Jakšić, Đura - PROZA
sa sitnim plavim cvetovima, haljina zagasito žuta s tankim belim prugama; i na meni čista košuljica; a otac mi metuo oko vrata crnu pošu s kratkim, sitnim fronclama, preko poše su padali čisto beli koliri od košulje, prsluk beše od crne svile s
Bože moj!... Onda sam se još umela i nasmejati, a sad?... Tako mi sedimo, a ispod astala diže se pseto, dođe do vrata, ušćuli uši i stade režati. „Idi, vidi ko je!“ reče mi tetka. Al’ u taj mah se otvoriše vrata i uđe u sobu čiča Marko.
„Idi, vidi ko je!“ reče mi tetka. Al’ u taj mah se otvoriše vrata i uđe u sobu čiča Marko. „Dobro te se i ti zakani!... E, e! A gde si ti, čoveče....
Sirota, kad je videla brata u krvi, pala je u nesvest! Čiča Marko jednom rukom otvori vrata, pa onda lagano, s najvećom pažnjom, položi siromaha na njegovu siromašnu posteljicu.
“ reče stidljivim glasom mojoj tetki, mene i ne gledajući. Tek kad pođe kući, i kad sam ga ja do malih vrata ispratila, pogleda me svojim velikim grahorastim očima: „Grlice, ala si narasla!... Ta ti si već velika devojka!
To je čudno!... Aleksina je kuća daleko od naše, na drugom kraju Kikinde, a ja čujem kako vrata na njegovoj avliji škripe!...
Dajte nam novaca, i mi ćemo otvoriti gvozdena vrata naših žitnica“. „U sirotinje nema novaca!“ „Nema ni hrane!...“ odgovarahu nemilostivi bogataši. Poskapaćemo od gladi!
Mi smo lakše koračali, bojeći se da ne uznemirimo svete kaluđere. Kad smo stupili u crkvu, stadosmo blizu vrata. Nismo se usudili dublje u crkvu ulaziti; činilo nam se da smo nedostojni...
Taj joj dukat veza oko vrata, pa joj onda onako kroz nos, kaluđerski, protepa: „Eto, džanum, i ja hoću da te darujem mesto pokojnoga Marka“.
se tek, s one strane manastira, u zagasitom zelenilu, ukaza Stana u svome belom zubunu, za kosom crven cvetak, a oko vrata onaj grčki dukat sjaji se prema suncu; a pored nje iđaše njena gadna mati, čas po čas zastajkujući, nešto joj kazivaše,
Posle sam čuo kako škripnuše vrata od arhimanditove sobe, i mati i njena lepa kći uđoše pažljivo u sobu. Mati je, umorna, sela na minderluk, a Stana, kao
Još bi mi drekavci i kuću oborili. Biva te i moj Zole proviri na vrata, al’ onaj u lugu još se više dere, sve dok Stojna ne iziđe... Onda se sve umiri. Tako on to svakome pripoveda.
Obradović, Dositej - BASNE
Najposle eto ti nam i lisice, koja kroz vrata vireći: „Kako si, striče?” pita. „Zlo, moja mila ćerko, ta hodi bliže da me nagledaš .
U to vreme prispe i lisac, i čuje s vrata kurjačju pohvalu; no čineći se kao da ništa ne zna, derznoveno uđe, stane nasred peštere i učini lavu poniznjejšu
— „Pak jošt pitate?” — odgovori garov. — „Toliko sam pio da nisam ni vrata pogodio kud ću izići, nego sam skočio kroz okno.
„A slatka reč gvozdena vrata otvara”, — ovo je naše. Po višoj časti, iz samoga zla običaja biva da mnogi sebe za male stvari, za same bezdelice,
mrtav, dâ ga odneti u jednu grobnicu punu kostiju, i kad rasudi da se je mogao naspavati i otrezniti, dođe grobnici na vrata, pak stane kucati. Pita on: „Ko to lupa?” —„Ja sam — odgovori žena s pretvorenim glasom — što mrtvim|jelo nosim.
| 145 Bik, tele i pastir Bik, prolazeći sa ustremljenijem kroz niska štalska vrata sa svoji silni rogovi, prebije gornji prag.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Valjevo s grobom na ramenu, sa točkom oko vrata Vranje, Kruševac noseći odsečenu glavu, vuku se preko Kosova. Osta na severu, na vešalima, Kosmaj, vidik na jugu
PROROCI NA KOSOVU POLjU Kažu nam ne bojte se, kažu nam smirite se, kažu nam slobodno otvorite prozore, vrata, uvucite konac u iglu, uključite motor, umočite četku u boju, naložite vatru, posolite meso, uzmite dete u krilo!
daskama colovačama, popreko i unakrst, daskama kao drvenim putačama, spolja ti zakivaju prozore i vrata! A ti im iznutra dodaješ eksere! ISTINA O PLANINAMA Mi smo granicu držali iza oblaka!
A meni se spava! Razvaljuju mi vrata kundacima, tuku me, hapse me, bacaju me niz stepenice u mrak, prepun drvenih i gvozdenih sprava! A meni se spava!
3. Otvorismo sva vrata patrijarhu! Izjahasmo kraljevima u sretanje! Nazdravismo knezu i konzulu! Pred kefalijom poskidasmo šešire!
RADNIKE NA POLjOPRIVREDNOM DOBRU U TURICI Zaslepljen, digoh pogled s tanjira, preko stola: iz žetve, kroz vrata naglo otvorena, suknu sunce, svetlost u vratima polako postaje žena, ta žena prilazi, Do pola kujne to je
SLOVO O SVETLOSTI Sa cokulama oko vrata, bos, razoružan, raskopčan, slobodan, kroz oslobođena i spaljena polja, kroz minirane njive, pune blata, vraćam se
Trojeručice, katance, brave i vrata, braću u kazanu olova koje ključa, sve što su bezbrojne ruke zaključale, neka nam Tvoja treća ruka otključa!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
” „Otverzite mnѣ vrata pravdы, všedъ vъ, nя ispovѣmsя Gospodevi.” I Kao što mnogogodišnji ’rast, koga nisu gromovi ni vetrovi srušili, počne
Ono kuća što nije bilo izgorelo, Srbi raskopaju, pendžere i vrata i sve što se moglo odvojiti poodnosiše, i kad pljačke nesta, gotovo svi svojim kućama odoše a s nama malo ostade.
a mi po jedan stanemo na vratima, i ljude propuštamo redom, starije napred, a žene vraćamo da idu na druga, zapadna vrata u prepratu svoju.
” — Knezovi svi skupa odu i pozadugo postoje, preko običaja, pred sobom vezirskom. Dockan otvore se vrata od sobe vezirove i, kad knezovi uđu, poklone se i po običaju priđu skutu, potom izmaknu se i u red stanu.
se provela voda, u gornji grad, te ti oni kroz onaj lagum sve pobušeljke do u gornji grad, a blizu džamije imadu od laguma vrata, sve kako koji izađe, valjajući se uđe u džamiju, a kad se napuni džamija, a oni prospu puške u pašine saraje, kapiju
Knez i̓ dočeka. Kad su sedili u kući pored vatre, jedan petao dođe pred vrata i kukurekne, a Turčin uzme šišanu i rekne: „Hoću li, kneže, ubiti onoga oroza za ručak?
Turčin zapne šišanu, pak okrene najpre na otvorena vrata na petla, a zatim je spusti te knezu Stanoju prema sebi skreše u prsi, koji padne.
Krv za krv neka ide”. I da bi se sinovac knežev i seljaci uverili, da je Turčin zaista ubijen, otvore vrata oni Turci i izbace Turčina napolje.
svojom bundom u karuce i leže, Teodor i Čardaklija po klupama, a ja, prostrevši nešto ćilimčića, baš pokraj furunski̓ vrata.
Dođem Tekeliji na vrata; ne puštaju me u sobu. Zamolim za kratak razgovor s gospodinom; kažu mu kakav mundir imam. Rekne, uđo̓, skinem kapu;
Pita me jedan koji je blizo mene i gledi: „Priraste ti?” veli. — Pipnu̓ ja oko vrata, al̓ ona prirasla; kažem: „Priraste — reko̓ — al̓ ne znam je li pogodilo ono jedno u drugo što se govori i guta”.
F(rušićem) u 12 sati, malo počekamo, no Lord pokraj nas i jedan njegov ađutant na jedan ma̓ prođe na vrata napolje: ni vzora!
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Neka, neka... baš i ja volim, dok ode — pripomože četvrti. Utom se otvoriše vrata i uđe gazda Raka. Onako osorljivo, kao što mu je već običaj, nazva boga, pa hajd' onamo ka kmetovu stolu.
« Sad skidoh i tu bedu s vrata! — Da bog sačuva! Najgore mi je osecati te potre! Ali šta ćeš?... Jednako govorim ljudima: čuvajte stoku, ne dajte u
račve se probuše napremase, uglavi se između njih vrat i udari se klin, koji nekad stoji za vratom a nekad ispod vrata, i sad se živinče ne izvuče odatle lako. Eto, to vam je roga. Roga je u raznim upotrebama dobila i razna imena.
A kad se udari na svinje, onda se duži kraj ostavi za vratom a račva ispod vrata, i tek tada se zove onim strašnim imenom — roga... Nego da se mi okanimo te đavolske roge!
— More, gledaj ti samo posla... U tom razgovoru dođoše oba brata kući. Rogu ostaviše u Maričin vajat za vrata; spremiše i konopac. Opet nešto šaputaše s Maricom, pa odoše polagano niza šljivar k mehani.
