Jakšić, Đura - PROZA
Ja vičem: „Odneće me voda!“, a oni u dućanu broje pare: novac je vreo, voda je hladna, a njino srce je led. Do starice smešteno
Obradović, Dositej - BASNE
” — reče mu mitropolit. — „Kako našto? Da se protežem u krevetu kad mi popovi jutrenju čate, da odande m i r v s j e m vičem, i da blagoslivljam!” Lep sarkazmus!
valja daje kakva nibud raznost | i otličnost, kad tebe niko rado ne sluša da maučeš, a mene koliko više govorim i vičem, toliko me draže kupuju, lepše drže i radije imaju.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Mi đoja ne̓otice upustimo lađu s broda niz Moravu, i vičem na vozare: „Držite lađu, držite, ode lađa!” do jednoga vrbljaka, i tu je svežemo u vrbljak, onda Turcima odgovorim: da
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Gle! A ko mi je to metnuo porculansko oko na list? Ta to je mrtvac! Jao, jao! Ne mogu da vičem. Ma... ma... — Sine, okreni se na drugu stranu! Kad sam se razbudio, vidim da sviće.
Onda mi ujedanput iziđe moja mati i sestrino pismo, i onaj sasvim drugi život. Ja htedoh da vičem: šta da radim? Ne znajući ni sam šta da radim, izvadim mahramu i počnem brisati vlažan sto.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Uzme samo knjigu posle fruštuka pa kaže: »’Ajde, mamâ, vi budite danaske u kujni!« pa je tekem nestane. Vičem ja: Melani, o Melanija! Ajak, nje nema pa nema!
Ta zar ja ne znam; ta zajedno sam je s mojim Milošem kvario! — Ja mu jednako vičem: »Ta imaš li ti duše... ta nemoj više; dosta je!« A on veli: »Još malo«, pa još kvari.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Ubija me ova jeziva smrtonosna praznina samoće. Idem nema i slepa kao utvara; pa po nekad dođe da vičem pa da se sve prolomi: u pomoć, u pomoć, u pomoć!
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Nisi bogzna kako kolektivna ličnost! - šmrknula je kad sam počeo da vičem na nju, a ja joj rekoh da greši. Sada znam da je bila u pravu: ja moram imati jedno mesto samo za sebe, ili sva ostala
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
kelnerovih usana, pramen nečije kose nervozno sklonjen sa čela, otvaranje nedeljnih novina: videh prijatelje i počeh da im vičem kroz prozor, ali me nisu mogli čuti od grmljavine automobilske kolone koja je milela ka izlazu iz grada.
To je normalno u svakom braku, je l' da? I onda... Pa, ja često, znate izgubim živce i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž počinje da se smeje kao lud: »Ti da postaneš glumica? Ti?
Zbog sebe? – Ne viči na mene! – Ne vičem. – Vičeš! – Znam taj trik: kad nemaš nikakav pametniji odgovor, onda me nabeđuješ da vičem... A ja, evo, šapućem!
– Ne vičem. – Vičeš! – Znam taj trik: kad nemaš nikakav pametniji odgovor, onda me nabeđuješ da vičem... A ja, evo, šapućem! – Opet vičeš! Ako ne prestaneš da vičeš, iskočiću sad iz kola! – Ja ću iskočiti iz kože!
Kako? Šta ću da kažem? Da sam betonirala cisternu? – Sad ti vičeš! – Neću da vičem: vrištaću! Ima svi da me čuju! Dosta si ti pravio skandale... – Da se parkiramo negde? – Zašto?
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
Šta se ne spremate? SMRDIĆ: A šta znamo činiti? ZELENIĆKA: Šta znate činiti. Što ne kopate redute? Otkad ja vičem da se kopaju reduti! Gdi su barikade? Svi na noge, pa se oružajte! ŠERBULIĆ: Mi ne umemo tući se.
Radičević, Branko - PESME
Oh kad vetar silan dune, Kad se more uskomeša, Kada voda nebu grune, Pa ga s morem smeša, Vetre, vičem, jače duvaj, Ma brod raznesao, Vale, more jače gruvaj, Ma me zakopao.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
A kako sam onda poginula kad se nijesam ni rodila? Evo knjige, vele oni. Evo i mene, vičem ja. Ko tebi vjeruje da si to ti kad nemaš potvrde?
