Obradović, Dositej - BASNE
Kakvo ti je to lekarstvo? Kad bih ja to učinio što mi ti veliš, valjalo bi koliko je tog pasa u selu da me svi ujedaju”.
Poznati su ti naši slučaji, našto ću stare rane pozleđivati? Pritom, ti znaš kako je gospodi mučno ugoditi. A što veliš da pastiri i pastirke nisu moje muzike dostojni, ljuto grešiš! Zašto nisu, kad čuvstvuju krasotu jestestva?
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— poče Stevan da ih miri. — Baš, gazda-Radovane, biće mnogo dvaest vreća — po duši reci! — prihvati Ilija. — Šta veliš?... Mnogo? A vidite li vi, ljudi, koliki je meni mal potrven?
Ona se čini i ne čula, samo kopa. On poćuta malo, iskašlja se, pa opet poče: — Zar baš ostade u potoku, Maro? — Šta veliš? — upita Marica, pa stade, naslonivši se na motiku, i pogleda ga popreko. — Ono tvoje »dobro jutro«...
— upita Đura. — Neće ja! Zar ti ne znaš njega? — Ao, ja poganog grivonje, jadi ga znali!... Nego šta veliš? Hoćemo li ga zavarčiti? — Neće mu, vala pasti na um ni ona vrljava baba Petrija, a kamoli ko drugi...
Hoćemo li ga zavarčiti? — Neće mu, vala pasti na um ni ona vrljava baba Petrija, a kamoli ko drugi... — Ama, šta veliš, dok to pukne po selu, a? — More, gledaj ti samo posla... U tom razgovoru dođoše oba brata kući.
— odgovori Radan. — Dede batalite tu sprdnju da sednemo kao ljudi. — Bogami, pravo veliš — rekoše oni što su izgubili, pa se digoše i sedoše za jedan podugačak sto.
Kao da ja ne znam da je on to pijan odlomio... Nagrdio onaku glavu! — Ne mari ništa... Moći će proći. Šta veliš, Đuko? — O te još kako, gospodine! Ova luda svetina... šta ti ona zna? Prava marva! — Samo, Đuko, pametno!...
A sad niko ni da se pošali. Nema, nema — braćo ništa; prošle su one stare godine kad je bilo berićeta... — Pravo veliš, gospodine, bogami! — reći će jedan od seljaka. Ovaj se današnji pojas nekako obezočio i batalio da bog sačuva!...
— Baš bi valjalo — reći će na to drugi — da mu spremimo jedno jagnjence, a? Šta ti kô veliš, Đuko? — Ne šal̓te se glavom! — iskosi se Đuko čisto ljutito. — Jok. To nipošto da niste radili!
— uči ih Đuko čisto šapćući... — To će biti najbolje! — Jes, bogami, pravo veliš! Nego kao šta bi? — Hm, hm, šta bi? — promišlja, božem Đuko... — He, šta bi — to je muka sad!
— Teee! — učini momče i slegnu ramenima, nasmehnuvši se malo, pa ode dalje kupiti. — Šta veliš, Vide, zaradili su danas dva dukata, a? — upita Milun pisara. — Dva jesu, ako ne bude i više. — Lepa para!
— A znaš li ti da on sad o Đurđevudne izlazi od Stanoja? — Znam; tako reče i pop juče. — Pa šta veliš, kako bi bilo da ja njega uzmem pod najam?
— reći će Sreja još bunovan i zlovoljan. — Pa juče, koliko si pazario? — Ništa! — odgovori Sreja kratko. — Šta veliš? — uzviknu Milun i nabra obrve. — Ništa; to velim! — odgovori Sreja srdito — Ama, odista, bogati? — Odista.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Jova povuče Ivana u svoju odaju. — Ama... to ti ozbiljno veliš? — Ozbiljno. — Je li istina, pobogu?!... — Da je i meni ko pričao, ja mu ne bih verovao...
A kad se ubode na jezik... Ali, idi!... Idi!... I uhvati Stanka za ramena, pa ga poče gurati napolje... — Dakle, veliš: Turčin i Marinko? — Njih dva! — Krivi koliko i Lazar? — Još krivlji!... Upravo, to je njihovo maslo...
— Hodi-de ovamo! — zovnu ga harambaša. On priđe. — Ti reče da ti je ime... — Stanko. — Ja, ja... Stanko! Pa, veliš, rad si da budeš hajduk? — To mi je želja! — reče Stanko. — A znaš li šta je hajduk?
Nego beg. Putuje Sali-beg sa pratnjom. — Ima li ih koliko? — Deva veli do dvadeset. — Tu će biti lepa ćara... Šta veliš ti, Surepe? Surep samo sleže ramenima. — Danas ćemo videti koliko nam Stanko vredi! —reče harambaša i pogleda Stanka.
— reče ona i pogleda materi pravo u oči. — Kako što? Zar on nije hajduk? — upita Krunija. — Ako je! — Šta veliš?! I pogled majčin zaroni joj u dušu. Ona zadrhta. — N... n... ništa... — A ti reče: ako je hajduk... — Pa jest.
Dobra rakija, ne da se dosta piti, ali je i sud prema njoj!... — He-he-he!... — smejao se Ivan. — Pravo veliš, popo, — reče kmet, pošto odujmi — ne bi valjalo da je tikva širega grla. — Ne znam, to moj Lazar ujdurisao.
— Šta? — Ja, brate moj, imam sina za ženidbu, sokola!... A tvoja je kći stigla za udaju. Šta veliš da mi tu decu sastavimo? — Pa.. eto... — sleže Miloš ramenima. — Sevap bi bilo. A, posle, i oni se rado glede.
— sleže Miloš ramenima. — Sevap bi bilo. A, posle, i oni se rado glede. — Ne branim... — reče Miloš. — Pa kad veliš da dođem? — Kad je tebi drago. — Onda eto me sutra s proscima. — Dobro mi došao svakad. — E, baš se radujem!...
Da to nije učinio, bog zna da li bih te ja video. — Znam — reče Zeka — ali kuda će ona? — Mojoj kući. — Šta veliš? — upita Jelica. — Ti ćeš mojoj kući, i to sad odmah!... Jelica se pokori i pođoše. — A hoće li me primiti?
— Zar se mi ne odrekosmo one kuće? — Nismo imali pravo. Mi ubismo čoveka ni kriva ni dužna. Hajdemo!... — Kad ti veliš...
— Jesmo. — I tamo sedeli s onim lopovom njegovim!... — On nije lopov! — reče pop ozbiljno. Ivan ga pogleda. — Šta veliš, pope, šta? — Velim da on nije lopov! — Pa ko je onda pokrao moje pare? — Znaćeš. — Ali ja hoću sad da znam!
