Upotreba reči viče u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Od naših svećenika redak je koji poznaje Danilove ikone a da ne viče na njega — moj otac ga je obožavao. Biografijâ velikih živopisaca toliko je pročitao koliko je na srpskom jeziku

Čovek makar kako da se namučio, opet se još nije nasitio života; isto kao što pijanica viče: „Mnogo je!“ i: „Hvala, domaćine, ja ne mogu više!...

Obradović, Dositej - BASNE

„Νήπιοι! ουδέ ίσασιν όσω πλέον ήμισν παντός. Budale! niti znadu koliko je više polak od svega”, viče, žaleći se, starac Isiod. Blažena reč, kojej kad bi ljudi sledovali — ščastljivi bi bili.

” neka viče. O zlom sažaljenije imati, to je na pogibel mirnim i dobrim ljudma. Zato pravo vele naši stari: da je gori jatak od

Kad se čoveku prst na zlo da, radi svakojako da ga izleči; a kad vidi da sva ruka od njega bjedstvuje: „Reži brže bolje” viče, i za izbaviti svu ruku ne mari za koji mu drago prst.

Plutarh imao je prekrasnu bradu (pravo valja kazati, ima i brada vesma lepih), no on vrlo viče i izobličava neke lažljive filosofe onoga vremena što se za samu veliku bradu izdaju za to što nisu.

” Ču li on da mi što nađosmo da nije tako, ako on i savršeno zna daje tako, nek' ne gubi vremena, no neka viče za glavu: „To ne može biti”. No on nam se ruga tako nami pohljepstvujući, on nas za budale drži i vara nas.

I koliko više ovi viče i psuje, naričući je lukavu verolomnicu toliko mu se ona više smije, govoreći: „Moj jarče, da ti imaš toliko mozga

Hoće veliki car Petar Pervi da prosveti i ukrepi carstvo svoje, a patrijarh mu ne da; viče, i u ime božje zapoveda da se nauka ne uvodi.

53 Mačak divji i petao Divji mačak uhvati petla i kaže mu da hoće zato da ga ubije što on u noći viče i ne dâ ljudima s smirom počivati.

pak traži i traži i u celoj šumi ne nađe kako bi hoteo drvo; a kad ogladni, a on se vrati u selo: „dajte, čeljadi," — viče — „što užinati! Mal' ne umre' od gladi! Proklete šume! Ništa ti nejma da valja u ovoj našoj Dalmaciji!

Sad već svaki poznaje i vidi da: ko god na ovi prekrasni božji svet i na ovi naš (ako će i malovremenan biti) ži|vot viče i darove božje ogovara i bez razloga pohuždava, ili je manit te fantazira, ili je lukav i misli druge da prevari.

Zato i Sveto pismo, ako gdi viče na bogatstvo i slasti i pročaja, to valja razumevati za zlo, nepravedno i nevaljalo upotrebljenije vešti; dakle, ni na

” Naravoučenije „Δειλή πενίε ήτις κακά πολλά διδάσκει, ψεύδεα τ΄εξπαάτας τ΄ουλομένας τ΄έριδας! — viče Teognid: Bedno siromaštvo, koje mnogim zlom učiš, lažama, prevarama i pogibelnim kavgama!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Kako knezovi odu iz Beograda, Hadži-Musta-paša pošlje svoje buruntije u svaku kasabu i svakoga pazara viče po čaršiji telal: „Čuj čoječe!

otkup knezova, da bi se tim bajagi Fočić uverio da već drugi̓ novaca nemamo, i ne bi li se sažalio da pusti knezove. Viče Birčanin i Grbović iz tavnice: „Jakove brate, traži i sastavljaj i podaj koliko god ištu, samo život otkupljuj!

” — A moj otac jednako viče: „Ne daj, Jakove, ne daj pare, ne ostavljaj mi dece pod dugom da robuju. On će i novce uzeti i nas iseći.

Tek što sam topovski metak u šumar bio izmaknuo, a čujem gde moj stric s brda viče: „Aj Matija, aj Matija, čekaj!” Ja pričekam, on mi kaza da Turci posekoše knezove.

te bi morali svi u kontromanac ići, a većma se boji da onako ljutit Janko ne zametne s Turcima kavgu, i sve jednako viče: „Polako Janko, polako Janko!

” — „Lako ću, gospodine, lako”, viče Katić, „jer sam ovde za vodom i prevaren, al̓ čućeš me sutra na Vračaru!” pak okrete se Turcima i reče: „Čujte, i

„A, kojekuda, po duši vas, viče vama Đoka: ne idite dalje, prevariće Turci, al̓ vi Đoke ne slušate!” rekao im posle Karađorđe.

Veliki knez Konstantin egzercira soldate na placu. Mi siđemo s kola, čekamo i gledamo kako egzercira, a sve žestoko viče. Kad svrši, ode u sobu; pozvaše i nas svu trojicu. Uđemo i poklonimo se. Knjaz pita: „Ko vi i otkud?

Dođe meni Jova Protić i viče: „E, pobratime, jesi li živ? Ova dva hoće da pomru”. Izađem napolje, imam šta i viditi: oba sede u snegu, našarali svu

Viču Turci: „Vala je ovaj hat bolji nego Fočićev; a njegov ne valja ni 100 groša!” — Viče Milan i Jakov: „Uzmi, dobar je hat i okićen; eto kaže gospoda da onaj Fočićev ne valja.

No evo nevolje, starac Jakov viče jednako: „Ne smem, te ne smem, poseći će me Turci.” Molim, namoliti ne mogu, a pretnje mi ne pomažu.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Sima se opet razgoropadio, pa viče na drugu stranu: — Hajde, hajde, gazda-Rako, spomogni se! — Moje... moje ja hoću! Neću ja nikom ni ovoliko zajesti!

— Moje... moje ja hoću! Neću ja nikom ni ovoliko zajesti! — viče gazda Raka i pokazuje crno za noktom. — Neka, neka, gazda-Rako!... Mogu ja još toliko platiti.

— Pravo kažeš, Stevane — prihvati potričar Srećko — neka mu da dve vreće, pa zbogom! Gazda Raka jednako viče, i ne čuje kolika se potra oseče.

Senuše mi svetlaci pred očima... Podignem se, a ono došlo već do vrljike, zamahuje onim rogom, na me, a viče: »Stani, stani — ne beži!« Ja ti se onda popuželjke skotrljam za jedan trnjak, pa beži koliko igda mogu kući!...

Počesto ošine volove — hita kući, daleko mu je... Dok eto ti trči za njim jedan omalen gospodin u šubari pa viče: »Stani, brale! Hej, brale stani!« i maše na nj rukom da stane. Okrete se Radan i ustavi volove.

gotovo pevajući jedan, a drži u desnoj ruci dve i u levoj jednu kartu, hitro ih premeće, već što treba u toj igri n viče, i pita uzgred Radana. — Ja vala, sad iz varoši — odgovori Radan. — Ovo je pop!

Pije kafu, puši na dug čibuk i viče nešto na čeljad. Otkako je gazda Milun počeo trgovati, odonda je i to uobičajio da izjutra sedi na doksatu, da puši na

Milun počeo trgovati, odonda je i to uobičajio da izjutra sedi na doksatu, da puši na dug čibuk, i da za što bilo viče na čeljad ili na koga mu drago. Već sam vam napomenuo da je gazda Milun jedan bogataš.

a već stade gazda Milun, po običaju, vikati po kući i oko kuće: tera čeljad da ustaju, zapoveda nešta, iskašlje se, viče. Često se popne gore na doksat, vidi.

Ćir Trpko sav pretrnu, pa drž' za prozor da pritvori. — Idite, molim vas! Noć je! Neko Viče! — Ama ono jauknu neko! — reći će polako Tiosav tokorse i on uplašeno. — Da ne pogibe ko?

Opet neko viknu u selu i odazva se drugi glas nerazgovetno. — Hm! — učini Tiosav poluglasno — ima neki đavo. — Ne viče se 'nako uzalud! — dodade Vitomir. — Ih, ih!

čitao »Sanovnik«; da posti, ide svakog praznika u crkvu i prilaže, da se umiljava oko vlasti i da joj u svakoj prilici viče: »Hvala!« da mrzi na sve što je novo; da izgoni od jedne pare tri i da take samo grabi, a ništa od sebe...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

— Čujem, dragi aga! - odgovara siromah, a sav strepi da se ne bi što izrodilo. — Daj da ijem! — Sad, sad, aga! - viče on i skače, onako izuven, pred nezvana gosta, te mu vrata otvara.

Momčad se ljutila. — Hoće da ubije što mu je odskočio i što ga je oborio!... Sram ga bilo!... — viče Stanko Jurišić. — Onda je trebalo i ja njega, što mi je odskočio!... — Nije — viče Šokčanić.

Sram ga bilo!... — viče Stanko Jurišić. — Onda je trebalo i ja njega, što mi je odskočio!... — Nije — viče Šokčanić. — Trebalo bi od Crne Bare napraviti groblje!... I dok se još mladež ljutila, sunce se žurilo svome smiraju.

— Zavrzane, Zavrzane! — viče Jovan. — Šta je, Klempo? — odazva se Zavrzan Latkoviću. U Latkovića su bile velike i klopave uši.

— Pravo je! — reče Surep. — Zaslužio je! — rekoše Jovan i Jovica. — Ko ovako puškom kolje, zaslužio je pašaluk! — viče oduševljeni Zavrzan. — Jeste gotovi? — pita harambaša. — Jesmo. — Onda polazi!

I prošaputa (to je baš lepo čuo): „Spavaj!...” Neko ga udari u slabinu. On se trže i pogleda. — Ustaj! — viče Surep, jer to on beše. — Zar ne čuješ koliko gavran grakće?... On ču zbilja graktanje iz dubine dubrave.

— Dobar je Ivan!... — Kako da nije dobar!... Dobri smo mi ljudi svi... Ali on je onako okumešan oko svega... — viče Marinko. — Pa šta velite, braćo? — Hoćemo! Hoćemo!... — Ama ja bih voleo kad bi opet ostao Jova!

”... I jurnu tamo... Osvrte se, kao, a za njim jure Zeka, Zavrzan, Jovan, Jovica, Surep, i svi... „Da ih pomlatimo!” — viče Zeka. „Da pravimo džumbus!” veli Zavrzan...

— Koje? — Surep, Zeka, Nogić, Krajčin... evo ih, traže te. Njemu zaigra srce. Brzo priđe. — Evo ga! — viče Zavrzan. — Znao sam ja da Surep mene mora naći! — Dobro mi došli! — reče Stanko. — Bolje našli! Pa je stadoše ljubiti.

— Ne znam. On reče da se ti tamo nađeš. — Dobro. — Čini se nevešt, ne kvari veselja! — Polazi! ... Sedaj!... — viče starojko. Zeka otrča nevesti i posadi se s njom u kumove kočije. Stanko sede sa starojkom. Tu načiniše mesta i popu.

— viču Jovan i Jovica. — More, nije o tome na koliko će ko Turaka udariti, nego velim da nas je bog dao više!... — viče Zavrzan. — Dosta nas je!... — viču svi. — Mi se ne bojimo Turaka!... — rekoše neki. — Vala, ni ja!...

Najedared, kao da se nebo prolomi, puče nešto. On se trže i prekrsti... — Ustaj, pobratime, evo ga! — viče Zeka. — Koga? — upita on bunovan. — Mujage!... Slušaj kako psuje!... — Vi ste žene!...

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

da sam mogao, da sam smeo, ja bih joj kazao... kazao bih joj: slatka moja majka! Uh, a oni u bolnici! Pa onaj što viče: „Jaoj, moja majko!” Pa onaj! Bestraga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica.

Sreten ćata ide s dobošarem po varoši i čita da se zabranjuje puštati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje, pa viče: „Hodi, vruće!”, a pijani Joza igra u jednoj barici. — A što je, more vaš dućan zatvoren?

Stoka se nešto uzarumila, pa neće s mjesta, a Pavao se naljutio, pocrvenio u licu kao paprika, viče na volove i dere ajdamakom kud stigne. A tek učitelj pred njega kao kakav kapetan: — A što — veli — biješ tu marvu?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

« pita žena, dokle ga ne nađe pod stolom. »Jao, teretu moj!« viče žena i diže ga. A gospodin popa samo sedi. U dvadeset i četiri časa tek ako se jedared diže da vidi, veli, konje, ili

Kakva nesreća? — izleti pop Spira. — Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno, pa poubijalo jadnu dečicu? — Nije, — viče Arkadija sav zaduvan, — nego nešto još gore! Došli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika...

Zavuče se u zelenu metlu iza kuće pa čita Genovevu. Viče je máma koliko je grlo donosi, a ona se zanela pa i ne čuje, nego se gutni u suzama i gnušava se bezbožnog Golosa koji

— A, a, to se ne može izdržati! — viče Melanija. — Zaista ne može. Gotovo da ostavimo šetnju za sutra. Klanjam se, gospođice! — viče Pera. — Službenica!

