Jakšić, Đura - PROZA
baštovan napravio bi od nje baštu, svet bi se čudio lepoti njenoj, a praznovernik zaklinjao bi se da je to raj u kome se večno blaženstvo uživa...
— veli druga neka, — on je baš sam hteo da se u ovome lugu sahrani, i vazda je govorio kako je ovo mesto najdivnije za večno počivanje... Jest, i to je istina bila...
Obradović, Dositej - BASNE
I što je najvažnije, ne samo ovo malovremeno, no i večno blagopolučije od mladosti zavisi. „ B l a ž e n r a b j e g o ž e o b r j a š č e t g o s p o d i n j e g o b d j
A samo tada pristojno blagodarimo kad ove darove kako na svoje vremeno i večno, tako i na opšte dobro upotrebljavamo. 111 Čovek ubog i žena Čovek ubog razboli se teško, i ne imajući se s čim
Zato, želeći da učine koje dobro dugovremeno, i ako je vozmožno večno| često su prinuždeni zameriti se onima u kojih vreme živu, i njihovo negodovanije na se privući, i gnjev, zlobu i mrzost
Ko se ne bi nepravde i zlobe udalja|vao kad bi kako nadleži poznavao da one vremeno i večno človeka nesrećnim čine? Ko li ne bi česnost, blagonaravije i dobrodjetelj vozljubio, znajući da je s njima i na zemlji raj
li ne bi česnost, blagonaravije i dobrodjetelj vozljubio, znajući da je s njima i na zemlji raj sojedinjen, i da one same večno blaženstvo darivaju?
čista i neporočna sovjest bratoljubno i čelovekoljubno srce, ovo je sva tajna, ovo je zlato i sokrovište vremeno i večno, bez kojega bogati Midas i slastoljubivi Sardanapalus ništa nisu nego džebraci i prosjaci.
i poleznije bilo na dobro, | na čest i na večnu slavu upotrebiti, nego na sujetu, na budalaštine i, što je gore, na večno beščestije i vred?
ga, sovjetovaše i uvještavaše da prestane od zla i nepravde, i da ne privlači na dušu svoju sa nekoliko minuta života večno sramotno ime i saviše muku.
i dobrodjetelno, na našu vremenu i večnu polzu, slavu i blagopolučije ovo nekoliko godina provesti, nego na vremeno i večno beščestije, sramotu i zlopolučije?
Dučić, Jovan - PESME
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, I nikad se više utešio ne bi. U SUMRAKU Odvela me tuga i misli zloslutne u polje, daleko. Trava puna rose.
A kô sablast čudna, Međ grobljem i selom još krivuda staza, Sva bela i gola, kratka, večno budna. PADANjE LIŠĆA Koračaše nema, hladna, pored mene, Bez srebrne suze u mutnome oku; Kraj nas behu mrtve ruže i
Dok je prilazio čas povratka sveti, Umorni, taj susret večno čekajući, Kada ćemo reći: već je vreme mreti, Kao što se kaže: već je vreme kući.
Na kom se mostu ikad mogu sresti Svemoć i nemoć, prolazno i večno! Vodi li put naš k tebi, da li vodi? Kraj i početak — je li to sve jedno?
Samotan svugde i pred svim u strahu, Stranac u svome i telu i svetu! I smrt i život u istome dahu: Večno van sebe tražeć svoju metu.
U prostor bačen glas što stremi, Da ga nebesa budu puna! I reč što nikad ne zanemi, I večno budna božja struna. A kao pesnik, ti ćeš biti Stranac u svetu i u gori: Od osama se što ushiti, Od hladnih zvezda
No tražiće se, dok dan sija, Dve sudbe večno sjedinjene: Senka od zemlje bezmernija, I čovek lakši i od sene. JESENjA PESMA Prvi vetri s cveća nose Sve peteljku
PUTNIK Ja sam taj putnik što je krenuo U prediskonsko prvo svitanje, Za putem uvek put promenuo Međ zvezdama kroz večno skitanje.
HIMERA Pamtim te pute kud sam jedrio Morima što su večno zračila; Čiji se vidik uvek vedrio, A slutnja nikad ne pomračila.
Usamljen večno, strašna grmen, U prvi sunčev trenut sjanja, Niz ozarenu baci strmen Crni sen svoga očajanja. A noću nebu zavihori,
Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je? Koga sledim večno, nesvesno i strasno? I u meni samom koliko je mene? Koliko?... Sve ćuti. Ah! to je užasno.
silno, uvek istovetan, U ljubavi samo ti ćeš jasno znati: Kako malo treba da se bude sretan, I sto puta manje da se večno pati.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ja sam slabiji i niži od crva. Večno sam te uveravao da ću prekinuti sve s njome, pa ipak... Nego bolje s početka Sve ću ti ispričati. Podeliću u glave.
sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume... da se oprostim s njom, da je ostavim zasvagda.
A drugo, čak je i Tumanovu palo u oči da ona, kad nisam ja u sobi, večno ćuti, i da je opet, kad ja uđem, neprirodno razgovorna. Mene poče kopkati. Šta je to?