Najzad se okrete Marinku: — Šta ti veliš, Mašo? — Ja velim da onog matorog treba pritegnuti!... Treba ga naterati da kaže gde im je danik? — Pa?
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
U bolnicu, tu gde sam ga ja opazio. — Dakle, ti veliš video si brat-Đoku u bolnici? Baš njega! — Njega! — Kuku meni! A šta mu je? — Ne vidi ništa!
— Pa nije, Mitre, — uvija se moja mati — nego kao velim... — A šta veliš? Valjda da mi komšiluk misli da mi leži mrtvac u kući! Kakav mrtvac! Vi mislite on to zbilja misli?
— reče on, pa razrogači oči. — Ako će! — reče moja mati. — da si ti živ i zdrav! — Marice! — Mitre! — Šta ti to veliš, Marice? — Velim: da bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju naš!
Ona potpuno razume svoj položaj i ne zloupotrebljava ga. Npr. đeda zapita: — Šta veliš, snaho, za Maričićev zabran? Da uzmemo? — Kako ti narediš, brâto, ti si muška glava!
— Arsen?... To onaj što smo ga letos zamomčili? — Taj! — Veliš, onu Burmazovićevu vižlju? — Ja! — Anoku? — Nju! — Nije ona za našu kuću! — Nije, i ja velim!
Nego ja tako mislim i kažem da se dijete vaspitava, i nikako drukčije! Zagledaše se seljaci. — Šta veliš, kume? — reče Ninko popu. — Nijesam — veli pop — nikad na to mislio. Da vidiš, nije luda ova učiteljeva.
A, poslije, u školi se uči: zemljopis, sveštena istorija, prva i druga znanja.. — Ne bi bilo rđavo! — reče kmet. — Šta veliš ti, oče, i vi, braćo? — Pa da ogledamo, a? — reče kum-Ninko. I tako Mara ostade kod oca, a pođe u školu.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
vremena neke dére i evedre; a tata se seća, pa samo suče zadovoljno desni brk pa veli: »Al’ i jesam bio momak; aj, šta veliš?! Ta nije me u tri varmeđe bilo!
Nego dad’ ti menikana malo onog tvog vina, jerbo to sam ciguran da ti nije falično, Ha, ha! Aj, šta veliš: je l’ dobro divanim?! — zadžakao Nića, pa sve ječi kuća, pa se smeje i ostavlja budžu i rog u budžak.
Aj, šta veliš, ha ha ha, — dere se Nića da ga svi čuju, — je l’ dobro divanim!? Aj? — A zar još nisi večer’o, Nićo? — pita ga
Ko zna u kom će sokaku ča-Nića osvanuti i fruštukovati! Pa neka mu se nađe u njegovoj beamterskoj torbi. Aj, šta veliš, — zalarmao Nića smejući se, — je l’ dobro divanim?!
« Mnogo skitaš noću, Nićo, pa bi’ venula za tobom, bojim se! Pa te zato i neću! — Pravo veliš! Neću te, bome, ni ja. — A zašto, Nićo, rode? — Ta im’o bi’ samo brige, a asne baš nikakve kad bi’ te uz’o.
— E, pa koga ću, za ime boga, da uzmem? A kakav je onaj Pera Tocilov? Šta veliš, da njega uzmeš? — Pa on će, da vi’te’, još i ponajbolji biti. A ima i dobre arnjeve.
Njega, njega najbolje... — E, vrlo dobro. Pa idi, pa se cenjkaj. Il’ kako bi bilo da ja sam odem? A, šta veliš? — Pa mal’ te neće to najbolje i biti!
a što ja da točim! Valj’da je šljivovica! Nego nika komadara i bećaruša! — Jesi, točio si! Poznajem ja! A veliš: »šljivovica«, a?... ubila bi te u vrat.
— veli pop Spira, ohrabren uspehom. — A, veliš, vino jako bilo, a? — K’o grom, k’o grom; oborilo bi i samog Golijata! — Dokaz je pop Ćira!
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Koji oće, neka dere i bez sapuna, ja mu ne branim, ali Petar neće. JANjA: Oćiš da si svađiš sos mene? PETAR: Šta veliš? JANjA: Ubio ti mati božija, sos jedna prokleština na moja glava! (Viče što god može.) Što ćiš ti kod mene?
“ Je li tako, ugursuz? PETAR: Šta veliš? JANjA: Kerveros! Pošto si pogođen za godina? PETAR: Ja ne znam ni sam, zašto nisam jošt nikada novce primio.
Jošte si mi dužan ti mene osumnaest forinta, trideset tri krajcara. Razumiš? PETAR: Šta veliš? JANjA: Ti si mene dužan osumnaest forinta četrideset četiri krajcare. PETAR: Dobro, odbi mi od plaće.
Ti si poslo Čivut da mi kradi novci i Rošildova obligacija i š nima deliš. Pustaljijo, daj moi novci! PETAR: Šta veliš? JANjA: Si čini gluvo! Novci daj, kad ti kažim lepo! PETAR: Pa plati mi, de, kako znaš! Ja sam zadovoljan.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ubi im čoeka? Ej hej, Pajo! A koliko oni ubiše našijeh, pa nikim ništa. Ubi, veliš? A oni? Tolike nas na robiju, a druge među nama kuga. Oni nas tolike, a moj rođeni, jednoga, pa, gle, kolika dreka.
Da se zabeli kad god sumrak pada. Put da nazidaš kostima našim, po planu grofa Merci! Šta veliš, debeli, koliko je sramote nama naneto, koliko baba naših i devojčica uskakavčeno, silom, koliko porodilja tučeno po
Matavulj, Simo - USKOK
— Tako je, razumijem! — popravi Janko. — Dakle, ti veliš, to su sitnice? Kad vas je dva mrtva i sedam ranjenih!? — Pa sitnice, no što?
— Zli udes, gospodaru — odgovori Điko. — No pomagaj, da se o ovome svrši, pa će biti najmanje! — Šta ti veliš, kneže Ivanoviću? — pita vladika. — Što i serdar! Nemam što drugo!
— Veliš li od istine da kuću zidaš među nama? — zapita Drago. — Velim i želim! — Neka ti je sa srećom! — reče on davši novac
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
) PROVODADžIJA (tiho): Gledaj kakvog sam ti momka doveo, kao da ga je moler pisao: A jošt dok mu u kuću uđeš. Šta veliš, to jest, bi l pošla za njega? DEVOJKA: Kako kaže mama i tata. PROVODADžIJA: E, dobro je!
