Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zbunjen, umoran, razočaran, ogorčen, Isakovič je stajao, ćutke – kao na paradi, pred Garsulijem – kad su ga pred Volkova uveli.
Isakovič je, međutim, kraj Volkova koračao, niz stepenice, prebledeo, pogureno, pognute glave, kao zanemeo. Volkov ga je zapitkivao, veselo, gde provodi
A Isakovič reče da su sve njegove sunarodnice lepe. Ružnih među njima skoro i nema. Volkova je to, izgleda, još više razveselilo. Kako bi bilo – reče kapetanu – da sa tim ženskinjem odu u polje, u šumu?
Pavle mu onda reče ime Joana Božiča, i gospože majora Božiča. A Volkova je to razveselilo još mnogo više. Ne treba, kaže, da se Isakovič ljuti na Kajzerlinga.
da Kajzerlingu i nije stalo, naročito, do tih Črnogoraca, ali da mu je taj zadatak dat, na predlog sekund‑sekretara, Volkova, da se, pre nego što mu se izda pas, isproba.
Zlo je bilo u tome, da se u prepisci Vasilija i sekund‑sekretara Volkova, o tome, nije nalazilo nikakvog traga. Austrijske kancelarije smatrale su ih turskim podanicima.
Biće on na visočajši interes i polzu gosudarstva rosijskog. To je bila fraza, koju je Isakovič, toliko puta, bio od Volkova čuo, pa je zato i ponovio. Treba, veli, sa Vasilijem da razgovaraju. Kajzerling se kao pomami na to.
Volkov ga je jako razočarao. Sinoć – prvi put otkad se znaju – udario ga je štapom. Zbog neke ženske. Tome se od Volkova nije nadao. Pošao bi, da može, sa Isakovičem, rado, i ne bi se više u Vijenu ni vratio.
Kao što to biva, na putu, Isakoviču se život činio, sad, kao neka vetrenjača na vetru. Iako se ljutio na Kajzerlinga i Volkova, koji ga, na put, šalju, u rosijskoj vojsci nalazio je, sad, za sebe, jedinu utehu.
“ Kajzerling na to zavrte glavom, pa promrmlja nemecki: „Schön! Schön!“ A zatim – pogledavši Volkova: „Horošo! Horošo!“ Preturajući rukom, po hartijama na stolu – koji mu je bio doguran nadohvat ruke – Kajzerling zatim
Kapetan sad može krenuti iz Beča! Dobiće sve potrebne papire, za sebe i familiju, od Volkova, a rosijska misija biće, u Tokaju, o njegovom dolasku, obaveštena.
Uoči Male Gospojine, u sredu, osmog septemvrija, pomenute godine, Isakovič je, sa papirima Volkova u rukavu, pošao iz Vijene, u Rosiju, toržestveno.