Gazda Raka pogleda ih, nešto se uzvrpolji, pa sede za jedan sto blizu vrata što nikad nije imao običaj. Đura i Spasoje zasedoše na klupu pored onih što igraju karata, pa Spasoje, kao jedva
Kad tamo, a ono — gazda Raka čuči u trnjaku, pa stenje i ćuti, a roga mu strči za vratom! Duži kraj okrenut iza vrata naviše, pa još ruke mu upetljane konopcem iznad glave za nj. — Jesi li ti to, gazda-Rako?
Zatim mu odreši ruke, pa uze jedan kamen i poče mu izbijati klin ispod vrata. Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred očima; ali trpi, šta će.
Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred očima; ali trpi, šta će. Kad mu skide rogu s vrata, reče: — Bolan, gazda-Rako, nije veća ni u mog sivonje — dobro si je mogao nositi!
— Ama šta je stoku plašilo? — pitahu se drugi. Utom bahnu Sima na vrata: — Dobro jutro vam! Svi mu prihvatiše. — Da nije i tebe što jurilo noćas, Simo? — upita ga jedan.
Neko pije vino, neko rakiju; neko pogađa »popa«, a neko »u kaiš«. Dok stadoše kola pred mehanom. Vrata se otvoriše i uđe Radan. — Dobar veče vam, braćo! — nazva svima skupa. — Bog ti pomog̓o, Radane!
žilju mu zapleten čovek, crn kao ugarak, a zakačene mu na usta, pa kroz obraz i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata mu upleten kantar čitav onako sa sindžirom i jajetom...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Građene su ovako: udare se četiri sojira (direka) u četvrt. Naokolo se oplete prućem, ali se ostavi rupa za vrata i badža, koja je služila mesto prozorića, pa se ono pruće ulepi blatom, da ne bi vetar produvao.
I Crnobarci bi zaista lepo proživeli da im poneko ne bahne s večera na vrata i ne grmne hrapavom glasipom: — Rajo, bre! — Čujem, dragi aga!
— Daj da ijem! — Sad, sad, aga! - viče on i skače, onako izuven, pred nezvana gosta, te mu vrata otvara. Turčin natmuren ulazi u kuću i gleda naduveno i besno oko sebe. — Peci, baba, cicvaru! — Sad, aga, sad!
On oseti kako ga ta ruka sve više i više steže: kako hladni prsti utanjaju sve više i više u oblinu njegovoga vrata. Dah mu se poče gubiti... I... on se obneznani... 6.
Ona samo može moja biti!... — A otac, a majka?... On pogleda. Vrata na kući otvorena. Jasni plamen osvetlio im lica, smeju se i razgovaraju. Ko da ih ostavi?...
— Lijepo, lijepo!... Tako ja i hoću! — reče Kruška i udari u dlane. Pandur promoli glavu na vrata. — Kaži Marinku neka dođe.
Pandur promoli glavu na vrata. — Kaži Marinku neka dođe. Marinko uđe, govoreći još s vrata: — Ja malo prisedoh da jednu, u tvome zdravljicu, popušim, čestiti efendija... A malo sam pijno i rakijice...
Niko se ne odziva... Samo talasi huče... — Domaćine! Opet ništa. On stade pesnicom udarati u vrata. — Domaćine! — Pa ti si lud! — zagrme glas iznutra. — Dom je — dom. On je na zemlji, a nije na vodi!...
Na vodi stoji samo lađa i vodenica... Ja nisam domaćin nego vodeničar... — Pa što si se zakapijao?... Otvori vrata! - reče Stanko. Ključaonica kljocnu i vrata se otvoriše. Stanko korači unutra. Nasred vodenice gorela je vatra.
Ja nisam domaćin nego vodeničar... — Pa što si se zakapijao?... Otvori vrata! - reče Stanko. Ključaonica kljocnu i vrata se otvoriše. Stanko korači unutra. Nasred vodenice gorela je vatra.
Jesi li devojka?... Jelica se ispravi, pogleda mater tako oštro da ova sama otkrljepi ruke od njena vrata. — Smem pogledati u oči i tebi i kome hoćeš, jer sam devojka! Ali sam verena! Zaverila sam se Stanku hajduku!
Htede se dići ali ga nešto privezalo za zemlju i neka grdna, hladna ručurda obvi mu se oko vrata, kao zmija, i stade ga stezati...
Dučić, Jovan - PESME
PESMA TIŠINE Zborim ti nestaloj, dok žalosno plavi Mrtvi sjaj mesečev na planinskoj rti. Ti si još uza me; vrata su ljubavi Uvek otvorena, kao vrata smrti. Reči neslušane, vi lepote čiste, Istine u zračnom neporočnom ruhu!
Ti si još uza me; vrata su ljubavi Uvek otvorena, kao vrata smrti. Reči neslušane, vi lepote čiste, Istine u zračnom neporočnom ruhu!
Nit znade za vino u kupi od zlata, Niti za poljubac u zakletvi; sama, Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata, S nožem, ne u ruci, već u zenicama.
CAR Ceo dan sunčani zvone bučna zvona, Sva je Prizren gradska otvorio vrata, Kad javiše trube da iz Avinjona Stižu poklisari, tri papska prelata.
rastu limuni i narde, Svim putem stajahu, kao mirne jele, Carski kopljanici, strelci, halebarde; Car primi misiju na vrata kapele.
PASTEL Gospodin Bartolo, vlastelin s Posata, Doctor іn utroque i đak Salamanke, S čipkastom kô pena jakom oko vrata, Otmenog morala, ćudi vrlo tanke. Poznat je filosof, ljubavnik nad svima, I pesnik, kad treba.
Isti dan je na tajna vrata izišla Luca iz svoje mramorne palate u kojoj nije bilo više hleba. Pod maskom na licu otišla je da stane na most koji
DRUGOVI Kad se kroz huku noćnog planinskog vetra čulo da neko i po treći put zakuca na vrata, domaćin se diže da vidi ko je. U strašnoj noći čulo se kako laju lisice.
Riznice se vaše u sitno rasule — Na tvrđavi sva su otvorena vrata. Svi naši bunari redom otrovani, U kandilu ulje, pričest u putiru; Kroz naše bedeme svi su puti znani Našem
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Neće te niko ujesti! — Znam da neće! Momak koji ga je pratio otvori jedna vrata. Mene bi stid. — Izvoli! — reče Joca. — Hajde ti napred! On uđe. Uđoh i ja. Za nama njegov asistent, pa onaj momak.
— Izvoli! — reče Joca. — Hajde ti napred! On uđe. Uđoh i ja. Za nama njegov asistent, pa onaj momak. Zatvoriše vrata. Video sam jednu veliku, svetlu, visoku, čistu sobu. S obe strane kreveti s belom prostirkom.
Ja se javim pomoćniku i uđem u „malu sobu”. Ali tek što sam bio otvorio vrata i video onaj Značajan pogled koji, kad su vrata škripnula, beše ukočeno upravljen povrh njih — tek sam, velim, odškrinuo
Ali tek što sam bio otvorio vrata i video onaj Značajan pogled koji, kad su vrata škripnula, beše ukočeno upravljen povrh njih — tek sam, velim, odškrinuo vrata, a neki zatvarač koji osećam da je
i video onaj Značajan pogled koji, kad su vrata škripnula, beše ukočeno upravljen povrh njih — tek sam, velim, odškrinuo vrata, a neki zatvarač koji osećam da je unutra, u meni, htede ih protiv moje volje i silom zalupiti i ostaviti me napolju.
vi već znate. Ih, ala sam glup! Pa gde je, opet, ta kvaka? Kao da su vrata dva kilometra od mene! Toga dana posle ručka leškario sam na krevetu i razmišljao. Nije vajde.
Ah, to veče! Ušao sam, neviđen, u predsoblje. Od velike sobe su bila vrata širom otvorena. Ona je sedela za klavirom. Gledao sam je sa strane.
Ja sam s mamom sedeo posle ručka i pušio. Ćutali smo. Čini mi se da smo oboje slušali vetar. U taj par vrata se širom otvoriše, i uđe Đorđe sa štapom pruženim pred sobom, sa sestrom i sa ćerkom.
Znam da sam i mami stiskao ruku, i da mi je ona, ozbiljno smešeći se, rekla: „Zbogom; ali ja ću samo do vrata!” I vrata se zatvoriše. Mama se vrati. Čujem u avliji korake i lupu od batine kojom se Đorđe poštapa.
Znam da sam i mami stiskao ruku, i da mi je ona, ozbiljno smešeći se, rekla: „Zbogom; ali ja ću samo do vrata!” I vrata se zatvoriše. Mama se vrati. Čujem u avliji korake i lupu od batine kojom se Đorđe poštapa.
— Mamo!... Ja.. ti... Još malo pa je — docne! — Mamo, ne znam zašto, ali eto vidiš, ja... Čujem kako se zatvoriše vrata od kapije i odsudno vidim na licu moje matere onaj ozbiljan izraz koji se na njoj vidi samo kad je govor o mojoj ženidbi.
Mećem devojci granu na put!... Idi!... Idi!... Idi!... Ona me očajno dohvati za ruku, upravo dovuče do vrata I otvori ih! Ja uhvatim njenu ruku i poljubim, pa širom Otvorim vrata: — Idem, mamo, ovde je — strašan dim!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
se primi toga, a Arkadija poleti k’o bez duše pop-Spirinoj kući, koja nije daleko bila, pa se razderao još s avlijskih vrata. — Brže, gospodine, maler... nesreća, velika nesreća... — Naopako! Kakva nesreća? — izleti pop Spira. — Kako, kako?
