobro, čula sam!
Ti misliš tako to, dođeš samo na tezgu pa: daj pravdu, a ja otvorim fioku pa: izvol'te, molim lepo! MILADIN: Pa ja velim... zakon. ŽIKA: Ostavi ti zakon na miru; zakon je zakon, a ti si ti.
! Zakon nije napisan za tebe, nego za mene da znam koliko da ti odrežem. Je l' razumeš! MILADIN: Razumem! Al' velim... ŽIKA: Je l' imaš ti kantar u dućanu? MILADIN: Imam, gospodin-Žiko! ŽIKA: E, vidiš, imam ga i ja.
A ti sad hoćeš tako?... 'Ajde, gospodin-Žiko, makni malim prstom!... MILADIN: Ja velim, gospodin-Žiko, da ti učiniš tvoje, a... ja već znam moje. Ima, znaš, ona tvoja hartija kod mene...
Čekaj! Gde si čekao dosad, čekaj još koji dan. MILADIN: Pa ja velim... ŽIKA: Ama, nema šta ti da veliš, nego izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću da te zovem posle te natenane da te
MILADIN: Velim, znaš, već tri meseca zbog toga dolazim. ŽIKA: Pa tri meseca, nego! A šta bi ti hteo, da svršiš valjda stvar za tri
Ćipiko, Ivo - Pauci
—Znaš da jesam... —A imaš li djece? —Na putu je, — nasmija se Rade. — A ti mišljaše da neću biti vrijedan. — Ne velim ja ...
Nadam se, biće ždrijebe dobro. Ne pojim ja nju radi nje; radi ždrijebeta, velim ti... Govori živo, sa zanosom, s uzigranim očima, što pogdjekad kao bljesak zasjakte, a zvuči mu glas bistro i jedro,
— Ja ću te sobom povesti! Što će ti Radivoj? — i ne pušta je. — Odlazi, odlazi, velim ti! Biće krvi! — trže se Radivoj, i priteže curu k sebi.
—Što, pope, tako mlad obnevidi? —A ko ti veli da ja ne vidim? — ljutit će pop. —Ne ljuti se... k'o velim tako .... —Evo, — govori pop Vrane i piše u knjigu, bilježim dan rastave od sutra do treće napovjedi.
—Čudo božje, što ona vas neće ... —Jesi li joj govorio? —I prekjuče, kad je Marko pošao u varoš, velim ja njoj, taman kako ste me vi učili. — Gospodar voli te — rekoh — kao dušu, čisto crče za tobom.
A čije su ovce, a? — Ha, ovce! Fuk je meni za njih! ... Ovce prodao, brate; doći će još danas čovjek po njih; kao velim: bolje imati pare u ruci nego čekati rubača, pa opet, znaš, motao bi vuk doći... Ha, ha!
Ja ga stigoh. „Rđav sustig, brate!” veli mi. „Pomozi!” A vjetar nosi mu glas bog zna kamo... — Bog te ne ubio, — velim ja — vidiš da ginemo!... Trgoh nož i presjekoh ....
Jesi li zabilježio? . Gazda, ne dižući očiju sa knjige, odgovori mirno: —Što, zar misliš da kradem? —Ne velim ja to, ali meni je krivo. .. —Svi ste vi jednaci... I drugi tako vele kad treba vraćati.
Ne nagli! — Da ne naglim?... Ali neće što je namislio, opet ti velim, makar ja zemlju svojom krvlju otkupio! E neće... I diže se i pođe po kući.
— Nemate pojma, doktore, kakovi su. I ja sam se danas na jednoga rasrdio; glup k'o ne znam što. Velim mu deset puta: „Moraš platiti, na te je ubilježena ta i ta zemljišna čestica”, a on jednako: „Nije moje.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Drugo ćeš mi odmah reći, Za koliko mogu preći Ceo ovaj beli svet, Al' najkraći da je let? Treće, pazi što ti velim! Ja odgovor odmah želim, Il' će s tobom biti jad; Šta ja, oče, mislim sad?“ „O Gospodi, silo jaka!
“ car mu reče, „Jedan dan i jedno veče, To je, zbilja, kratak let, Za široki ovaj svet! Al' sad pazi što ti velim, Ja odgovor odmah želim, Il' će s tobom biti jad: Šta ja, oče, mislim sad?
Stanković, Borisav - TAŠANA
« — »Lepa je, gazdo!« ,odgovaram ja. — »Da je uzmem, Stano?« — »Uzmi je, gazda!« — velim. »Mnogo je lepa!« sam sebi odgovara.
Dao Bog, ima šta joj duša zaželi. I velim joj: jedi, pij, okrepi se, i izađi! Eno (pokazuje na baštu): kad god je lepo, a osobito kad je leto, kad sunce zažeže
KATA Ama, ne velim da deda zbog toga neće da dođe, nego tek onako... Možda zbog nečeg drugog ne dolazi. Sigurno ima posla.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
— Moj otac je govorio: Bogu božje, caru carevo, a sve drugo u kasu i pod ključ. A ja velim: Šta sam pre podne zaradio, s toga ću posle podne ja, Toša, da skinem kajmak. — Voleo je stav i gospodstvo.
ko zna hoće li još biti imanja, a ako ga bude, ko zna ko će sve biti na njemu!... Što je daleko, to je Božja briga, velim ja. Nas dve, matore žene, nećemo više biti žive kad dođe do onoga što je daleko.
