Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Hodao je nemirno po voću; kapu zabacio na zatiljak, te mu vetrić hladi vrelo čelo. — Jest!... Ubićeš ga, ali kuda ćeš onda??... Znaš li: ko ubije, i njega ubiju?
Sunce je sve više i više naginjalo zapadu. Vrućina je popuštala... Osećao je kako ga pirka hladan vetrić i kako ga krepi... Sa čela mu nestajaše bora...
Njima se nije išlo. San više ne beše prijatelj starim trepavicama njihovim... Dugo su ćutali... Napolju je vetrić pirkao i gonio opalo lišće po avliji, a vatra se tulila na ognjištu. — Blago moje!... Gde li si sad? — procvile Petra..
Noć se spusti na zemlju. Beše to tiha, letnja noć bez mesečine. Iz luga se čula pesmica ptičija; vetrić je šuškao po lišću kao mali lopov... Oko Stanka se zemlja okretala. Već mu prekipe.
Svi su bili kao u nekom polusnu. Panduri su spavali u hanu kraj ognjišta. Napolju je pirkao vetrić i gonio suvo lišće... Kruški pale trepavice kao da mu je neko breg na njih navalio. On se namesti i zaspa...
— Kao da mi rođeni odoše! — reče Nogić... Ostalo je ćutalo kao nemo... Samo je vetrić nemirno šuškao po zelenom lišću... Sunce je peklo i kroz gusto lišće.
Malo-pomalo pa osta pred očima njihovim samo bela vodena pruga... Nebo se osulo zvezdama, vetrić pirka i šušti po zelenom lišću, a tamo daleko, daleko čuje se lavež pasa... Hajduci usnuše, samo Stanko ne.
Bog je dao meni sve ovo što je u meni; pa što je davao kad je znao da ne valja!... Pa stade hodati tamo-amo... Vetrić mu je hladio vrelu glavu... Ali neka nelagodnost pritisla mu telo, grlo mu se sušilo...
Petrove poklade padoše baš u nedelju 27. maja, te, 1806. godine. Dan beše lep, topal; vetrić je ćarlijao. Hajduci se zabavili oko peciva... Najedred banu Deva.
Otišao bih samo da celivam onaj svoj prag!... — Idi, Stanko!... Eto, i Aleksa može s tobom poći... Vetrić je šuškao zelenim lišćem, granje je puckaralo pod nogama, tice su pevale pozdravljajući beli dan, a kroz šumu se čula
— Šta ti je ovo? — upita on i taknu prstom mladež. Ona se zarumene, jer vetrić pirnu i razdrlji još više ogrlicu, te Stanko može videti i oblinu grudi njenih... Kao mahnita jurnu i pobeže...
— Dobro! — reče i saže glavu. Zavlada mrtva tišina... Ni vetrić ne šušnu; samo su nemi svedoci sanjivo žmirkali... I Jelica oseti bol u duši.
Dučić, Jovan - PESME
TAMA Iza jablanova još ni sad ne žuti Zadocneli mesec. Još sa crnih trava Duva tamni vetrić. Kako strašno ćuti Proleće u noći, proleće što spava...
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nigde pesme, nigde Sunca, nigde vazduha. Kumrija je štalara. Sad je našao bulku sred žita, žito se talasa, vetrić ćarlija, bagrem mu cveta. Milo mu je da živi, od jutra do mraka.
Pavle je tu odstajao neko vreme, a zatim je sedao na klupu, da ispruži noge i zatvori oči. Osećao je, kako ga vetrić, sa Dunava, miluje po kosi i licu. Imao je običaj, posle, da kaže da mu je to bila najlepša nagrada u životu.
jednog dana, smejući se veselo, kad Đurđe reče da ne valja ponašati se prema ženi, kao prema nekom cvetu, koji i vetrić prelama. Petar i Varvara su se zavoleli, kaže, kao jaganjci. Ne valja!