Onako jednog pečenog ćurka s celerom, to jest, a prijatelju, šta veliš? OTAC (smeši se): Tako, tako, kažite im sve; jer znate kakve su žene: „E, pa nismo znale“.
Sremac, Stevan - PROZA
— E, pa, rođače, baš mi je milo. Velim, bolje svome da dam pare nego nekom tuđinu. Pa pošto, veliš, da je to prasence? — Ama... — veli seljak, pa gleda još jedared prase. — Dede, dede, govori!
— Nema je nikako! — veli Paja, možda je zarasla — izvinjava ga polaženik. — E, može i to da bude — veli Jova. — Šta veliš, kad raku može nova noga da izraste, što k’o meni da ne može rana da zaraste. A, bolan, kolika je bila; video se mozak.
«, a ona mu otima i ciči: »Jovo, ako me voliš, ne lupaj fine čaše; to je prezent od kuma!« — »A, od »kuma« veliš, znam ja i tebe i toga tvoga kuma!« dere se Jova, pa vrti glavom. Tako je često bilo, pa tako i sad.
Gde si se i s kim si se tuk’o? Govori! — grmeo je otac. — Nisam se tuk’o! — Jesi! — Nisam! — Šta veliš, nisi?! — viknu i izvuče iz mraka svež, okresan prut! — Nećeš da kažeš? — ’Oću... kazaću... Kazaću odmah!
Radičević, Branko - PESME
Starina traži, ne žaleći s' trudi, Starina nađe, svoje lupa grudi. „Je l' istina šta ti tu veliš, Mito?“ — „Ah, teško, teško mojoj jadnoj duši, Iz brbljavi što ja sad pusti usti! Ne, nije tako kô što sam ti kazô.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Počeprkao je po svom sanduku, izvadio iz plave hartije Petrakov sat i nepovjerljivo me pogledao. — A znaš ga naviti, veliš? — Znam. — Deder. Starac me usjede na svoj krevet, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste.
To je isto kao da ideš zagledati u oltar šta pop radi. — Hm, šta veliš, Petrače? Petrak samardžija, držeći na koljenima rašivenu stelju od samara, gvirnu ispod oka na domaćina i mirno mu
Ovaca, veliš, nemaš? — Nemam, vidio si i sam. — Vojske pokupile, a? — saučesnički uzdahnu intendant kao da on i nije vojska nego
— Valjda opet hodže il kakva druga napast, a? — E, tu su ti časne sestre, to ti je njihov kokošinjak. — Kokošinjak, veliš? Hm, ko će ti natjerati ove moje krajiške zavrzane da se umiješaju među časne sestre? Divljačno je to, plašljivo.
— A, šta veliš, Sajane? — Žalobitno, brate Milošu — zavodni Džakan očima — kao da smo opet oni nekadašnji dječaci. E, samo da nije
— Neka, Sajo, neka, i njoj ćemo mi zavrnuti šiju, pritrpi se malo ...A šta kažu, veliš: skrozira ko svijetleće zrno, a? Vidi ga, i to ti znaš. E, jesi pravi Džakan, nema tu šta ...
— Oho-ho, alaj nagariše naši! — opet se džlitnu Huso kao da je sjeo na osinjak. — Šta veliš, vojniče, jes vidio ovoga šideta, majka ti pjevala! Bome, sad nečija strina melje orahe.
— Kume, bez legitimacije niko ne može proći, takvo je naređenje. Evo, da ti pokažem. — Ma šta ti to meni veliš, kumiću? — Tako ti je, kume — ozbiljno kaže Pantelija.
— Kad tamo? — priupita seljak. — Kad tamo, a ona šuplja i u njoj karabin, torbak municije, tri bombe. Šta veliš na to? Je l trebalo vjerovati, a? — Stani, bolan, kumiću, ovo ti je druga forma — pobuni se seljak.
Ti se otuđio, podivljačio, bježiš od svog društva. Šta je tebi krivo, daj reci jednom? — Krivo, veliš? Ne znam, brate. Savilo se nešto na srcu, pa tišti, a šta je i zašto je, pitaj boga.
Onoga dana uglavnom je ovdje ostala. — Pa zar čitavo svoje stado, brate mili? — To je moja stvar. — A šta ti veliš na to, drugarice? — okreće se predsjednik babi. — Kako Stevo kaže — kratko izusti žena u crnom.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— Ah! Evo me! — veliš stajući preda me — šta si me zvao, a? — Majka te zove! — I ti ne gledajući na mene, brzo, previjajući se i izbacujući
Zatičeš me gde dižem zaklopce sa jela i od svakog po nešto uzimam. — Što ne čekaš? — veliš ti nabureno. I onda uzimaš pa sve mećeš u sahane, ređaš ih oko vatre. Ja te ne slušam već jednako uzimam i jedem.
— Evo, uzmi! — veliš ti ozbiljno i pružaš mi. — A što ti ne jedeš? — pitam te, gurajući ono u usta što mi daješ. — Pa takav je red —
Čak i suze ti pođu, dok ti ja ne kažem, da sam se šalio. Tebi lice sine radošću i sva srećna veliš mi: — Molim te, pa nemoj drugi put tako da se šališ!... I svi su govorili da ti mene čekaš. Neki su me čak i pitali.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Ju, da idem, plače mi dete! (Ustane.) Pa veliš, eto, da bacim? SOFIJA: A da šta znaš. MAGA: Oh, oh, kako sam pogrešila! Aratos ti, eto, i pekmeza i svega!
KUM: Šta ti se čini, kakav je to lek? MAKSIM: Da ti pravo kažem, ja ne znam. Psovka, veliš, ne pomaže, batina ne pomaže; šta dakle pomaže? KUM: Pesma. MAKSIM: Pesma? Kako to može pomoći! KUM: Evo kako.
Ta su vremena, čini mi se, prošla i, kao što veliš, da se žena zaklela mužu, tako se valjda i muž zakleo ženi. MAKSIM: Slušajte, slušajte, kako joj ide jezik!
da vidite, kako se moja nacifrala; ama nije žena nego lutka: utegla obraze belilom, veliš, škripili bi pod rukom. — Mislim, koji je to vrag, ali nikako mi se ne pita danas.
Bar kad misliš štogod, a ti radi ljudski. A šta je krpiti od danas do sutra? KUZMAN: Pravo veliš, komšo; to je mlogo bolje, a bašta je, ako ništa drugo, a ono bar da se čovak prođe po njoj i pokoji put prospava.
Ako se nećemo mi, kao komše, paziti, da ko će? KUZMAN: Pa veliš da zakopam i ono drugo? DAMJAN: Ja sam tako učinio, a ti možeš raditi kako ti je volja.