Grom, pravi, formalni grom iz vedra neba. — Brzo, gospodine, brzo! — žuri ga Arkadija i poleti na vrata natrag crkvi, a pop Spira za njim. Obojica lete pravo crkvi.
koji je nosio do članaka dugačak pepeljast kaput na struk, i prsluk sa dva reda dugmadi i zakopčavao ga do gore, a oko vrata obavijao dva do triput šarenu cicanu maramu, i kašljao i jednako jeo žuta šećera, a brkove uvek potkresavao i
A devojke su rekle da su ga videle da prolazi na kolima, da mora da je neženjen, jer póšu oko vrata nosi baš iroški; jedan mu kraj sve lepeće preko levog ramena k’o barjak na damšifu.
krstio kad je zvonilo i kad je prošao pored Velikog krsta, kako primetiše babe; i što onako iroški nosi póšu oko vrata, kako rekoše devojke — da je, dakle, taj putnik davno očekivani učitelj.
Pet prozora sa sokaka, a prozori puni cveća, a među cvećem dva kaveza sa kanarinkama. Pešaci ulaze na vrata, a kola na braun-kapiju sa dugačkim i čestim ekserima sa vrhovima gore poređanima zbog lopova, a još više zbog
Stigli su već pred kuću. Pop Spira otvori vrata i ponudi gosta napred, koji posle malog nukanja uđe porebarke. Popini su čuli već za dolazak učiteljev; dotrčao je i
Pošao svet na liturgiju, pa se sve šareni sokak od lepote. Čas iz ove, čas iz one kuće ispadne tek iz avlijskih vrata kita; pridruži se gomili, i gomila raste sve veća i veća što bliže crkvi.
— ljuti se gđa Sida. — Pa tek ova! — dira je opet pop Spira, pa zapeva: Sjećaš li se onog sata, Kad si meni oko vrata Bjele ruke savila? I krijući tvoje lice Meni skoro... — Ta koji ti je đavo! — prekide ga gđa Sida ljutito.
— veli pop Spira. — Sedi, Juco dete, a mama nek ide. — Juco, napred, olbrekc! — komandira gđa Sida i zalupi vrata i pljunu za sobom. Šta će Jula nego se diže, pogleda Peru blago i tužno, i sledova razjarenoj mámi.
A tako rado slušamo i ja i Nekolajevič. (Tu se »Nikolajevič« malo počeša iza vrata, al’ ne reče ništa.) — O, pa to bi onda trebalo počešće da imate gostiju — veli Pera.
! — Pa valjda da ostanemo flegmatični! E, Spiro, Spiro, ne nosila ja tu mantiju! — Pa devojačka su vrata svakom otvorena... A on neka bira. Valjda mu neću nametati k’o fališnu forintu?! — Hu-u-u!
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa.
Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe. — ’Ajde, idi si mori, idi. Moje je to!
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Nego sad Ljuba neće da ga nikud vode dok on sam sebi ne nameni. Sutradan je nedelja. Ljuba čeka kod crkvenih vrata kad ženske izlaze. Gleda, telbizi — i doista jednu je istelbizio. To je Anka Belkićeva, trgovačka kći.
Ljuba se sa frajla-Julkom u bašti šeće. Već mu je ljubav na vrh jezika došla. Dođu do vrata; Ljuba zaustavi frajlu. — Al’, molim, stanite samo malo.
— Meni opet desno oko igra; plakaću. Tek što Paulina poslednju reč ispusti, a neko na vrata kuca. — Herajn! Vrata se otvore. Napred čika-Gavra a za njime Čekmedžijić. — Gospođa-Makro, jeste l’ radi gostiju!
— Meni opet desno oko igra; plakaću. Tek što Paulina poslednju reč ispusti, a neko na vrata kuca. — Herajn! Vrata se otvore. Napred čika-Gavra a za njime Čekmedžijić. — Gospođa-Makro, jeste l’ radi gostiju!
Sad čika-Gavra uhvati za ruku gospođu Makru, pa je vodi do drugih vrata; nešto joj šapuće, da Čekmedžijić ne čuje. — No, kako vam se dopada moj Ljuba? — Fajn — zdrav momak!
— No, kako vam se dopada moj Ljuba? — Fajn — zdrav momak! Na to otvore se vrata, frajla-Paulina nosi na tacni liker, badem i suvo grožđe, pa metne na sto i sipa. — Zapovedajte. Piju liker.
Znam svaki liker, samo kad mi do nosa dođe! Opet okrenu drugi razgovor, kad najedanput frajla otvori jedna vrata i nudi ih da uđu u drugu sobu. Svi uđu.
Čekmedžijić i čika-Gavra već dolaze Čekmedžijić kaže čika-Gavri, ako ovde ništa ne bude, da odmah u Š. idu. Kucaju na vrata. Uđu. — Mi smo tako slobodni — oprostite — ovo je moj rođak Ljuba Čekmedžijić, trgovac i gvožđar; mene već poznajete.
Kao da ga ovde neka osobita sudba čeka. Uđu u kuću. Nikoga nema. Kucnu na sobna vrata, niko se ne odziva. Čika-Gavra otvori vrata da vidi ima li koga u sobi. Marta đipi sa kanabeta.
Uđu u kuću. Nikoga nema. Kucnu na sobna vrata, niko se ne odziva. Čika-Gavra otvori vrata da vidi ima li koga u sobi. Marta đipi sa kanabeta. — Dobro jutro, frajlice! — pozdravi Čekmedžijić.
doista nije hteo tim frajlicu da osramoti, no videli smo ga da je malo zbunjen; tako isto kad je došao do sobnih vrata, čistio je đonove, premda ni najmanje blata nije bilo.
Onde je već vino na služavniku pripravljeno. Marta ide napred, nosi vino, a Gledićka joj otvara vrata. Gledićka sedne blizu čika-Gavre, a frajla Marta između nje i Čekmedžijića. — Kakav je bio put, nije se prašilo?
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Pred Ministarstvom Spoljnih Poslova, na čija su vrata brzo i ozbiljno izlazili i ulazili ministri i važni ljudi, strčavajući niz i ustrčavajući uz stepenice, hvatajući ih sve
Čim je banuo u sobu, on skide i skoro veselo baci iza vrata svoj meki, pun znojave masti šešir širokog oboda. Onda, sa skrštenim rukama i zamišljen pređe nekoliko puta sobu, s
Čim prijave posetu on se s mesta naježi kao od bola, koji je baš tog trenutka nastupio, gleda u vrata i očekuje. A onaj njegov poznanik ulazi žurno, smeška se i snažno mu drma ruku. — Bravo, Boga mi, Bravo!
Detetu je drhtala bradica. U do vrata sedeo je gospodin sa onom naročitom kutijom među kolenima i onim običnim izrazom gotovosti da otpočne kakav bilo
Kuku meni ojađenoj! Pojurim kao luda, idem tamo amo, otvaram vrata i zatvaram ih, gledam na prozor, ne znam ni sama šta radim i gde mi je glava.
— Mislim da znam, i znam otkud to, A za vreme ovog kratkog razgovora ogreѕѕe je svaki čas povirivala na vrata i onim svojim sovinskim pogledom prosto gutala ženu.
Onda sam dojurila ovamo, naglo otvorila vrata, obuhvatila pogledom celu sobu pa sam ga primetila na velikom stolu, u belom velikom omotaču i sa onim tvojim finim,
Utoliko pre što su ona vrata širom otvorena, a osim toga tamo je svetlost pa je prirodno da se tamo upućuju. Ali kolona neprestano po starom, ili
“ I Jurišić se sve više muči i ljuti što ona jogunasta kolona jedanput ne izlazi na vrata, i oseća oko sebe puno nekog crvljivog gmizanja.
ušima čeka kad onaj iznutra naruči kavu, pa da onu kavu odnese onako poguren i vrati se na prstima i natraške pred vrata. Eto ti oca. A posle ono drugo: „Čuvaj obraz, sinko!“ I sad šta? Ja sam njihov sin, a praunuk sam jednoga kiridžije.
Jurišić raširio oči, ide tamo-amo po zemunici, otvara i zatvara vrata, traži nešto. A one stvari oko njega, knjige, revolveri, sanduci, ćebad, bluze, karte, busola, poigravaju, tresu se,
U kući je vladala tišina tamnice. On zaustavi dah i dok su mu usnice patnički drhtale, on zakuca na vrata. Nikad docnije Jurišić se nije mogao opomenuti: kako se našao pored one užasne postelje, u kojoj se jedva primećivalo
Afrika
svakoj pirozi je samo po jedan mladić opruženih nogu po njenom dnu, a samo jedan od njih, na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu ol kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.
kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je zavije samo oko bedara; ako ima da zapne, onda je stavi samo oko vrata kao ešarpu. Pošto golotinja nije sramotna, mnogi je uopšte i nemaju.
Oko kolibe i pred njenim ulazom masa crnih koji gledaju igru bilo kroz vrata, bilo kroz rupice na zidovima. Samo sam prešao preko male trave, da bih skratio stazu šetajući, kad mi čitavo jato
Na posredovanje šefa sela ja ipak postižem da uđem kod nje, ali ne na ova glavna vrata no na jedna sporedna s druge strane.
dok se spremamo da ležemo, svi crnci dolaze na naša vrata i ljubopitljivo nas gledaju To je prvo veče da imam da noćnim sa N–om.
mu je naredio da se skine i onako nag, mršav, bedan, uđe u ispražnjenu đakuljicu. Đakuljica mu je bila onda vezivana oko vrata i on je sav upakovan uguran ispod postelje gospodara. Crnci skupljeni na ulasku bili su ovim neobično zabavljeni.
Njene mršave ruke i noge pretovarene su bronzanim grivnama svih oblika, svih šara; oko vrata su takođe kolajne i đerdan sa libričkim gri–griima.