Da bude pošten, dosta mu je i jedno oko... Moja pomajka kaže: Mudroj glavi dosta i jedno oko; a ja onda kao velim: i poštenoj glavi dosta jedno oko. — Nastas se smeje u sebi: — Progledaće gazda Mojsilo; kažu, već nazire.
Da ne izabereš i ti odnekud medicinu?... Kažu da to dugo traje i da poviše košta... Ali, ja velim, što god se ljudski radi, i poduže traje i poviše košta.
” Todor reče „siromasi , a ja velim p r o p a l i c e. Ju-he! dok su puni ambari; ju-he! i kad su prazni. Dugovi, menice, sramota, laž, prokleta laž,
Zadivljao sam, van života sam. Imao bih odranije priča za jednu malu zbriku, ali, velim, neka ih na miru. Na miru one, na miru i ja...
— I meni bi trebao da pomogne malo ovde, ali, kao velim, ovo ovde je sitan posao prema onom onde, pa ga nekako i sama svršavam. — I svršavala ga je, da se ceo svet čudio.
” A ja bodrim moje mladiće da kod kuće još razmišljaju, i napišu mi nešto o tom. A u sebi velim: poleti, nade, ohrabrenja, obećanja, ostvareni rezultati, i odjedared, dim, dim... Tisa se ućutala i smirila.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
drugi i ne može tako pomoći kao ja, jer sam ja agina kći, i samo počitanije koje sam ja u moji poslednji 18, i slovom velim osamnajst godina zadobila, moglo mi je ključeve od tamnice pribaviti.
može ništa ne misliti; i premda je ponajviše takovi bilo koji su ovo s najvećim dokazatelstvama odricali, to ja opet velim da je najveći filozof iskustvo, i mogu u ovom magnoveniju 50 nji izbrojati koji dosad jošt ništa mislili nisu, i ako
« — »Ju, Amor, mamo, i ime mu je strašno, a kako je on umiljat« — »Čuvaj se, velim ti, ti ne znaš koja je to beda«. Devojka oće baš iz tog uzroka da vidi šta je to, dok u škrip ne padne i ne počne i
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
“ — „Da!“ — „Ja velim, dragi prijatelju, — nastavi doktor prijateljski — što će biti jesenas, neka bude večeras. Naš narod je mudar i njegova
– Kardo rode, reći ću ti po duši (Janko je rado govorio u jednini kad se množini obraćao). Ja velim, nismo se mi ovde sabrali da budemo sudnici, te da presecamo tuđe niti.
Znate kako naš narod veli: pisano ti je, pisano, niti ga možeš domaknuti ni odmaknuti. Pa eto, velim, nek živi čovek do suđena dana, kad mu je tako pisano! – Ostavi, bre Janko, jedanput te tvoje narodne mudrosti!
se za reč i Ivo Ćipiko: – E, oštija – reći će on – bilo bi pravo pozvati ga, toga blaženoga Nušića, amo k nama, ma velim da pasa još malo vremena, bar do proljeća, jerbo se sada već ukišeljio kupus te prispele sarme i pršut je već nafuman, a
Ja velim, gospodo, griješite vi koji biste prekratili mu vijek. Nama je kao generaciji, koja je učinila tako zamašan potez u srp
“ – tako, velim, neka i za našega predstavnika reku: „I ovaj je pripadao onoj vrednoj generaciji!“ Simino mišljenje nekako osvoji sve i
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Malo posle vrati se. „Svi su naši konji ovde.“ — Ama baš svi? „Svi, gospodine kapetane!“ — Dobro — velim ja, i nešto mi laknu. Odem u divizion... Dođoše i ostali komandiri i izjaviše da to nije njihov konj. To isto rekoh i ja.
Zbunjen ovakvim odgovorom, Isajlo se počeša iza vrata. — Gospodine poručniče, ja se ne žalim... nego velim... — Ne žalim... ne žalim, pa šta onda? Da pričamo priču. Je li...
— A što, jadan!... Ti se meni kanda podsmijevaš. — Jok, Đuro, nego velim, što ne znadosmo još kod Smedereva za tebe!... — E viđećete... Pred kulom zastadosmo. Đuro udari kundakom u vrata.
Na ovu priču smeju se i ordonansi. — A zašto ideš sa granice kući baš sada? — Pa vidim svi pobjegoste, i ja kâ velim, idem da branim sam kuću svoju. Potporučnik Dragiša se okrete nama: — Ove ljude ne mogu da razumem...