DAMJAN: Dakako; kud će ti bolje, nego kad skineš brigu. KUZMAN: Pak veliš, da ne kazujem ženi? DAMJAN: Bogme, ja mojoj nisam još kazao, a ti čini kako znaš. KUZMAN: Baš ti fala, komšo.
DAMJAN: A ti bar ostavi do doveče. Vidiš, može te ko opaziti, pa pomisliti bogzna šta činiš. KUZMAN: Ti pravo veliš. Ali vidiš, što mi žena kaže, šta je snivala, da će neka ptica doći i odneti mi novce.
KUZMAN: Hm, hm! Pa veliš, da ne diram u novce? DAMJAN: Ako sebi želiš dobra, nemoj bar do sutra. KUZMAN: Ali što ću, kad su mi od potrebe?
LjUBA: Pa ona i treba da je slobodnija, zašto je žensko. STANIJA (obazre se, pa je meri): To veliš, a ono je zlo, kad devojka sagne glavu i kad dođe muško, a ona ga poljubi u ruku.
SELjAK: Gdi je moj magarac? JAKOV: Ja sam. SELjAK (smeje se): Male su ti uši. JAKOV: Tvoje su veće. SELjAK: Dakle, veliš, ti si magarac. To je lepo. Nego, gdi je moj magarac? JAKOV: Ja sam tvoj magarac. SELjAK: Slab si, prebiću ti leđa.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Ajd, ajd! Znaš šta je, Pelo, ded da mi malo pevaš. SULTANA: Jošt mi to treba na ovu nesreću! SRETA (ustane): Šta veliš? SULTANA: Ja ne znam da pevam. SRETA (pokaže kaiš): Oćeš da te naučim! SULTANA: Ja znam samo talijanski da pevam.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Jesenja tuga iz magle rosi, nevidljiv kosač poljima kosi.“ „Čitavi svet si prošao, veliš, zar je moguće, druže? Prošao peške, u jednom danu, i još te noge služe?
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
PROKA: Ostavi, boga ti, Trifuna, neka gustira; nego reci ti nama, Agatone, raspitivao si se, veliš? AGATON: Jesam! PROKA: Pa jesi li šta saznao?
Nego, uzmi taj služavnik pa 'ajde. Kafa se potpuno ohladila, a, veliš, neće ni da je piju. DANICA: Pa jest! (Uzima služavnik i polazi sa tetkom.) Ne znam zašto bih ih čekala?
Pa eto, kraj njega sam se navikla. GINA: A šta veliš, Simka, za onaj servis; čisto srebro, za dva'es' četiri osobe. SIMKA: Ti se, Gino, kanda zaplaka kad vide taj servis?
TRIFUN: Pa jest, sasvim bi drukče bilo. TANASIJE: Pa dobro, Agatone, 'ajde šta ti veliš, šta da se radi sad? TRIFUN: Kako smo se uselili, tako da se i iselimo.
SARKA: Pravo kaže Gina, svi smo došli s dobrim namerama. PROKA: Ostavite sad to zašto je ko došao; nego šta veliš, Agatone, je l' da pođeš ti do advokata? NEKOLIKO GLASOVA: Treba, dabome! AGATON: Pa kad velite, 'ajd da pođem!
NEKOLIKO GLASOVA: Treba, dabome! AGATON: Pa kad velite, 'ajd da pođem! MIĆA: A šta veliš, Agatone, kad se već onako upustiš s njim u razgovor, da li možeš nešto tom prilikom da ga ispitaš kako glasi testament?
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj... i ja sam ostavio ženu... Kako da ti kažem, ni meni nije lako, a veliš muka je i tebi, pa baš nam ništa ne bi falilo... — Vidim da si đavo... — Na svoja mesta!
— Šta mi vredi, jesam, ali kao da nisam. — A ovaj — gleda zavodnički jednu crnomanjastu potporučnik Aleksandar — veliš, dala bi. — Ju, grdan, ko ti to reče! — i devojke se zakikotaše.
— Gospodine kapetane, naredio je komandant da se vratite na stari položaj!... — Ama, pobogu čoveče, šta veliš? — komandir se uhvati za glavu i duboko uzdahnu. — Jesi li to dobro čuo? — Dvaput sam mu ponovio naređenje...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
A u onu najveću učiteljka kupi pavlaku od koze. Jok, to mi nećemo!... — Slike, veliš, a kakve to? — Kurjaka, lisice... Ho, moj brate, da ti donesem kakvih hoćeš koža, pa k’o živo zvere!...
Nego ono k’o veli: daj da bacim krivicu na drugog, ako se može; bolje neka bride tuđa leđa nego moja. A za mene što veliš, gospođo, — grešiš se mnogo: ja sam ti jedna puka prostačina i ne znam ti za politiku baš ni malo.
Samo ako to možeš... dopuni on posle kratkog ćutanja. — A šta veliš za ovo večeras, jesam li pogrešio ? — Kako ?... Naprotiv! to ti je dužnost.
Kod nas ti je, brate, sloboda!... Predsednik promoli glavu iz zasedanja, razdvajajući neke hartije. — Za prirez što veliš... niste ni vi bolji. Čekao sam te godinu i po, dok nisi izmirio manjak. A za ono zatvaranje imaš pravo.
učiniću, ne brigaj... A veliš posle... sigurno ? Nemoj da me prevariš!... osmehnu se on usiljeno. — Znaš da sam posle u tvojim rukama.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— Ko zar ja? Ehej, kićo! Kam' da hoće, pa da mu očas zakuka majka... — Šta veliš ti, Ljubiša? — Tss... ništa vala... tek onako. Ko mu zna!
Ih, što neće... Pa posle odmah džemadan, jelek, dizluke, sve zlatom iskićeno... pa: pomoz' Bog, Stano!... a, šta veliš... koji je bolji: ja ili onaj džgebavi Ljubiša?...
onoga... kako ću reći... po zakonu, — po paragrafima, brate moj... A da ja... onoga... kako ti veliš, — thi a—a—a!... pucala bi bruka na sve strane.
baš znam kako si počeo: »Vaša svetlost! Mi, kapetani i panduri, popovi i građani, mi narod«... veliš ti, a svetli knez, obradovan, prekide, pa veli: »Dosta, kapetane: s to malo reči kazao si mnogo«... Pop se namršti.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
JEVREM: A je li moja Pavka individua? IVKOVIĆ: Da! JEVREM: E, hvala ti. To sam, znaš, hteo da te pitam. A veliš načelnik dobio poverljivo pismo da nađe mekšeg čoveka? IVKOVIĆ: Tako se čuje! JEVREM: Može! Može!
