Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Sve poispropada! Prošetaj i pročitaj šta je bilo s bogatim i besnim Vlaovićima, pa Lukićima, pa Kračunima, pa sa, ne znam ti ja, grofovima ili plemićima fon Oprešama — i to samo za vreme otkad sam
Josif, nesrećnik, tukao je sestru svakog meseca jedared ludački — tako da smrti njene niko nije od nje slušao pričanja o Vlaovićima, ni o njihovoj slavi i moći, ni o njihovom sumraku i sramoti.
Sve se među Vlaovićima svršilo ipak viteški. Otac je obećao da selo i palanačka ulica nikad neće saznati kud se upravo denuo Lastić.
Prodajemo što se ne prodaje, kapu ljudi više pred Vlaovićima ne skidaju, a u kući banda! Josif udara po onom pustom klaviru kao da je pomahnitao, a tata žmuri i budan spava.
Poslednji cvet na umornim Vlaovićima — umetnost. Od čega živi umetnost? iz čega se rađa umetnost?... Seljani, naravno, nisu imali mnogo smisla za umetnost i
To besramnici hoće da bace radoznao pogled u kuću Vlaovićâ! Ne treba ništa, danas, ni ikada! Kad je još Vlaovićima što trebalo od sela! — Ta velika Leksina laž, junačka i mučenička, to je bio poslednji obraz Vlaovića.
Čika Avram je u to doba nekako još malo živeo, ali Leksa nije dala ni njemu do poslednje istine o Vlaovićima, do strašnog poslednjeg dokumenta o stvarnosti jedne granate i dobre porodice.
Stari je prepričavao o Vlaovićima samo bajke i priče iz sećanja svoga i srca svoga. Leksa je preživela brata za punih pet godina, pet gladnih godina.
Nema više grobnica kolika je sala za balove u Velikoj kafani!” — Iz poštovanja prema Vlaovićima ktitorima Leksu opojaše tri popa.