Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Bili su tu: Pupa Hava, Hozn, Aladin, Kalauz, Hapac, Kilo, Lepi, Coka, Baćko, Maki, Cimer, Buraz, Vito, Ciga, Bel Ami i još neki momci iz mlađih razreda.
Radičević, Branko - PESME
Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još vito telo I to oko njeno. Oči joj veljau Da meneka čeka, I da je u strau Za mene daleka.
(1845, mart) ? Nikad nije vito tvoje telo Ruka moja mlada obavila, Ni s' u tvoju usnicu upila Moja usna ikad, čedo belo!
kleta, Kakvo lice, a kakva li usta, Kakva ruka, kakva kosa pusta, Kakve grudi, a kakvo li čelo, Kakva noga, kakvo vito telo, Pa još oko, ono čudo velje, Oko ovo srce mi umori!
danka, Seti s' čuda, a seti se mome, Cela ona beše preda mnome: Vedro čelo, i ti lice belo, Čarno oko, i ti, vito telo, Zlato, sunce, da l' ćeš biti moje?
Ovi ovde noga uštapljeni, A po vratu teško uvijeni, A na glavam' kape kalajbuće, A u rukam' ono vito pruće, Što čas tamo, čas amo s' gibaju, Pa prutićem okolo šibaju?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito. Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Krvopilac gde krv pije, igra rubac od mantije. Grabež-senke, pri fenjeru, večeraju greh-večeru. Vito pero od čempresa umiruje ruku besa. Tamna krila vrh kandila rasplaminja Božja sila.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
I gavrani s krikom lete U večernji suton tavni. Al' kraj reke, u dolini, Gde travica niče meka, Topli vetrić poljuljuje Vito stablo kukureka. Posle duge, mračne zime, K'o prvenče mladog cveća, Iz vlažne se zemlje diže Prvi vesnik premaleća.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti. U tišini slutim da joj se imena ne mogu setiti nikad više. San Vito, al Tagliamento, 1918.
Imam da odem u Vrhovnu komandu armije na Soči (Isonzo Armee) u San Vito, na Taljamentu. Ja u prvi mah mislim da su poludeli, ali, nema sumnje, sve je u najlepšem redu.
Stižem, zatim, u varošicu San Vito, koja je puna bagrenja, belog, žutog, plavog, i, u kojoj je počelo proleće. Stanovništvo se razbežalo, ali na
Kad opaze da nisam, izvinjavaju se, povlače se i gledaju začuđeno za mnom. Pitaju me ko sam. San Vito ima malo, vrlo staro pozorište. Jedna mlada Talijanka vodi me da mi ga pokaže.
Znam da je neverovatno. Već idućeg dana, po podne, zovu me u ađutanturu i kažu mi da se spremim, vraćam se u San Vito. Kola me čekaju. Dali su mi vele, pečenu gusku, i flašu šampanjca. Mogu večerati na putu.
Mogu večerati na putu. Pitam treba li da se odjavim komandantu. Vele, nije potrebno. Vraćam se, istim kolima, u San Vito, a moj Poljak mi priča na putu da napolju, na položaju, draguni očekuju, sutra, krvavu bitku.
U San Vito, sutradan, izlazim na raport, onom majoru. On se smeje i kaže da sam bio poslat pogrešno. Veli, moj raspored je izvršil
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Između više pesnika u širokome formalnom i tematskom rasponu valja pomenuti barem dva-tri najistaknutija: Vito Marković (1935), Milovan Danojlić (1937), koji je sve značajniji kao stilski briljantan prozni pisac, Branislav
Petrović, Rastko - PESME
ponosito, Pokloniti se na sve strane; Pogledaću nebo žitno visoko: Neznana sa grane ptica peva, Ko srebrom kovano drvo vito, I sve je novo i opet kao lane.
O Savo reko, ponesi me kao čun dalekome moru, Ili kao oboreno vito stablo borovo; O moje sreće divne, što mi je mladost čedna; Ili se pretvori u deliju da odjurimo u lov!