— viče Melanija. — Zaista ne može. Gotovo da ostavimo šetnju za sutra. Klanjam se, gospođice! — viče Pera. — Službenica! Baš mi je žao.

je s mužem, pa dolazi svaku noć; dokle je tu, sve se čuju iz daleka šijačke gajde kako tanko sviraju, a ona je davi i viče joj jednako: »Ti si me, veli, u ove nečiste sile oterala i ja dušu moju izgubila!

može komotno da sedne kad god hoće), pa ne može da makne odande, nego ga stane dreka i dernjava i zapomaganje odande. Viče za pomoć, a na viku njegovu lete u pomoć usplahireni ukućani; uhvate ga za uši, pa izvuku najpre njega iz čizama, a

— Ali, Persida... slušaj zaboga... — Neću ništa da slušam, ništa da čujem! Punktum! — viče gđa Persa, podobna razdraženoj lavici.

Pa bar da se češće okrene, ’ajde-de; nego kad natuče šešir na oči, a on se po dva sata ne okrene, nego samo viče i šiba konje, a sve leti blato na onog za njim u sicu, pa ne znaš kad si kavoniji, il’ kad ispadneš iz kola, il’ kad

Bravo! E, sad sam sretna, jerbo sam videla šta sam davno i jednako želila. Moja gratulacija i majn grus! — viče frau Gabriela koja je bila zavirila u kola i videla, na veliko i njeno čudo, oba popa kako sede lepo jedan pored drugog.

— ’Ajde, teraj već jedared! — viknuše ljutito u jedan glas oba popa. I kola pođoše. — Srećan put! — viče za kolima i maše belim rupcem frau Gabriela. — E, to je baš lepo. Ko bi to rek’o. E, baš, baš...

— O, birtašu — lupa i viče Pera Tocilov — zove te gospodin parok. — ’Ajde, donesi štogođ Peri — veli pop Spira — a možeš i meni.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Klisarica izletela na nj sa sekirom. On pobegao. — Neće, neće... Ali čim se izmakao od nje opet je počeo da viče: — Umreće, umreće... I popu, za sina mu, predskazao. — Na popa! — opet jednoga dana isto tako počeo da se dere.

I ma da pop odmakne daleko od njega, neki put ode i iz groblja pošto sve prepoje, on jednako plače, viče za popom. — Dêdo, i ove moje prepoj!

Naročito kad nastanu noći s punom, jakom mesečinom. Tada ne peva, već viče i igra, igra, spram mesečine. Čak i kad se mesec od mutna neba ili oblaka ne bi video, on bi opet k njemu u pravcu, u

VIII BILjARICA — Lale, lale! — čulo bi se kako ona svake subote viče ispred kapija po ulicama. — Bilje, travke, lale!

Čim upadne u dvorište, on počne da se unosi u kuću i viče: — Sveta Bogorodica poručila... Žene, pošto umire decu, iznose mu hleba.

— I počeo da mu unosi taj krst. A to je kod Cope značilo: krst od njegova, Copina groba. Copa bi na to počeo da plače, viče, baca se štapovima. i torbama derući se za onim a tužeći se na nj prolaznicima. — Krst! Krst! — Nije, nije. Lažu te.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— O, slatki gospodar-Ljubo, dobro došli! Otvarajte kapiju! — viče ushićena gospođa Jelka. Dakle, naš Ljuba je bio u tim kolima, pa sišavši pozdravi: — Dobar dan, jeste l’ radi gostima?

Čini se kao da je ne vidi. Ona ga viče. — Gospodar Čekmedžijić! — Izvolite — A, drago mi je! — Nemajte brige, daće hiljadu forinti, — šušne mu gospođa Jelka.

Ljuba postade nemiran, neće da gubi vreme, rad je devojku što pre da vidi. Mati viče slugu, sluga dođe. — Idi, Lazo, brže po Tatijanu. Traži je pa odma’ da dođe.

Afrika

Crnac bez ikakvih uvoda pada u histeričan bes muca. busa se u grudi, i viče kondukteru: „Vraćaj, vraćaj!“ Šalupe se okreće u suprotnom pravcu: zemlji.

Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče kondukteru: „Dobro, teraj na brod, teraj na brod!

Ova je toliko puna sveta da se čini kao da se samo nije sasvim utopila. Vuije se uzbuđuje, viče: „Kuda?“ — „U Ampe!“ odgovaraju dva crnca sa krme. — „Možete li čekati mog druga dok uzme stvari?

Niko nikada ne pomišlja da sazna ko je njamu; odakle on dolazi, zašto viče. Jer to bi donelo smrt već i onome koji se raspituje.

Znajte, nema ni deset minuta više, ni jedan minut. Odmah, odmah na noge! Viče: „Napred! Ovde su beli, ne crni. Dižite se!

N. misli da ne žele našu večeru, već i što je primanje nje unekoliko prećutan pristanak na dalje putovanje. Zato on viče na njih. Prvi put ja želim da ih njegova vika uplaši: ne možemo ih pustiti da ne jedu, makar nas ovde i ostavili!

Ova podvala upropašćuje potpuno N–ovu dobru volju. On sad viče besan i na sav glas onima što su sa nama: „Ko zapoveda ovde, ko zapoveda ovde!

U ovoj poslednjoj on strašno viče na nekoga, a onda vidim dve-tri nage žene kako izleću odande i beže preko dvorišta; za njima vidim Fontenovu nogu koja

Aparat odapinje. u treću ćeliju samo provirujem. Onaj u njoj već je dograbio neki tiganj, spreman da me gađa, i viče sav gušeći se od besa, pljuvačke i promuklosti: „Va t'an, va t'an!

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

PETAR: Aa? JANjA (jače): Esi skupio onu đibru? PETAR: Kakvu tužbu? JANjA: Tvoja prokleta uveta! (Viče.) More đubru, đubru, đubru! PETAR: Ubru, ubru! Što ne govoriš ljudski, nego se ačiš?

(Otvori sanduk.) Ama ovo prokleto Juco može da gledi kroz rupa. Kad vidi novci, zovi poustaliju, i mi ubii. (Viče.) Dušo Juco, dušo Juco! Eno ćuti pasjo vero! Oći da mi ubii. Kad broim cvanciki da sluša: „Oho! Janja ima novci!

Što ću da mu dam? Ovo kaži: „Nemoj mene, gospodar!“ Ovo opet viče: „Nemoj mene, ja sum lapa!“ Škilji mali, nećim da vas prodam, oćim da vas kotim, više, sve više, ja, dovde!

PETAR: A? JANjA: Prokletu uvu tvoju! (Mišiću.) Dobro sluga, sve sluša, ama ga to bio bog što neći da čui Gumari!³⁴ (Viče.) Da naoštriš nožu i da deriš Mišku i Galinu. PETAR (gledi ga): Sad i konje da derem!

PETAR: Šta veliš? JANjA: Ubio ti mati božija, sos jedna prokleština na moja glava! (Viče što god može.) Što ćiš ti kod mene? PETAR: Ta šta vičete tako, nisam ja gluv! Eno neki ljudi čekaju tamo na vrati.

PETAR: Ja ne znam ni sam, zašto nisam jošt nikada novce primio. JANjA: Kerveros! Ja to tefterija! Tu je svu račun. (Viče.) Trideset forinta! PETAR: Ajde nek bude trideset.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

„Majku ti šokačku“, derali su se, „čekaj da ti dovedemo perikmahera.“ Sve što bi jedan počeo da viče, među njima, odmah je počela da ponavlja sva gomila.

Sedajući u svoja kola, on je nastavio da viče, tako da ga je svaki mogao čuti: „Oni misle da im još i platim što idu u Rosiju, e pa neće, od mene neće poneti para.

Pokatkad bi, iznenada, počeo da viče, da nije ništa kriv, da nije felon, da nije omogućio bekstvo Isakoviču, a sudije bi onda počele da ga psuju i profoz

Božič se na to ljutio. Kad žena mužu nema da prebaci ništa drugo, ona ga, kaže, proglasi za starca, pa viče, što će starcu djevica. Il’ ga, kaže, izviče za mučibabića.

Ona je bila, trenut, dva, zaostala. Zatim i ona potrča za njim i poče da viče da je on krmak, koji o ljubavi devojačkoj ništa ne zna. Odrastao je kod konja. Čudovište.

Zatim su ćutali i zevkarili. Tek posle duge vožnje, uveče, konjušar poče da viče, i pokazuje Gran, koji se bio pojavio, u daljini. Sunce je tek bilo počelo da zalazi, a Božič je bio zaspao.

A kad Đurđe poče da viče da je ženi pravo mesto u haremluku, ona mu podviknu da valjda tek ne želi da tamo zatvori svoju majku?

Ona, međutim, poče da viče, da kapetan hoće da prevari, pri igri. Namestila je sebi opet loptu, pod grlo, i ponova ga uze, čvrsto, za ruku.

Jedva je disao. Čuo je samo da ona viče, da je pobeđena, u igri, pošteno i, da je kapetan oteo loptu, pravilno. Kao da ih je bilo obuzelo neko noćno ludilo,

Preneražen, Pavle je hteo da viče, ali beše zanemeo. Osvrte se, ali Petar i Đurđe behu nestali. Vide kako Garsuli okreće kola i tera utrinom prema

Pavle je, za trenutak, bio zastao, kao skamenjen, a zatim kriknu, u snu, i poče da viče. Skočio je bio sa svog doksata, u kući gospože Huml, i trčao, kao mahnit, prema crnom veluru, koji je ležao na travi.

Plati! Štapsmedikus! Plati! Štapsprofoz! Plati! E moj Pajo! Pa i vaš arendar – arendar Isakoviča – samo viče: Mnje moje seno dajte! Pa posle kukajte! Kao i da nismo rođaci!

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

u volovsku, a bude li se tako i nadalje produžilo, jednog dana ćemo vidjeti Žuću kako juri za kradljivcem Tošom i viče: — Lopove, lopovski, ovamo daj onu džigericu od slona!

Tu se, naravno, uvijek nalazi i onaj grlati čovjek s kutijom srećaka i bijelim mišem. On povazdan promuklo viče: — Miš bijeli sreću dijeli! Još kao dijete došao s planete! Kazat će ti sat kad ćeš slomit vrat!

Drsko se ugura pored samog čovjeka s mišem i poče da viče: — Ovamo, narode, da čudo vidiš! Mladog lava prodajem, divno lavlje mače!

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Sa hipodroma se čulo kako neko viče a zatim ponovni topot konja. u sasvim tihom sumraku taj topot je odjekivao kao udarci maljica po jakoj razapetoj koži

osećajući njene dlanove na sebi kao što se oseća miris zemlje zagrejane suncem, zatim se ona uspravila i počela da viče na oca. - Ti si ga gurnuo! Ti i ova tu!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Ne branim. Sad posle podne i onako nema mušterija, a lađari tek pred noć dolaze. Milane!... Zovite Milana. Viče šegrta. Milan dođe.

I dolikuje mu. Otac ga gleda sa sažaljenjem, i ne može ta dugo gledati, već se okrene pa opet u kredenc. Publika viče: „Bravo Pera Kirić!” Tu je bio Pera prvi junak.

Čamča dođe k stolu gde je gospodar Sofra sa svojim gostima, i jasnim glasom rekne, gotovo viče: „Izvolite ruskog teja!”, da svi čuju. — Hoćemo, — rekne gospodar Sofra. I Polaček hoće.

Kad to ču Pera, a on sedne na drugog konja pa za dobošarem. Dobošar dođe na pijacu, bubnjuje, pa viče: „Daje se svakom na znanje da će se danas posle podne u tri sata prodavati na munti konj gospodara Pere Kirića; koji ima

Pera na konju do dobošara, žene i deca oko njih, pa kad je dobošar svoje izvikao, onda opet Pera viče, dere se: „Nije istina, neće se prodavati! Lopov magistrat, lopov Profit!

Otac se otima, viče: „Lopovi, vatra!” Šegrt istrča na stražnja vrata, pa u gornji kat, da zove Šamiku. — Starog gospodara dole vešaju,

Šamika uzme brzo napunjeni pištolj, pa trči dole. Donde je Pera starcu po džepovima tražio od kase ključ. Otac viče, koprca se. Na sreću, dođe Šamika sa naperenim pištoljem, što bećari vide i pobegnu, a oca Šamika i šegrt oslobode.

Odnesu ga gore u sobu i dvore ga, dok je malo sebi došao. Svaki čas tek uzdahne, pa viče: „Jao, nesrećan otac ja!” Sutradan dođe sasvim k sebi. Šamika je kod njega. — Otac, ja moram tog lopova sudu predati.

Juca baci žalostan pogled na brata, digne ruke, oči ukočene, počne se nijati, i sruši se. Pala je u nesvest. Brat viče za pomoć, svi se skupe, polivaju je, pod nos joj daju aromatične stvari; dignu je, metnu je u krevet.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Katarine Sijenske, stigmatizovane i zagledane u nebo, Komesar je najposle prestao da viče. Vikao je dosta ceo dan i mislio je da je vreme da to prepusti biskupu.

Kad se opet pojavi, u svetlosti nad vodom, među konjima pobesnelim od straha, nije mogao da viče, jer su mu grkljan i usta bili puni peska i vode.

Tresnuvši glavom o zemljanu peć, kraj postelje, dođe joj da viče, od straha, u taj zid, videvši šta je učinila. Tim pre, što je Aranđel bio te noći tako neiskazano odvratan, slab i

punoj brašna kao kakva vodenica, tako ravnomerno, praćeno šumom vode što je proticala, da je gospoži Dafini došlo da viče, samo da bi prekinula svojim glasom tišinu, koja je, u mirisu i prašini ustajale pšenice i raži, bila zagušljiva.