Ja sam bio i odviše srećan da bi mogla ikaka malo crnja misao osiliti se u meni i prevući ovaj sladak san grkom javom. Večno sam bio s njom. Ona, čim baba iziđe na pijacu ili inače u varoš, dođe u moju sobu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
DECU 574 XXVI ČUDA PRIRODE I LjUDSKOG ŽIVOTA 582 XXVII ČESTNjEJŠI ISAKOVIČ KOD IMPERATRICE 616 XXIII SEOBE SE NASTAVLjAJU VEČNO 657 DRUGA KNjIGA SEOBA I ALI SVE JE TO SAMO OMAMA LjUDSKIH OČIJU Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se
A sve se i sa njom svršavalo na tom: zašto se nije ponova oženio? Neće valjda ostati udov, večno? Gospoža Evdokija, sa svoje strane, prilikom svake takve šetnje, pričala je, sve više, sve duže, Isakoviču, o svom
Jes! Jes! Njegova crna, laka, putnička kola, neće izići iz Temišvara, nego će ostati tu, večno, u kapiji princa Evgenija, koji je bio serbska majka.
Kaže, i on je prošle godine bio u velikoj tuzi. Umro mu je otac. Ne može se, međutim, večno tugovati! Pa ponovi opet: „No, kapetan! Ne grustjite po prošlomu!
Imao je da gleda kako se ta armija razmilela po Srbiji, kao da će večno ostati, pa je opet nestala, kao sneg lanjski. A za sobom ostavljala samo popaljena sela, bolesti, i puna kola bakarnih
bratenci imaju decu, pa će uobraziti da se njihov život nastavlja, u deci, da je to njihov život, isti život, koji traje večno. On to uobraženje nije imao. Njemu se činilo da sve što doživljuje, doživljava u snu.
Đeneralski čin dobija se, preko veze, na Dvoru. Carstva, kao i slava, prolazni su. Ostaje, večno, potreba da čovek bude umešan, i da laska, suverenu.
Pa da vide šta će dalje biti. Ni noć ne može večno trajati. A ako bi ta noć baš i postala nepodnošljiva, trebalo je, neumorno, tužiti se, i na svoje zasluge se pozivati,
se tog dana rađalo, iznad Ujhelja, veliko, svetlo, na nebu tako vedrom i plavom, kao da je uvek tako plavo, i kao da će večno biti plavo. Samo je u daljini, u planini, nekoliko oblačića skakutalo.
Kako će ta ljubav večno trajati! Kako ljubav između muža i žene ništa ne može prekinuti, dok je ne prekinu starost i smrt!
I tako se nastavljaju, večno. Oko kolevke tog deteta, kad bi je iznosili na avliju, čestnjejši Isakovič se, i sa Trifunom, razgovarao, uljudno,
Isakovič nikad nije našao tu ženu sa krupnim, zelenim, očima, i trepavicama boje pepela. XXIII SEOBE SE NASTAVLjAJU VEČNO Kad se u svetu dogode zemljotresi, o njima se mnogo govori i priča. Beleži se, dok traju, svaka sitnica.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
) — „Večiti Juda“, „Večiti Žid“; čovek koji je proklet da ne može nikad umreti ni smiriti se, već mora večno da luta egzekucija (lat.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
da je osim razvrata i slasti, dobro znanih, mogao naići i na nešto što je neprolazno, i što uzdiže nad životom, u neko večno plavetnilo.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
ni običaje, gde ne poznaju duše žive; za ljude koji pred smrću negoduju kao da ih ni dužne ni krive šalju na robiju koja večno traje.
ZA ONE KOJI SE SPOTIČU PREKO PRAGA Tražim pomilovanje za bezazlene, za njine začuđenosti nedogledne, za ljude večno maloletne, za utopiste, za preko vode prevedene žedne, za preko blaga prevedene čiste, za onoga što snove vazdan
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
crnog satena pri čijem se dodiru naježi koža, kompletna glupost situacije koju nije mogao izbeći, susret sa profesorom večno uvučenog stomaka što uživa u svojoj nadmoći praveći čučnjeve i doskoke ispruženih ruku u nekom, samo njemu razumljivom,
sve — a zatim, duž puta, vence onima što su najdalje stigli, i krhotine skupocenog lima i laka iz kojega već điklja večno šiblje, maquis... Kornjača sada putuje brzinom od sto dvadeset kilometara na sat.
Vaša erotičnost prazni se takozvanim »masnim« vicevima. Vaša nostalgija — tuljenjem uvelih večno zelenih, grobljanskih, starogradskih pesama! Gospode!
Sremac, Stevan - PROZA
Kad god bi odadžija Aćim uzeo tu tabakeru u ruke, smejao bi se slatko; večno bi je razgledao i redovno bi rekao: »E što je širet! E nesrećnik!«, a to bi se Jove ticalo.
on bio kao oni stariji drugovi njegovi što samo kažu »odavde dovde«, pa onda gledaju u knjigu i preslišavaju, oni što se večno tuže na kašalj, te zato jedu žuti šećer, kašljucaju i piju vruću zamedljanu rakiju, po tri čaše i leti i zimi, i što vuku
Kostić, Laza - PESME
svevideć mu iznesi na vidik sramote slavne, slave sramotne! A što je slavno, što je večno u nj, ni ti mu, kruno slava, ne okrun'! Al' de će naći molitva te ta? U raju zar? Zacelo tamo, da!
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Za koji mesec, bićete akademski građani! Kako joj samo ne dojadi da obrće tu jadnu, večno istu ploču, koja od silne izlizanosti počinje već da svira sa druge strane?
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
u me, vrletna strano, kruniš se svećom, leskov-šibljikom a tek će moći krik palikuće razviti požar u svesvanuće i večno sjanje. - Plaminja bolest iznad obala i poistiha senči površi.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Guskino krilo lepeza tvoja, a jastuk meki patkica koja. Živela večno u miru, sreći, nikada lavež ne čula pseći. I još ti ovo na kraju velim: ja sam za ručak trbuhom celim!
