Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— reče Purko. — To će nam trebati. — Adžijazme imam ja — reče Ćebo — ali vrana konja? — Imam ja nekog vrančića — reče čiča Mirko — ali je počišćen... A tvoj vranac, Purko, i ti imaš jednog? — I moj je počišćen — odgovori Purko.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
prvih dana, odmeravala stasitog Slavonca, malo začuđeno, kao što jahači odmeravaju visokog kulaša, kad odjašu sa malog vrančića. Ona ga je, međutim, zavolela, brzo, pa se čak i preselila kod njega i odlagala povratak u Vijenu, svakog meseca.
Radičević, Branko - PESME
ne ima, Glednu dalje, i zaman bejaše, Već za njega zapitati šćaše, Al' eto ga, eto sivog tića, Ide Stojan i vodi vrančića, Za njim stupa ljuba verenica, Tužna jadna kâno robinjica.
hladnu, Pade dole pa se obneznani — A moj brate, take jade mani, Gle Stojana, gledni sivog tića, On udari pretilog vrančića, Srdit bio, srdito udrio, Srdito mu konjic zahvatio — Svi za njime — konji se slegoše, Pa za sobom polje otiskoše,
Gleda Rajko što se čini tuna, Pa dovati vrančića laguna: „Ja vas gledam, velji jadi, gledam, Ali neću da vas pripovedam, Ta ni moja baš za seme glava!“...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
rana, nosi desnu u lijevoj ruku; dogna vranca pred bijelu crkvu, pa govori ostariloj majci: „Skin me, majko, sa konja vrančića, umij mene studenom vodicom, a pričesti vinom crvenijem“.
ga pred podrume b’jele, izvadiše kone iz podruma: dobra đoga bega Ličanina, što ga jaše na mejdan junački, i vrančića ljube Ličanina, kog bržega u krajini nema; đoga jaše lijepa đevojka, Stojan jaše vranca od mejdana; okrenuše poljem
pritisnuli, sad se hoću darivat sa šurom; već ti jaši vranca od mejdana, a daj meni tvojega đogata, pobolji je malo od vrančića, da ja idem šuri u sretanje“.