Radičević, Branko - PESME
O da čudna valjuškanja Po zelenoj travi, O da čudna ljuljuškanja, Da t' podiđu mravi! Laki vetrić osmenu se, Listak liska dirnu, Beli danak pokrenu se Pa kroz lipu virnu.
(1844, 5. jul) JADNA DRAGA Vetrić piri, Lipa miri Kô i pre, Vrelo žubori Po lisnoj gori Kô i pre, Ja sam mlada Ovde sada Kô i pre, Sunce
Srce bono, glava vatra živa, Vetrić lađan žegu razlađiva, Slavuj tica umilno popeva, Svakim glaskom leka rani leva.
Ali evo još većega čuda. Lađan vetrić od istoka pirnu, Pa zaparu, pa sunce otpirnu, Skoči sunce ka zapadu dole, Zađe sjajno, al' samo do pole, Pola osta
Pirnu vetrić, zemlja se napuni, Vedro nebo uma se natruni Divnim trunjem, zlatnim oblacima, Sve zlatnima i sve rumenima.
Pirnu vetrić, od zemlje me diže, Pomače me, pa sve suncu bliže, Kroz oblak me zlaćani pogoni, Kroz zlaćani i rumeni oni, Bože
gora podigla se gusta, A po gori sve ta lipa pusta, Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić kosi poklikuju, Uz kosove braća podvikuju: „Ao danče, ala si mi beo!
Živo dakle namastiru kroči, Dok dlan o dlan, vratima dokroči, Munu kroz nji, pored kujne munu, U taj časak lagan vetrić dunu, Zamirisa sa ražnja pecivo, Zaigra se moje srce živo, Gusko! patko!
“ Tako putnik trudan reče, Al' kako je pusto veče, Kako l' cveće lepo miri, Kako l' vetrić tio piri, Kako l' reka ta žubori, Nemoj jošte kô da zbori, I on uze vrulu glasnu, Ode svirat pesmu jasnu.
Putnik svira, pesme vije, Vetrić kupi glase tije Pa i nosit lagan ode Na 'nu stranu ladne vode; A tu jedna moma bila, Baš vodice zaitila, Pošla
Jarko sunce hoće da se smiri, Al' što sjaje tako čudnovato? Što li vetrić tako sada piri, Ne kâ pređe slatko, umiljato? Što se njija tako brsno granje? Što me gleda drvo žalostivo?
Cveće krasno ovde preda mnome Našto tako umiljato miri? Drage nema ovdeka sa mnome, Našto vetrić tako ljupko piri? Zašto tica tako slatko poje, Kad nema drage da uživa moje? 60.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Oseća se omarina i velika žega. Niotkuda kakav šum ili usklik. Sve je tiho, nemo i mirno. Samo pokatkad zaćarlija vetrić sa Pljačkovice i Krstilovice, donoseći svežine i mirisa sa zelene i šumne Ćoške.
Ostavi, sine, to je mantafa. Polako dođe pa i prođe podne. Seo sam blizu prozora i uzeo da čitam. Iz bašte duše vetrić. Zanese me čitanje, utonuo sam u pripovest, pa gotovo i ne dišem.
“... I otpočeše se ređati sve lepša za lepšom. Sunce beše već klonulo, hladovina se raširila, a iz bašte pirka vetrić. Među granjem ružâ i jorgovana izvija slavuj, a povrh drveća, kuća i celog ovog zelenila, u svetlom zraku, klikće ševa.
Osećah stid; ali je ipak ne puštah od sebe. U zraku bruji klik devojaka i njihovo tapšanje, iz bašte pirka svež vetrić, a hladovina sa svežinom se sve više širi...
metalan zvuk motike, promukli glasovi radenika i njihovo dozivanje, ali je sve to, opet, na mahove, raznosio još topao vetrić, koji je pirkao preko ove ravnice. Cveta beše mrtva umorna, ali se silom savlađivaše da ne zaspi.