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Ajd, ajd! Ali otkuda je to, te mi se sad odpire? Najpre bijaše mirna, tiha, kad vičem, ona ćuti i snebiva se, a sad mi trči u oči, i oće stolicom. Da joj nije Jevrem kako učitelj?
ISAJLO: Da vidiš, đavo
Lalić, Ivan V. - PISMO
u beznadni nadir Iskaza; moram da greznem u reči, Jer govor, to je opstanak u nadi — Sa strme kose nekog čistilišta Vičem u vetar, slažem slog do sloga U glasne reči, da poništim ništa — Jer užas preti iz ćutanja Boga. (22—23.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Gojko to opazi, pa se obrte Stojanu. — Je li more, ti? Otkad ja tebi vičem svako jutro da sobu čistiš i vetriš, a ti si mi napravio ovde čitav svinjac!... Ja... ja...
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
DARA: Kao kad? TOMANIJA: Kao sad, kad si vikala na glumce! DARA: Kako i da ne vičem! Danas priređivati pozorišne predstave — to je ravno otvorenoj saradnji s okupatorom!
SOFIJA: Nije Filipa, nego tog njegovog glumljenja! Kad je naišao onaj batinaš, premrla sam! Da bežim, stići će me! Da vičem, ko će me čuti? Da se branim, kako da se odbraniš od ludaka? I, srećom, setim se da ga zamajavam! VASILIJE: Čime?
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Ono kad viču svi, i lako je, vičem i ja, pa eto ti. Ali tišina, brate moj, tišina, na primer. Poleti muva i cela skupština čuje zuuuuc... formalna tišina.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— A, prangijo jedna, što se ne odazivaš, kad te vičem po treći put?! — veli ljutito Sreta, koji je ustao iz kreveta i prišao Maksi, pa ga jednom rukom drma, a drugom uzeo
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Ko da me gleda varnicama, a ne očima! CMILjA: I šta bi? JAGODA: Svašta, da ne bi sveta i milicije! Oću da vičem, da bežim, ali se presekla!
SKITNICA: Gledam, pljunutā ona! Potrčim za njom, oborim neke kufere, nosači psuju, psuju putnici, vičem Vuko, Vuko, ona ništa! Stignem, a ona živa premrla! Posle se dosetim zašto.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te!
“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Ni otkuda nema mi odjeka...
“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Ni otkuda nema mi odjeka... Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Ni otkuda nema mi odjeka... Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?... Idem, stanem, ka' očajnik kleti, Opet zborim reči bez pameti: - „Ne sme nam umreti!
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
“ — „Bežite, bežite, bežite brzo, sklanjajte se, pustite me“, vičem i otimam se, a oči mi pune krvi i smrti i mržnje. „Njega da ubijem.“ — „Njega? Njega da ubiješ? Zar njega da ubiješ? Zašto?
Pa naglo skačem i pojurim: „Kukavico!“ vičem iz sveg glasa. „Kukavico! Kukavico!“ I posrnem, srušim se ponova kraj puta pored srebrne reke; hteo bih da vidim u
jedinu misao: ne znam ništa, ništa ne znam, samo iskrvavljenim pesnicama udaram, udaram, udaram po zbunjenoj glavi i vičem i ričem pištavim i promuklim glasom zveri: „Kukavico! Kukavico! Kukavico! Kukavico!
mlatarajući rukama koje se tresu, i kašlje, kašlje, kašlje da ne čuje, samo da ne čuje, iako ja sve glasnije kreštim, vičem, gušim se, cerekam, iskrivljen, poludeo, unakažen kao i on, ne znajući šta govorim, sav rastrojen od užasnog pobesnelog
I ja neprestano vičem: „Hoću, hoću, hoću, umreću, umreću, umreću.“ i mučim ga, i mučim se, i raspinjem se od bola, a slatko mi; dok on
Ponekad bi se osvrnuli, pa bi se opet gubili sve dalje i dublje, kao da mi se podsmevate, a ja hoću da vičem, ali ne mogu promukao sam i... oh ne, ne mogu, nikad ne bih umeo iskazati one muke, onaj bol, onaj užas.
