Crnjanski, Miloš - Seobe 2
kakve je veze Višnjevski imao, sa tim sindikom, koji je ubio svoju mladu ženu, i svoje malo dete, ali se, o tom, pred Višnjevskim, nikad ne govori. Idućeg dana, pri večeri, kod Višnjevskog, večeri su prisustvovale i žena Višnjevskog, i svast.
Naredio je Pavlu da pijucne, prvo, jedno, pa drugo, pa treće, pa četvrto vino. Sam, u trpezariji, sa Višnjevskim, među raskošnim nameštajem – kao da se opet nalazi u kući gospože Evdokije, u Beču – Isakovič se bio namrgodio i
Njega, Višnjevskog, Srbi ne slušaju. Isakovič je sve to slušao, sedeći sa Višnjevskim u bašti, a priznavao je, da mu se već i živeti, zbog svega toga, dosadilo. A kamoli slušati kako njih Srbe svi varaju.
Pavle je imao da pregleda svaku skelu. Iako je slutila da će taj dan, sa Višnjevskim, biti najteži, Varvara nije, ni slutila, šta je čeka.
ženom domaćina, u nadi da će i ta poseta brzo proći, i da će brbljanje te žene – o kojoj je bila čula, od Pavla, da sa Višnjevskim, ima sina – prestati. Da će se vratiti na uobičajeni razgovor ženski, o kući i deci.
osmeh i njene sjajne oči, i pomisli da je, toj ženi, bila dovoljna jedna jedina noć, da sve gadosti, koje je doživela sa Višnjevskim, zaboravi, i da svog muža nagovori, da krenu što pre.
U Moholu ostade, to jest u Mohol se vratio – u dogovoru sa Višnjevskim – lajtnant Dragič Karakaševič, sa svojim joldašem, koji se zvao Ostoja Kuburin, bivši fenrik.
Ali ga je okolna šljahta zavolela, a uživao je i zaštitu crkvenu. Za njegovu vezu sa Višnjevskim, to jest Hurkom, malo je ko znao. Bio je kupio neku, zapuštenu, komersantsku, kuću, na reci Sanu.
A kad budu spustili korene u rosijsku zemlju, nek se sa Višnjevskim obračunavaju. Iznenađena, Varvara je pristala da primi, u posetu, gospožu Julijanu.
Ako ga Višnjevski bude u arest smestio, neće mu pomoći ni Bog, ni njen veliki plač i prošenije. Bolje bi bilo da se pred Višnjevskim pokloni. Ako se ne pokloni, neće biti prvi, koga je Višnjevski upropastio. Višnjevski, o njemu, ima mišljenje, visoko.
njihovom rođaku, da mirno gleda svu tu sramotu, Vitkovič mu, turobno, odgovori da je nemoćan da se hvata pojaske, sa Višnjevskim, koji se umilio Kostjurinu i može, jednog dana, i Kostjurina, zameniti.
Pavle se onda reši da Vitkoviču ispriča, šta je sve, u Tokaju, sa Višnjevskim, bilo, pa je tražio bolovanje, dotle, dok Višnjevski ne ode u prestonicu.