Svež, čist i sjajan zrak greje ih, te im krv brizga u jedre obraze. Oni rade, kidaju mlade izdanke. Iz reke duše vetrić, a iz požnjevena polja, strnjišta, dopire pesma grličina...
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Ispod olujnog mrkoga gunja sve se praćaka ribica munja. Lagašan vetrić pod vrbe zađe, koprenom igra lakom, zapao mačak u san dugačak, prođe mu jeza dlakom.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
I gavrani s krikom lete U večernji suton tavni. Al' kraj reke, u dolini, Gde travica niče meka, Topli vetrić poljuljuje Vito stablo kukureka.
Još su gole tihe ravni I pesma se još ne hori, Samo smreka zeleni se U dubokoj, tavnoj gori. Al' kad topli, blagi vetrić Sa žarkoga juga pirne, I zableje beli janjci Kroz doline naše mirne; Od mirisnog blagog jutra Dok se sunce još ne
U PROLEĆE Premaleće kad zasija, Zazeleni tavna gora, Kad s pučine sinjeg mora Blagi vetrić zaćarlija: U te dane moja duša, Kao rosom umivena, Spokojnije pesme sluša Bolno slatkih uspomena — A u susret zore
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
U okolnim barama razleže se jednoliki i uspavljujući kreket žaba. Pirka vetrić noseći miris sasušene trave i poneki topli talas zapahne ljude.
Sunce se izgubi među ševarom i svež vetrić pirnu sa Save. Otvorenih usta dišemo. Ali je još vidno... Rajko ječi i vapije za vodom.
Jesenje sunce je blago milovalo, a vetrić ćarlijao, raznoseći miris okomišanih kukuruza i zrelog sena. Konj je čupkao travicu i trupkao nogama.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
“ — Vetrić i dale piri s plavih planina koje se vide tamo u daljini, a nebo ćuti. „Kaži mi, ti mili vetre što duvaš od tih plavih
Jednim slovom: srećni ludi. Ništa ne remeti dubok mir, niko ne kvari harmoniju, nikakav vetrić ne uzdrmava mirnu, nepomičnu, površinu ustajale pozelenele bare, ako bi se s tim moglo porediti društvo te zaista
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Grane debele a kratke, pa popuštale vitke mladice, koje se pregibaju od teškog ploda... Vetrić pirne, mladice se zaljuljaju levo i desno, pa tek počnu da klanjaju, ka' »šutački svetac«...
zemlju i razbija se; veće parče poleti niz brdo, gde ga čekaju halapljive praseće njuške, a za manje trče i grabe se deca. Vetrić pirne još jače, a oko tebe počinju padati orasi, kruške, jabuke...
A ti si sve probao, od svega okusio, pa si sad sit i zadovoljan; vetrić te uspavljuje, zeleno lišće sklanja te od sunca, deca polako šapuću i ti si već sklopio oči...
Čak sa dna njive čuje se pesma, smej, govor, šala, a sve to začinjava često pucanje korenja... Sunce greje, vetrić pirka, pa zaljuljuje suve šašljike i perje; ljulja se tiho sva ta gora i šušti čudnim, veselim šumom; kr!... kr!...
Sunce zašlo za breg, a hladan vetrić pirka i razgoni vreo vazduh. Osećaš kako se slatko i prijatno diše, same se ruke kreću na posao...
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Pirka li vetrić, čas duže a čas kraće, Šuška li pod strehom, kraj puta, u šipragu, (Onaj najmlađi vetrić, što ne zna od sebe šta će)
Pirka li vetrić, čas duže a čas kraće, Šuška li pod strehom, kraj puta, u šipragu, (Onaj najmlađi vetrić, što ne zna od sebe šta će) To znači samo jedno: proleće je na pragu.
sam negde već sreo: Prazno dvorište, kotar, gumno, I pod suncem sneg vreo, Tren sjaja u kom se dotiču leno Vrabac, vetrić i seno.