DEDA TRIŠIN SAN Potok se Japra pod selom peni, virova bezbroj stvara, uvek je nova, nestašna, mlada i večno — Japra stara: huči pod mlinom dedice Triše, od sunca plava, mokra od kiše.
! Mnogo je tužbi, ko psećih buva, na vaše sramno delo, od vašeg Toše, dobroga mačka, večno krijete jelo: slaninu, ribu, i sir, dabome, i razne stvari podobno tome.
—Na dalek put vam odlazim, kaže, ispod nebeskog luka, gde večno Pseto, poljem bez kraja, juri večitog Vuka! Od toga dana putuje vreme, beskrajni teku sati, a Žuće nema, zauvek
Narašće dečak, postaće čovek, vreme će najzad poviti stas, al će se večno pamtiti ruka, mamine oči i mio glas. KUDA ĆEŠ, MESEČE?
“ Znate li dedu? Hrabar je on, auto pozna, kamion. Kola bez konja! Đavolja sprava! Tu ti je večno u torbi glava. Pa ipak, druže, i u tom čudu, uz puni gas, deda je često jurio drumom plašeći nas.
Neće više da se trude, optužuju redom ljude da im večno kradu med, a to, kažu, nije red. A meseci na Saturnu započeli trku burnu kao da ih đavo gurnu.
Na svaki napad, na pogled zao, ispred mene bi, štiteć me, stao. U ratu, opet, isti je bio, ko da smo večno osnovci đaci, u teškom trenu, pred mitraljezom, svojim se telom preda me baci.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
I Gospod je saslušao Molbu bedne majke te, Anđela mu čistog dao, Da nad njima večno gre; Da ga mučnom stazom vodi K čistoj pravdi i slobodi.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
bića inače malih i svi smo goli kao na lekarskom pregledu u osnovnoj školi opet su s nama žene mramorne puti one večno mlade na kom smo to svetu? Svejedno minuli smo i tako se sreli u vančulnom zbegu tu se i ljubav ponovo javlja!
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Baš ću za inat da ga jedim, još više ću da se smejem sa pisarem, nek puca od jeda«. Gojko ostade ozbiljan, večno namršten i povučen; izbegavaše svaku priliku da se ne sretne sa njom. Sad se već Ljubica odistine naljuti.
Sklupčati se tako pod toplim pokrivačem uz to milo suho telo i ćutati, ćutati dugo, večno... ćutati i sećati se srećnoga i bezazlenog detinjstva... Ćutati, ćutati, ćutati...
Šta može raditi, ako joj on postane sasvim odvratan!... Mora ga izbegavati... I onda nastaje dugo, večno, beskrajno stradanje, bez ijednoga srećnog dana, bez nade, bez utehe... Gojkova se zebnja ispuni.
pokoran sudbini spremi se za dalja stradanja, držeći da to tako mora biti, da je se i rodio za to: da strada, da se pati večno... Dođe i Ljubica. Izmenila se. Zdravlje je popravila, ali ona došla nekako sasvim drukčija.
Ona oseća kako se počinju vraćati stari dani muka i stradanja. Ali dokle će se večno stradati ?... Vlajko se spremaše da legne, kad ona odjednom iza njegovih leđa zajeca...
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
U mladosti, i u ratu, čovek nosi u sebi duboku čežnju za srećom, kao da će večno živeti i kao da je budućnost, kraj svih grozota, lepa.
Mnogi među njima neće se vratiti više, nikada. U daljini se pojavljuje, najzad, park, pun jorgovana leti, i česma, koja večno šumi. Prem mojom kućom, vidim da stoji prava, koščata, jedna stara žena. Koja čeka. To je moja mati.
Neka vas ne vređa sve ovo. U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo.
Zar zbilja oholost i snaga, samoća zveri, sloboda i mržnja, ne opijaju slađe nego mleko? Večni mrak i večno nebo, što nad crkvom pada, modra pustinja mora, što se iza nje širi, rumenilo tela, što ničije nije, zar uzalud huji?
Šta ti je žao našeg pokoljenja, ukus se menja, ukus se menja. Svejedno rodiš li sina ili kćer: večno su isti čovek i ker. PESMA Kad raširim ruke u žutom lišću, što zasipa jauke, sine neka strašna, mutna moć.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Hoćemo li mi večno ovde ostati i raditi od jutra do mraka pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?... Moramo poći i potražiti bolu,
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
I onaj večno veseli, živi, devojački osmeh, što vazda treperi na usnama lepe, visoke, tanane devojke; i one sjajne, večno pokretne,
I onaj večno veseli, živi, devojački osmeh, što vazda treperi na usnama lepe, visoke, tanane devojke; i one sjajne, večno pokretne, velike crne oči, što tako milostivo, tako ljubavno i slatko gledaju, kako ne gledaju nigda ni babove, ni
Šta je bilo u nesvesnom detinjstvu, ne zna; ali od kad zna majku, večno joj je pred očima njen slabomoćni izgled, njen zabrinuti, gotovo plašljivi pogled...
Rakić, Milan - PESME
Pa što se plašiš i ustežeš? Znam te! Caruj ko uvek, caruj prema sebi, Ti, despotice, što te večno pamte; Da nisi takva — voleo te ne bi̓!