On je nosio oko vrata nekoliko niskih gri–gria, što su fetiši crnih muslimana. Po podne odlazimo istim renoom u selo koje nosi živopisan
Dok spremaju, gledam ih kako se kreću oko vatre, i vidim na jednoj neki čudan nakit oko vrata. Pitam je šta je to, ali, pre no što mi njeni ukućani i odgovore, zaspim.
svog oca uzme ključeve, i evo me sad, pošto sam prešao ceo hram, u jednom niskom mračnom hodniku, čija su sva druga vrata pod katancima.
Derani i starica učinili su to već pre mene. Idemo sad kroz ona vrata levo u novi hodnik. Ja nemam više nijedan film u aparatu.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Janja ima novci! Odi, gospodar arambaša, da delimo!“ (Zatvori sanduk.) Juco bre, Juco bre! Nećiš da si zoviš? (Otvori vrata.) Juco, more, Juco! POZORIJE 4. BIVŠI, JUCA JANjA: Pseto nevaljano, di si bila? JUCA: Bila sam napolju.
JANjA: Napolje, napolje? Ko e slušio moja špekulacija? JUCA: Ja ne znam. JANjA: Ne znaš, škilji! A ko e šuškio na moja vrata? JUCA: Zaboga, u sobi nije bilo nikoga! JANjA: Nikoga, prokleto kost, samo tebe!
Apage, škilji, u kujnu, tu ti tebi mestu! (Uhvati je za ruku, pak je istera napolje i zabravi kako jedna tako druga vrata.) Prokleto Eva, oći da prevari svoga muž! (Otvori Fala Bogu opet sanduk.) Moi krasni život!
Ne može da fali Grku. (Metne novce u džep.) Dušo Juco! (Odbravi sobu.) Dušo Juco! (Odbravi i druga vrata.) dušo Juco! POZORIJE 5. JANjA i JUCA JANjA: Dušo Juco! Ja ću da idim po moja špekulacija. Šta ćiš ti da radis?
JUCA: Kako bi mu ja kazala ono što i sama ne znam? JANjA: Ne znaiš, ubio ti strela od grom, kad si slušila na vrata? Ti si ono mačka što predi za furuna, a gledi što ći da kradi. Ti si onu Ezopovu lisicu što viči: „Cili mili, kir Janja!
Tu su ti minđuše, tu su ti valovi U kuma Perse kapa od blonda, crvena pantljika i beo cvet; oko vrata lanac od dve struke; aljina lila-farb i crn pojas; na vratu lep bajader, pa ti stala kod stola seka Jule, milo ti je da
JUCA: Otvorite, imam da vam štogod kažem. JANjA: Ne mogu, imam poso. (Friško da si otruim, dok nije provalila vrata, škilji.) JUCA: Bre, otvorite! Isteklo nam toliko sirće! JANjA: Kaimeno! (Otvori brzo vrata.) POZORIJE 2.
) JUCA: Bre, otvorite! Isteklo nam toliko sirće! JANjA: Kaimeno! (Otvori brzo vrata.) POZORIJE 2. JUCA i BIVŠI JANjA: Ko je isteko sirćetu?
MIŠIĆ: Mislite vi da je moje namjerenije vas samo plašiti? Ni najmanje. Gledajte samo ko je na vrati. JANjA (otvori vrata, pak se strese): U! Dva panduru!
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Njihovu zemlju, vele, zatvaraju, kao venci, visoke planine, ali se i te planine, prema Istoku, otvaraju kao neka vrata. A posle opet nastaju beskrajne ravni.
Engelshofen je, međutim, bio završio svoje oblačenje i staračkom ljubaznošću ukaza Grku vrata. Propustio ga je da iziđe, mrmljajući učtivo: „Izvolite, bitte sehr. Wohlgeborener, Sondergeliebter und Geehrter Herr.
Igrati zvonara, u zatvoru, značilo je potplatiti profoza da im vrata ostavi otvorena, tako da su zatvorenici mogli da se posećuju.
Oko trideset ljudi išlo je bez puške, sa vezanim rukama, na leđa. Garsuli se beše uklonio u vrata kasarne gde su tobdžije stajale, zaprepašćene, sa ugašenim luntama i nebranjenim topovima.
Nisu imale ni prozore, ali je svetlost u njih dopirala kroz vrata, koja su bila u staklu. U jednoj od tih soba stanovao je Đurđe, koji je – iako je bio godinu dana mlađi od Petra – u
Obično bi imao kosu osedelu. Oni, koje bi zatvorili tamo, počeli bi, već posle jedne noći u zatvoru, da lupaju u vrata, da zovu profoza, da kukaju i leleču.
Ugurali su je u sobu, kao što se tele gura kroz kapiju. U brzini, bili su zaboravili vrata da zatvore, za njom, pa je Pavle tako spazi u svetlosti jeseni, zbunjenu, pocrvenelu, sa zalazećim Suncem u daljini.
Kod baštenskih vrata, Pavle joj reče da će, sutradan, doći, kod senatora, da je prosi. Pored plota, zaraslog u krupne suncokrete, ona je
u vezane ruke, Pavle se bio toliko zaneo tim mislima da nije ni čuo kako se, napolju, na lavirintu hodnika, otvaraju vrata i kako odjekuju koraci nečijih čizama.
Pa je zalupio vrata, tako da su se prozori tresli na traktiru. Anin otac, krivonogi, nasmejani, senator Jakov Bogdanovič, isto je tako bio
A bio je prešao sedamdesetu. Posedeo bi kod Pavla, dan, dva, izbrojao vrata i pendžere, na kući, i čudio se koliko ih ima, koliko, pa bi zatim, isto tako pešice, skromno, srdačno, otišao.
Ima da ponesu nešto dukata, za gospodu u Beču. Zlato otvara i ona vrata, koja ni lepe reči, ni suze, ne otvaraju. Sirota gospoža Kumrija, koja se osećala još vrlo mlada, smatrala je da je ta
Teodosije - ŽITIJA
A ovo mu se dogodi zbog nesmerne volje i gordoga vrata njegova, i zbog velikog nemilosrđa prema ljudima, koji su sazdani isto kao i on, i zbog nepoštovanja zakletve i straha
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Ura! Imaš pravo, brate naš! — povikaše ona dva magarca iznad vrata krčme. Do ponoći se krčmar i čiča Trišo toliko napiše da su zaboravili ko je od njih krčmar, a ko je čiča Trišo.
Stražar s visoke sahat-kule razdera se koliko ga grlo nosi: — Narode, lavovi kolju vašar! Brzo zatvarajte vrata i prozore!
Brzo zatvarajte vrata i prozore! Čitav se gradić zaključa, zamandali, zatvori, zakova, navuče na vrata ormane, krevete, stolove, stolice, peći, perjane jastuke, stare kape i polomljene čačkalice. Ulice opustješe.
Poslije kratkog vremena čujem škripu vrata i osjetim primamljiv miris čađave slanine. Znači, stigli smo u neku kuću. Onaj Neko tresnu džak zajedno sa mnom o zemlju
Zaista, čim pade drugo veče, meni vezaše oko vrata podugačak kanap i pričvrstiše ga za jednu vreću u ćošku. Još su pažljivo izmjerili da li mogu da dohvatim slaninu.
Evo me, dakle, uspuzao sam se do slanine, dodirujem je jednom dlakom brka, kanap mi se zateže oko vrata, a ja bečim oči i uzdišem: — Dajem kilometar života za dva prsta kanapa!“ JEDANAESTA GLAVA Evo za nas vojvode!
Kako bi bilo da te malčice gricnem, samo malo za uvence?! — Bolje bi bilo da ja gricnem onaj kanap oko tvoga vrata! — dosjeti se Miš prorok. — Onda ćeš dobiti i slobodu i slaninu.
Kad ugleda svoje prijatelje, Šarov od radosti uze cičati i valjati se. I njemu Miš prorok pregrize uže oko vrata i tako mu dade punu slobodu, koju siroti Šarov nije imao još od ranog djetinjstva. — Kud ćemo sad? — upita Šarov.
Jurio sam ga, jurio sve do kraja svijeta i kroz jedna vrata na granici istjerao sam ga sasvim iz svijeta i zalupio vrata. — Živ živ! — pitali su vrapci. — Živ, živ, jakako!
Jurio sam ga, jurio sve do kraja svijeta i kroz jedna vrata na granici istjerao sam ga sasvim iz svijeta i zalupio vrata. — Živ živ! — pitali su vrapci. — Živ, živ, jakako! — šepurio se Žućo.
Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE
KIŠE SU PADALE, DANI SU TEKLI, KUCAO JE NA STO VRATA, MOŽDA DVESTA, I SVUDA SU MU NELjUBAZNO REKLI DA ZA NjEGA NEMA RADNOG MESTA.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
PAVLE (za stočićem, zariven u jednu knjigu): A, da, neka uđe! MARIJA (ode na vrata i propušta agenta). PAVLE (Mariji): Idite, javite gospođi! MARIJA (ode levo).
RINA (ode u svoju sobu). V PAVLE, MARIJA PAVLE (digne glavu i pogleda za njom; kad vidi da je ona zatvorila vrata, odlazi telefonu, uzima telefonsku knjigu i traži izvestan broj). MARIJA (dolazi): Nadzornik građevine. PAVLE: Aljoša?
(Odlazi.) VII PAVLE, RINA PAVLE (vraća se i naviruje najpre na vrata gde je Rina, pa kao da je opazio nešto ili čuo pokret, odlazi brzo mestu gde je u početku čitao knjigu, seda i prividno
Uporstvo u ovakvom slučaju je pravo divljaštvo... PAVLE (plane gnevom na ovaj cinizam, odjuri i otvara vrata, dohvati stolicu i zamahne njome): Napolje! Napolje! NOVAKOVIĆ (polazeći): Divljaštvo, zar ne? PAVLE: Napolje!