Njen krik se jedva ču do dvorišta, mada se njoj činjaše da viče tako glasno da će je čuti i na drugoj obali reke, a njeno trzanje ruku jedva je malo pridiže.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

i jezgrovit opis: „Žena je svome mužu pokorna, tako da na samo jedan pogled krivim okom sva strepi, ćuti kad muž viče pa makar ona i imala pravo, ne smije se braniti kad je bije ni pobjeći, pazi da mu je sve spravno i ispravno u kući,

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Za slugu Jerneja koji na raskršću viče iz glasa da je njegova njiva koju kopa i njegova krava koju napasa, da je glava koju ima na ramenima njegova glava.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Razgrne jaru i jata ptica, ali kuće i dalje nema pa nema. – Tamo nema nikakve kuće ... – Ta kuća... — viče Bel Ami. – Nisam slep! — Pufko skida naočari za sunce i žmirka u svetlo. – Lepo se vidi da nema nikakve kuće!

Zašto nije ništa preduzimala? Bila je užasna sramota da viče ili plače. Možda je ipak posredi samo obična zabuna, možda će se sve završiti dobro?

Matavulj, Simo - USKOK

“ A kad ubilac odgovori: „Ne znam“, kako mu Gospod reče: „Šta učini! glas krvi brata tvojega viče sa zemlje k meni. I zato da si proklet na zemlji, koja je otvorila usta svoja da primi krv brata tvoga iz ruke tvoje!

Žagor je dopirao iz dvornice i trpezarije; odjednom kroza žagor prodrije glasina ostroškog igumana. Janko ču gdje viče: „Nije tako, bratanoviću moj svijetli!... bog zlo zaboravio.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

osorni otac, koji nogom ruši ono što je dete u budnom snu napravilo: Tamo ispod jabuke, razvaljen i opljačkan, dućan viče i zove dućandžiju. Zove beskrajnom detinjom tugom.

je odbranio njivu kukuruza od jazavaca, dugo posle toga nije imao mirna sna — bio se navikao da skače iz postelje i viče na jazavce — ali deda Rade ovako tumači njegov nemiran san: Vidiš li da si ogriješio dušu, zato ti skačeš noću kao

Sremac, Stevan - PROZA

šefovice, pa radi posao, a sve zameće šalu i pravi komediju, tako da gđu Perku lepo zabole kukovi od smeha, pa samo viče: »Dosta, dosta već, ubio te bog, gospodine Jovo!

»Kajo, viče Jova pa sve krešti, ako si mi vjerna i ako me voliš, daj mi čašu!«, a ona mu otima i ciči: »Jovo, ako me voliš, ne

Ali sad opet polaženik padaše sve većma u sevdaluk; sad on stade domaćina terati da piju. — Pobratime — viče polaženik — pobratime, nemaš, bre, boljeg prijatelja od mene!

A g. Paja sedi i čeka, a sve jednako viče kao da hrabri i teši sebe: »Hoću, hoću, kako ne bi’... naravno.« — Izgledao je u taj par onako otprilike kao onaj

Svi već posedali za sto, pa očekuju. — Šta je s tom večerom? Šta si se splela, kao da banket spremaš! — viče ljutito gazda Radisav oštreći »federmeser« o tanjir. — Daj šta ima, ma i ne bilo sve gotovo!... Ne mogu više da čekam.

— Daj šta ima, ma i ne bilo sve gotovo!... Ne mogu više da čekam. — Ama još nije gotovo! — viče iz kujne domaćica. — Daj, kakvo je da je! Znam ja tvoje ujdurme!.. Opet zbog onog »tvog princa« što se zadocnio.

Radičević, Branko - PESME

Ne, ne plače crnogorska dika, Već potera vojnova krvnika: „Stan', da t' kažem šta je Crnogorka!“ Ona viče, puca prekomorka, Turčin pada u zelenu travu, Ljuba k njemu pa mu skida glavu, Te je meće dragom više groba, Verna

Ao mili što ću li ti Bože, Taka vrata, take jegožine, Take brade, taka oka strma, Take jošte ogromne glasine, Viče pusti, sva se gora drma: „Stan', nitkove, stani, nesretniče, Stani, ulo, stan', bezakoniče, Stani, gubo, stani,

„Već beže, beže“, viče zlotvor kleti, Al' to im nije ni na kraj pameti. Već vataju se nekog kamenjaka, Pa otud staše biti iz pušaka.

57. Stenje starac, stenje cura, „Jao, jao!“, viče mlada. Psuje starca, pa ga tura; Ali starac kao klada. Tek kad junak naš ustade, Malko mi se micat stade. 58.

Da mož' ujest samo sada, Ali ni to Srbin ne da: To je ubi, ao jada, Ta pući će oda jeda!... Sikće opet, psuje, viče: „Ovakviče, onakviče!“ 133.

Tad ka trska zatrese se. Pa se u kob njemu krenu: „Sad se ide“ — viče — „stari? Tako li se za me mari?“ 138. „Pa ti si muž?“ — Ovo štene U malo me ne razdera!

Al' di je ona, di se sakrila? Za dubom lipe? — Tu je, tu će biti, U sebi Milan viče, govori, — Jer često s' ona vako igrala. No je li sad? On traži nju za dubom... Ni tu je nema.

“ Malo bilo, eto još dvojice, A za ovim opet četvorice, I svak viče: „Eto nam Turaka. U zbegove slaba i nejaka!...

Ona Talu srce je ponela, Al' ga neće evo moma bela, Njeno sunce ostalo odzada. „Puštaj, puštaj!“ viče moma mlada. Ali Tale žuri svog dorina, A gone ga tri mlada Srbina; Oni vide momu u junaka, Al' ne smedu biti iz

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Vidi moga Rade, vidi moga Rade — viče pridošlica još s druma, ispred avlije, pa mu to nekako ispada kao da to djed njemu u goste dolazi, a onaj ga dočekuje

— Daj vidi, vjere ti, da se malo razgovorim. Dušan se diže na noge i viče u otvorena vrata: — Ej, Balać, Gončine, ovamode!

Vidi ti njega. — Zar moga Vaskrsija? — kliče Vidak. — Ovo je moj Milan, a nije Vaskrsije. Vaskrsije je tvoj ćaća — viče cura. — Zar nam odnese dječaka? — čudi se komandir. — Ne bi vi znali! — galami luda.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Po tome sad sudi i kakva je majka! AHMED: Mnogo, bre, viče ovaj aga! A čim neko mnogo viče, znaj da viče da bi nešto prećutao! JUSUF: Hasanago!

Po tome sad sudi i kakva je majka! AHMED: Mnogo, bre, viče ovaj aga! A čim neko mnogo viče, znaj da viče da bi nešto prećutao! JUSUF: Hasanago!

Po tome sad sudi i kakva je majka! AHMED: Mnogo, bre, viče ovaj aga! A čim neko mnogo viče, znaj da viče da bi nešto prećutao! JUSUF: Hasanago!

Sjajan čovek! On ne mora, ko neki, da viče da bi ga slušali! Neko satima priča, dokazuje, a kadiji dosta da samo pogleda.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Htede da viče, ali ga glas izdade. Kola se odmicahu i umalo da se izgube. Dimitrija napreže svu svoju snagu i kriknu: — Auuu!...

A one ga i ne slušaju šta ih grdi, navikle se, pa ga samo peckaju i diraju, a on samo mulja, viče i trčkara čas ka trešnjama gde je rakija, čas na put da obiđe svoga konja, koji čekajući na tovar pase suhu travu po

Pa da bi šala bila veća, počnu je dirati za Marka. A Marko čuje, milo mu, pa se čini nevešt i samo viče: — Žene, brzo! ... Brzo bre, eno komšije već trinaest tovara, a mi?... Ih!...

Za majku ne znam kako je izašla preda nj u kujnu, samo meni znam da srce stade. — Ej, domaćine! — viče č’a Jovan penjući se. — Tu smo, tu! odgovara mu mati, grcajući i trudeći se da se pribere.

— Lalo, dajre! Tugo! Ne mogu više, — poče da viče č’a Mase i da se trese, mrda, pruža ruke preko sofre za dahire. Vrata se otvoriše i uđe Tomča.

A opet to „noćas“ bilo je... Ona se seti šta on misli pod tim „noćas“. Krv joj jurnu. Htede da ustane, viče, ali nije mogla. Jedva se digla i odmakla od Ite. — Snajka — poče on, kajući se i ne gledajući u nju. — Kuda?

Ujutru se Anica probudila i da bi majku ućutkala da se ne prepada, ne viče, ne pita je što ona takva izgleda: raširenih, nabranih očiju, upalih nedara, i do tad sveže, jedre, sad izlomljene

Kostić, Laza - PESME

Jede mu srce, pluću i kosti, „oh, bože!” vrišti, „oprosti, oprosti!” Prediše, kuka besomučniče, srlja na vrata, grmi i viče, sa sviju strana kaluđeri lete: „Šta ti je, šta je, trojice ti svete?” „Oh šta je! šta je!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Otac, kad to vidio, zgrabi sjekiru pa za njima poreni, a neprestano viče: — Milošu, vrati se natrag, vrati se natrag! Al' jest, ne vraća se ni Miloš ni Divonja.

Pošto je u hanume došao, reče mu hanuma: — Evo ti ova djeca, pa ih vodi u čaršiju i podaj telalu, pa neka ih viče sto dukata, a ja ću tamo doći pa se nadmetati s hadžijom, a kad bude vrijeme da se teslime ja ću ti kazati.

Hamal uzme djecu pa ih odvede u čaršiju i preda telalu, kazavši mu da viče sto dukata. Telal uzme djecu, počne ih po Stambolu vodati i prodavati, vičući sto dukata.

popovi, kaluđeri i vladike čate molitve, svještavaju masla, drže bdenija, i zovu đavola da iziđe, a đavo jednako viče iz đevojke i ruga im se; pođe i on tamo sa svojom torbom, ali ga ne puštaju unutra: onda on otide u kuću upravo

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Samo da ne učinimo gore. JEVREM: Gore ne može biti, neg što ti je. Evo ga gdi viče, sad da me ne osramotiš. SOFIJA: Braca, na vašu riziku.

“ (Peva): „Pjenije mile moje i ljubezna pisma“. Tako, ona viče, a ja pevam, dok ne malakše, kao ono čovek od velike bolesti.

Moja ne viče po kući, ali opet mora da bude sve po njenoj volji. 12. SOFIJA (s espapom), PREĐAŠNjI MAKSIM: Evo je; no, jesi li

Ali da ne mislite da govorim u vetar, pokazaću se sasvim umiljat. (Viče): Soko, o Soko! 5. SOFIJA, PREĐAŠNjI. SOFIJA: Evo me, Makso, šta me zoveš?

ŠALjIVAC: Ta on nije jošt pobesnio. MANOJLO: Šta znam ja, ono se pokazuje na šest nedelja. DOKTOR (iza scene viče): Osvime! ISAJLO: Eno viče. MANOJLO: Jao, kuku! DOKTOR: Osvime! MANOJLO: Idi ti, Isajlo!

MANOJLO: Šta znam ja, ono se pokazuje na šest nedelja. DOKTOR (iza scene viče): Osvime! ISAJLO: Eno viče. MANOJLO: Jao, kuku! DOKTOR: Osvime! MANOJLO: Idi ti, Isajlo! ISAJLO: Mene ne zove, nego tebe.

Novac i poljubac nikakve belege ne ostavljaju. (Misli se.) Ne, ne, tako lako ne mogu ih pregoreti. (Viče.) Oj, komšo komšo! Ne mili mu se ovaj glas. Komšo! Komšo! DAMJAN (iza scene): Čujem, komšo.

Sad bi valjalo da mu se osvetim. (Misli se): Ne, to mora biti. Svaki valja da oseti zašto se trudi. (Viče): O, komšo, komšo, — komšo! POZORIJE 7. DAMJAN i PREĐAŠNjI DAMJAN: Šta je, komšo?

) Aratos ti takvog sedenja! (Ustane.) Ja ne mogu tu. LjUBA: A ti sedi na stolicu. (Otvori vrata i viče.) Vučko, donesi kafu za Majku. STANIJA (koja je sedila): Pa kako da sedim? LjUBA: Pa tako. STANIJA: Da mi vise noge?

(Ustane.) LjUBA: A kuda ćeš, majka? STANIJA: Nikud. (Otvori vrata i viče.) Vučko! Vučko! 8. VUČKO, PREĐAŠNjI VUČKO: Evo Vučko. STANIJA: Da mi skupiš haljine, pa da te pratim kod Nešu.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

i što se čaša zamagli kada se u nju nalije hladna pivčuga sa belom kragnom, i što može da se do besvesti baza ulicama i viče nekom levaku: „Ćao!

Na primer, kada ga vozim, ne smem ni za živu glavu da uključim radio, jer čim slučajno čuje da svira neko kolo, odmah viče: „Zastavljaj auto!“ i izbacuje me napolje. — Ali zašto? — zapanjih se.

Počne da se kuca jajetom i da viče potpuno izbezumljeno: „Hristos voskrese!“ Ja i matori se povaljali od smeha. Bilo kako bilo, izmerimo pečenu kožu

—Šta je s onom prokletom kafom? — viče iz svog bunkera. — Može li kamilica? — vrišti maman iz kuhinje. Nestalo i kafe!

