Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Takvi su, kaže, hungarski husari. Vole šalu. Isakovič se zaricao, u sebi, da će, kad stigne u Vijenu, da se potrudi da ga taj Božič više nikad ne vidi. A ni njegova žena i kći. Večera je tako protekla u smehu i dreci.
Ona je domaćici dovikivala, da joj je ćerka bajna, i da će im se odužiti za gostoprimstvo, kad budu došle u Vijenu. Ovakvo prijatno veče se ne zaboravlja!
Kopša onda zapita za gospodina senatora Malenicu, u Temišvaru, pa zatim poče da priča da je, do sada, kroz Vijenu, otišlo jedno stotinak serbskih oficira u Rosiju, jer je bilo, dosad, lako.
do ženske nije stalo, on, Agagijanijan, reći će gospoži Huml da je kapetan ranjen na bojnom polju ljubavi i da je došao u Vijenu da se leči, kod urin‑doktora.
Kraj sveg besa, i gađenja, da on, koji je za carstvo krv prolio, mora da se tako krije, pri dolasku u Vijenu, Isakovič je sve to, što mu se te noći desilo, otrpeo, mirno. Tešio se da je, eto, ipak, stigao do Rusa i Bestuševa.
Kraj sveg uveravanja Agagijanijanovog, da je gospoža Huml sigurna, da ona zna da serbski oficiri dolaze u Vijenu radi svojih, nerešenih, molbi, i nepravednih kazni, da se tuže – Isakovič pomisli da ta žena može, i nehotice, da ga
A kad bi se setio priča svog poočima Vuka, koji je dolazio u Vijenu, prilikom pripreme za izbor mitropolita, Pavlu bi bilo još teže, u mislima.
Garsuli je, u Pavlovom snu, tražio, da Mahala preseli u Vijenu neku zimsku baštu, cveće, lonce, stotinu, hiljadu lonaca. Dug red kola imao je, u snu Pavlovom, da čeka na to.
A jego ekipaž, eto, stoit pred Mahalom i odneti ga u Vijenu više ne možet! Jes! Jes! Njegova crna, laka, putnička kola, neće izići iz Temišvara, nego će ostati tu, večno, u kapiji
Ona ga je, međutim, zavolela, brzo, pa se čak i preselila kod njega i odlagala povratak u Vijenu, svakog meseca. To dvoje živelo je, sretno, bez i jedne svađe, dve godine, u ljubavi koja nije bila ljubav, ali nešto
Zove se Mikailo Vani, a niko ne zna ko je, i odakle je. Došao je go i bos u Vijenu, sa licem mučenika, a sad nosi svilu i svilene, vijenske, čarape. Upliće u razgovor filosofičeske izreke, i skaradne.
Pop mu onda reče, uvređeno, da on nema običaj da laže i da vladiku Vasilija zna, dobro. Vasilije prođe kroz Trijest i Vijenu, a on mu je desnicu, na kolenima, celivao.