Gautіer Ona koju volim sada je sred Kine, U hladnoj tišini večno snežnih gora, Sama. Katkad, kao zrak mesečev, mine Pustim odajama usamljenog dvora.
Čekam, a lenjo prolaze minuti, I sati biju na tornju daleko. Već zora sviće, blede mlečni puti, A ja još čekam, — i večno bih ček̓o!
Ja drhtim i strepim, Da li ste ma gdegod, krivi ili pravi, U stranama crnim ili večno lepim. Jer vas nikad nema u danima tuge, Kad nam srca strepe i sudbe se plaše, Da nam date, dobre nekadanje druge, Sve
I, šetalica, ja se večno krećem Između sveta čeznuća i stvari: Jedan me goni kao krvnik stari, A drugi krišom posipa me cvećem.
Pokraj nje se krve narodi i guše, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili, Ona, večno sama, na zlatu i svili Veze strašne bole otmene joj duše.
jato se noćnih ptica na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema... MINARE Strči minare iznad crnih kuća, Tanko i belo.
Oh nije život rđav što je beda, I nevolja, i muka duhu, niti Što nam sudbina večno zapoveda A prohtevi nam nikad nisu siti, No zaborav je, Gospo, sav i svuda, Zaborav svirep, neumitan, zao.
Pandurović, Sima - PESME
vlaka Što će te vući u daleke kraje, Ravnici snega i predelu lednom, Gde kao zemlja zaborava da je, Što će nas večno rastaviti jednom.
jednog čudnog dana, Kada će, u buri što se svuda širi, Moje srce s bolom svojih starih râna I nemirom večnim — večno da se smiri.
faraona; Pokopajte nas, verni, ukraj Nila, U grobnicu tihu, mračnu i duboku, Sumornu k’o dušâ put neotkriveni, Večno tajnu ljudskom saznanju i oku, Nemenljivo muklu u vremena smeni.
Jer kad ih zasiti hladno dostojanstvo Kosmosa, one će, ipak, zadovoljno Vratiti se s puta kroz večno prostranstvo Kolevci svog bola i radosti, voljno, Da osete život bez tupe praznine, Bez očaja puste samoće, gde gine
Ili će uvek sve biti tek plen Surove smrti; a večno roblje Života neće stresti lanac njen, K’o sante leda ni Sever ni Jug?
dom, Gde vlada lupež, ili bludnica; I svet je teška, strašna ludnica, I bolnica, i tamnica za roblje, I tužno, večno, prekopano groblje. REDOM...
Sveti Sava - SABRANA DELA
nastanivši se, provede nešto malo vremena sa mnom, a veliki i natprirodni podvig prešavši, osam meseci provevši, u večno blaženstvo preseli se.
SLOVO 3 O vremenoj smrti prepodobnog oca Simeona monaha Godine 6708 (1200), meseca februara trinaestog dana, u večno preseli se blaženstvo otac naš Simeon, zavetom ostavivši manastir ovaj ia meni.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
njima; spominjaću se nji[h] i ljubiću i[h] dok god duša moja, sireč do veka, i neću prestati želiti da milostivi bog učini večno nagraždenije nji[h]ovoj dobroti.
” Evo nauka čista i sveta, koja uzrokuje sve večno i vremeno blagopolučije čelovečeskoga roda. Sad metni prama ovoj nauci onu drugu, onda da ne jedeš meso, nego samo
Bez sumnjenija, ovo slatko i blagorodno svojstvo, tako neodložno i prirodno srcu i duši našej, ljubov, mora za nešto večno opredeljeno biti, jer bi počti zaludu bilo kad bi samo za tako skoro iščezajeme predmete bitije svoje polučilo.
Bog joj dao večno blaženstvo! | Korabalj za Veneciju bila je velika nava od linije. Krome prove ditora, njegove gospođe i služitelja,
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Leži gradski avgust na srcu kao tona. Ludi cvet nam bekstva već klija u nozi. Pršte trule zamke što nas večno love. Gledaj: naše glave razbacano plove Utrinom i vodom, brdom, uz put kozji. Slobodni nas pusti vetar cele skida.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Tako, sama od sebe, stvori se izreka: »Drže se kao Tataga i Tatagina torba« Da li je starica za nju znala? Ko zna! Večno pognuta, u istoj odeći, sa istom torbom na leđima, odlazila je u šumu još pre no što bi rosa spala s lišća.
Kao lišće breze otkidale su se godine! Je li Tataga znala da je slede? Tajna je ostajala tajna! Možda bi večno tako ostalo da zima koja dođe nije bila izuzetno snežna i hladna.
Možda se ludima pričinilo? Jedno je sigurno: Zlatousti je hodao svetom, a priče su se množile. Izgledalo je: večno će tako biti! A možda bi i bilo, da jednoga dana, Zlatousti ne naiđe na dete koje je izgaralo u groznici.
— njeno svetlucavo lice potamne. — Od danas ti ćeš biti kišna ptica. Živećeš večno i sećaćeš se večno, a ludi će te mrzeti!
— njeno svetlucavo lice potamne. — Od danas ti ćeš biti kišna ptica. Živećeš večno i sećaćeš se večno, a ludi će te mrzeti!
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Ah! ne recite mi nikad: nije tako, Ni moje srce da to laže sebi; Jer ja bih plak'o, ja bih večno plak'o, I nikada se utešio ne bi'! J.
I ne znaš da nije Ni sad ispijena ta čemerna čaša, I svirepi otrov jedne ironije; I da će nas večno strašna prošlost naša U nemirne noći da trgne i seti, Kao zveket lanca starog robijaša.