Da kucnem u drvo! (Sule kuca tri puta u drvo, a zatim, iz zaboravnosti, viče „napred“, ali niko ne ulazi jer su vrata razreda još uvek zaključana.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

S proplanaka, s gajeva djevojči se priroda. A y kući pretres je. Mamicu ti četničku, gdje je slika Kraljeva!? viče trojka skojevska. - Zaturila negdje se odgovara djeda im.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Kakav je Mačak Pjetliću drug znalo se šumom uokrug. Zimi, dok moćna mećava vije i obnoć bura po šumi viče, Pijetao leži, pećice grije, a Mačak priča lovačke priče.

Skitnica unuk leti bez krila, niz brdo tutnje tabani vrući, a za njim viče bakica mila: „Ne bježi, dušo, neću te tući!

vodom brazda i rije, nad malom barkom galeb se vije, poznaje burne dane, vidi Mačak u propast leti, pa, oštro viče: „Potop ti prijeti, vrati se, kapetane!

— starina kaže — Vidi, budale! Ta meni, starcu, nije do šale.“ Ne sluša Ćira što starac priča, već viče, preti: „Daj kožuh čiča! Ja sam činovnik staroga lika, sakupljam porez od prolaznika.

Sa malo reči, bez mnogo buke, skuvaj mi danas čorbu od štuke!“ „Od štuke čorbu! — starina viče, na noge skače s velikom bukom. — Ako ti spremim, brka mi moga, opanak svoj ću pojesti s lukom!

Promočen čiča po vodi lupa, ko bi se u snu nadao tome, pa oči beči i gromko viče: „Što si me s leđa zbacio, some?!“ Najzad mu mačak dodade rep i čiču spasi. Ala je lep!

“ Pa istom prenu i Žuću pita: „Šta to kraj reke šuška?“ „To vetar šapće! — Žuća mu viče — Ne boj se ništa, već pričaj priče.

Budi se mačak, proteže šape, pospano telo izvija, giba, pa istom skoči i Žuću viče: „Tako mi brka, miriše riba! Ribe su jutros, dao bih glavu, izišle rano da pasu travu.

Fijuču zrna glasom severca. „Držite — viče — dva ribožderca!“ A kad je veče naišlo burno, oblaci stigli medveđim kasom, deda je tužan po šumi lutȏ, drugove

Veseli kengur po vrtu skače kao iz topa hitro i pravo, a mali sin mu iz džepa viri i glasno viče: „Tatice bravo!“ Čudom se čude neuka deca: „Pogledaj, mama, velikog zeca!

“ „Eto bako, od radosti, sva tri su mi rekla: zdravo! Jedan reče: — Zdravo, momče! — Zdravo, brko! — drugi viče, a treći mi salutira: —Zdravo, druže pukovniče!“ „Čekaj, mali đavolane, drugovi se samo šale.

Čak i neka kuca skoči, začuđeno širi oči i sve viče: „Av-av-av!“ Najzad, bogme, s mnogo muke — drž za noge drž za ruke! Kakav teret! Nije lak!

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi,

To može isto tako biti žena ili čovek. Snažno stvorenje. I mora biti čovek ili žena koji umiru; jer se inače ne viče ovako, ljudski i mehanički, i telom i duhom, silovito. Izlazim iz čamca, idem lagano uz obalu, u tome pravcu.

Žena, jer sad se jasno razaznaje da je to žena koja viče, kriči divlje u kući na kojoj između preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

katastrofalnog seljaka samo da s mirom ode a on se diže na kolena i hvata gusle i kazuje dve reči: kuka i motika i viče po susedstvu: buna i komšija se odmah buni zar i poslednjeg dana u vojsku sve dalje ječi: buna buna buna!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Opet se razleže pesma, čuje se vika i larma. Neki poskakali iz voza i potrčali na peron da traže vodu. Kapetan viče, straža ih vraća. O naše vagone s treskom lupi lokomotiva i odmah zatim krete, da nas prikači za novu kompoziciju.

Pred zoru naiđe neka magla i zahladne. Seljanke i deca istrčavaju na put. — Požurite, deco, požurite — viče jedna stara žena. — Bog vas blagoslovio! Oko podne ugledasmo varošicu Ub.

— Požurite, požurite!... Zar sada nađoste?!... — viče nestrpljivo komandir. — Šta je to? — razvika se komandant puka. — Poručniče, gde su vam ljudi?

Opet zastadosmo, jer se isprečili neki konjovoci koji sprovode pešačku municiju. Viče komandir da se sklone, i grešne komordžije pritisle konjiće iz sve snage uz vrzinu, da ih ne zakače topovi.

Kuršumi su zviždali iznad naših glava i vojnici su se sklanjali iza topovskih štitova. Neko iz mraka viče da artiljerija otvori vatru... Ali na koga?...

Pribismo se odmah uza štit. — Artiljerija, pucaj! — viče neko. — Kidajte most, kidajte most! — čuje se nečiji glas kao urlik.

— Zašto baterija ne gađa!?... Streljaću vodnike! — viče odnekud iz kukuruza komandant diviziona. — Radomire, pali! — zagrme svojim glasom potporučnik Aleksandar.

— Ako te ima Bože, podrži još malo, još malo — šapće Tanasije ispod nas. — Po deset razornom! — viče narednik stisnutih pesnica... jer se oni kolebaju... ne, ne, novi pridolaze... Brže, gađajte, ubijte ih, to nisu ljudi..

— Ura! — povikaše pešaci. — Tobdžija, udri sada, tako ti boga! — viče neko i kroz rov se razleže veseo žagor. Tražio sam tada od komandira da obrazuje snop prema četvrtom topu.

Čuje se veseo žagor vojnika, koji su posle toliko vremena ležanja izišli najzad malo na slobodu. — Štucaj, štucaj! — viče jedan pešak. — Dockan si se setio... Mi odosmo, a ti škljocaj. Kuršum zviznu. — Drž ga bre, ne daj!... Uhvati ga!

! — Deco naša, zar mi samohrane da se bijemo! A jedna otvorila vratnice i viče: — Narode, vojsko, nosi, nosi sve, bolje vi nego neprijatelj! Ali vojnici prolaze pognute glave i niko ništa ne uzima.

Ostale elemente dobićete. Baterija je u napetom očekivanju... — Elementi za prvi vod! — viče Tanasije relej, koji se nalazi u jednoj rupi između osmatračnice i baterije.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

““ 218. Rosa pade te Morava dođe, Te poplavi Bogdanove dvore, A u dvore bolan Bogdan leži, Viče Bogdan ostarelu majku: “Ne daj, majko, voda me odnese, Odnese me na dno u virove!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ili našim gospođama, što vole božićne priče, što se plaše roda nad nama, i ne trpe da prosjak viče. Ili ću velikim patriotama, što govore samo o seljaku, što ne sme mirisat na balegu, nego na mesečinu mlaku?

Prenoćišta su skupa. Iznenada, na ulici, čujem kako neko viče moje ime, pa nalazim jednog svog zemljaka koga znam iz Galicije. On je sad u velikoj, beloj, šubari Kozaka.

A kad na mome licu primećuje znake gađenja on me tapše, kao medved, po leđima, pa viče da ne moram, ako neću, da spavam sa devojkama. Na njih čekaju čitavi ešaloni oficira.

diktirao studentima, jedan moj literarni i politički protivnik, urednik časopisa Ljube Davidovića (Rajić), počeo je da viče da ne izgovaram dobro samoglasnik „r“, pa da on, beleške, ne može da dobro hvata. Veli, neka neko drugi čita.

Mi prezrivo govorimo o njinim orfeumima, ali su i ti bolji nego naši, i nisu tako puni kesaroša i gimnazijalaca. Viče se protiv madžarske trgovine; solidnija je od zagrebačke. Francuska štampa to zna, i, što je gore, kaže.

Komandir, međutim, jaše konja na trotoaru, i viče, ljutito, na potomke Miloša i Marka, Zrinskih i Frankopana, Prešerna i Marka Miljanova: „Dronjo! Jedan, dva! Dronjo!

Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan, nego neki kormoran, divljih i crnih krila, što viče: zrak svake sreće tone u Okean. Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Ako vi tako produžite i dale, — viče načelnik oštro, ljutito — onda umemo mi okrenuti drugi list, pa će vlada ukazom postavljati opozicionare.

— Znamo mi vaše vrline, — viče neko iz treće grupe — vi niste nijedan udarac biča otrpeli, a da ne zakukate. — Da se sporazumemo, braćo! — poče Kolb.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

rano je još. Dok ne sredimo polovinu, 'oću da je svako kako treba, viče domaćin. Otpoče bardak da putuje unaokolo. Ljudi se već krste, molitvaju i piju kako treba, al' žene, to ti je pravi

— Dede iznova, gospodin-učo, vere ti; nismo čuli ono napred, — viče nekoliko njih iz gomile. — Ne mogu, brate, već promukoh; evo neka me odmeni ćata, — veli učitelj i pruža novine

« — Bože, ta ovo je slavno! mislim se i koračam napred žurno i zadovoljno. — Gospodine, viče za mnom momak iz redakcije. — Šta je? — osvrnem se i vidim mu dve banknote u ruci.

On je nigda nije pomilovao. Posle ga je, kad napuni šestu godinu, često slušala kad viče: — Što će mi devojčure! A njoj nije bilo ni malo krivo što je otac ne voli.

Kaja nema ni jedne košulje nove. Otac joj sve viče da posedi još koju godinu da posluša nas stare, a i nije dobro ko se mlad zarobi, pa kad okupe dečurlija nicati ko

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

PAVKA: Nisam! JEVREM: E, eto, to je narodno oduševljenje kad gomila viče, a ne zna zašto viče. MLADEN (nastavlja): Viču ljudi, viču deca, viče narod, viču panduri, svi viču.

PAVKA: Nisam! JEVREM: E, eto, to je narodno oduševljenje kad gomila viče, a ne zna zašto viče. MLADEN (nastavlja): Viču ljudi, viču deca, viče narod, viču panduri, svi viču.

MLADEN (nastavlja): Viču ljudi, viču deca, viče narod, viču panduri, svi viču. U kafanama, na sokaku, po dućanima, svud se skupio svet, puno naroda, pa neki viču a

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Zaturila se na stražnjem sicu udesno i pružila noge ulevo, pa samo viče fijakeristu da tera kroz sokake, a za inat, još jedared, i po šesnaesti put, pored gospođe načelnikovice.

Dogod se ćata izmotavao, držao se Jelesije za trbuh i za kukove od teška smeha, pa samo viče: »Ajao, ajaoooo! Oh oh! Crk’o da bog dâ, ćato! O ko te zaćatio!

Ne ide ni ovo. Ne pristaje ni Vujica, a još manje ćir Đorđe. — Jok, jok! — viče i jedan i drugi. Šta da rade u toj nevolji? Ali se Sreta i tu doseti.

O bože, bože! Bog da čuva! — huče ćir-Đorđe čudeći se šta ga je sad opet snašlo. Pare sum dao! Pare! — viče jednako. — Pa pare ćeš i dobiti! — oseče se Sreta ljutito.

Sprema se živo. Birov viče po selu i poziva svet na veselje. — Čujte i počujte! — dere se grlati birov. — Doveče će biti vođen pred sudnicom

na desno uvo, pa igra i zapleće nogama, a isprsio se ponosito onako u igranju, pa gleda u Sretu, a igrajući sve viče: »S s-sss! Ama taku mi rakiju peci! Tako vi njemu, vlasničku mu i tirijansku.« — A posle poče da »broji«.

Ćata razumede i zapeva »mnogaja ljeta!« Cigani zasviraše »tuš«, a Mića se jednako lupa u grudi i viče: »Baratom, mitmonđa-asmonđa!« Svi raspoloženi, pa i sam ćir Đorđe. Svečano je izjavio pred svima da ona burad poklanja.

Svet ih gleda. Mnogi zavide Mići. Al’ je žestoko igrao! Sve lupa saru o saru i lub o lub i štiklu o štiklu i viče nešto mađarski. Ljubica pada sve više u vatru.

« — »Ajoj! što ću kukavac!« viče opet Mića. Posle se uhvatiše; on nju obema rukama za struk a ona njemu obe na rame položila, pa se stadoše okretati kao

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Džon Hohohond iznad svega voli da se napije, Kasno u noć se vraća, puca u nebo, viče. Kad dođe pred kuću — izvali pola kapije, A prestrašeni Pepo zadrhti kao ptiče.

— Na posletku ništa ne bude! Viče kroz pojačalo Vuka Maždruka Kao da iz mrtvačkog zbori sanduka: „Prodajem ćutuke i unuke, Praunuke na buljuke, bele

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

ispred njegove sobe, on prime|tivši ih, go, samo u gaćama i košulji, visok, bled, počeo bi k njima da podskakuje i viče: — Oh, Marija kurva! I vezanih nogu, u belim, novim čarapama, jednako podskakujući, nastavljao bi: — Oh, oh!...

| — Je li ovo efendi-Mitina kuća? — poče Arnautin glasno da viče ulazeći i kao dvoumeći i još jednom zagledajući kapiju, da nije slučajno pogrešio. Sofka mu glavom potvrdi da je to.

pred vratima podrumskim, sigurno nešto zagledajući unutra, jer tek posle dugog vremena Sofka ču kako je ona otuda viče. — Sofka, idi do Aritonovih i zovni Vanka! Sofka ode i ubrzo se vrati sa onim istim Vankom.

svojim krajevima zaklonio celu glavu, i valjda zagrejana od one vreve, graje iz čaršije, svaki čas naviruje ovamo i viče: — Hajde, snaške, već sav svet ode na groblje!