Pa... (Zastane i posmatra Jevrema.) Šta veliš ti na to, Jevreme? JEVREM (ustao je i uznemireno šeta čekajući nestrpljivo da Jovica svrši govor): Pa je l' to zašto
JEVREM: Pa ja velim... SRETA: Ama, nemaš tu ništa ti da veliš ili da ne veliš, to je stvar računa. Ti, recimo, imaš u rukama kralja, a ja, brate si mi moj, keca.
JEVREM: Pa ja velim... SRETA: Ama, nemaš tu ništa ti da veliš ili da ne veliš, to je stvar računa. Ti, recimo, imaš u rukama kralja, a ja, brate si mi moj, keca.
SEKULIĆ: Ovako ga držimo kô buvu pod noktom... (Pripaljuje cigaretu.) JEVREM (pravi i sam cigaretu): Veliš, tako kaže gospodin načelnik? SEKULIĆ: Šta: „kaže gospodin načelnik”?
Ne pitam ja ko je starešina, nego: „Razumem!” JEVREM: Pa jeste! A kako veliš, je li sve onako spremno? SEKULIĆ: Šta spremno? JEVREM: Pa to, za izbore. Jesu l' učinjene sve pripreme?
Gde je vlada još tražila zetove narodnim poslanicima? SPIRINICA: Pa ne nađe, nego onako... provodadžira. PAVKA: Pa veliš, tako da joj kažem? JEVREM: Tako, dabome! (Uzima šešir i hoće da izađe.) PAVKA: A kuda ćeš sad?
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
« — Phi! Baruština! Vandeja. I niko ni da piše, da protestuje!! — Šta veliš? — Velim — reče mu Sreta zlovoljno — ima li ovde kafane, mejane, jal’ tako štogod? — Ima, kako da nema!
— »Šta veliš ča-Tripune« — pitaju ga seljaci — »a da ti se ova nešto nađe u vajatu, bi l’ joj pripisao sav mal?« — »đavo si ti,
Osobito mu se dopao. — E, gospodin-učitelj, šta će da liješ za tu pismu, ja će da častim. — Pa, veliš, dopada ti se? — pita Sreta. — Jedno kaligrafija, neje drukče, gospodinučitelj.
— Bolje što nisi. Neće ni njegovo doveka! — Ama i ja to velim! Neka ide, a što veliš, neće ni njegovo dovjeka biti, a dotle; Odiđi, grbava vjero, kumim te bogom velikijem! — Dosta mu i ovoliko.
— A-ja — dodade Krsman, — da izrezili ka’ birov kučku. — A veliš, ljuti se? — pita Sreta. — Ljuti! — odgovaraju mu. — Ako — ako; to ja i hoću! — veli Sreten.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Svi obrnuše glave put kola, pa tražahu očima Stanu, a, znamo, da im nije trebalo mnogo tražiti. „Šta ti veliš na to, serdaru?“ zapita Gospodar, pošto onaj svrši, i pošto sva graja utoli. Svi se pogledi stekoše na serdara.
“ „Neka, neka... kako uzoćeš moje dijete!“ blažaše ga serdar, pa da prevrne govor na drugo, zapita: „Ama kako veliš da je taj čovjek iz tvoga mjesta, a ne zbori onijem jezikom što nalikuje našemu, kao što si ti s početka zborio?
“ „Reci!“ „Ajde, moj Janko!“ „Da idem... a kud?“ „Tamo đe te zovu... đe ti je mjesto. Otac ti je neotac, veliš, a majka nemajka, ali imaš onoga čojka, koji gine za tobom; imaš sestru...
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Dakle, ti se, starče, nepravo tužiš na moje govorenje, koje, veliš, da si u mladosti čuo, ne bi smeo u prsi mlade tvoje dirati.
” Zil[otij]: „Pravo veliš! I kod nas u Greciji na[h]odi se pravdoljubivi[h] episkopa i sveštenika koji uzdišu i žale se na zloupotrebljenija koja
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Znam, ali bi rada, da te posavitujem. Ali, jopet, radi kako znaš. Oćeš da te izujem? Nećeš, veliš! Pa ti, po ovome vrimenu, oklen doklen. Valaj, ni vra-Naćvar nema srca! I šalje te radi gubavog Kenje!
On i sada, ovoga trenutka, sigurno misli da mu je konj na drugoj strani. — Šta veliš?... Kako to? — pitaju roditelji, a na Kenjovu licu pokaza se viši užas no prije.
— Pa onda ga opet zapita: — Dakle bi ti umija timariti konje?... Bi, veliš!... A koliko bi najma iskâ za godinu? — Ja? Je li?
— Mi smo toliko godina išli bez tebe, pa se nismo sićali da nam ko vali. A veliš da sam ja kriv! Pravo veliš! Kriv sam, te dosta, što sam te držâ za druga!... — Nećemo tako!
— Mi smo toliko godina išli bez tebe, pa se nismo sićali da nam ko vali. A veliš da sam ja kriv! Pravo veliš! Kriv sam, te dosta, što sam te držâ za druga!... — Nećemo tako!
Ej, ej... Duvalo poče jako kašljati. — Ta-a-ko! — poče fra-Brne. — Pet godina, veliš! Ja bi prista i na deset za meneka. Ja ne znam šta će s menom biti! — Ne bojim ti se ja glavi, Brne!
— Odma da si otišâ, ako ne želiš da mi više nikad prid oči ne izađeš. Odlazi! — Oću, oću, kad veliš! Oću, odma, na ma’ s ovi isti stopa! Zar ja tebe da ne slušam, a? Zbogom.
Ajdemo dalje! Bjehu došli u šumarak, blizu voza, te sjedoše u hlad. — Dakle, ima ništa nova i kod vas, kad veliš da ćeš mi sve kazati? Da nije šta zlo? Knez zavrti glavom i huknu. — Nije zla vala bogu i Divici, nego...
Pa se Bakonji ražali videći maju sijedu, pogurenu, krezubu, i on duboko uzdahnu... — Daklenka, kad veliš da mu se najavim? — pita otac. To trže Bakonju iz snijevanja. — A? Stricu da se najviš?... Nikako! I ne misli o tome!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Jesi li, dragi Satire, baš sasvim siguran da je tako kao što veliš?“ „Siguran kao grad!“ „Pa da vidimo! - Radi jednostavnijeg sporazumevanja, zvaćemo broj koji se odnosi na katetu
„To ne bi, bar za sada, ni mogao, sve kad bi i hteo. Platon nije ovde“. „Šta veliš? Nije ovde. - Pa gde je?“ „Nedavno doplovi ovamo kraljevska jedna lađa sa tri reda vesala i odveze našeg Platona na
Sveštenik se okrete svome nećaku. „A šta ti veliš o planovima svoje majke?“ Isak ne znade spočetka šta da mu odgovori, no brzo se snađe. „Pa, dragi ujko.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
k... — krkori nešto Sekula. — Šta ti je, bre, šta krkljaš? — ... Kad ćeš da se a... a... a... demobilišeš? — Kako veliš? — ... Ranac taj da skineš... — pa pokazuje na grbu. I grbavko se priseća, pa crveneći ide dalje i gunđa.