RINA (prestravljeno): Znači li to....? PAVLE (polazeći): To znači da ja putujem. (Ode naglo, zalupivši vrata za sobom i ne osvrćući se.) RINA (sagledav sad tek svu istinu, cikne za njim): Pavle!
) RINA (sagledav sad tek svu istinu, cikne za njim): Pavle! (Klone u stolicu kraj izlaznih vrata i zajeca.) Zavesa PRVI ČIN Ukusno nameštena soba Milana Novakovića.
) Detinjasto, zar ne? NOVAKOVIĆ: Pa ipak, godi mi ta tvoja detinjarija. Zbogom, dušice! RINA (grleći ga, prati ga do vrata): Još nešto.
VI ANTA, zatim RINA i ANA ANTA (nervozno se kreće u stolici i velikom džepnom maramom briše znoj sa čela i oko vrata). RINA (obučena, iznenađena i uznemirena): Šta je, zaboga, da se nije desilo što?
SPASOJE: O čemu? RINA: O njemu, o pokojniku. On može svakoga časa naići; svakoga trenutka kad se otvore vrata, ja zastrepim. SPASOJE (zbunjen, ali kao pribra se): Pa... neka dođe...
Uostalom, ja i inače imam da pišem. (Polazi, ali u tom trenutku otvaraju se zadnja vrata i nailazi Ljubomir. Vukica se zaustavlja.) H LjUBOMIR, PREĐAŠNjI VUKICA: O, kakvo iznenađenje! Kakvo iznenađenje!
Zbogom! (Ode.) SPASOJE: Zbogom! (Prati ga do vrata.) XVIII SPASOJE, RINA, NOVAKOVIĆ, LjUBOMIR, VUKICA SPASOJE (vraćajući se od vrata, trlja zadovoljno ruke, šapćući):
) SPASOJE: Zbogom! (Prati ga do vrata.) XVIII SPASOJE, RINA, NOVAKOVIĆ, LjUBOMIR, VUKICA SPASOJE (vraćajući se od vrata, trlja zadovoljno ruke, šapćući): „Ilirija”! „Ilirija”! (Odlazi Vukičinim vratima.) Deco, gospodo, ovamo, ovamo!
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Vesna je, ipak, neodoljivo kucala na vrata tog romana. Pretvorenu u visoku crvenokosu muzičarku, uneo sam je u desetu glavu knjige.
To je tvoja nesreća, Slobodane! - mama odloži košulju na kojoj je popravljala ogrlicu i stavi mi ruke oko vrata. Bile su sveže uprkos tome što je kuhinja bila topla, a ona radila sve domaće poslove sama.
ako se neki predmet potopi u vodu...” itd. Glasovi su im bili piskavi i neodređeni, a kroz staklena vrata videlo se kako jedna prema drugoj naginju svoje zlatokose glave.
Tačno je da sam mu ostavio nekoliko modrica oko njuške i da me je on otvorivši vrata izbacio napolje, pa za mnom i moju torbu. - Ti, propalico, ti, propalico! - vikao je.
Njega nisam želeo ni u snu da vidim. Kad zatvorih vrata za sobom, uhvatih sebe da se smejem na sav glas. IV - Keziš se kao idiot!
Svi moji mišići bili su napregnuti i očekivali su nešto. Ponovo prstima dodirnuh šine, a onda pređoh njima preko svoga vrata, spustih ih niz ramena i grudi do butina i kolena, osećajući svuda mlado, nestrpljivo meso.
- Isti si na svoga prokletog oca! - rekla je kad sam zatvorio vrata kuhinje za sobom i počeo da se penjem stepenicama, koje su škripale kao sam vrag, u onu sobicu na tavanu.
Meni je od jutros pojela pola gramatike! Rašida mi je šaputala u samo uho, držeći ruke oko moga vrata, tako da nisam znao šta da odgovorim.
Ponekad me je nervirala ta ružnoća, jer me je primoravala da mislim o sebi. Za jedno pedeset godina, naboranog vrata i očiju utonulih u kesice, biću sasvim nalik na Gretu.
i „oh”, i mnogi koji nisu hteli da uđu u okvir „Sakatih ptica”, ili, ako su i ulazili, ulazili su na sasvim pogrešna vrata. - Ja im moram dati druge živote, Rašida! - privukao sam je sebi. - Oni nisu pristajali na one koje sam im dao!
Alah je napravio ribizle da se jedu. Drži! Greta! - izvukla je iz marame koju je vezivala oko vrata punu pregršt i bacila je na skelu, ali Greta nije htela ni da se pomeri. - Nije gladna!
Stanari su nas pratili očima sve dok nismo zaključali vrata za sobom, a onda je otac rekao da sada mogu da počnem. - Šta da počnem?
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Za druga društva, „otmenija”, nije imao ni pojma akamoli čežnje. Kod Pere u mehani nikad se ne zatvaraju vrata, ni danju ni noću, sve to napolju i unutra od muzike i ljudstva zuji, bruji.
Sad je već dosta bilo gospodaru Sofri i družini, moraju se za boj pripraviti. Već je duboka noć. Sofra otvori vrata, u ruci mu nadžak. — Idem da pregledam napolju, sad ću se vratiti.
(duplonke još onda nije bilo), pa jednog namesti ostrag u jedan ćošak, a drugog u drugi ćošak, a on će blizu vrata; u desnoj ruci nadžak, u levoj ruci zapet pištolj.
Sad klopkaju na vratima. — Otvarajte! Ne odgovara im se. — Razvalićemo vrata! Počnu vrata izdizati. Gospodar, Sofra prekrsti se, povikne „pomozi sveti Nikola”, pa stane pred vrata na dva
Sad klopkaju na vratima. — Otvarajte! Ne odgovara im se. — Razvalićemo vrata! Počnu vrata izdizati. Gospodar, Sofra prekrsti se, povikne „pomozi sveti Nikola”, pa stane pred vrata na dva koraka, a nadžak
Počnu vrata izdizati. Gospodar, Sofra prekrsti se, povikne „pomozi sveti Nikola”, pa stane pred vrata na dva koraka, a nadžak podigao. Provališe kroz vrata. Prvi kapetan lopovski.
Provališe kroz vrata. Prvi kapetan lopovski. Tek što se promolio, a njega gospodar Sofra silnim udarcem nadžakom po čelu.
Eto sad četvrtog. Krečar se sav okamenio, zaboravio je petla navući; Čamča pak, odmah kako su vrata provaljivali, podvukao se pod krevet, no kad je video kako Sofra lopove obara, okuraži se, napne petla, naperi pušku na
— Gospodaru, ne mogu vam dovoljno zahvaliti što ste mi te ljude s vrata skinuli. Morao sam im uvek jelo i piće zabadava davati, pa da se najmanje protivim, zlo mojoj glavi.
Devojke su u drugoj sobi, soba do sobe, i to vrata malo otškrinuta, tako za tri palca da se može čuti onde šta Profit govori.
Mačak umiljava se, ali sve i otškrinutim vratima domiče, i „cic-cic”, pa kad dođe do vrata, a mačak u sobu gde su frajle. Sam ga je Profit unutra doterao, što su frajle primetile, i počnu se grôtom smejati.
Misli se, pa ustane da vidi. Tek što na vrata, a eto Šamike. — Dobar dan, oče, evo me! Ljubi oca u ruku. Otac ga grli, ljubi. Suza mu kanu. I Katica ga ljubi.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak. Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata. I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava
da bi mogla ujutru, kad se probudi, da ga poškropi, teturajući se, kao da je dizao i nosio prazno bure, on stiže do vrata i otrgnu ih.
Dok je ona nameštala, polumrtva, haljinu, da bi izišla pred svet sa mužem, on se, prekrstivši se tajno, otrže kroz vrata, čim ču pucanje biča, i nađe lice u lice s bratom.
Kad ču jurnjavu konja i viku sveta, ona, dotle ne sluteći ništa, potrča na vrata i vide kola kako nestaju u žbunju, iza dudova, već na drugoj strani utrine.
mračna kuća, iz koje iziđoše, ostade tako za njima, u tami, sa svetlošću što je dopirala iz širom otvoreno ostavljenih vrata. Svud, međutim, nije se baš sve dobro svršilo.
Činjaše se trezan i spokojan, i svet, koji je te noći dugo bdio iza zamandaljenih vrata, propuštao ga je, u nedoumici. Bio je potpuno bezbrižan i kad su stražari počeli da ga opkoljavaju.
Kad se u gradu doznalo kako je puk kažnjen, obuze sve živo neka luda strepnja. Zatvoriše se to veče rano i zamandališe vrata, jače još no inače. Kad je Mesec izišao na ulicu, ceo se grad naježio od straha.
Grčevito se držeći za trbuh, klatio se podignut, kao u nesvesti. Kad sluge raskriliše vrata trpezarije i pokazaše sedišta za bogatim stolom, Isakovič se trže i nekom medveđom snagom ustade na noge.
– Zinuo je da vikne ađutanta: „Auersperg“, ali ađutanta nije bilo. – Iz trpezarije je dopirala svirka. Kroz otvorena vrata, miris jorgovana. Večeras dobija čistu spavaću košulju. Počeo je da broji sveće.
Kakve sve gluposti nisu govorili na račun latinskog klira! Otvoriše širom vrata, koja su dozvolila da uđu među njih, iz vrta, i bokori jorgovana, i bagremovi, i kestenovi, a da se približe plava brda
stolom, punim jela i vina, umorni i otežali, padali su sve dublje sa svojim rečima, šapatom, uzvicima, u noć, kroz bela vrata, kroz koja se dostizalo do šuma, brda, svetlucanja iznad varoši, beskrajnog, zvezdanog neba. – Treba da bude katolik.