Ali u tom odozdo dete, koje ga je bilo dovelo, poče da viče: kako je vreme da ga vodi natrag. A po tome odmah su Sofka i Todora znale da naročito rakijom ne treba više da ga

Uzalud su je ostale ućutkivale, osobito mati joj, da ne viče, ne govori, ne grdi toliko glasno, da ne bi Sofka dole čula, ništa to nije pomagalo.

se kako ona kao kroz prste ruku, kojima su joj ostale sigurno zapušivale usta, tako zagušenim, isprekidanim glasom viče. — Znam ja. Zar ja ne znam? Vidim ja sve. Pa zar | to? Zar ona (jamačno Sofka) da dočeka?

I sam da je došao, pa bi ovako bio dočekan, a kamo li još sa njenim domaćinom; stoga samo odozgo viče: — Magdo, donosite!

— Ko je? Ko je? — ču kako ovaj viče trčeći i zaklanjajući sveću, da mu se ne ugasi. Ali brzo posrnu i kao bez duše istrča ovamo ka kapiji, kad ču gazdino

Brzo uđe u onu veliku sobu i otuda ču se kako viče: — Da se namesti! Što god ima, sve da se donese. Sve da se skine s tavana.

— Teto, mori, Vidi ove! Ne može od njih da se prođe! Za njom, gotovo posrćući, uzverena, zajapurena izleće druga i viče: — Baba Simka, strina Pasa svu me modricom načini! Svu me izujeda.

— Prijatelji moji! — čuje se kako viče okrećući se oko sebe. — Neka me čuju! — naređuje sviračima, da jače, više sviraju. Nastade rukovanje, ljubljenje.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Tata, tata!“ „A, urte sokolovi!“ graknu on što je ikad bolje mogao, a znamo već kako je mogao da viče. Ranjenik jauknu. „Tata moj, neka!“ viknu djevojka i potrča k njemu.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

A što? A što? — Za lanjsku kiriju! Za lanjsku kiriju! — odgovori joj prva. Šta bi, bi! Šta bi, bi! — viče malo gušče kad se otkidajući kljunićem travku prevrne; a na to mu starije gušče odgovara: Tako smo i mi! Tako smo i mi!

4 Jedan, dva tri, Pobili se fratri Pred crkveni vrati: Jedan drugog tuče I za bradu vuče: Jedan drugom viče; „Pomozi mi, striče!“ — „Kako ću ti pomoći, Kad i mene tuku, A za bradu vuku!

(Svraka i rep ka njoj) 140 — Vije kâ vuk, iđe kâ vuk, kolje kâ vuk, dlaka kâ na vuku, a vuk nije? (Vučica) 141 — Viče: „Pođʼ-pođoh, pođ-pođoh!“, a pa jednom mjestu sjedi? (Prepelica) 142 — Gujina glava, gospodsko ruho, arapske noge?

na ramenu sedam štapova (sedam nedelja posta) i za sobom vukući komostre (verige), ide po varoši i skače ispred kuća i viče: „Bu! Bu! Bu!“ — i ovo se zove baba-korizma, kojom žene plaše djecu da ne ištu mrsna jela...

Čauš viče neprestano i zbija šalu; tjera svatove u red i goni djecu okolo kuće, ova bo kao zolje (ose) napadaju u kuću gdje su

(Onda on skoči na onoga te mu je rekao, vičući i bijući štapom): — Ko ti je kazao? (Oni sad u hitnji viče): — Kazao mi je (naprim.

(Oni sad u hitnji viče): — Kazao mi je (naprim.) Niko (a on na Nika isto tako, a Niko viče da mu je kazao Petar, a Petar, da je čuo od Marka itd.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

popovi, kaluđeri i vladike, čate molitve, svještavaju masla, drže denija, i zovu đavola da iziđe, a đavo jednako viče iz đevojke i ruga im se; pođe i on tamo sa svojom | torbom, ali ga ne puštaju u nutra; onda on otide u kuću upravo

” Kad bude ujutru, straža pripovedi caru kako već dve noći ona žena s njime spava, i jednako viče da prebaci desnu ruku preko nje, ne bi li se rastala s njegovim detetom.

popovi, kaluđeri i vladike čate molitve, svještavaju masla, drže denija, i zovu đavola da iziđe, a đavo jednako viče iz đevojke i ruga im se; pođe i on tamo sa svojom torbom, ali ga ne puštaju unutra; onda on otide u kuću upravo

Jednom dođe vuk koji je više puta slušao kako lisica ždrebetu viče da otvori vrata, pa stane i on svojim krupnijem glasom vikati: „Kobo, kobilice!

moj je prednjak!“ A svet kad vidi, pomisli da se povampirila, pa beži! a kad ču pop gde ona viče: „Moj je prednjak!“ pomisli da ona misli njega, pa beži koliko igda može, a žena sve pretrčala pa juri za njim vičući:

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Svi su otišli, svetlo je smanjeno. Ikonija i Cmilja odnose čaše i escajg, prevrću stolice na stolove.) IKONIJA (viče napolje, Anđelku): Anđelko, česma ti je u dvorištu! Ima i struja! (Cmilji) Mani malo tom metlom, neće ti otpasti!

Stanković, Borisav - JOVČA

MARIJA (prstom na ustima daje joj znak da ne viče): Došao! MAGDA (skinula nanule, u čarapama penje se na doksat tiho, ljubeći se sa snahom): Kada? MARIJA Sinoć.

očišćene cipele i nisu spremljeni legen, ibrik i peškir za umivanje, sva preplašena okreće se i, nad stepenicama, viče prigušenim glasom): Sofija, Velo, gde ste, more? Brzo ovamo!

Odmorite se. Dok zatreba. S nama samo tiha svirka. Je li tako, prijatelju? JOVČA (trza se): Da, prijatelju. (Viče prema otvorenim vratima kujnskim.) Podrum otvarajte!

Dok se topot uznemirenog konja gubi ulicom, sluga trči do kujnskih vrata i viče u mrak): Ode gazda! MARIJA, TOMA i ARSA (izlaze iz mračne kujne, odahnuvši ali još preplašeni).

Prvo staklo što donesem, dobra je, ljuta, ali posle — ne valja, nije ljuta. I onda grdi, viče, preti kako će da me ubije, raseli, sve će da nas rastera...

a... tamo... a... a. JEDAN DEČAK (naviruje u Vaskinu kuću i viče): Vaske more, evo otac ti, deda Jovča! VASKA (istrči, poleti ocu; uzima ga od dece): Oh, oče, zar opet ovamo?

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ode, gleda u leđen. [H]oćeš! Nestalo vode iz leđena. Viče starca: „Starče, nestade vode; sad leđen pun bijaše, pak u jedan ma[h] ostade prazan i suv kao dlan.

” Onda on iziđe pred ćeliju, pak gdi god koga upazi, zove, viče i kazuje kako ja čitam, sve kao voda. Jedva dočeka sutra podne, metne me da čitam u trapezi žitije.

Što pametni ljudi fale, s tolikom željom i trudom ištu i svrh svega na svetu ljube i počituju, ono mora dobro biti. A ko viče na nauku? Oni koji nahode sve svoje 6lagopolučije u čanku i bokalu.

pravoslavnija i blagočestivija od jevangelija Spasiteljeva, koja obličava i ukorava licemerne i duge molitve i postove? Viče, viče blagi i jedini zakonodavac istinago pravoslavija i blagočestija, zašto ljudi radi čelovečeski[h] predanija

Viče, viče blagi i jedini zakonodavac istinago pravoslavija i blagočestija, zašto ljudi radi čelovečeski[h] predanija prenebregavaj

latinski mešati, (od koga sam ja onda kao i proči svatovi čist bio) i uza svaku reč „probo majorem, nego minorem” viče.

Okolo ponoći poslabi malo vetar i poutiša more; onda ti se mi počnemo inatiti. Viče prelat na me zašto se i ja bogu ne molim, nego se jošte smejem.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— zapovijedi Lis. Bukar izreče nješto smeteno, pa nagnu buračom. — Pij, pij, koliko god moš! — viče mu Lis. Nakon dvadeset gutljaja, Bukar preduši valjajući očima. — Još, još!

Berija! Bee-ri-ja! Amo-te, amo, bee-ri-ja! — U zvona, u zvona, i pucajte! — viče kovač. — Bee-ri-jaaa! Trojica se objesiše o konope, te zaljuljaše sva četiri zvona; ostali prihvatiše oružje iz

Uto Bakonja dovede konje. Srdar okroči boljega pa ga gonjaše u vodu. — Udrite ga! — viče Srdar. — Ne zaboga u vodu! Neka vrag nosi šta je ponija, a čuvaj se ti! — moli gvardijan.

Neka vrag nosi šta je ponija, a čuvaj se ti! — moli gvardijan. — Udrite kad velju, a za mnom ko oće! — viče Srdar. Bakonja ćuši nogom konja, koji zagazi, pak se malo-pomalo oslobodi i zapliva. Voda ga je nosila poprijeko.

Ko to leži kâ mrtav? Izađe Duvalo na trijem, ogrnut rakancem, pa viče: — Ko je ubija redovnika? Koji je to poginuja? A jadni gvardijan ležaše nauznak, modra lica.

— Jest! — izreče Srdarina, blijed kao krpa. — Todorina! Na moju dušu, Todorina!... Niko drugi do Todorina glavom! — viče harambaša, pljeskajući dlanom o stegno. — On!... On!... On! — viču panduri. — Kakav Todorina?... Koji Todorina?...

Odmah se vrata pootvaraše na ćelijama. — Šta je?... Ko to viče tako?... Šta se ti dereš, ej? — zapita Vrtirep. — Nosi te vrag, magarčino jedna! — veli Brne. — Šta reveš?

— pitaše vra svakoga trenutka, a Bakonja lagano odškrine, zviri pa kazuje stricu. Njekoliko puta promoli glavu napolje i viče da se i dalje čuje: — Fra-Brne je bolestan. Ne može vas primiti. Ne može ni divaniti. — Da nije koji od dužnika!

Sad, brate Brne, da tu nije bilo puka... — Dakle, bilo je tu još svita? — Bilo je puno refertorije, a on još viče, a — čućeš kako skiči kad govori, i ljudi se počeše krstiti i rekoše mu: „Blago tebika kad si usnija!

Ćosić, Dobrica - KORENI

— Gde si? Ne vidim ti brlog, sela bih malo. — Beži od mene, zmijo! — Ne viče: boji se da Simka ne čuje, pa sikće šapatom. — Ti si nešto mnogo gore. Ja sve znam, pa ćutim.

— Vepar gori, ne daj decu, ne daj levog, on je prvi, moj otac će da dođe, uh! Svinja prokleta! — Anđa se pridiže, viče, bacaka po slepljenoj, pocepanoj slamarici na podu i mlatara rukama braneći se od sve crnjih senki.

koža odrane svinje razapeta na zidu grči i savija patrljke nogu da skoči i jurne kroz odžak, napolje, u mrak, jer i Anđa viče, očajnički: — Juri, juri, juri vepar... Tola se strese. U radikalskoj buni staju i seno je zapalio. Sve je izgorelo.

glava leti na krov i odatle kukuriče prskajući krv, u njemu kao u dubodolini u ponoć odjekuje petlovo kukurikanje, krv viče vrevom petlova i vreva prska krvlju po brestovima i šljivama, po plastovima i odžacima.

— Uzeše mi buđelar! Uzeše mi buđelar! — viče čovek sa opančarskom keceljom obešenom oko vrata i lupa dlanovima po džepovima.

Ika raznosi rakiju, zbunjeno i usiljeno se osmehuje, i u hodu nastavlja da viče: „Ječam žnjela Gružanka devojka...“ A onda se u očajanju pripi uz Cigane, moli ih da prestanu i započnu njegovu pesmu,

— Budalo blesava! Ludače! — viče. Svaljen među grede, gledao je odozdo, krotko kao malo tele. — Idu li? — upita. — Idu. A deca?

dvadeset godina za njega narod glasa, na zborovima viče „živeo“, na ramenima ga nosi čaršijom. U inat gospodi i Obrenovićima, držao je on govore u Skupštini, da su i bečke

Kolona se njiše i zanosi, a jahači tromo odskakuju u sedlima. — Pijani su! — viče starac sa kase. Zapanjen, kao radostan. — i konji su pijani!

— Ja sam Steva Čađević, predsednik opštine prerovske. I radikal! A ko si ti? — Ovo je kasa! Ovo je vlast! — viče starac stojeći na kasi. Oficir se okreće i komanduje: — Vod u strelce! Puške na gotovs!

— Pucaj! — viče vojnik drugu. — Pucaj ti! — odgovori on. — Ne pogani oružje! — sikće Nikola bez pokreta i drži kolac u sneg zariven.

