Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Još malo pa će i sunce prevaliti za planinu. Pop na vrancu kasa napred, pevuši neki tropar, često se osvrće na Vuju i žuri ga: — Teraj, more!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Na bojnom polju ostaše samo Srbi. Bitka beše svršena... Čupić dojaha na svome vrancu. — Čija ovo beše četa? — upita Čupić. — Moja! — odgovori Stanko ponosito. Čupić odjaha konja.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Po njih je bio došao kapetan Ukšumovič, koji se vrteo, u krug, na vrancu, ispred eskadrona, psujući konja i udarajući ga, u glavu, pesnicom.
Radičević, Branko - PESME
Veće Stojan od zemljice skoči, Već konjica pretilog okroči, Već — ta gleni ljube nesretnice, Ona skoči vrancu za vođice: „Nećeš — nećeš!“ kô van sebe vrisnu, Pa vođice oberučke stisnu. Oh sramote što s' na Srba ote!
Ćosić, Dobrica - KORENI
Platiću im koliko je pravo. Pa ćeš ti, sine, na konju, na besnom pastuvu, vrancu, da obilaziš kosače i nadgledaš kako rade. Kupiću ti čizme i korbač od zmijske kože.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Pred sami suton dojaši pop Vrane, župnik, na svome bijesnom vrancu. Ilija, čuvši topot, iziđe i prihvati konja. Sjahavši, veli Iliji: — Provodaj ga, zamorio sam ga!
Pred društvom jaši fra—Joso na bijesnome vrancu i drži trobojnu zastavu u ruci, a za njim poredaše se fratri i dva kaluđera; fratri su u crvenim narodnim kapama: hoće
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Stari lisac se izgubio čim je video da je stvar propala. Jelena Napred ide Dadara, jaše na mahnitom crnom vrancu, za njim kao plen, vezanih ruku — Dorotej. Mršav, prljav, bled kao utvara, uspravno korača za zadnjicom Dadarinog konja.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
usput vidi dobrog konja, ili pobesnelog konja; bacio bi sve instrumente, pustio bolesnika da boluje, a on bi odleteo na vrancu kao vetar... Salaš je za njega . . . Samo, trebao bi mu salaš bolje poduprt, nego što je naš danas.
Petrović, Rastko - PESME
Pa divni i lepi kaplar, koji strasno voli svoju ženu, Odleteće na vrancu da položi život u čast njenu; Zaustaviće se baš na ivici rudničkih šuma: U borbi sa hrastovima, sa tenkovima
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Kad udara Strahinjiću bane mučnu alu silna Vlah-Aliju, iz sedla ga maći ne mogaše, tonu vrancu konju do koljena u zemljicu noge sve četiri.
Ja kad viđe crni Arapine će ga s' dojčin okaniti neće, on se vati vrancu na ramena, a u ruku koplje ubojito; iziđoše u polje široko, naljutiše konje od mejdana.
megdana, oko njega dva sokola siva: s desne strane dijete Maksime, što je Maksim krasan đuvegija, na njegovu od megdana vrancu; a s lijeve Miloš Obrenović na doratu konju od megdana.
Jedan šura jedan peškeš daje: dovede mu bez biljege vranca, i na vrancu Latinku đevojku, (no se pusnik k zemlji uvijaše od čistoga i srebra i zlata: u zlato su konja opkovali, zlatni rati biju
braća sastanula, đeno će se s jadom rastanuti, no da vidiš jadu započetka: pohitao dijete Maksime na njegovu bez biljege vrancu, i skupio desetinu druga, hoće svojoj na muštuluk majci; a kad viđe vojvoda Milošu, te dorata konja podigrava, a dogna
Miloš pade, a Maksim dopade; koliko mu krvce žedan bješe, manu sabljom, ods̓ječe mu glavu, pak je vrancu baci u zobnicu, a đevojku ote u đevera, pak pobježe na muštuluk majci. Mili bože, na svem tebe fala!
on zađe u klisuru tvrdu, u klisuru tvrda Kačanika, ponajprvi ide pred družinom na vrančiću konju kosatome, na vrancu je noge prekrstio, pa udara u sitnu tamburu, uz tamburu tanko popijeva: „Mlav-planino i planino Stara!
noge niz vranca opruži, te u zlatne vrže bakarlije, a iz ruku tamburu odbaci, pa desnicom za mač privatio, a ljevakom vrancu za dizgene, pa govori Novaković-Gruju: „Bliže k mene, Novaković-Grujo!
tede se s puta ukloniti, ni s’ Turčinu tede pokoriti, već junački čeka na mejdanu, manu sabljom i desnicom rukom, dobru vrancu glavu odsekao. Pade vranac i pritište agu, nasmeja se Senkoviću Ivo: „Što sad misliš, ago od Ribnika?
s lijeve strane u policu do ramena Mandušiću Vuče, a do Vuka Šariću Cvijane, a za njima Stojan pristajaše na njegovu vrancu pomamnome, za njim idu mladi Kotarani. Kade Janko na biljegu dođe, on doziva nejaka Alila: „Čuješ li me, dijete Alile!
Gizdava mu poklonio vranca, vrana konja, brate, bez biljege, a na vrancu čultan do koljena: čisti skerlet zlatom izvezeni, zlatne kite biju po kopitim’; bojno sedlo od