Ruke svoje, koje nikada nije spustila još na njegov vrat, puštala je da mu se kraj vrata provlače, klize, previjaju kao zmije. Grudi svoje prinosila mu je tako blizu kao što se u ljubavi prinose obrazi.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Da bi se za nju „lepili“ momci, ona se opasuje travom koja se zove „lepovac“, a da je momci „miluju“ (vole), veša oko vrata travu „milogleče“³¹.
Ne valja se, kažu u Crnoj Gori, „da žena sjedi na prag od kuće a čovjek pored nje ulazi u kuću, dok se ona ne digne s vrata, jer mu se ne bi htjelo u mušku djecu“.
’“⁷² U kopaoničkim selima u Ibru, ako majka neće više da rađa, ona onda nogama novorođenčeta zatvori kućna vrata. U istom ovom kraju, žena može, još uoči porođaja za koji želi da bude poslednji, posteljinu da zastre sa paprati, a da
⁶¹ U mnogim krajevima nađeno je verovanje da ako se dete rodi sa „lozicom oko vrata, završiće život na vešalima. Ako se dete rodilo sa stisnutom šakom, biće škrtica, a ako se rodilo sa otvorenom šakom,
Detetu se kao darovi nose: košuljica vezana crvenim končićem za koji je učvršćena para (koja se kasnije nosi oko vrata zbog uroka). Sve ovo zavijeno je u čist ubrus. Ženskom detetu nosi se još i kita cveća (udaje radi).
Nju kuju kovač i njegova žena, oboje goli, za vreme mladog meseca. Ovu britvicu nose oko vrata žene kojima umiru deca.¹¹⁷ Od metalnih predmeta, najraprostranjenija amajlija jeste minđuša.
“, a porodilja, skrivena iza vrata, svaki put odgovori: „Sunce.“ Na Kosovu žena kojoj umiru deca, novorođenom detetu stavi minđušu na kućnom pragu, uz
S desne strane odvoji jadan pramen kose i metne ga u usta. Detetu se veže oko vrata crven končić koji ono nosi do isteka četrdeset dana, kaže Milosavljević.
Nekada se nož zabode u vrata jer se smatra da će se onda veštica uplašiti i neće smeti da udari na dete. Dobra zaštita od ovih opasnih bića jesu i
Poznato zaštitno sredstvo, koje spominje Vuk, jeste i metla naopako okrenuta i stavljena iza vrata spavaće sobe. Kao zaštita od more stavljaju se u kolevku, pod uzglavlje deteta, ogledalce i britvica.
⁵ U đevđelijskoj kazi trećeg dana posle porođaja babica povede porodilju do spoljnih vrata i sipa vodu ispred nje, „da joj mleko teče kao voda“.
koje delove tela ne treba nikako ljubiti i zašto. Na Grudi se smatra da „ne valja dopustiti da veliko čeljade ljubi iza vrata dijete koje još nije počelo govoriti, jer neće bit sretno“.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
kneza i dužda, robovanja kod hana Nogaja, bitka kod Lima i Velbužda, krv ljudska što se u boju prosu, ostanu negde iza vrata, iza prozorskog smeha i sjaja, za čas dana kad budu sami kao zvuk izgubljen u kosmosu.
zlata što se staču sebru s nokata, sa motika, sa lopata, svaka olovna ruda i srebrna tanušna žica da teku do carskih vrata.
Da ptice nebeske ne padnu u zaborave. Zemlja i voda kad vrata pozatvara, kad glavu napolje ne pomaljaju ni trave, da crkva u oltar pusti goluba, da ne razgoni setnih gugutaka sa
Za stvaralačku tajnu nežnu kao sasa kad nepozvani pesmi na vrata odnekud spolja bane, a pesnik leži bespomoćan u zemlji dublje od dva hvata.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.
Podmornicu je, verovatno, ostavio ispred vrata: samo mu je ona nedostajala pa da bude kompletan. Zaboravio sam da vam kažem — jedna stara gospođa bila je komunista,
TEHNIKA NARODU Prvog dana posle pobede komesar Dule Kalpiš otvori kalauzom tapecirana vrata predratnog Aero-kluba u Uzun-Mirkovoj i pusti napolje tehniku koju je tamo zaključala buržoazija, koristeći je sebično
lep četrnaestogodišnjak kestenjaste kose, sa kutijom od cipela u naručju i žicom za petama, kada sam pokucao na Jelenina vrata. I Jelena je bila veoma lepa, samo malo od plača podbula devojčica, kada mi je kazala: »Izvoli, uđite...
Dečaci se naglo ispraviše i zauzeše stav mirno. Kroz široka vrata gimnastičke sale prvi put u istoriji škole uđe jedna žena.
– Imate lep stan! — kazao je razgledajući slike na zidu Slušao je dobovanje vode kroz poluodškrinuta vrata kupatila. Pregledao je ploče i stavio na gramofon »Crying time» Reja Čarlsa. Utišao je zvuk i nasuo dve čaše armanjaka.
Utišao je zvuk i nasuo dve čaše armanjaka. Onda su se otvorila jedna vrata i u dnevnu sobu, kroz čije je otvorene prozore šumila noć, ušla je bosonoga devojčica u dugoj ružičastoj spavaćici.
Pomilovao je po nozi, ali ona je već bila odevena: – Dobro jutro! — reče zevajući. Otpratila ga je do vrata. Provirila je kroz mali otvor i otključala bravu. – Da vas nazovem sutra? – Sutra je već danas! — reče ona.
Žalila se da joj neko po tepihu prosipa žilete i da snaje pokušavaju da je otruju. Vrata su bila bez ključeva, pa si preko noći prislanjala uz njih stolicu, a na stolici — svoj kofer, sve što poseduješ na ovom
papuču, na drage uglove i prašnjavi abažur sa resama, na podgrejana jela svoje majke i osušeni ivanjski venac iznad vrata. Na svog psa Džonija.
Šta će se promeniti? Šta mi ostaje još da čekam? Jednu sobu više? Dva službenika više? Dvoja vrata više na automobilu? Kuda sve to vodi? — Šta radiš budan u ovo doba noći?
Prija joj, kaže, da se brine o njoj. Nije navikla da joj pridržavaju stolicu, otvaraju vrata kola, pripaljuju cigaretu... Njeni vršnjaci se stide da budu pažljivi. – Opet!
Matavulj, Simo - USKOK
?... Šta biti može!?... Da nije utekao mladi princip!?.. Neće biti to, jer alarm dolazi od crnogorskih vrata!.. Odista su Crnogorci udarili!.. Zar opet!?... Pomagaj, sveti Tripune!... Opet stari jadi!...
Svi se zamisliše. Dva-tri puta zausti Primorac da nješto reče, ali se savlada. Glomazna gradska vrata otvoriše se i odonud jurnuše stočni trgovci, piljari, fakini. Veliki dio naroda s pazara krete se u grad.
da je izbjegnem, ali mi je ona ubijala dušu i ponos, zato sam stavio glavu u torbu i zatvorio za sobom za navijek vrata svoje otadžbine.
— zapita je mati. — A, da-ti, nijeste razabrale što Janko reče tajku u zdravici? Reče da je zatvorio vrata zavazda za sobom i da ne mari, jer mu obraz ne podnosi! — Jest to rekao — potvrdi mati.
Janko sjede i dohvati časovnik. Bješe oko sedam. Njeko lagano otvori vrata i pomoli se glava Krcunova. Obojica se nasmijaše. — Dobro jutro, Janko! Hristos se rodi!
U dvorištu bjehu s obje strane čitavi bregovi, a sredinom iđaše prtina od kutnjega praga do dvorišnijeh vrata. Janko izide na ulicu i zastade okrenut brastvenijem kućama.
Na sredini bješe ognjište, oko kojega zatekoše ženske i djecu. Desno bješe pregrađena odaja, i vrata na njoj bjehu otvorena. Prema vratima, za stolićem, sjeđaše čovjek i čitaše nješto.
Da je ko naišao, pa da su mu otvorili vrata, ušao bi najprije u podugačko, usko dvorište, iza kojeg se diže druga, manja zgrada, sa širokim pokrivenijem hodnikom;
plamena i čuo bi pjevanje uz gusle; popeo bi se uz kamene stube i, stigavši do sredine hodnika, našao bi otvorena vrata prostrane, popločane i svedene mađupnice, na sred koje goraše velika vatra, oko koje sjeđahu domaći.
i poslije njega najstariji đak, Ozro Dabišin Ozrinić, nadimkom Murat, zapališe dvije velike svijeće i stadoše pred vrata.
Kuvar je noćivao s vojnicima, kojih ponjekad bješe i po dvanaest-četrnaest. Pustine bjehu danju složene iza vrata. Te noći njih petorica ne zapodješe šalu, kao obično, nego jedan od vojnika započe: — Gospodar je mnogo zamišljen!
Momak hitro stavi u red krevetne haljine, odškrinu staklo na prozoru, pa otvoriv vrata, reče: — Gospodar je spreman! Uđoše jedan za drugim: arhimandrit, Josif i đakon.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
PROVODADžIJA: E, sad, zbogom! (S mladoženjom odlazi.) OTAC: No, fala bogu, skide mi se briga s vrata! MATI: Vidi se biti dobar momak. OTAC: Kako je, tako je, samo nek ide beda iz kuće. MATI: Koga ćemo zvati na prsten?
