Crnjanski, Miloš - Seobe 2
– Udovac, kaže, pa se zamislio! Pištolji su bili poređani na jednom baštenskom stolu, pored kojeg je Kostjurin, sa Vitkovičem, na klupi, sedeo. U prolazu oficira, u graji, i pucnjavi, Isakovič nije čuo, kad ga je Kostjurin pozvao.
Bio je vrlo dobro raspoložen tog dana. Preletao je pogledom, stojeći, ispred svoje sjajne pratnje, sa Vitkovičem – koji mu je stajao u potiljak – šarenilo došljaka, koji su imali da budu odvedeni u Mirgorod, u Krilov, u Bahmut, da ih
Kad je sa Vitkovičem seo, dizao je, s vremena na vreme, ruku, pokazivao mu nešto u daljini. Zatim je opet ustajao i stajao, ćutke, zamišljeno.
Bar to! Iako se spremao da ode, Kostjurin je još jednom seo i počeo, sa brigadirom Vitkovičem, da ćereta. Za njega je taj egzercir bio, ne samo razonoda, nego i pun uspomena, i anegdota.
Kroz nekoliko minuta, Kostjurin je, sa Vitkovičem, i oficirima, opet, ušao, i seo. Nisu se vratili Miškovič, Čuponja, Gajič i Rakič.