Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Dvanajs... — Šališ se, čoviče! Nije moguće! — Nije moguće, više mu ima! — ponoviše svi u čudu. — Ma virujte, da i’ nije ni napunija! — pak sjednuvši obrnu talijanski da im nješto priča.
A kad velju „domaća ruka“ ne mislim samo ovo naši pet-šest slugu, nego mislim i najbliže prikovođane!... Virujte vi meni da među onima što sad trče za fra-Jakovom niz vodu, ima i’ dosta koji se sad smiju pod brkom...
— A šta će se, duovnici! Božja je volja da čovik mora isti doklenka je živ, pa se ne znam šta dogodilo! Ali, virujte mi, ja sam još izvan sebekare. Ovi strašni događaj uzeće mi najmanje pet godina života!
Kad se povrati tišina, Kušmelj, kome takođe bješe jezik otežao, poče: — Virujte, braćo, ove mi svete krvi Isusove, nikome to nisam kazivâ ima dvadeset godina, ali viđu da sam među prijateljima; a,
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ovo je selo propalo, virujte, a valjda je ovako i dalje od nas ... Mladić, ustežući se, prekide govor. Najednom se nasmija, kao da se je nečemu
Počeo se otac dužit'... i odonda sve se izvrnulo naopako... — Biće bilo i koristi od vinograda? — prekide Ivo. — Virujte, posve malo; ma da je i čagod, kad kamate izile trude i zemlju! —A u koga ste uzimali novac? —U istih gospodara zemlje.
— Nisam ti odavna oca vidio, — pane napamet Ivu, i tako prekide mladića. —Nemoća jur dugo... Virujte odonda i proša me smih. A nisam prvo zna za nevolju. Otac nikako... krpija se, pokriva...
Ove zime biće svake nevolje, a od nikud pomoći! — Od nikud? — Tako je, virujte! — prihvati mladić. — Dok je svit davao, bilo je lako... — Davaće i otsle ... — U što? — ravnodušno izusti Jure.
— Pa nije ti zar žao? — upita ga. — Virujte da i nije! — odgovori on neveselo. — Valja da i mi siromasi gledamo kako ćemo živjet'!...
„Dobro kad je i toliko!” opazi drugi. — „Ko može, i konj mu može!” Ja slušam ča svit govori, i, virujte mi, ni me stra'... Ako ča i bude, biće mala stvar. Govorim tako i dici; a oni su za pravo reći i predali...