— uzdrhta. Upi se u kapetanove oči. — Pa naređuje mi da te pustim na slobodu — jedva se savlađuje da ne viče. — A ostale? Moje Prerovce? — Za njih ništa ne piše. — Kako ništa ne piše? — Nemam naređenja.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Gle, kako je Repati Rogatoga zajahao! Drži mu se za rogove i viče: — Ti ćeš se meni smejati? Ti! — udara Repati Rogatoga, ali ni ovaj ne ostaje dužan: — Dobro je Poglavica rekao:

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

“ Ona preblede i uzdrhta celim telom; njene inače bistre oči zamagliše se. Obuzeta strašnom vizijom, poče da viče drhćućim glasom: „krv, krv!“ Uzeh je za ruku.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

dana kad je užasno ranjen u kičmu, begao je od nevidljive neke opasnosti, od koje se nigde nije mogao skloniti, hteo da viče iz sveg glasa i da zapomaže nečiju pomoć, ali ga teške, za zemlju prikovane noge, izdavale i glas mu umirao u grlu.

Onda pažljivo, jako pažljivo pogleda u ponor koji je ćutao. Pa se brzo prenu, i kao da viče u pomoć vrisnu: — Draga! draga! draga!

„Šta, ko je?“ razderem se ja, „otvarajte ili ću sve poklati.“ Ona ne razume i samo viče „ko je?“, „ko je?“ jer ne može da pozna moj glas.

To sam vam često govorio, pa vi to najbolje znate da sam vam o tome govorio. — Znamo, — viče narod — odlično znamo. — Sad — kaže — pošto sam svršio sa unutrašnjom politikom, da pređem na spoljašnju.

— Dajte mi reč — veli Ilija Ilić — hoću ja da govorim. — Ko je ovaj — viče narod sa svih strana — šta hoće on, ima li on pravo da govori? — Ima! Nema! — viču drugi; ima! nema!

Pase najedanput narod ućutao, i Ilija Ilić stao da govori: — Ne, ne — viče iz sveg grla Ivan Ilić — vi to ne znate, ja da vam kažem. Ne, ne, ja da vam kažem! — E, pa kaži — odobrava narod.

Čisto da čovek ne veruje, da je toliko uopšte bilo na Merdaru. Moj Lala se umudrio. Ćuti. Ni na konje ne viče. Gledamo obojica, čas levo čas desno, u ranjenike, i hteli bismo svakog da vidimo, da znamo gde je ranjen, da ga pitamo

Ali u tom trenutku pripucaše puške u neposrednoj blizini stanice. — Ti ostani — viče odnekud referent artiljerije referentu inženjerije; — ja odoh.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Onaj siromašak seo pod zapis, oborio glavu i gleda šta se čini. — Šest dinara i deset para... prvi i drugi put! — viče opštinski birov. — Nemoj, Miloše, da grešiš duše, tako ti slave i dece! — moli onaj siromašak.

Odatle jurnu napred, dok izmače daleko na čistinu, pa onda, obrnuvši se svuda oko sebe, stade da viče za pomoć. — Šta hoćete vi od mene? — viknu Đorđe strogim, a odmerenim glasom. — Zar ne znaš šta hoće ovaki gosti !

Ne bi odgovora zadugo. Lupnem opet... Otvoriše se iznutra sobna vrata i neka žena viče: ko je to ?... Ja već odgovaram... tražim da otvori, a ona me moli da pričekam dok se obuče...

— Kam’ ti žena, bre, da te obiđe?... Ala joj sevaju oči, pos’ joj njen! — viče mu jedan pijan žandarm. — A, hoće da ostane udovica — nastavlja Mitar. — Udaće se ona, ne brigaj ti...

— Udaće se ona, ne brigaj ti... — Da hoće i tebe ’nako da pomiluje Kralj, kao nju!... — Vin-na ovamo! — viče Đurica i zvecka uzicom, koja mu održava gvozdeni lanac na nogama. Savlada ga piće sasvim...

— Ta drži se junački, majkoviću; gleda te toliki svet!... — viče mu Mitar, skidajući ga s kola. — Svet... Šta svet! ... — odgovara Đurica i usiljava se da drži glavu pravo.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad bude ujutru, straža pripovedi caru kako već dve noći ona žena s njime spava, i jednako viče da prebaci desnu ruku preko nje, ne bi li se rastala s njegovim detetom.

On jedva to dočeka i ode. Kad on došao do tetalije, ali ona zla viče, psuje, te kuni, bože, kuni, do boga se čulo, ne zna se šta sve radi, kune i kune, najzad reče: — Još jedanput ću ti

Osvrnu se pobratim kad vidje lisicu, a ona mu još izdaleka viče: — Pobratime, stani, pričekaj me, evo me za tobom, prevarila sam cara. Čekaj, pa ćemo zajedno dalje na daleki put.

popovi, kaluđeri i vladike čate molitve, svještavaju masla, drže denija, i zovu đavola da iziđe, a đavo jednako viče iz đevojke i ruga im se. Pođe i on tamo sa svojom torbom, ali ga ne puštaju unutra.

Kad bi veče, htede kolar da sedne, a poče junak iz čakšira da viče: — Polako, pobratime, da me ne prignječiš. Kolar oslobodi junaka čakširine tamnice, a junak zastiđen otide kući, i

Od krčme pođu svi, ali putem sve jedan po jedan zaostaje i viče: — Idite vi, eto mene sad ću ja, imam nešto posla. Kad su bili prema gradu, okrene se siromašak, a ono nema nego

Jednom dođe vuk, koji je više puta slušao kako lisica ždrebetu viče da otvori vrata, pa stane i on svojim krupnijem glasom vikati: — Kobo, kobilice, otvori mi vrata; nosim ti studene

Dok evo ti nekakva starog sirgavog velikog mačka, iziđe pred mačke, pa viče: — Kamo vas, miši! Izlaz̓te da vidimo kakav način odsada bolji no dosada među nama.

A svet, kad vidi, pomisli da se povampirila, pa beži! A kad ču pop gde ona viče: „Moj je prednjak!“ pomisli da ona misli njega, pa beži koliko igda može, a žena sve pretrčala pa juri za njim vičući: —

Petković, Vladislav Dis - PESME

Kako gost nezvani, ogrnut u priče, Ranjene mu grudi baca posred blata; I crna šamija na domu ga viče, I traži ga zemljom grobova i rata. Kao kule stare stoje misli crne, Omiljena mesta sa dubokim plačem.

Kroz polusvest jedva Opaža se tama Prostrana i bleda, A nema pogleda; A i misli nije, Samo srce bije: Možda viče, zove Misli, želje, snove, Što ih samrt piri Dok se tama širi.

mi zbogom, moja misli vedra, Prošlo je vreme za radosne priče: Surova smrt je otvorila nedra, Veliko zvono na saranu viče, Truli vetrovi lome snažna jedra. Pođi mi zbogom, moja vero jasna, Možda te nikad ja videti neću.

mi zbogom, moja misli vedra, Prošlo je vreme za pobedne priče: Surova smrt je otvorila nedra, Veliko zvono na saranu viče, Truli krstovi lome snažna jedra.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

a ona još gleda za njim i s mjesta se ne miče, ljuti se i prijeti joj; u srdžbi ono razroko desno oko čisto sijeva, i on viče na vas glas: — Ja sam ti sam sada gospodar... Dosta sam radi tebe trpio! Osle on joj pomnjivije za stopama ide.

no nije moguće, silan je vjetar.... . — Marko, Marko! — kroza suze viče Antica, ugledavši svoga čovjeka u čamcu gologlava, raskostrušene kose, kako odmiče od školja i žuri u otvorenu

Gomila besni, divlje navali na nj, bije ga debelim blagoslovenim svećama i nogama gazi po njemu, viče: — Ubij divlje pseto... bezbošca!... Ubij!

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

“ — „Hoće l’ nas, majko, strah il’ glad umorit’?“ Pod mutnim nebom nevoljnici ćute; Niko ne viče: pomagaj nam, svete Al’ srca valjda ne traže jauke: Darežne ruke nek’ se same sete.

Nad „Šetnjama Novosadskim“ danas piše cifra sto. Abukazem danas šeće stotiniti evo krat. Stokratno mu hura viče svaki Srbin, svaki brat; Rado njinog osećanja izražavam mol i dur, Ta i one pedesete ja mu bejah trubadur.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

) FEMA: To je žena! Kako govori francuski, kanda joj se jezik oparizio. Kako ono reče? Aha! Komi fo!... (Viče.) Evicken, Evice! POZORIJE 4. EVICA, PREĐAŠNjI EVICA: Evo me, majko!

JOVAN: Šta ste me dakle zvali, ma... majs... gospođa, oću da reknem. FEMA: Tako svaki magarac radi da ga viče milostiva gospoja po tri sata. JOVAN: E, šta mogu ja zato, kad sam imao posla.

Aa, ne treba vikati, velike gospođe zvone. (Uzme dva cvancigera i počne kucati.) Aja! Ne zna paorka šta je zvoniti. (Viče.) Ančice, Ančice! POZORIJE 7. ANČA, PREĐAŠNjA ANČA: Evo me! FEMA: Da mi kupiš malo hop-hop...

Šta traže ove stvari kod mene za deset forinti? FEMA: To nije istina. MITAR: Nije istina? (Viče.) Jovane, Jovane! POZORIJE 10. JOVAN, PREĐAŠNjI MITAR: Govori otkuda ti ovaj sat i burmutica?

Krakov, Stanislav - KRILA

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — Vuci tu mrcinu odatle, — viče major i pokazuje na dve belim suknom umotane noge. Vojnici odvlače ukočeno telo.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Crnac bez ikakvih uvoda pada u histeričan bes muca. busa se u grudi, i viče kondukteru: „Vraćaj, vraćaj!“ Šalupe se okreće u suprotnom pravcu: zemlji.

Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče kondukteru: „Dobro, teraj na brod, teraj na brod!

Ova je toliko puna sveta da se čini kao da se samo nije sasvim utopila. Vuije se uzbuđuje, viče: „Kuda?“ — „U Ampe!“ odgovaraju dva crnca sa krme. — „Možete li čekati mog druga dok uzme stvari?

Niko nikada ne pomišlja da sazna ko je njamu; odakle on dolazi, zašto viče. Jer to bi donelo smrt već i onome koji se raspituje.

Znajte, nema ni deset minuta više, ni jedan minut. Odmah, odmah na noge! Viče: „Napred! Ovde su beli, ne crni. Dižite se!

N. misli da ne žele našu večeru, već i što je primanje nje unekoliko prećutan pristanak na dalje putovanje. Zato on viče na njih. Prvi put ja želim da ih njegova vika uplaši: ne možemo ih pustiti da ne jedu, makar nas ovde i ostavili!

Ova podvala upropašćuje potpuno N–ovu dobru volju. On sad viče besan i na sav glas onima što su sa nama: „Ko zapoveda ovde, ko zapoveda ovde!

U ovoj poslednjoj on strašno viče na nekoga, a onda vidim dve-tri nage žene kako izleću odande i beže preko dvorišta; za njima vidim Fontenovu nogu koja

Aparat odapinje. u treću ćeliju samo provirujem. Onaj u njoj već je dograbio neki tiganj, spreman da me gađa, i viče sav gušeći se od besa, pljuvačke i promuklosti: „Va t'an, va t'an!

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Proklet zalogaj Što ga na danu čovek današnjem Sa znojem lica svog zarađuje! Muselim jedno, hajduci drugo! Muselim viče: „Ana i sana! Ako i jedan ovud prebegne, Sa svojom plaćaš glavu njegovu!

Skeledžija od vremena na vreme viče: „Brže!...“ „Vuci!...“ „Prioni bolje!...“ A jednako dodaje „Sad, Rade, sad!...“ Radak loži vatru.

(Viče.) Skeledžija, žuri se!... Vreme prolazi! JANjA: Sad, Rade, sad! Još malo nagni!... Tako!... Zagazi, Te bolje opri, ne

Te se sad vrzem oko Dunava, kad uzmoram... znaš!... Pst!, neko kao da dolazi!... VUK (iza bine viče): Ovamote! Hej!... Ovamo se vidi vatra! Bih se zakleo da su naši! RADAK: To je Vuk. (Viče.) Ovamo, Vuče!...

VUK (iza bine viče): Ovamote! Hej!... Ovamo se vidi vatra! Bih se zakleo da su naši! RADAK: To je Vuk. (Viče.) Ovamo, Vuče!... Amo slobodno, Na nevolji te čeka pobratim, Sa živom željom da te ugleda. Ovamo, Vuče, hej!...

Turci se smeju.) PRVI TURČIN: Javaš, babo, javaš!... Šala je... STANA (dolazi k sebi, viče trogavajući): Sina! Sina!... Oh, sina moga daj! TREĆI TURČIN (uplašeno): Ćut’, babo!... Sad će ti doći sin!...

da više njemu naliči, Na ramenu mu glavu postavi, Ako ćeš roblje da se zaklinje Golemom snagom svoga tirana, A ne da viče strašnom porugom: „Goluždravče je jednog vrapčeta Od silnog paše mnogo moćnije!...

(Stanoje gađa sa jednog, a Isak sa drugog prozora.) KOLEBAN (viče spolja): Predaj se, Stanoje! A tvrda reč ti od muselima, On će za tvoju glavu jemčiti.