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
NANČIKA: I nju moramo otpustiti. MILČIKA: dobra devojka. NANČIKA: Što mu drago. (Kucanje na vrata.) Hsrajn! z. ZELENIĆKA PREĐAŠNjI ZELENIĆKA: „Slobodno“, slatke moje, ili „izvolte, zapovedajte“, to je lepše nego
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
I on tajom ostavi zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakuca na vrata fruškogorskog manastira Hopova. Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću, rodom Valjevcu, dopadne se bistar dečko koji
organa, u kome se skupljali gotovo svi mlađi pisci srpski, ali je dala mesta i popularizaciji nauka i otvorila vrata novom realističkom pokretu.
Srbija se gotovo udvostručila, oslobodila celu Staru Srbiju, veći deo Makedonije, jedan deo Hercegovine, došla do vrata Soluna, povratila ono veliko mesto koje je nekada imala na Balkanskom poluostrvu.
Milićević, Vuk - Bespuće
S. GLAVA PRVA Obična i svakidanja gungula u kavani; ljudi koji se mimoilaze i pozdravljaju; vrata koja se otvaraju i zatvaraju sa treskom; momci što žurno prolaze, njišući na poslužavnicima šolje i čaše vode; u viku
Njegov voz projuri i stade odjednom; iz njega kuljnu mnoštvo svijeta i, prolazeći pored njega, iščezavaše kroz jedna vrata. On se pope u kola i stajaše na prozoru.
hodnikom, držeći u ruci mali, pozelenjeli, bakreni svijećnjak sa nakrivljenom svijećom koja je kapala, i otvorio naglo vrata od svoje sobe. Gušio ga je rđav vazduh: soba je bila neizvjetrena i odavno neotvarana.
Gavre Đaković se malko zamisli i više da ga skine s vrata nego da mu učini uslugu, obeća mu. Može da se useli kad hoće. I oni se rastadoše.
Kad je ulazio u kuću učinilo mu se da čuje kako su se za njim polagano otškrinula jedna vrata. A zatim se korio što misli o takvim glupostima i bio nezadovoljan sa samim sobom.
Pa onda se prisjeti i upozna ga sa svojom kćeri koja je stajala malo po strani i gledala kroz otvorena vrata, bacajući kadgod na njih dvojicu po koji pogled. Oni se osmjehnuše i rukovaše.
Pomalo je kadgod razgovarao s njom na hodniku: oboje naslonjeni na svoja vrata. U kući mu se bolje sviđala, gdje se jače, bez šešira, isticala njezina kosa.
Činilo mu se da je čuo njezine korake u hodniku, da se njezina vrata više puta otvaraju, ali on je bio nepomičan, sa zakovanim tijelom i zaspalim mislima, koje su ga ubijale svojim
On zapali svijeću i otvori vrata. Na kamenim pločama hodnika ležao je potrbuške pijan inžinjer, gologlav, pokušavajući da digne glavu, sa još crvenijim
I onda protabaju hodnikom njegovi koraci i miris cigare prodre kroz pukotine od vrata; začuje se još jednom ispod prozora njegovo kašljanje ili kako odzdravlja svojim pogrješnim naglaskom, i sve se to
i turobnijim glasom nego prije, bez ikakve promjene u raspoloženju i bez veselijeg izraza na licu, i zatvori lagano vrata za sobom i izgubi se.
Zvono zastade u trenutku kad on stupi na crkvena vrata, skinuvši šešir s glave, i njegovi koraci odjekivahu po kamenitim pločama, ugušujući slabašno pojanje koje dopiraše iz
Sremac, Stevan - PROZA
Umeo je vešto i da pozajmi od nekog, a još veštije da ga posle skine s vrata. »Kako, kako — imađaše običaj reći kad hoće da izvrši operaciju — kako sa zdravljem; kako žena, deca, kako pazar?
Tek on nekako skine s vrata i isprati svakoga kreditora, pa bio on šegrt, kalfa ili sam gazda, i ovaj se nađe na sokaku praznih šaka, pa jadan
ga odobrovoljava i umiruje i kaže: da on kao stari socijalista ne bi za živu glavu zakinuo radeniku; i tako skine s vrata majstora. »Tako, tako, jednomišljeniče, ne brini se ti! Neće ti propasti kod mene, ne boj se!
Pravi komedije, a ja ne gledala, a on kradila — priča Švaba smejući se od srca. A Jova se polako na prstima vrati od vrata, pa stane iza Kristijana, koji ga ne vidi, pa se tek odjedared previ pred njim. — A ko blatila moja kafa, a, Švabo?
o njemu da priča, naravno, malo objektivnije, u svetlosti današnje nauke, onako kritički, — kad se ujedared pomoli kroz vrata čupava glava Puje famulusa, koji ga odazva malo napolje. Posle nekog vremena vrati se u školu, ali ne sam.
Zatim isprati do vrata gosta, koji se jednako čudio šta ga je to danas snašlo. A sam ostade još malo u školi. Pun unutrašnjeg zadovoljstva,
čitao lekciju, ili, još bolje, odmah se spodobio u krevet, a džabaisao i večeru — ali sada to nikako nije mogao, jer s vrata još opazi oca i ču ga kako srče kafu. — A gde smo do ovo doba? Sin ćuti. — A koji je ovo sat? A? Onaj ni reči.
Radičević, Branko - PESME
Al' kaki se pra to diže, Kaki konjik pred dvor stiže? S konja sjaa — škripe vrata — Pomoz' Bože, eto zlata! (1843, 25. dek.
“ Kad mi ono vesela Oko vrata pade, Kad suzica ona vrela Niz lice joj teći stade, Oh kada se zarumene, Kad polete ono k mene Kâno zora belu
pirnu, Pa zaparu, pa sunce otpirnu, Skoči sunce ka zapadu dole, Zađe sjajno, al' samo do pole, Pola osta kao kaka vrata, Draga braćo, od suvoga zlata.
ko sad za te pita? Eno vrata, a eno nebesa, Sad ću druga da gledam čudesa. Tako dalje sjajnom stazom pođo, I do zlatni vrata veće dođo, Al' na
Eno vrata, a eno nebesa, Sad ću druga da gledam čudesa. Tako dalje sjajnom stazom pođo, I do zlatni vrata veće dođo, Al' na vrati ko je ono? ko je? Ona — ona — zlato sunce moje — Ujedanput — reko: pomoz', Bože!
) Ubav momak, gizdava devojka, Divno li joj napupila dojka! Momak baca ruke oko vrata Oko vrata, oko svoga zlata, Pa je stiska, pa je mladu ljubi, Od miline da j' ugrize zubi, Drkće moma, a srce joj
) Ubav momak, gizdava devojka, Divno li joj napupila dojka! Momak baca ruke oko vrata Oko vrata, oko svoga zlata, Pa je stiska, pa je mladu ljubi, Od miline da j' ugrize zubi, Drkće moma, a srce joj kuca, Otpinju
prednjači jedan kaluđere, Zavrgô se straotnim: jegože, Zavrgô se da me odadere, Ao mili što ću li ti Bože, Taka vrata, take jegožine, Take brade, taka oka strma, Take jošte ogromne glasine, Viče pusti, sva se gora drma: „Stan',
Stiže Milun do nekijeh vrata, Začu glase, pa se zaustavi, Prigna uho, ode osluškivat, I ču govor, a ženski bijaše, Jedna, brate, vako govoraše:
“ kliknu i korači, Po oturi vrata pred sobome. Uđe Milun, glednu unaprijed, I opazi dvije ženske glave, Oh ne dvije, jednu, brate, samo, Fata njemu
Slep je, mati, sede duge brade, Al' u torbi nešto on imade.“ Đoka skače, materi oko vrata, Ona s njime odlazi na vrata.
Slep je, mati, sede duge brade, Al' u torbi nešto on imade.“ Đoka skače, materi oko vrata, Ona s njime odlazi na vrata.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata. Neka, Zijo...
— Zašto baš Bogonosac? Nema odgovora, kanda nema ni izlaza, a onda se, uz opreznu škripu, ipak otvaraju neka vrata. To se u sobičak uvlačim ja, bosonog, zaprašen i šmrcav, pentram se preko djeda, preko nevidljiva živa brda, i
Aja, bome, ne smijem. Ti bi se tamo bečio u svetitelje ko tele u šarena vrata. I šta bi mi onda kazao dragi bog, a? Rade, Rade, rekao bi prijekorno i digao svoj sveti prst, zar ti u moj dom šalješ
Stric Nidžo poprijeko gleda u raspukla vrata, kao da tamo zuje stršljenovi. — Hm, izučiće za vladiku. Ponekad preko dana, blijed i zimogrožljiv, djed sjedi uz
A Marijana raste i džilita se, mažena od čitave kuće, naročito od moje strine Save. Ona joj isplela i oko vrata vezala kićenu ogrlicu od crvene i žute vunice da joj ždrebence ljepše izgleda i da ga zaštiti od uroka.
ti pravednik, ja lopov, jedan bez drugog ne možemo, a oni štokakvi Vilsoni i drugi cvikeraši nek nam se skidaju s vrata, daleko im kuća. Nek bježi, vala, i onaj moj goljo sa sikirom.
— Vidider kuje, nada se gostu, a ovamo, tobož, plete cura, vrag joj opleo štrik oko vrata! — gunđa pridošlica i još s druma zaslađeno prozuji: — Dobro ti jutro, lijepa moja curice.
Put me nanese kraj pojate i ja, i nesvijesno, skrenuh sa staze i virnuh kroz odškrinuta vrata. Tamo se još poznavalo uvaljano mjesto u slami, Drmogaćina loga.
pomalo i seoski odbori, vojna i civilna vlast, kako bi se lijepo kazalo, ali narod kao narod, upro kao june u nova vrata, pa zarezuje i traži samo vojne vlasti.