A k'o sablast čudna Međ' grobljem i selom još krivuda staza, Bijela i gola, kratka, večno budna... J. Dučić LXXXVI Daleko, daleko da mi je da bežim U predeo neki, i sâm ne znam kuda, I pod jasnim nebom i
jato se noćnih tica na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan, Hristos ruke širi, Večno čekajući pastvu, koje nema... M. Rakić CXIV SIMONIDA (freska u Gračanici) Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Pokraj nje se krve narodi i guše, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili; Ona, večno sama, na zlatu i svili, Veze strašne bole otmene joj duše.
Našto ta mudrost Božjeg Proviđenja, Crv kome se klanja! Našto me vara sa prizrakom umlja? Našto mi oči Kad večno tonem u tami neznanja! M. Perović CXXVII DOLAP Ja znam jedan dolap.
I u čas ovaj proletnji i mladi, Dok svuda pucka, šušti, struji vrenje, Ja osećam kako u meni radi Života svetskog večno podmlađenje. K'o drveće i moja duša pupi, I sa blaženstvom san stvaranja sniva.
Ja željah da ste večno pokraj mene; Da moja ljubav nikada ne svene; I venac lepih želja ja sam pleo. Al' kad sam kraj Vas bio, ja sam dugo, I
Oh jadno drago!... Večno tako, Kaj se, i kaj, i žali! I dok za senim' nadâ pali' Pogrebna bruji pesma, Spomene blede sreće hrani, Poslednje
To je tvoja nadmoć nad kalugom greha, Ta snažna lepota netaknutog cveta. Devičanstvo večno, o duboka tugo! O pobedna silo, čista jalovosti!
„Nužnošću stvari duh ljudski je dužan Da stremi stazom ovog mučnog puta. Hoće li najzad stati, već ne tužan, Ili će večno besplodno da luta „Svejedno!... I nek' propadaju dela! (To je sudbina svega.
Popa, Vasko - KORA
to zato Što mu u srcu Sunce spava STOLICA Umor lutajućih bregova Dao je oblik svoj Telu njenom sanjivom Večno je na nogama Kako bi se rado Sjurila niz stepenice Ili zaigrala Na mesečini temena Ili prosto sela Sela na tuđe
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Zvezdanom nebu može dolikovati samo najsavršeniji oblik i večnost i zato ono ima oblik sfere koja se večno i ravnomerno obrće. „I naša zemlja ima taj najsavršeniji oblik. Ona lebdi u središtu nebeske sfere.
“ „O, kad bi hteo, moj dragi, da večno ostaneš ovde kod mene!“ „To, nažalost, ne mogu. Ja sam ti večiti putnik, od jednog bolesnika do drugog.
Čiste ideje, naročito one najviše od njih, ideje dobrog, istinskog i lepog, savršene, večno nepromenljive tvorevine duha, nisu ovoga sveta; njima pripada zasebna egzistencija van ovog našeg zemaljskog sveta.
U trošnoj građi ovih razvalina upoznade on ono što je prolazno, a u nekadanjem obliku tih građevina, ono što je večno.
a on slavan čovek, posećivao je Njutn, kad god je dolazio u svoju postojbinu, svoju nesuđenu, da joj posvedoči svoje večno prijateljstvo. Svojom novom prizmom pomakao se Njutn na putu svojih ispitivanja znatno napred, ali ne stiže još do cilja.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Ja hoću da objasnim i da ispitam onaj predački ostatak, ono osećanje što sam nasledio, ono mistično što u meni večno tinja, a protiv čega se racionalno večno buni.
onaj predački ostatak, ono osećanje što sam nasledio, ono mistično što u meni večno tinja, a protiv čega se racionalno večno buni.
one slatke nedelje što drhti, da se svim svojim bićem, u divljem oduševljenju najvišeg zaborava i najvišeg izbavljenja, večno u njoj utopim, obuze me.
se, možda, ni tvoje ime na malom drvenom krstiću kojim su tvoji drugovi što su te voleli obeležili mesto gde ćeš večno ostati.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Ali, pri svem tom, nije bilo dana, kad se on nije osećao kao puki siromah. Ovo večno bezizlazno stanje prinuđavalo ga je da se lati i takvih sredstava, koja su zakonom zabranjena.
Petković, Vladislav Dis - PESME
A ona te tako voli; Ali mnogo, mnogo strada. Ni Bogu se sad ne moli. Nema čemu da se nada. Ah, večno bih bila s tobom! Je l' da i sad tražiš mene? Sreća mi je s tvojim grobom; Tvoja cura naglo vene.
voda pljusnu. Nebo ćuti, zemlja ćuti, mir svud vlada; Sve je nemo, tiho, večno, nigde glasa; Sve beskrajno, nedogledno, kao nada, A čobanče voda nosi bez talasa. Od iskoni, od vekova se postoji.
i veze prostora, i boje, I san života, iluzija stara, Pašće, k'o sada mrtvo more što je Palo na groblje, večno ga odmara.
vojišta Što se nama nikad povratiti neće, Što za zemlju mreše, što ih zemlja uze, Doći će crnina, bol, jauk i suze, I večno sećanje za nadgrobne sveće. 11. AVGUST 1913.
Miran sam: ni trun srdžbe ili čega Što pravi smešnim nemoćne i jadne; Smrt, večno živa, budućnost je svega — Sveg što rođenjem u kolevku padne.
