Crnjanski, Miloš - Seobe 2
pa i kad prestade, pred zoru, Isakovič je morao da sluša, odnekuda, kraj sebe, iz zida, dubok, tužan, jek, nekog violončela. Učini mu se da mu je ta vrsta muzike, odnekud, poznata. Zaspao je tek kad se bilo razdanilo.
Nije morala ni da misli. Ona je, obično, završavala predstavu sviranjem violončela, kad je njen saltimbanko preskoči, a svirala je lepo. Valjda zato, što je bila debeljušna, međ nogama, nije imala dece.