ISAK (ljubi cev): E, bog da prosti! Ćerime!... Evo Isaka!... Ćerime! Paša te viče... Gde su tomruci? Tamnice, paloš, sindžir, vešala? Buntovnu raju treba mučiti! A mirnu, opet, miru učiti!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Jutros je sve mirno; izađem u varoš. Ulice se zagušile od silnoga sveta, sve ti to nekud hita, odlazi, dolazi, viče, peva, protestuje. Tu su ti vojnici od sviju rodova oružja: pešaci, konjanici, tobdžije, pijoneri, bolničari.

No u taj mah neko me stade drekom vikati ostrag. Obazrem se i ugledam Komarova ispod jedne kruške gde viče i obadvema rukama mlata da trčim njemu.

Vojnici se ustumaraše oko njega. Oficir viče: »seci amove... boga... sveca...« Turske granate pršte svuda oko nas zasipljući nas zemljom i prašinom sa sviju strana.

Uvatio on za jedan kraj pa vuče i viče: »moj je.« Ja opet ukrutio za drugi kraj, pa vučem i vičem: »moj je,« te se umalo ne pobismo, a proštac niti je moj ni

Mi ga imamo, imamo ga potpunce — i skupština poče da viče: živeo. — Zatim nam je knez govorio da on hoće u ovako teškim prilikama da govori neposredno s narodnim

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Sve ostalo kao neka Uvreda golema, Pak mi viče: Tu smo, tu smo — Al’ nje nema, nema. „Vi lažete, nema ni vas, Nema sveta, sjaja!

„Vi lažete, nema ni vas, Nema sveta, sjaja!“ Tako viče iz mog mozga Ludilo očaja. XX Šta je tuga koja dođe Najedared mahom celim!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Silna će borba da bude... Grr-u! Gru! Komandir treće čete, vojvoda Dinić, podigao se i viče: — Šta se čeka?! Treba jurišati! Srpska mi truba trubeše od tova selo Drenova Razleže se pesma kroz rovove.

Tamo je krkljalo. Kuršumi su zviždali. Jedan četnik pade. I drugi. Čuju se povici: „Stoj! Stoj!“ — Ko li to viče? Ali zamah nas je zahvatio. Iza jedne ograde od kamenja skočiše nekoliko Bugara.

Naš komandant, pukovnik Jovan, trči na tu stranu i viče na sav glas: „Napred!... Napred!... Ubiću svakoga ko odstupi!

Privlačim jedan kamen uz glavu. „Pucajte na mitraljez!“ — neko viče. Preda mnom udari kuršum, pa me zemlja zasu po licu. A onaj pokraj mene zabi lice u zemlju, i poče sav da se trese.

Novajlija povišava glas za oktavu: — Petnaesti puk. — A... pekarski puk... — Petnaesti, petnaesti — viče ovaj da mu gotovo žile pucaju. — A, tako. Milo mi je. Onaj se okreće zbunjen, hteo bi da ide.

Milo mi je. Onaj se okreće zbunjen, hteo bi da ide. Ali Pera ga pita: — Na kome ste položaju bili? — Oble Čuke — viče što može jače. — A, šuplje muke. Znam... Bio sam tamo. Lepo je, ali može lako i da se zaglavi.

— Živeo naš sobni starešina! — viče promuklim glasom Pera „Đevrek“. Ostali prihvataju uzvik. — A... Š’a kaže?... Poredak!...

Naslonio je jagnje uz platan. Pera „Đevrek“ zadigao rukave košulje, udara nožem o sto i viče: — Vruće, vruće, vrije! — onda odseca parčad mesa i daje iz ruke svakom po komad.

Kafedžija donese nove čaše. — Plotun zdesna! — viče Sima „Jarebica“. Kafedžija sklopio ruke i moli da se više ne razbija.

Tak, tak tak... Malter je padao, sveća se lelujala, čaure odskakale, a Kosta „Turčin“ digao ruke i razdragano viče: — Pesma nad pesmom... Simfonija... „Grofe“, gde si da vidiš i čuješ! Belo konjče mahalo je repom.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Pjetel rano kukuriče, gromoglasno vesel viče: O zlatoje proleće! Kvočka s gnjezda ran' ustaje popravljajuć postelju, s piličići kvo kvo daje privodeć ih k veselju.

Srb Srbina dovikuje, k obrani poziva, Diže glase do nebesa i Boga priziva; Rusa viče i nariče, sinji puca kamen, Ali Moskve više nema, svu proguta plamen. Pomoći nije, Žalost, ah, pije Serbija.

Ljuti otrov jedovite guje Na nestašnog mišicu prosuti, Koliko ga zapleće u bedu, Pa opet mu viče: „Traži leka!” A ti s tvojim varljivim laskanjem u večnoj nas zadržavaš čami, Da ozbiljski koračit ne smemo: Njive su

Naći će tebe i otac i mati; Oni će tebe, ti ćeš njih poznati, I kad um ćuti, srce jasno viče. A ti da jesi, da ćeš tamo biti, Duša nam kaže, i ne da se kriti. 1841.

On ne vidi, on oslepi, Na bele joj grudi speši. Brat ga zove, viče, moli, Seća g’ majke, sebe, mete, — Nego svima slepo dete Mamiteljki vili voli!... Oj!

Oko groba vile staše, Smrtnu pesmu zapevaše, A kraljica nad svim’ viče. STRAŽNjA PESMA VILA Oj, putniče, Samrtniče!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Neću štamparu! Neću duždeve! Venecijanske neću darove!...“ Neka, nek viče, pa da promukne, Ovde mu niko ne mož’ čuti glas... Samo Staniša — Još on ostade?... Ali i njegov zakucaće čas!...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Izvuko' se ja iz sijena i primako' se brvnima. — Šuti, Mićane! — viče Partenija. — Šuti, ne diši! Eto ga! — Bradara, s kaluđerom na srijedu! — viknu Simeun i sjâ s ata.

Nek sjaše carski redip da uzjaše carski suharija! Nek sjaše carski suharija... — Aman, dosta je; aman, dosta je! — viče Asan-beg, a oznojio se pa jedva diše. — Nije dosta, Asan-beže, nije! To je pred večeru, pa ćeš bolje i slađe jesti.

Jakšić, Đura - PESME

„Na bajonet!... Na noževe!...“ Buljubaša viče stari, A sinovi graničari Reč mu drugu ne ščekaše: U rukama njihovima Handžari se zablistaše, A krv lopi srca živa

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Ali babe, koja ga je sigurno čula kad je došao i čula kako viče, još ne bi bilo. U poslu, tamo po bašti je ostajala.

Ulazi unutra, ide u sobu i, kao negda otac, čeka večeru. Samo sada ne seda on kao otac mu, ne žuri, ne viče onako užurbano, izgladnelo: »Haj̓te, što ne prinosite?...

— Kako ništa? Majka joj, od besa, bola, poče brzo da sa jednog kraja na drugi ide, baca drva, namešta i viče da Mladen čuje: — I neka ostane! Nemam ih više. Jedno imam. I što da se i ono muči, pati?

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

l. zajedno s medom (Begović, 86, i inače svuda!), i meće na kolač (іbіdem). B. l. sadi se čim se čuje da golub dupljaš viče: »kliluk« (SEZ, 32, 10). On se seje preko Bele nedelje, »makar samo jedna leja« (SEZ, 14, 32; 19, 33).

Ćipiko, Ivo - Pauci

opraštajući se, opet zabrujaše zvona i zatutnji nekoliko prangija, i trobojna zastava leprša u rukama fra—Josinim, i viče se, skupa sa seljacima, svečaru poslednje „živio”... i konji pohitaše.

Ivo gleda, a oko njega sakupila se i ostala čeljad... Rubač pokuca na vrata. Niko se ne odaziva. — Otvori! — viče rubač i nešto govori žandaru. — Teško je bolestan stari Ante, — javi se najzad neko iz gomile.

Doktor taman pogodi i pokaže uzao društvu. Svi mu kliču, a on se diže i viče: — Znao sam: da u koga će groš nego u bijednoga Roka.

— Pijavica! — zaključi. —U more s njim! — U more! — viče društvo za njim, i u to ime pije. — Da vam pričam, — nastavi carina rski činovnik, — kažu da je šjor Beno već dao

! Platićete! — napije nam zlo jedan od njih drugi, suv ka čava. Ni ga ča vidit', a viče. — Ispitali nas... dica i ja kazali lipo kako je bilo. Ča ćete da vam duljim, osudili nas smijući se, baš ka od šale.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

To mesto kod Jovana je odveć nerazumljivo: „I opazih silna anđela gde jakim glasom viče: 'Ko je kadar da otvori knjigu i razlomi njezine pečate?

Pitanje je odista bilo nezgrapno i nije ni čudo što se Nikanor tako razbesneo i izbezumljeno stao da viče da sam ja prokleti bezbožnik.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Ja sam znao otkud usklik: to bengalski tigar riče, Ili demon okovani podzemnoga boga viče. A na čistom, plavom nebu bledi mesec tiho sjaje, I prohladni vetar duše sa visova Himalaje. 1886.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Približili smo se Pniksu. Jedan nepoznat čovek popeo se na govornicu, pa viče okupljenoj svetini: „Neka se odmah pošalje jedna lađa na Aiginu da dovede Demostena iz izgnanstva; on će nam odavde reći

Glas stražara sa vrha naše katarke daje mi neočekivani odgovor na moje pitanje. On viče, koliko ga grlo nosi: „Faros! Faros!“ - To što vidimo nije zvezda nego slavna svetiljka Aleksandrije.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Pjetel rano kukuriče, gromoglasno vesel viče: O zlatoje proleće! Kvočka s gnjezda ran' ustaje popravljajuć postelju, s pilići kvo kvo daje privodeć ih k veselju.

Pa i ševa već te zove Da razgoniš lake snove. Prepelica u glas viče Na uranku pućpuriče. Zora zori, eno sviće Lepi danas danak biće! Haj, urani pa ustani, Sve već čeka – na tebeka!

Stanković, Borisav - TAŠANA

TAŠANA (uplašena mrakom, samoćom, hvata se za čelo, viče): Sveće, Stano! (Pauza.) Stano! Stano! Ulazi Kata. TAŠANA (besno materi): Gde si, mori, mati?

Pa eve tu sam ja! Ja bih ti svaki dan dolazila, ne bih te ostavljala; ama onaj stari, tatko ti, ne da. Viče: što da svaki čas i svaki dan tebi dolazim, te da počne svet govoriti: kako, eto, zet umro, pa sad tašta iz kuće ne

KATA (sasvim preplašena od Tašanina izgleda, pojuri vratima): Kako strah? Od čega te strah? Ama šta je to? (Viče): Stano! Ulazi Stana. STANA Evo me. KATA (ljutito, prekorno, pokazujući na Tašanu): Šta je ovo, Stano?

A, evo, živa sam, dišem, govorim; a treba da sam mrtva. MIRON Ane, nećeš ti biti mrtva!... Ko je taj koji to hoće? (Viče): Stano! Ulazi Stana.

(Vadi i daje joj u ruke brojanice sa raspećem): Uzmi i ovo. (Viče): Stano, donesi vode, bosiljak! (Tašani): Ne boj mi se. Sve to nije ništa, i ne sme ništa biti.

Ah, on se opet iskrao iz crkve. Govorih klisaru da ga dobro čuva, ali uzalud. (Naginje se i viče): Paraputa, Paraputa, ja sam, deda tvoj, ne boj se! Nećeš izgoreti! PARAPUTA (spolja, neviđen): A, ti, dedo? Dobro!

Znaš koliko sam sinoć bila srećna i vesela, što sam se toga setila. Sad ću ja to. (Viče): Stano, donesi ono, što je za dedu spremljeno. Čuje se Stanin glas: Sad, sad, snaške.

Hvata se za glavu. Odjednom odbacuje ruke, sva prestrašena): Luda! Luda! Ja sam luda! (Viče): Stano! Stano! Ulazi Stana. TAŠANA (pokazujući Stani na varoš, ulicu, kapiju): Stano, zatvaraj!

(Otvori): Izvolevaj, dušice slatka. Ot tebete pobolji seftedžija nema. SAROŠ (mračno): Daj dva momka. KAFEDžIJA (viče): Kostaći, Ristaći! KOSTA i RISTA (spolja, iza kelneraja): A? KAFEDžIJA (poleti k njima): Kakvo »a«? Aksilos!

(Najednom skoči): Idem, idem. Ne mogu sâm. Ne smem da sam sâm. (Odlazi.) KAFEDžIJA (viče spolja dok momak plače): Ovam ti, nestrećo! Aman, bre, otresi se, nestrećo jedna. Gledaj go, na nozi spijet!

Svirka i igra dugo. Zora sviće. Na vranjanskoj Sabornoj Crkvi udara zvono jutrenje. REŠID BEG (viče): Mehandžija! Mane utrča. REŠID BEG (pokazuje na piće): Mane, bre, imaš li još od ove rakije? KAFEDžIJA Ima, ima.

TAŠANA (u ironiji): Pa onda u svet? SAROŠ U đubre a ne u svet. TAŠANA De, de, pa toliko. (Viče na ulazu): Stano! Ulazi Stana (sa poslužavnikom s pićem i kafom.) STANA Evo, evo. Znam zašto me zoveš.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

U svaku ruku dohvati po butić, i prenosi ih do mesarnice. Viče Mađara, koji je vodio radnju: „Da primiš, meriš, i odmah zapisuješ.

je kod njegove mlade Stanojle više vredela reč nego uzrečica, ali gos-Toši se tako ponekad dešavalo da promaši metu, a viče ura]...