Pandurović, Sima - PESME
Po stazama belim ispranoga šljunka Pada letnje veče mirisno i tiho; Nepregledna polja plavoga kaćunka Osvežen je vetrić milujući nih’o. Lak večernji uzdah ide preko râvni.
Nestalo, najednom, zime daha zloga, Prolistale grane svakog mladog šiba; Cvet osuo krune novog, belog gloga, Vetrić svežu travu miluje i giba.
Proleće. Sunčan i nasmejan dan. Proleće žudnjom i nasladom diše, I pirka vetrić mirišljav i znan; Raznosi vrelim zrakom zore sjaj, Raznosi miris, uspomena dah.
I sada je drag Taj spomen, tako oživeo, setan; Izgleda da je trenut istovetan. Jer cveću i sad tepa vetrić blag, I miris spomena po zemlji se kreće K’o najlepši sjaj. I sad pada cveće...
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić kosi poklikuju; Uz kosove braća podvikuju: „Ao, danče, ala si mi beo! Još bih dugo gledati te hteo!
O da čudna valjuškanja Po zelenoj travi! O da čudna ljuljuškanja, Da t' podiđu mravi! Laki vetrić osme'nu se, Listak liska dirnu, Beli danak pokrenu se, Pa kroz lipu virnu.
L. Kostić XXXIII JADNA DRAGA Vetrić piri, Lipa miri, K'o i pre. Vrelo žubori Po lisnoj gori, K'o i pre. Ja sam mlada Ovde sada, K'o i pre.
Na mom krilu započeta Tužna pesma stoji; S belog lista gledaju me Crni jadi moji. Nada mnom se vetrić nag'o, Pa u strofu viri - „Veselije!“ šapnu, - duhnu Pa listak otpiri... M.
Danica Marković CLV GALIUM VERUM Kleknuh u polju široku pred cvetom Što nosi ime tvoje uvek drago; Vetrić je svojim donosio letom Mirisa šumskih jednodušje blago.
Kad ukroči ona, gizdava i gorda, U crvenu ruhu, sa crvenim štitom. Titrao se vetrić po telu joj vitom, Što se lelujaše k'o igra akorda.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
nje. Hteli su svetlosti i toplote, osmejka i radosti, hteli su sunca. I ono se javilo. Vetrić jedva čujnom gamom proneo se kroz trave, preko ljiljana, po ledenim poljima, po najvišim vršcima planina.
KO JE ON? (Mojoj kćeri) Mila, drag mi je onaj dan pun mira. U parku, raju tica, kroz raskošno zelenilo granja, vetrić je donosio blago brujanje zvona i podizao, žalosno, opijao dušu uzbunjenu čudno bojama stvari kojima smo bili okruženi.
Petković, Vladislav Dis - PESME
PROMENADA Kroz otvoren prozor, nestašan i mio, Na zavesu vetrić nevidljivi sleće, I njome se igra bezbrižan i čio; Noć na polju leži, mir se po njoj kreće.
Došao sam kući. Vetrić se još peo, Po zavesi igra sam u svome oru; Dok napolju suton već postaje beo, I pet'o se muči da probudi zoru. G.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ Stari s’ deda počeškuje iza uveta, Uputi se opet moru, nevolja mu je, A more se talasalo, — vetrić ćarlija. „Gde si, ribo?“ — „Pa evo me!“ — „Samo kad si tu!
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
kolibi Što je hajduku glavu čuvala, Kraveći zimi smrzle udove; A kad je, opet, žarka pripeka, Iz planina je vetrić vodila Da mi rashladi čelo znojavo!...
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
l’ da ti je sreća, u Vatru skočiće zbog tebe, za život svoj Taj dvolični ne mari Dobroželatelj: duhne li Pak otkud vetrić ma najmanji, traži ga, Viči, zovi tog tvog krasnog prijatelja — Jest! Doći će, misliš? — „Ne Znam te”, reći će.