Bio sam miran što sam sazn'o tada Da je svet ovaj isti odnekada, I da će takav i ostati vazda: Da večno pati s unutrašnjeg rada, Da zalud traže onog ko ga sazda, I kome idu njihovi milioni.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Primi molitvu njegovu. On lije suze na tvom grobu i pobožno se klanja svetoj uspomeni tvojoj, koja će u njemu večno živeti. Vraćajući se kući svratismo u crkvu gde sam poljubio ikonu svog zaštitnika sv.
Primi molitvu njegovu. On lije suze na tvom grobu i pobožno se klanja svetoj uspomeni tvojoj, koja će u njemu večno živeti. Vraćajući se kući svratismo u crkvu gde sam poljubio ikonu svog zaštitnika sv.
sto volova kadagod bi neki od njihovih filozofa otkrio neku novu teoremu iz geometrije, a uspomena na filozofa se večno slavila.
Njihovo postojanje, međutim, najbolje dokazuje da iza vidljivog i promenljivog sveta postoji nevidljivo, večno božanstvo. Arhimed, Galilej i Njutn sarađivali su na otkriću nepromenljivih zakona prirode i tako su otkrili smrtnim
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
za metaforizovane senzacije: da se u ljubičastoj noći sluša šuštanje zvezda ili da staza nije samo u sumraku bela nego i večno budna, odnosno da prolećno more ima slan i modar miris, koji trepti nad obalama.
tone... večno tone... I ritmično struji, k’o šum mekih krila; Preko moje duše, sanjive i bone, Snova nekog Boga rasiplje se svila
našu reč unelo hrišćanstvo, a jezik je to zauvek zapamtio: objava onog što nam s one druge strane dolazi kao stalno i večno u prolaznome.
A u suprotno usmerenome preslikavanju to se hrišćansko stalno i večno vezuje za blage, meke i dobre linije visokih Dečana, ispod kojih izmenljiv život ne prestaje da teče.
da je u samome osnovu pukla društvena, kulturna, pa i stilskoknjiževna i jezička čak piramida: sam se njen narodni, onaj večno delotvorni a često zapretani osnov, obelodanio.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Ljubav mu je kumovala. — Ljubav ima svoja prava Kâ i slava što će da mu Spomen večno obasjava. — Pa zar koga prati valja Od božanskog onog plama? Zar je ljubav sram za koga?
Miljković, Branko - PESME
sagori postaje noć Što ne izgori rađa dan Treba zapaliti sve što može da gori Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno Treba u svemu i posle svega pronaći nadu Revolucijo, ono što ostane je čovek Ono što prođe je prošlost Prošlost koja
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Docnije Glavaševi momci. ISAK: U ropstvu život? Je l’ život to: Tiranu dvorit, njemu služiti, S jadom se svojim večno družiti, I ne misliti, i ne kušati, Samo slušati?... „Kolac mi daj!...“ Poviče on... Za koga kolac taj?...
A možda ga i ja poznajem, te bih ti umio nešto o njemu pričati... STANA: Bolje da osta večno nekršten! Al’ šta ćeš? Kum, pijan, možda, U piću mu je ime nadenô, I sad ga Boškom zove Kruševac...
plodovi Što jezgra svoga hranom pitomom Sultana lenog trošan želudac I prosijaka gladne utrobe Jednakom brigom večno neguju!... Dete mi vraćaj, vuče grabljivi! Ti si ga zaklô oštrim zubima! Ili poricat misliš istinu?
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
XXIV Ljubi mene, ljubovanko, Nećeš se kajati, Jer će moja silna ljubav Večno trajati. Ljubiću te, sve ovako — Bog mi srca dao — Kao golub, il’ kao soko, Kad bi ljubit’ znao.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Francusko groblje — objašnjavao je naš pratilac. Hteli bismo bar još jednim pogledom da pozdravimo večno odmorište tih mučenika. Ali auto zanese, i pred našim očima ukaza se nepregledno polje. Misli se nevoljno nameću.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
O mati bede, večero kneževa! Uvi, Lazare, što ti reče! Podiže neveru pored sebe, A blagorodnu nizvrže dušu, ah, Na večno Serbom žalosnu pagubu! On reče.
Isto će reći to: danas sa narodom živit, pa večno, Il' umreti jošt sad, pa ni po smrti s njim bit, Gorčine čašu, za koju ti ne znade, podnese Sabor! Ti si ispio tvrd.
Slava, sila i bogatstvo Promenljiv je obraz mraka. I gordinja taje svaka, I ostaje večno — ništa. Jovan St. Popović SPOMEN VIDOVA DANA (Odlomci) Za večerom Lazar sedi, Sutra ide Vidovdan, Pogružena njega
Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobovma strani Zidaju kuće, da svi vremena žertva budu. Tako se priroda obrće večno, sama jednaka, Sve na zemlji što je meni podlaže skoroj... Dalje, duše, dalje!
Jedan tek spomenik, „usrećiti tvoj tobom narod”, Ostaje večno čestit, ostaje svima poznat. Zlatne reči tvoje, Saburanu izušćene vrlom, Na utehu ljudstva raznosi povesnica: „Primi
s mojega supruga postupka ružnog, Neka bih: pravda bi nebesna rajem nasladila m’ dušu; S nas al’ kad stradaju ljudi, večno nam propada duša. Eno, da, eno ga, odlazi, neće, ah, neće se vratit! Žalosna majka ti, Đorđe, koja te rodila sina!