I ti kanda spavaš!... Ime nam se više ne drži! — viče Leksa. — Ja najmlađa treba to da vam kažem! Ime Vlaovića treba spasavati i za njega raditi...

Neko čak i psuje, ali se oseća da nije ozbiljno. Graja raste. Čovek, pošto je od straha ćutao, voli da viče i govori više nego što treba.

” — Mija, na sva pitanja, i ona koja hoće da ocene događaj, i ona koja dete štite i spasavaju, viče jedno te jedno: „Kriv sam, kriv sam, sudite mi!

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

je blage svoje matere sovete prezirala, i samo svojoj providljivoj pameti sledovala, pri pojavu ubitačnog za nju znaka, viče: kud ću sad žalosna!

je blage svoje matere sovete prezirala, i samo svojoj providljivoj pameti sledovala, pri pojavu ubitačnog za nju znaka, viče: kud ću sad žalosna!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Trebalo je povratiti top nazad. Komandir naredi da se iskopa rampa i poslužioci rukama da iznesu top. — Požurite! — viče neko odozdo. — Konji sve više tonu u glib. Vojnici su rili zemlju i naskoro beše gotov strm nagib.

Klisura u toku noći mora da se raščisti. Ali mora, gospodo, mora! — viče komandant. — Uzmite sve podoficire. Daću vam i četu pešadije, i ko vam se usprotivi, ma to bio i general, ubijte ga.

— Gospodine poručniče, pretovarena mi kola pešačkom municijom. — Bacaj sanduke u reku! — Šta je to?... Ko to viče? — promoli bunovnu glavu izvan arnjeva jedan oficir. Pri svetlosti lampe videsmo da je potpukovnik.

I nehotice zaustavih konja. — Terajte, što stojite! — viče sa obale poručnik Kosta. Ali naše noge su na vratovima konja, a oni su neosetljivi na udare šakom, te jedva kretoše nogu

I ja čujem kroz šator kako komandant ljutito viče: „Ko je taj koji zloupotrebljava moje ime?“ — Uh, bogati... — Baš tako? — Tako, bogami.

Uto ulete „tetkica“ i poče nešto da viče. Za njom uđoše još dva Grka, apaša, stisla usta i nakostrešili se. Ali, i meni je već bilo došlo do guše.

Sad lete rasparčana tela, a kroz onaj dim razleže se jauk. — Udrite još žešće! — viče krvoločno pe šak. — Po deset razornom, košenjem levo i desno.

Da vi znate šta je kod mene, ostavili biste me na miru!“ — ljuti se jedan pešački komandant. Drugi komandant viče: „Znate li vi da sam ja uzeo pušku od jednog mog poginulog vojnika, samo da u rovu bude jedna puška više!

Petrović, Rastko - PESME

I ceo svet viče! Ja ne velim ništa zato, niti propovedam kakav novi način življenja, kao što ne propovedam ni magnetizam ili radioaktivit

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Dečaku se činilo da već i vetar ponavlja njene reči, da ih u kricima ptica čuje, da već i ašov viče: — Vratiće se, vratiti..

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Koga imam da vidim? Njega, s Cigankama po mehanama; i nju, majku, što samo plače i kuka... (Gnevno): Ah! (Viče ka vratima): Ovamo! Ulazi uplašeno Stana. TOMA Gde ti je majka? STANA (vraća se): Sad će, oco! (Viče): Nano!

(Viče ka vratima): Ovamo! Ulazi uplašeno Stana. TOMA Gde ti je majka? STANA (vraća se): Sad će, oco! (Viče): Nano! Ulazi Kata. TOMA Gde ti je sin? Sin tvoj? KATA (snebivajući se): Pa... ti znaš... TOMA (besno): Ne znam!

Neka se zna, da je Hadži Toma hadžija, a ne da hrani i čuva... (Trza se, Arsi): A što ti stojiš? Sedi! (Viče): Sveću! ARSA A, ne! Kakvo sedenje?

Ne, sinko! Nećeš ga ni ti da zaigraš i da zapevaš! (Odlazi i viče): Hata mi sedlaj! Ulazi Kata. KATA Šta se od moje kuće ovo načini? Oh, Gospode, što mi ovoliko crno dosudi i pisa?

KOŠTANA Neće, neće! Samo ti nemoj! Čuje se bat konjski, hrzanje, zvek dizgina. TOMA (iza pozornice viče): Marko! MARKO istrči. Sjahivanje. Ulazi Toma. MARKO mu ostrag, ponizno, ispravlja izgužvane čakšire i koliju.

TOMA (izvan sebe baca fes, skida koliju, i laktovima izvaljujući se na jastuke, viče): Marko, hata pa u grad, i Hadži-Ristu, Zafira, Sekulu... Sve bre, sve zovi ovamo na radost i veselje!

Ženu? Nemam. Nikad je nisam ni imao. Imao sam majku. A majka za mladost nije. (Obzire se, gleda po sobi. Viče): Marko! Dolazi Marko. TOMA Kamo sofra, vino? Služi gazdu, još sada, pa posle, možda, smrt će...

TOMA (viče): Marko! Nize, duble, dukate! MARKO (zabezeknuto): A ne to, gazdo! TOMA (besno): Ćut’! MARKO (vraća se i donosi

) Ih! A ja nju toliko voleo! i majku, oca, kuću bacio, samo nju gledao, na nju mislio!... A ona! (Slomljeno viče Marku): Marko! Idi i obraduj majku i kaži joj: beše moje! (Koštani): A ti?

Hajde! KOŠTANA (ne gledajući ga): Gotova! POLICAJA (zamahuje kamdžijom): Ćut’! Sad ti kožu oderah! (Viče): Dajte kola! Ulaze kola, panduri, Cigani, svatovi, sa svirkom. KOŠTANA (stresa se).

Šantić, Aleksa - PESME

me plod rumen u detinjstvu zvaše; I meni je — kô da kukom navrh motke Snova svijam račve i kradem glavaše, — Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata, Preko plota s vencem raspuklih granata. 1918. ZORA Golubovi prvi lete preko luka.

S mora nepregledna Tiho vjetar dođe, i pramenje meko Mrsi joj. Sve ćuti. Samo s hridi one Gladan čagalj viče. I mjesec daleko, Kô tepsija zlatna, za pučinu tone. 1918.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Turčinu ne da u knežinu: kad Turčina u knežini nađe, topuzom mu rebra isprebija; a kad Turčin stane umirati, a on viče na svoje hajduke: „More, sluge, tamo pašče bac'te đe mu gavran kosti naći neće!

stih „što me, tužan, ovud poteralo“ u Predragu i Nenadu, stih „nek iziđe pred tavnicu kletu“ i „opet dželat sa tavnice viče“ u pesmi Tri sužnja. I koliko reznolikosti u načinu ponavljanja!

“ Kad to začu srpski car Stjepane, on telala pusti u svatove; telal viče i tamo i amo: „Nije l' majka rodila junaka, i u svate caru opremila, da za cara na majdan iziđe?

Kad nastala godina četvrta, tada viče sa planine vila: „Ne muči se, Vukašine kralje, ne muči se i ne harči blaga! Ne mož, kralje, temelj podignuti, a

Kad to začu Vukašine kralju, on doziva dva brata rođena: „Čujete li, moja braćo draga! Eto vila sa planine viče, nije vajde što harčimo blago, ne da vila temelj podignuti, a kamoli sagraditi grada!

Još se nisam vina napojio, a kamoli u slavu ustao!“ Kad je drugo jutro osvanulo, opet viče straža od Arapa: „Navalite, ljuta Arapijo! Nema onog strašnoga junaka na šarenu konju velikome“.

Još se nisam dobro počastio s kumovima i s prijateljima”. Kad je treće jutro osvanulo, opet viče straža od Arapa: „Navalite, ljuta Arapijo! Nema onog dobroga junaka na šarenu konju velikome“.

Ni tu nije golema zuluma; Arap uzja tanku bedeviju, naćera je kroz Stambol bijeli, dođe pravo pod careve dvore, viče cara iz grla bijela: „More care, izvodi đevojku!

Kad s' dognaše dva dobra junaka, bježi Porča oko svoje kule, a sve viče: „Otvor'te mi vrata!“ Niko njemu otvorit ne smije.

Tamo su ih l’jepo dočekali, svakom svatu po boščaluk dali, mladoženji konja i sokola, i dadoše lijepu đevojku. Čauš viče, dabulana riče: „Hazur, hazur, kićeni svatovi! Hazur svati, i hazur đevojka! Već hoćemo doma putovati“.

mu ruku osjekao, klonu ruka niz čošnu dolamu; no su lake noge pod hajdukom, u goru ga noge zaniješe; vikom viče Novaković Grujo, vikom viče po gori zelenoj: „Đe si, brate, deli-Tatomire? Izgubi me Grče na mejdanu!

ruka niz čošnu dolamu; no su lake noge pod hajdukom, u goru ga noge zaniješe; vikom viče Novaković Grujo, vikom viče po gori zelenoj: „Đe si, brate, deli-Tatomire? Izgubi me Grče na mejdanu!

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Nije zato ni čudo što je Stric, pri pomenu Lunjina imena, počeo da viče i da se zabrinuto roguši. — Da znaš, Jovanče, ona će nas prva pronaći, budi u to siguran.

Tek što je Mačak tako sam sebe malo okuražio, iza okuke druma začu se pjesma: „Tele riče, domaćica viče: Zašto ričeš, izjeli te vuci?“ — Aha, evo Strica! — poveseli se Mačak. — Prepao se pa pjeva.

— radosno su povikali dječaci istrčavajući na bair poviše druma. — Sruši naš njemačkoga! — poče da viče i poskakuje razdragani Stric.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

I svaki onaj koji god što skrivi i zgreši, taj sam sebe osuđuje, ako i nikoga ne bi bilo da na njega viče. I to ne jedanput, ni dva, nego mnogoput i za celoga svega mu života boravi i često mu spominje ako bi i mnoge godine

kad sami sobom zgrešujemo, nego kad čujemo a drugi što sagrešuje, onda nas ponajviše to sumnjenje muči i jako na nas viče.

Niti jedan drugome što razbira u plahu pronerazljivu strahu govora koga; drugi drugo sve viče; nit' se što može pravo dočuti od goleme huke i buke morske ko što ište, što li veli.

Nego kako svane, komad u ruke, hajde, pusti raspasom na sokak! A i sam otac mu tako čineći, iz postelje viče ima li što da pije i da jede, i još ustajući viče i psuje se. Te to vi je vera i zakon i Boga spominjanje.

A i sam otac mu tako čineći, iz postelje viče ima li što da pije i da jede, i još ustajući viče i psuje se. Te to vi je vera i zakon i Boga spominjanje.

Ko si ti, a tko si ti! Ružnim imeni se prozivljemo. I ne samo to, nego samo oko na oko viče i tuži se. Rod na rod ustaje, sudi se i pri.

Tko prihvati se rukom za ralo, a natrag gleda, ne šiba mu brazda upravo. Oko na oko kom viče. Drugi se kara a k nama se prigovara. Vreme jednako služi u dobru i u zlu žitku. Nevera nikome ne veruje.

Onda u njemu njegova pamet klikti kakono petao kad viče — glas mu svuda ide, i budi ga iza sna neznanja, pak u to dobi umre, — to mu je dohodenje k njemu gospodina boga kad

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Jazuk, Milanče!“ A dete ih sluša i gleda čas u njih čas u Zonu, pa se smeši usiljeno i viče „jok!...“, posle postaje ozbiljnije, pa tek silno zatrepće očima, a suze mu silno grunuše.

Silno se priljubilo Zoni, obgrlilo joj kolena, plače, bacaka se, grdi Manulaća, bije Sotiraća devera nogom i dere se — viče majku Kostadinku! „Nane, poskoro će da ni ukradnu teta-Zonu!“ A Zona silno briznula tada u plač.

„Nane, poskoro će da ni ukradnu teta-Zonu!“ A Zona silno briznula tada u plač. — „Svirite, ništo, viče stari Zamfir, što zaćutaste! Što je ovoj sag?!

korača — smeta mu nešto; kao da gaca kroz duboku vodu i da hoće uz vodu — tako teško odmiče, a sve poletelo na njega, i viče: „Ua!“, a on svaki čas pada, pa se opet diže i opet beži.

da kaže od 66 da je 99, ili obratno, kao što se to dešava onom drugom, nekom Micku, koji sem toga i šušljeta kad viče, pa zato ga i ne mare igrači tombole. Zato nije čudo što je cela kafana graknula kad se pojavio na vratima.

Tek malo posle neko se meškolji, zagleda u komšijsku tablicu, viče: „Mućni!“ Nacko odgovara: „Mućkam“. jedni viču: „Mućni bolje!“, drugi opet: „Dobro je, dobro!“ poneki dodaje: „Dobro je!

A svi meću zrno kukuruza na broj 48. — Fuzija... Igrači meću na broj 87. — Didić! — viče Nacko. Oni meću na broj 83. — Svetoandrejska skupština... Igrači meću na broj 58. — Bontu bankrot...

Ama ona si mene pituje: „Živo-zdravo, Taske!“ viče preko sokak. „Što se, mori“, reče, „naprajilo toj pri vas? Koj se to udava, koj se pa ženi?