Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
STANIJA (Ljubi): Pa ko beše to momče? LjUBA: Kažem ti, naš Velimir. STANIJA: Zar nešto ne može? (Ustane.) Velimire, majki, što ti je? VELIMIR: Nije mi ništa. LjUBA: Tako on ima narav. STANIJA: Ama ja vido otoič, gde se on iskrivi.
STANIJA (trese glavom): Kraj sveta. LjUBA: Kad večerate u Parizu, Velimire? VELIMIR: Ti znaš, u jedanaest saati. LjUBA: Vidiš, majka, to je pet saati posle akšama.
LjUBA: Tamo se mrtvaci zaklapaju, je li Velimire? VELIMIR: Naravno. STANIJA: Kuku, greote od Boga, ko će mrtvaca zaklopljenog da nosi?
STANIJA: Neću, neću da mi pripoveda za poganije. LjUBA (smeši se): Tamo ljudi jedu žabe, je li, Velimire? STANIJA: Što? Žabe? (Pljuje.) Uh, neću moći ništa ručati! VELIMIR: Zašto se ne bi jele žabe?
Proklet bio, koji posla decu u crni Pariz, te da opogane svet. LjUBA: A kakvo je konjsko meso, Velimire? VELIMIR: Ima jednu kiselinu, ali je inače prijatno. STANIJA (zgrozi se): Uu! dobro, te me nisi poljubio u ruku.
STANIJA: Idem sama Gospodaru, da mu kažem što se čini, i neka gleda što će. NEŠA; Čuješ, Velimire? Oće majka da vam pravi uredbe. STANIJA: Kaki je to sijaset.
NEŠA: Ama što ti gledaš bradu. STANIJA: Kako pogledam, taki se gadim. NEŠA: Vidiš, Velimire, pravo majka i govori. Zašto je ne skidaš?
LjUBA: Ali treba da mi i vi malo pomognete. MILAN: To se razumeva. Ispočetka bićemo vam na ruci i ja i Velimir. A, Velimire? VELIMIR (treje čelo): Jedna mi se misao muti po glavi, moram da je na artiju stavim.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Ja onakih imam u tavnici, i njega ću sada dobaviti“. Pa doziva sila Velimira: „Velimire, moje čedo drago, uzmi, sine, za trista katana, idi dolje u polje široko, dovedi mi onoga junaka!