Pa kad već sveta dužnost, krepka volja I viteška nas ruka večno druži, Da i potomstva našeg sudba bolja Pod teškim bičem varvarstva ne tuži, Pretvorimo u grobnik hulna polja Gdi
Duše loše Ne mogoše Slast podneti, Pa umreti Moradoše. Kajnje lože, Večno lože Grob je svakom Tak’ nejakom! Ljudski sine Od prašine, Znaj, putniče, Samrtniče!...
uvenule, Po grobu mu pelena je dosta, — Drugog brata po grobu prosule Neven-seme višnjeg duha ruke, Zlatni neven večno na njem’ traje, — Tamo putnik pušta uzdisaje: Ovde puta zaboravlja muke, Duhom mladše srce svoje krepi I odlakša
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Pa, večno željan toga prizora, Krvavom bojom želi spitosat Zrcalo sjajno neba zvezdanog... Al’ dalje! (Čita.) „To je poruka,
BOŠKO: Ma stas, i lice, oči kakve su? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Očima da te ubije, U dušu večno da se upije, Da te zaludi, da te zanese, Trenutom večnost da ti potrese; Da te uništi, da te obori, U prah i pepô
Bojić, Milutin - PESME
Da u muškom nedru oči joj se skriju, Da peharom krvi svaki celov plati, Istrošenu snagu da u nevrat prospe, Da u večno ništa poljupcem se vrati.
To je večno ista priča iste patnje: Obučen u isti oblak iskušenja, Zvezdar traži žudno izvore spasenja, I klone i čeka dan smrti i
I tako večno ove iste stope, Krv nova siti. O, zemljo oluje, Mrko ti čelo strašne kapi škrope I čudne himne iznad tebe huje!
O, ne dalje, dani. Neka Kronos star Dâ mi večno Danas, da me suncem doji, S vetrom nek Lepota ''Eoe!'' zapoji: Još hoću da srčem ispečeni nar.
Neizgladive kao večno klete Poljane, koje mrtve use zgrću, Za tuđi ujed na meni se svete I prete Te oči koje ne tamne ni smrću.
Oholi, mada bez roda i krova. Spremni smo groblja da sejemo nova. (1916) BIĆEŠ VEČNO NIŠTA OD DANAS DO NAVEK NA OSTRVU Nečujno pučina primiče se hridu, Sanjiva u veo oblači se mračni, Kô nevesta
mesto mira nov put mi predstoji, Da lažem sebe u kom novom hramu Duša se moja sama sebe boji, Jer vidi sebe pustu, večno samu, Kao Ahasfer da besciljno bludi, Kleta od onih za kojima žudi.
Prospavam mrazeve s oblacima sivim I budim se, da se samom sebi divim, I zaspaću večno, kad me umor svlada.'' XXI Svu tugu svoju u te bih da skrijem I da, drukčiji no što svi me znaju, Na tvome nedru,
fauna i nimfi, što gole U susret jure, kroz vijor što reže, I krše stabla i kidaju mreže, Naša su srca što se večno vole Skrhala strele, što su se zabole, Stopila hude smetove što sneže I uzdrhtala i žedna i žudna U krvavom se
XXXII O, nek ti rekne taj poljubac, što se Svršava novim poljupcima, da je To usklik žudi koja večno traje, Pesma usana što se krvlju rose I preko voda čežnju strasti nose, Kupeći sunca i cveće i kraje, Žud ludih
Ni pakao neću: stvorićeš ga rajem. Nagradu dobijaš kô ni jedan čovek: Bićeš večno ništa od danas i dovek.'' (Bez datuma)
Jakšić, Đura - PESME
pasti... ili večno Zla i podlost prezirati Lednim okom gorskog lava... Ja sam stena, al’ krvava!... 1860. ĆUTITE, ĆUT’TE!...
Nastasijević, Momčilo - PESME
Hod ne posrnu tvoj: gredi, ne boj se. Bog čuva tvoj hod, odozgo bdi, Stražar on večno budan, Večni naš Bog ne spi. ІX Nežnom ljubavlju voleću te, Bože. Ti, čija ruka znala me odbranit.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
promakne nijedan zvuk zavijanja, režanja, besnog laveža, samrtnog cvileža, ne propustiti ništa od grozomorne jave, biti večno zategnuta struna na guslama koja u bolnu tužbalicu pretvara svaki žmarac teskobe i mučnine?
Ilić, Vojislav J. - PESME
1880. MOME MILORADU Uvenuće mlado doba, Kô što vene rosno cveće; Ali ovaj cvetak mali Uvenuti nikad neće. Večno će ti mirisati Sa mirisom prošlih dana, Sećaće te sviju snova, Što prosanja mladost rana.
1885. LADA Studena zima je prošla. I večno ljupka i mlada, Na snežni Koledov presto majka se podiže Lada. Za njome proletnji lahor iz mračnih planina stiže, I toplo
Tužna misô Na ljubav našu i na sve Nagonila me, te sam pisô Lakomislene retke te. Meni je samom jako krivo, Zašto se večno sećam vas. Al' sećanje me goni živo I uspomenâ moćni glas!
S hrišćanskom tugom ja sam tada Voleo burni ovaj svet, I moja ljubav, večno mlada, Iskaše sebi srodan cvet. To beše uzor onih dana, Kad je u mladom srcu mom, Treptala bleda Tatijana I
Kao sumornog Algijeri Njenog me lika vodi sjaj Kroz osvećene rajske dveri, Gde večno mladi trepti maj. No dalje s tugom!...