„Zašto, mislim ja, s njim u ovoj mojoj haljini i ona baš leptirasta mašna na kosi.“ I opet hoću da vičem ali nikako ne mogu, ah Bože, nikako ne mogu, a čini mi se sve kad bih mogao i kad bi ti čula ...
“ Opet ne razumeju. Tada se ponova setih i uzviknuh koliko sam mogao: au ѕecourѕ, au ѕecourѕ! I tako vičem ja u pomoć kao lud a oko mene lom, urnebes.
Najedanput, meni izgleda da neko govori. — Ko je to? — vičem odmah. U mraku tamo, ispred mene nešto pljašti. Uzima čovek na gotovs. Ja već držim revolver u ruci.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
“ Moja lepa frajlice, žao mi je što ste mene radi ta vaša mala ustanca zaoštrili. Ja na modu nimalo ne vičem, nego na zloupotreblenije, na preterivanje ili, kako vi zovete Übertreіbung.
Tu sam i Finesku povela, o beštija jedna, i ona se baš dobro častila, pak najposle zaspala pod astalom. Vičem ja: Fineska, Fineska,... jedva sam je probudila; to vam je mops, da se ne može iskazati: volim nju nego najbolje pečenje.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Trčim, a srce bije da iskoči. Kapa mi osta na jednom trnu, a ja trčim gologlav i zasušenim grlom vičem »ura« i žurno u trku punim pibodijevaču, ali ruka drhti i punjenje ide sporo.
Uvatio on za jedan kraj pa vuče i viče: »moj je.« Ja opet ukrutio za drugi kraj, pa vučem i vičem: »moj je,« te se umalo ne pobismo, a proštac niti je moj ni njegov, već ko zna kojega je jadnika.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te!
“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te!
“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Niotkuda nema mi odjeka, — Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!...
Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Niotkuda nema mi odjeka, — Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!... Idem, stanem, kâ očajnik kleti, Opet zborim reči bez pameti: „Ne sme nam umreti!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Za mnom, ko se časnim krstom krsti i čiji su stari na Kosovu kosti ostavili za vjeru i otečestvo! — vičem ja kô ris, a obuzelo me nekakvo snažno drktanje i ognjevit merak, te od velike sile poče ođeća na meni pucati.
— Bacaj sve što imaš od oružlja uza se još! Pobaca sve. — Uzjaši, Turčine! — vičem ja i uvijek držim naperen štuc — nije štuc već majku svoju.
A baš bi mu drago bilo kad bi i drukčije znao, ali šta ćeš kad ne zna! Sjaši, uzjaši! — vičem ja, štuc mu ispravlja leđa, a on sja'iva i uzja'iva na onako gola konja. Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Preokret je bio sasvim neočekivan, pa sam valjda zbog nemoći da povratim ravnotežu, počeo nešto da vičem, u stvari da se koprcam kao riba izbačena na suvo („gospodar je u mene imao poverenja u toku čitavih dvadeset godina“).
Stenjao sam i tresao se od paničnog straha, ali nisam smeo da vičem. Znao sam da će Crni Stevan i na najmanji moj uzvik, pa čak i šapat, pomeriti svoje prednje noge bliže mome vratu.
Znam da će me udaviti pre ako se opirem ali ja to ipak činim, iako želim da živim duže i zato vičem, ja vičem zato što želim da živim duže, a živim manje jer vičem.
Znam da će me udaviti pre ako se opirem ali ja to ipak činim, iako želim da živim duže i zato vičem, ja vičem zato što želim da živim duže, a živim manje jer vičem.
ali ja to ipak činim, iako želim da živim duže i zato vičem, ja vičem zato što želim da živim duže, a živim manje jer vičem.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Koliko bi mi slađe bilo kada bi me ti za kose vukao nego što ja to činim. Romane, vičem, trčim tamo i ovamo, popnem se na breg, i otevši ti znak dati da me vidiš, skinem pantliku s glave i podignem na drvo,