— Kako kažeš, što su se... — Kažem šta će te Švabe s nama protivu ovi' naših Švaba? — Šta će, veliš, s nama? E pa, brajko, oni će s nama zbog ovaj... pa zbog... e ne znam. — Znaš li ti, Sekula? — ...
I to pušim na onu ćilibarsku muštiklu. Znaš kad smo se venčali, pa posle venčanja putovali, a ti mi kažeš: „Uživam, veliš, kad pušiš na tom ćilibaru, a na prstu ti burma. Izgledaš ozbiljan, pravi pravcati muž.
“ „Kako veliš: na sednice idu patriotske“, gnjevi se na nju Jaćim, „a ja šta sam radio? Dede, šta sam ja radio? Zar ja ništa za ovu
Kroz maglu u očima, zažarenih obraza... i onaj grob i čobanka, i snovi naši i sva stradanja, šta veliš: sve neka ide do vraga! Zar nismo svi mi kao i ona mala Koleta od Rozena?
— Šta veliš! Gde premeštena, nesretni sine? — kameni se, zaprepašćena od ove neočekivane novosti, naja. — Onde kod železničke
— buni se Mija. — Nisu ga, veliš, nikada videle? E, žalosna ti majka, Mijo. Ti počinješ, čini mi se, pomalo... — I obrće mu raširene prste pred očima.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— Zar nećemo pješice? — Ne, odvest ćemo se kolima. — Kolima, veliš? — Tebi je, izgleda, nešto smiješna ta riječ „kola”? — Tako .... Pobuđuje mi infantilne asocijacije.
” ... — Hm! Svašta li i tebi pada na pamet! — Bogami, svašta, pravo veliš! Putem je šutio. Što uvijek brbljaš, spočitavao sam sebi. Izlaneš sve što ti na pamet padne!
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— A gle Đurice! Bolan, kako si porastô — reče popa blago, pa se obrte knezu: — Šta veliš? Odbornici pogledaše začuđeno, knez se namršti, pa priđe popu i šanu mu: — Zar iz 'nake kuće?!...
Nešto mi se noćas jednako pričinjavaše neka lupnjava. — A-a-a-a... — zevnu Radisav i pogleda ga sanjivo. — Đe veliš? — Pa viđi ’vamo, bolan. Znam ti ja sad đe je!
Radisav pođe tromo i, bacivši pogled dužinom zida, odjedared zastade i uzviknu: — Ene de, provaljen zid!... — Šta veliš, more? — viknu onaj s prozora. — Zovi ljude, budi kapetana!
Ko ti to reče ? — Pa... ja čuh da veliš: »pucaj«... pa ko velim... — stade Kosta da oteže. — Hajde živo, da se razlazimo — reče Pantovac.
Ne znaš ti njega: kad se malo ljutne, gori je od kurjaka. — Pa dobro, kad ti veliš tako — odgovori Pantovac, jer je naučio da sluša svaku Vujovu reč.
— Ima li što za mene otud? — zapita Đurica kmeta. — Iz sreza, veliš ? Tss... petljaju nešto... eno tamo na duvaru prikovano — odgovori kmet, pokazujući očima na onu objavu sreske vlasti,
— Doći će i ta naredba, ne boj se. Požurio sam se i ja, da ona što pre dođe. — Šta, zar si počeo? — viknu ćato. — Veliš to istinu? — zapita i kmet. — The, pomalo... Jutros malko počesmo. Nego, hoćete li vi mene čuvati, to mi kažite?
Beše veoma uzbuđena, ali joj to stanje beše tako novo i tako neobično, da mu se ona i ne branjaše. — Stako, šta veliš ti za mene ? — poče Đurica, za koga sve ovo, sva ova neočekivana sreća, beše kao u snu. — Pa... vidiš sam...
A danas nam vraćaju pozajmice. — Pa ...šta veliš ?... Ona obori oči, pocrvene i stade da dreši uprtu od torbe, koja ležaše uz nju.
— Dokle ćemo mi ovako, šta veliš? — reče ona, pošto se stiša od prve ljubavne bure. — Ništa ti ja ne znam, niti umem da mislim.
Vujo sleže ramenima, pa odgovori: — Činite, naposletku, kako hoćete; ne branim. — Pa kad veliš tako za kaluđera, onda je najbolje da idemo čim se smrkne, samo nam nađi još koga čoveka — reče Đurica.
— Ama, popo, šta veliš ti ?... O kom ti gogovoriš ? Znaš li... — Znam ja dobro, ne boj se, sinko. Znaju i deca seoska ko tebe upropasti, a
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Ta pustiće me, neće gledati na malo! —A—ja, vidi se da si nevješta. Nećeš ti danas kući! —Što veliš, bolan? Šališ li se? —Velju ti, neće ti dati biljeta, da ti je taman novčić otkrnjen. Poznajem ih. —Ubijaš me...
— Sama si kod ovaca? — veli joj i čudi se svome uzbuđenju. —Da, sama... — Kud ti je Ilija? —Brige me za nj! —Što veliš? —Rekla sam. —Da, brige te, a što bi bez njega, kad si se na nj navadila? — Lako, brate!
—Pusti, ko zna hoće li nas sutra uzeti na radnju! —Boga mi, jeo bih... ali, pravo veliš, bolje da mi se nađe ovaj groš pri grđoj nevolji, — i krenuše dalje. . .
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
RISTA (polaskan): Kažu! ČEDA: Ama, šta kažu, vidim ja! Dopašćeš se ti našoj Dari. A veliš, je li, ona se tebi dopada? RISTA: Dopada mi se. ČEDA: I ništa ti ne smeta što je ona tuđa žena?
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Vardar, inače ćutljivi Demiš okrenu se Spasi šaljivo: — Ama na ovuj muku nije baš rđavo kad se neko naš poturči, a što veliš? — Skrši vrat, protestantu ni jedan!