— smeje mu se Gruja. — Vala, podnaredniče, svakojake sam „mandže“ za vreme rata pio i jeo, pa ka velim, da probam i morsku vodu. Tako sve pored obale, i stigosmo u San Đovani... Jedna zgrada samo i nekoliko baraka.
— Komordžije se okačile na plot i seire, a ostavili jagnje o drvo. A taman ga bili očistili k što treba. Čekaj, velim, presešće vam. Priđoh zakonito i skinem siroto da se ne muči. — I niko te nije video? — Mene da vide!
Petrović, Rastko - PESME
smrti. Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko! Ne trzaj Crnko, ha, ha! Ne, ja sam Jovanović Ranko, I sela mi se zovu Rudari; kočijaš
I ceo svet viče! Ja ne velim ništa zato, niti propovedam kakav novi način življenja, kao što ne propovedam ni magnetizam ili radioaktivitet međ
I kada velim sebi da ne ostvarujem veliku umetnost već samo veliku ekstazu, razumem vrlo dobro; i zadovoljan sam što sam napisao ovo
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Na glavi mu prokleta šubara, za šubarom krilo pozlaćeno, begenisah krilo pozlaćeno. Ne dadoše vrazi mirovati: ja ne velim: dobro jutro, đedo, već prićerah bijesna malina, skidoh njemu krilo pozlaćeno, i ja odoh uz polje Kosovo.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
“ — A šta ti? — A ja: ne uliva se, kažem, nigdje. „Kako nigdje?“— izbeči se on. — Lijepo, velim, ponire pod zemlju kao onaj potočić u Prokinom gaju. — Uhu, brate moj, ti si zagrdio! Kakva ponornica!
— Za nas će ona uvijek biti ljepša od tvoje Marice! — dobaci mu Đoko, peckajući ga. — Tako je, to i ja velim, bojs! — ozbiljno dodade Nik. Stric samo ućuta. Morao je priznati da njegovi drugovi imaju pravo. Iznenada se rastuži.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Teke isto ha! da ih pusti na nas i potuče nas mahom. POSLEDNjA ČAST Dobro se o tomu smatraj i proberi se, velim ti, čoveče, za ovi prohodljivi vek, kako je svašto nepostojano u njemu: više sa zlom prohodljivo negoli s dobrom.
A mi, što velim da sejemo u suhoj sobi, pod strehom, gde kiša ne dohvata, — to duševno žito svud se može sejati! I po kuća i po
Ta pak tamo one će nas izobličavati i suditi za naše malo marenje. A eto sade, dobri hristjani, ne velim za one pozločeste i nemarne nizašto, veće velim za ove poštene i prave gospodare vrle — do konca slabo mare za to
A eto sade, dobri hristjani, ne velim za one pozločeste i nemarne nizašto, veće velim za ove poštene i prave gospodare vrle — do konca slabo mare za to crkovno pravilo, a za poučenije ni toliko, te
preotimač tuđem dobru, telbiz, prodajnik, ubojica, otpadnik, i dvoobraznik, lažljiv, grd, zloban, zloćudan, — s takvim, velim vam, ne mešati se ujedno, ni jesti, ni piti š njime. A mi malo i svi što nismo te forme!
A da to i ne izgovaram sa strahom stajanje i lebdenje pravu, krivu li kome, ne velim pred carem i spahijom svojim, velikim li kojim vojištanskim gospodinom, kojino vuku i deru, dosađuju i prete, a ne da
Devojka Što je hvajde tu tebi mnogo i zanovetati kad ja ti velim jer ne verujem tome takvom tvom ukazu neosvestnome. Vidim šta rad si tu došao sa šegom obružiti carsko i devojačko
Gavril No velim ti da kad se izvrše moje ove reči što ti kažem u svoje im tome vreme, onda ćeš se setiti i proznati tome nedoznanom
Ne boj se nit' se što od čega prepadaj Marijamlije! Velim ti da si vrlu čestitu dobru sreću pridostala od Boga. Devojka Tu mnogo iskanu tajnu došao si je s neba meni predavati
Gavril Odbaci već tu bedujastu nevernu ćud od sebe, velim ti o devojko! Sašto se toliko inatiš sa mnom? Prestani već od toga; dosta je bilo reči.
Josif To ti velim, iz moje kuće da imaš izaći! Skoro se topi od mene da te nije tu! Idi si k svome milostniku s kim si se žarila i
Smrt onako na nas duha, ka ljuta medvedica i kano ris što je derao ljude u sukob na sirijskom putu. Ne za to velim, što se davno zlo zlim susretalo, ama i sad tako biva!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
i to je valjada jedini nestašluk i đavolstvo iz Manulaćeve mladosti, koja se obično bujnom i burnom zove. Jedini, velim, jer on je inače uvek bio stidljiv i nespretan kad bi se slučajem našao u blizini ženskoga sveta.
što je čuo, a posle — ne mogući se ni sam snaći u tom haosu i lavirintu od najraznovrsnijih protivrečnosti — što se, velim, rešio da se sam, gde treba, izvesti, a posle da po svetoj novinarskoj dužnosti — kao pravi služilac istine, pravde i