Ah, misao moja za vama se kreće, Gde jeseni mračne ne caruje ćud, Gde na zemlji vlada večno premaleće I mlađani život razleva se svud Gde spomeni stoje od iskonskih dana, I mirisne šume drevnoga Livana.
“ I pastir iđaše njojzi, zanesen mislima sretnim, Da večno ostane tamo. A mesec dvorogi svetli... Na obalama cvetnim Tišina vlada samo. 1888. PRED TROJOM Dan je okončan burni.
(O GORDI, RAZVRATNI RIME) O gordi, razvratni Rime! Ti suze vidô mu nisi, No zato on večno živi, a večna mumija ti si. Carice vekova tavnih, gde mu je grobnica sveta?
Al' svetli živi Kron, I s njime, kraj zračnog trona, u čistoj, nebesnoj pravdi Živeće večno on. 1889. U PROLEĆE Premaleće kad zasija, Zazeleni tavna gora, Kad s pučine sinjeg mora Blagi vetrić zaćarlija: U te
diše. Mila polja i doline cvetne, Božje sunce nek vas večno krasi, I da, štedro, nikad se ne gasi Nad poljima Arabije sretne! II NA OAZI Žarko je prispelo podne.
Al' ja, večno Tužan, dižem svoje oči, Kad se danak smiri i sunce ugasi, Kad noć tavna padne nad pustom Alhazrom, I sumornu ponoć
I koga odnose oni u krilo večnosti sede U večerima poznim? Ćuteći prolaze oni, i večno po mraku blude I od vremena davnih Beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu, Himnu vekova tavnih. 1891.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
„Pavle Čajnović rentijer... spaljen po želi... krst mu istrunuo... ovaj kamen mu podigli večno tužni Ruža Ciganka i njena deca... pravda i Bog... amin.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
« Svakom loncu zaklopac; premda ima i takovi žena koje, ne smatrajući što nigda usta ne zaklaplju, opet žele muža večno zaklopiti. — No da dođemo k našoj Čimpeprič.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Teška tragedija ponirala je u duše, prenosila se s kolena na koleno kroz nebrojene decenije, kao neko večno stradanje, sveto i uzvišeno kao religija.
Petrović, Rastko - PESME
sedam meseci trudnoće, Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci; I, ne izlazeći više nikada, hoće Da izbegne - bar večno - toj gnusnoj kazni, toj hajci. Al zalud!
fiziološkog, i naša večnost valjda zaviseći time od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje večno bivanje u pokretima svojih ruku npr. ili u želji da zadovoljiš svoju strast za pevanjem.
jedino tebi što sam žudeo biti ravan Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve I za vratima čekah krišom rođaj ti večno slavan I jedino rad tvoga lika žrtvovah one sne Ceo dan ostah skriven ukočeno motreći ti hod Potom bih noću besneo
Bacih se na kolena, ispruženih ruku, u očajanju, Od strasti, muke, obnevideo; Bez reči, nem u svom urlanju Ja sam se večno dakle stideo: Šta sam učinio od svoje mladosti, čistote? Kako upropastih šume, reke, životinje!
Al da me vuče stalno sobom, u težnji svojoj za savršenstvo O bol, o bol! Dati mu ruke i biti večno Beskorenstvo! No pogledaj moje oči bola pune pune su suza, Sve što ti pružim sve je to To i čisti bol; Moje ruke!
jedino tebi što sam žudeo biti ravan, Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve: I za vratima skriven čekah rođaj ti večno slavan, I jedino rad tvoga lika žrtvovah one Sne.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Zar je moguće? Je li taj osmehnuti momak zaista ono isto slabašno i večno zabrinuto dete? Majka pretvorena u oblak spusti se još niže: bio je to njen sin! Smejale su mu se i oči i obrazi.
u ogledalu, seti staričinog mučnog hoda, pa prošaputa: — Kad bih zauvek ostala ovako mlada, ovako lepa, kad bih živela večno! — i ne doreče ona svoju misao do kraja, a razleže se oštar, tanani pisak.
Šantić, Aleksa - PESME
Nekada jedan vitez je bio Ćutljiv i setna oka. Večno je snevô i sve se krio, I lutô troma kroka. On beše smeten, drvenjak pravi, Spoticô bi se, i gde se javi Sve cure
Ja na tvoja nedra padam I verujem u svoj sreći: Ljubićeš me nad sva blaga, Večno i još duže, draga. 14 Ja očima moga cveta Stvaram nize kanconeta: Usnicama zvonke, fine Madrigale i tercine;
18 Ja nisam kivan, iako kida se duša vajna, Ti večno izgubljena moja, nisam kivan. Ma kako da s tebe trepti briljanta blesak divan, U noć tvog srca nijedna ne pada traka
To ti je stara pesma, No večno nova i mlada, I kom se desi — tom srce Puca na dva komada. 40 Kada čujem pesmu što je Nekad moja draga poja, U
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
Veliki pastir živu hranu ljudma razdaje! Vnimaj! Koji je smrt umorio, svet nadborio, beskonačnu radost i carstvo večno nam, nevaljalim obriče!
A kamo ko se sam od zla srdca zakolje, obesi se, skoči u vodu il' se otruje i večno pogine. Mnoge su te i razlike ljudske smrti, moja mila braćo i sestre! Nego li dok smo da smo!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Prolaze mamurni praktikanti i policijski pisari večno promukla glasa, možda od izdavanja usmenih naredaba, a još više od silnih (kako se oni lepo izražavaju) „krkanluka“;