Pa bježi svako, jer n Ciganka ima obraza!.. — A što ne kažem tebi, krajan ti zub? — Ali veliš drugima, pa bi i mojim Kolašincima? — Nikomu ko je muško, bre! — Vala? — Valaa!.. Mudar Durut, pa se odlučio.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Od ovakve krađe Nikom nije štete. Meni Gospod šapće: „Tako krasti smete!“ Pa šta veliš, Ljubo, Jedno lepo veče Da nas, ’vako stare, Zajedno zateče; Da vidimo šta je I na dnu bokalu, Pa od starih jada
“ A ja sam ludu gledô: Čelo mu bilo bledo, Vrh njega inje sedo. Kad veliš da je tako, I kad mi kažeš: brate, Jurnuću prvo na te. Udarih silno, snažno...
Jesam dobro čuo? Rekao si: sloga? De još jednom reci, tako t’ živog Boga! Sloga, veliš, samo sloga nas spasava. Dakle uviđate! Milina je prava — To jest, ako imaš dosta zaborava.
Krakov, Stanislav - KRILA
— šapće okrugli kapetan Buda ađutantu, koji kraj njega leži. — Ovo nešto znači. Ne sluti na dobro. A, šta veliš, Duško? Ne osmejkuju se njegove uvek vesele bore na okruglom licu, već se grče sa izrazom plašnje.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
i mudra glava Krvlju će svojom bedem mastiti! — Ti za to veliš da je nesreća!... Pa kad u letu pâloš zastane, A krvav sluga paše svirepog Na bledu majku upre zenicu: „Il’ podaj
Možda joj onde neće goditi Rumenog đýla miris haremski? (gleda u Spaseniju.) Šta veliš, dušo? Ima l’ u cara i najmoćnijeg Ovako harem da je namešten?
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Bolje da ih vi pojedete no Turci. Vojnici poskidaše kape: — Vala, gospodine, dosad nismo smeli, a kad nam ti veliš, mi ćemo odsad klati gde god uhvatimo.
Kaži joj, bre, Bućo, ako se živ vratiš, da sam je se i na samrtnom času slatko i veselo setio... — Gde to, gde, veliš, da imaš para? — pita neko treći sastrag. »Trbo« se kucnu prstima po pojasu na levom kuku: — Evo ovde.
— Bepyj slobodno, oče M.. zato ti ja mogu jamčiti. Ja taj Novakovićev koncept imam u rukama. — Ama, bogati, veliš? Otkuda ti, brate ako boga znaš? — Našlo se. — Ama gde ga nađe?
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Poljupci će zvezde palit’, — Pa šta veliš, je l’? Sme l’ na našem nebu biti Mnogo zvezda, sme l’? Mora biti mnogo zvezda, Crn je onaj mrak, Moji stari
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Granata izlete i trunu u bugarske rovove, kao da je tamo tresnuo grom. Kosta se nasmeja. — Šta veliš?... Ne dam ja ove moje prangije za sve tvoje brdske topove. Ćiu-zvrc, ćiu-zvrc!... Kingiri mingiri.
— Pusti... Nije to njemu prvi put. Na položaju nema šta da pije — branio je Bora Kostu. — Veliš, neka istera ćef! — smeje se Radoslav. Dugo su razgovarali o borbama, o Solunu kako je goreo.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
No ja sam ti namjerio (ko tu da ne krade!) Kradom staze ispitati, — šta ti veliš, Rade? Kradom danju, kad se može; noću na mesecu Obiskati svetu guštu, s' zavjetom mom svecu.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Lepo je jelo taj morski rak, Pa sa škorpijom kad se zaprži!... A Venecijanka to svaka zna — Šta veliš, kneže?... Ha! ha! ha! KNEZ ĐURĐE: I to! Oh, bože! Bože moj! (Vujo ulazi.) VUJO: Bjež’ gospodaru!...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— A samo da ti je znati kakva ljuta zima more biti 'vođe, na planini. — Zima, veliš? — Da, zima, zima! Koliko li je samo svijeta pomela mećava na 'voj planini!
— I ti si kako veliš, i kako čujem, mnogo trpio i patio? — Jesam. A što je tebi za tim? Što sam prepatio, ne kazujem svijetu!
— ču se neko iza kace, pa zijevnu i strese se. — E, moj brate, učevan veliš! On 'vamo učevan jest, ama nije sve ni u nauci. Sjarni-de, Glišo, taj ugarčić!
Šta ti veliš, Mićane? — Bolje da i to rade nego da nose škrljake i da se po Banjoj Luci šajcaju sa švapskim rospijama kô trbušasti
— Šta ćemo, braćo? Da bježimo? — uzvrati se Isaija. — Šta ti veliš, Simeune? — okrenu se pokojni Partenija meni. — Ja velim ako ćete me poslušati: da svete knjige, ikone, krstove,
E, ovo je prava budala, budala nad budalama. Ama, otkud ti je došlo u glavu da jazavca tužiš? David: Otkud mi je, veliš, došlo u glavu da jazavca tužim? Nije niotkud, već znam današnji red i zakon.
(Jedva ga uhvatiše i svezaše.) Pisarčić (sav blijed): Što si ga pustio, magarče? David: Kome ti to veliš, magarče? Sudac: Što si ga driješio, budalo? David (smije se): Ama, čekajte, ljudi, da se malo priberem!
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Čekaj! Gde si čekao dosad, čekaj još koji dan. MILADIN: Pa ja velim... ŽIKA: Ama, nema šta ti da veliš, nego izađi napolje dok svršimo razgovor, pa ću da te zovem posle te natenane da te saslušam.
ĐOKA: Bolje, nemojte čitati dalje. KAPETAN: Ti da ćutiš, jesi li čuo! (Milisavu.) Je l' i ti, gospodine Milisave, veliš da se mora čitati? MILISAV: Pa jes'! KAPETAN: Dobro! Sedi, gospodine Vićo, pa nastavi posao.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ljubi li te ovako nestrpljivo tvoj Marko? — I, govoreći plaho, rasijano, nasrće na nju. — Je li nam lijepo?... Što veliš? Maša ne odgovara, otupila je velika, neiskazana slast...
I spojiše se pogledi i u slasti izgubiše se... — Što veliš, Mašo, za popa? — primirivši se pita je, a i ne čeka odgovora. — A što veliš za moga gospodara, gazda—Jovu?
— Što veliš, Mašo, za popa? — primirivši se pita je, a i ne čeka odgovora. — A što veliš za moga gospodara, gazda—Jovu? Ne mogu ni oni da žive bez tuđih žena, a nama brane...
— Što veliš, Rade! — začuli se Ilija kakve nadnice, kakav trud? Gdje je to? Bog s tobom! Neka je zemlji blagosloven i trud, i napor,
Što ćemo na sudu? Dao sam ti dvije kvarte, a davao sam ti i one druge dvije, ali ne htjede ih ti primiti, veliš: nije se osušio kukuruz kako valja... Dobro, brate, daću ti dvije kvarte sada najboljega, kad je najskuplji...