U molitvi tijoj stoje Njih pobožnih duša troje, Sada sniže, sada više Jutra pesmu zvono poje; Gorski vetrić čas donosi Jasnog zvona jasne glase, Čas daleko njih odnosi Na sahranu u talase Sinjeg mora dalekoga, Il’ u dvore
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ovde na ovom majušnom komadiću zemlje zastrvenom mekanom zelenom mahovinom ćarlija pitomi mazni vetrić. Sve je sušta radost: radosni su matori hrastovi jer se zaodevaju lišćem, radosne su ptice jer su se po gnezdima
Ilić, Vojislav J. - PESME
Sve slavi proleća dan. I mračni kite se luzi, I vetrić šumori nemo i život pozdravlja mlad Podmlađen zove nas svet, sa pesmom kliknimo druzi: Da živi nad!
A vetrić pirka i žubore vali, I tiho trepte kolutovi mali.“ Zlato me sluša i disanje skriva, Pa sklapa oči, kô da prošlost sniva
Prepelica mila Naglo se prènu i otrese krila. Pa izvi glavu i slušati stade, Al' opet brzo u sanak se dade. A vetrić pirka i trska se nija, I bledi mesec nad jezerom sija. 1887.
1888. NIMFA Tamo gde gusti bršljan šumori s lisnatih grana, I bistro jezero šumi i vetrić uljuljkan spava; Gde divlja ružica cveta, i raste zelena trava, I blagi pokoj vlada U drevno, iskonsko doba, u doba
I sad, u pozne dane, kad vetrić talase nija, I mirta sladosno šumi I Vesper na nebu sija, Na tvome jezeru plavom Čarobni stihovi I šume.
1889. U PROLEĆE Premaleće kad zasija, Zazeleni tavna gora, Kad s pučine sinjeg mora Blagi vetrić zaćarlija: U te dane moja duša, Kao rosom umivena, Spokojnije pesme sluša Bolno slatkih uspomena A u susret zore
I vali životnih sila Prelivahu se tada iz moje mlađane duše Prostrano, široko, voljno, kroz mesta beskrajno mila. Gde vetrić, premiruć čisto, toplinom ljubavi dŷše!
Strašna julska žega i mori i pali, Snuždio se listak, ne žubore vali, I kad vetrić pirne kroz tu žegu ljutu, Vreo prah se diže po ravnome putu Pa se vije, kruži i sve širi biva, I kô laki vihor u nebo
Zora se zasija čista Kad kravar podiže glavu, kô Lazar na poziv Hrista, I rosa, što hladni vetrić s krila je zorinih trese, Tako ga svežinom prožma da kravar lako se strese.
Tišina vladaše svuda. Sva čeljad na domu spava, Duboka caruje ponoć i nigde živoga java. Pokadšto zastruji vetrić u tami ponoći mirne, I laki proleti šušanj kad grana grančicu dirne, I brzo potone u noć.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Sve što živi zahvaljuje svoj život Suncu. I sve što se kreće, pokreće Sunce. Vetrić koji ćarlija, potok što žubori, svaki pokret u prirodi, nisu ništa drugo no izražaj Sunčeve snage.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
On se povlači čim zora zabeli, i kontrole nad njegovom vrećom nema. Gospa Nola ču odjedared kako vetrić dobaci odnekud motiv tamburice.
Gospa Nola ču odjedared kako vetrić dobaci odnekud motiv tamburice. Pa onda stiže i vetrić, zadrma bagermovo granje, senke granja pretrčaše, kao prsti preko harfe, po gvozdenim šipkama velike školske kapije.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Bio ih je već čitav roj, ali žena je uzalud pokušavala da uhvati, da zadrži bar jedno. Kao vetrić su joj kroz prste promicali, lepršali dalje, nestajali.