— Rade, — iza premišljanja rekao mu tada otac, ti si naučio, veliš, nešto čitati, a utuvio si i brojeve; što ne bi na čemu zagario što dajem gospodaru na račun?...
—Sve je ubilježeno, — veli mirno gazda. —Pa kako da može biti toliko koliko ti veliš? — A parnički troškovi?... podignuvši glavu nasmija se gazda. —Kakovi? —Oni sa popom Vranom... Pali su na te...
Ali da, — kao prisjeti se, — ti si od poštena panja... A koliko bi ti trebalo? —Desetak talijera ..... —Dobro, a veliš, vratiti ih o svetoj Kati?... Daću ti ih, ma, da znaš, pleta ti je na talijer. —Kako hoćeš... potreba mi je ... .
— nadoda mlađi. — Dakle, znate, vidili ste da je Cirilo udario Josu? — Jesmo. — Što ti veliš? — upita sudan mlađega — Ka i brat... — Dakle, vidio si i ti? — Jesam! — Tako, falu bogu!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ne daš Prohoru da se vine u tvoje visine, ostavljaš ga dole u blatu s krastavom žabom da se nateže, s njom da druguje, veliš, Prohor i nije za bolje društvo.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
/ Upravo je skrojen za te,/ obuci ga, a što ne bi?/ U pola ga cene dajem,/ nikom drugom - samo tebi./ Rukavi su, veliš, kratki,/ a već nema mane druge;/ rukavi su, brajko, dobri,/ no su tvoje ruke duge“.
Stanković, Borisav - TAŠANA
TAŠANA (više za sebe): Crna tvoja majka i sestra! SAROŠ (ganuto): Zašto spominješ moju majku i sestru? Veliš: kad ti ne možeš da me čuvaš i neguješ, što bar one nisu onda tu... Vidiš kolika si i kakva, Tašana? Oh, vidiš?
I to gori nego obična podvodačica, Naza Ciganka, koja bar hleba radi podvodi, a ti najgori... sebe radi!... Kao veliš: kada je ja ne mogu imati, jer to ne dopušta čin, ime, onda oslobodiću je crnine, pustiću je u život da se s drugim
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Kad izađe s robije, on će, kazao je sudijama, u Ameriku... Šta veliš, Nastase, bi li i ti u Ameriku? I ja bih. I sve se spremam da to jednog dana kažem i Nani...
Kapetan!... To je valjda bio kapetan u komšiluku, pa pala taraba, a ti onda veliš: e, sad i mi imamo kapetana. Za frau Rozu se govorilo po varošici da je cicija koja đavolu ne bi dala nož da se
— Ne besnuj na mene — odgovara Jova graničar dosta mirno. Vlaović onda tek planu. — A, tako veliš! E, onda da znaš da ću kroz prozor ujahati u onu zabarikadiranu kuću, i da ću isterati na sredu onog tvog slepog miša!.
Sve se pribojavam, jednog dana će se kroz tu sličnu spoljašnost promoliti možda i slična duša... Šta veliš? Odjedared, kad uđem u godine, a ja gospodin Toma po naravi, po običajima, ko zna, možda i po „opredeleniju”:
— Dopada mi se kako si to kazao... Zašto si prestao pisati? Piši šta bilo. Dnevnik, bar. — Veliš, bar. Kad bih dnevnik pisao, ja ne bih smatrao da pišem bar. Ne pišem ga, ali ga mislim.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
— Šta veliš? — pita ga momče. — Mislim da talasi, obrazovani interferencijom, nemaju dovoljnu dužinu. Ja ne znam šta bi momče i
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Tek se čuje: „O-ho!“ Jedan od njih zastane i pogleda drugog. Pođoše sada naporedo. — Šta veliš, pobratime, kada bi se opučio onaj konj iznad nas i naleteo na tebe? — pita sada Luka Dušana.
— Blago tebi, pobratime. Kod mene u onaj potok neće niko da navrati... — I šta veliš... hajd da se pomučimo uzbrdo do Luke, dobro, dobro, postaraćemo se, kada ti je toliko žao...
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Tako li se stari gazda poštuje? MAGDA (ponizno): Oh, gazdo! TOMA Tako li se moj hleb jede?... Nego kao veliš: »stari gazda star je, umreće, a mi mladoga da čuvamo«. A, to li? MAGDA Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
ti je, brate, nečoveštvo: dođoše ti do dve sirotice da j’ naraniš leba bijeloga i napojiš vina crvenoga, a ti veliš dvema sirotama: „Id’t’ odatle, jedan ljudski gade! Ne gad’te mi pred gospodom vina!
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Aha-ha-ha, došla za budalom, veliš! — Ko li je ta budala, ej Striče? — Ja sam budala! — odjednom dreknu Stric, munjevito priskoči stablu i dok se još
Konopac jedva da je utonuo nešto preko pola metra. To ih obradova. — Da zagazimo, šta veliš, Jovanče? — Hajdemo. Spustiše ljestve u jezerce i ubrzo se nađoše do preko koljena u hladnoj vodi. Mačak se strese.
Jovanče zastade. — Idemo tamo, šta veliš, majstore? — Možemo — tiho se saglasi Mačak. Poslije sedam-osam koraka naiđoše na bistar potočić, koji im je sjekao
Kad se vratila u pećinu i društvu ispričala šta je vidjela, Lazar Mačak samo progunđa: — Gomile sanduka, veliš? — to im je sigurno municija. — Hajdemo, Jovanče, da i mi pogledamo.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
I biće mi tvoje srdce počrpalom iz moje blagodeti. Veliš da je i bunar dubok. Ama ako bi koliko u bezdnu iskopat bio, momu bunaru, meni samomu, nije se sravnio dubinom.
A i što svoje ti boravljenje vladiko veliš biti u devojki? S toga posla i čuda mi nestaje! Nebesni i zemljani krugovi tebe ne mogu smestiti, ja devojačko li te
Kako li ću sisama dojiti mladenca svoga? Otkud da mi se stvori mleko? Veliš mi izatkati carsku porfiru, — ponapre ukaži mi osnovu odašta će izaći? Ukazuješ grožđe, a kamo mu čokot i loza?
Doista to hoće tebi prokazati sam Bog o mome ovom slučaju u snu, kako li god. Što mi veliš toga moga dogovorca, a ja ne mogu znati gde on boravi, niti se mogu gore penati u nebesne visine tražiti ga gde je,