Brkica brže-bolje popade iz ćoška svoj šešir i dunu na vrata, a Milančić se okrenu lijevo-desno po svojim štablijama i poče da ruži sve sreda kao da su pred njim nedorasla djeca:
), zatim pogleda u svoje bose noge i zirnu put otvorenih kućnih vrata. Strikan ga preduhitri: — Ajd, ajd, ta nećeš valjda tražiti one stare opančine.
— Muzej, muzej. Evo, zapisaću ti na ovoj cedulji. Suton se sve više zgušnjava pod krošnjama drvoreda. Uz otvorena vrata magacina, preko puta aleje, Mikan čuči uz dovratak i razgovara s krupnom čupavom delijom, vođom prve bombaške grupe.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Pa ajde, izvoli, skači! Molim lepo! Imaš punu slobodu! Oš da ti otvorim prozor? Meni će beda s vrata! HASANAGINICA: Mogu i više od toga! BEG PINTOROVIĆ: Na primer, šta?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
A još kad se bolje zagleda ona nežnost i finoća bele i providne joj kože; one fine, nežne malje ispod kose, oko vrata i pri kraju obraza; i ono kolutasto, jedva primetno rumenilo pri dnu joj lica — onda se tek oseti sva milina, ljupkost
Posle, pošto zatvorimo kuhinjska vrata, držeći se za ruku, smejući se, izletimo napolje, u baštu i potok, te da nas sunce greje, zapljuskuje svežina i miris
Ali mati? Ulazi ona tiho, ponosno. Uvek obučena čisto, sa belom maramicom oko vrata. Seda sproću mene i pita me za školu, za drugove iz bogatih porodica. Da li se i oni uče kao ja?
Tek sada spazih da joj je još ono staro odelo ali već ulaskano. Prvi put, ispod bele maramice oko vrata, videh joj neopranu košulju. Prsti ruku joj behu pomodreli i izbodeni iglom.
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen mojim kukavičlukom drhtao sam kao prut.
Nisam mogao da se maknem od silna, neugodna, i teška, pomešana sa bolom i saučešćem, osećaja. Ti otvori brzo vrata, još brže ih zatvori za sobom kao bojeći se čega.
Stresoh se. Mati iziđe za tobom da zatvori kuhinjska vrata. — Stano? — Ti? — viknu tako silno i uplašeno, da se prepadoh. Dok sam živ taj uzvik slušaću.
— Ja, ja! A ti? — Eto, hvala Gospodu! Mati se vrati iz kujne gde beše zatvorila vrata za tobom. — Gde je? — upita me.
Otpoče da lupa na kuhinjska vrata. Ti si se skamenila, mati mene gleda i kao da me pogledom moli: da se ne ljutim na tebe, što nas on uznemirava.
On gurnu silno vrata i uđe. Ti se odjednom diže, istrže od matere i izlete u kujnu pred njega, da ga zaustaviš. — Ne, Nikolo!
— Što ne sediš, Stano? — upitaše te. — Da nacrnem kuću i vidim dete da ne plače — odgovori ti zatvarajući vrata. U tom jednoj babi, koja beše zadremala uz „mangal“ žara, ispade lula iz zuba. Svi se nasmejaše.
Kako se nije podavala bolesti; kako sama, noću, nije mogla da naiđe na vrata sobe; kako je lomila vatru u mangalu mesto u peći; kako je htela da padne u bunar ne mogući da se vrati u kuću; kako
Kostić, Laza - PESME
,,Lele meni, žalosnici sad je baš odja'o!” Tek što reče, na ložnici škripnu vrata — jao! — Škripnu vrata na dvorani šumom, škripetom, međ dovraci junak stoji s puškom zapetom.
,,Lele meni, žalosnici sad je baš odja'o!” Tek što reče, na ložnici škripnu vrata — jao! — Škripnu vrata na dvorani šumom, škripetom, međ dovraci junak stoji s puškom zapetom.
Na mojim vratma kucnuo neko. zbilja: kuc, kuc, kuc! Ja nehotice dahnuh: ulazi! Otvoriše se vrata nečujno, nečujno stupi jedna bela senka — ne, nije senka, mrtvac; misli l' zar grozovito otkrovenije to sva čuda svoja
se tope, jer nad je taj greje od glave do stope, od glave do stope drkćući od nada, stala je pred crna manastirska vrata, na crna vrata belom kuca rukom, iz bela grla, tankim zove gukom: „Hodite oci, oj, oče, hodi!
nad je taj greje od glave do stope, od glave do stope drkćući od nada, stala je pred crna manastirska vrata, na crna vrata belom kuca rukom, iz bela grla, tankim zove gukom: „Hodite oci, oj, oče, hodi! otvori vrata jednoj siroti!
otvori vrata jednoj siroti!” dugo je tako kucala bula, dugo je nisu bratija čula, dok nije jedan iz dvora se vinô, bravu odvrnô,
” dugo je tako kucala bula, dugo je nisu bratija čula, dok nije jedan iz dvora se vinô, bravu odvrnô, vrata odškrinô: „Pa koje dobro, lepa hrišćanko, il' nevolja koja, mlada neznanko?
” — Tako se moli duša sirote, sklope se vrata, kaluđer ode. III Kaluđer crni ozbiljnim krokom zamišljen se penje uz trošno stepenje, poniznim licem, grozom
crni ozbiljnim krokom zamišljen se penje uz trošno stepenje, poniznim licem, grozom dubokom, suhonjavom rukom o vrata lupa, u igumnovu ćeliju stupa: „Dobra ti sreća!” kaluđer se javlja, „Dobra ti sreća pored bolja zdravlja!
Dugo je tako čekala mlada, kad ujedared otvore se vrata, izleti jedan konjanik iz dvora, rekô bi trkom pregazit je mora, izleti i brzo nestade u gori, cura se krsti, u sebi
je ruku u ruku dala, u suhu ruku sedoga kala, kale je vodi; kô pastir janje, nejako janje, kad vodi na klanje; pokazujuć vrata svoga gospodara, unutra je pušta, vrata zatvara. „Ti li si ćerko?” iguman zagrmi, „što kod paše misli nas da ocrni?
kala, kale je vodi; kô pastir janje, nejako janje, kad vodi na klanje; pokazujuć vrata svoga gospodara, unutra je pušta, vrata zatvara. „Ti li si ćerko?” iguman zagrmi, „što kod paše misli nas da ocrni? Ti li si nesrećo, ti li si kugo?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
U dvoru se poplašiše i stanu od straha drktati. Naje danput neko progovori: — Otvorite, carevići, vrata! Na to veli najstariji sin carev: — Ne otvorajte! Srednji reče: — Ne otvorajte nipošto!
Srednji reče: — Ne otvorajte nipošto! Ali najmlađi reče: — Ja ću da otvorim vrata, — pa skoči i vrata otvori. Kako vrata otvori, nešto uđe u dvor od čega nijesu mogli viđeti drugo ništa osim vatre da
Srednji reče: — Ne otvorajte nipošto! Ali najmlađi reče: — Ja ću da otvorim vrata, — pa skoči i vrata otvori. Kako vrata otvori, nešto uđe u dvor od čega nijesu mogli viđeti drugo ništa osim vatre da sipa, pa progovara:
Ali najmlađi reče: — Ja ću da otvorim vrata, — pa skoči i vrata otvori. Kako vrata otvori, nešto uđe u dvor od čega nijesu mogli viđeti drugo ništa osim vatre da sipa, pa progovara: — Ja sam došao da
vrijeme stane opet onaka sila, huka i piska oko dvora carskog, i neko počne na vratima govoriti: — Otvor', carevići, vrata!
Oni se prepanu i otvore vrata i neke sile strahovite počnu govoriti: — Dajte đevojku, srednju sestru, mi smo došli da je prosimo.
Treće noći u ono isto doba opet se zatrese iz temelja dvor od velike sile i tutnjave, i neki glas poviče: — Otvori vrata! Carevi sinovi skoče i otvore vrata, uđe neka sila pa poviče: — Dođosmo da prosimo vašu najmlađu sestru.
Carevi sinovi skoče i otvore vrata, uđe neka sila pa poviče: — Dođosmo da prosimo vašu najmlađu sestru. Stariji i srednji brat poviču: — Ne damo je ove
« pa onda dugo po gradu tumarajući, nađe jednu kulu zdravo visoku, i vidi đe u jednoj sobi svijeća gori, on otvori vrata pa uz kulu te u sobu.
jednu pa i drugu sobu i tako redom sve osam soba, i vidi u njima svakojakijeh dragocjenosti, naposljetku kad dođe i na vrata od devete sobe, reče u sebi: „Ja sam mnogo čuda preturio, a sad da ne smem otvoriti ovu sobu!“ — pa i tu sobu otvori.
direka, a tako od svakoga direka ima po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio da se nije mogao nikako micati.
Carević pođe pa počne da vrata zatvori, a Baš-Čelik reče: — O, junače, povrati se kod mene, kad si već dva dobra učinio, učini i treće, daću ti i
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Soba nerastrebljena, po zidovima paučina, — kako si počistila kuinu, tako si ostavila đubre iza vrata. Nije l ti stid? Došao kuma Mita, da crknem od sramote. MAGA: Pa ja sam rastrebila.
MAGA: E, ti se srdiš. NIKOLA: Ta ne srdim se, nego idi, idi samo; pa zovi i Leposavu, da ti pomogne. (Odvede je do vrata, ona odlazi.) Mekana je dozlaboga, ali šta ću, vaše su vredne, pa opet kažete da ne valjadu.
JEVREM: Šta, jošt nije neprijatelj pobeđen? MAKSIM: A i tebi lepo kažem da mi ne kvariš ženu; jer eno ti vrata. JEVREM: To nije nikakav manever, nego na duel, ako si junak! MAKSIM: Marim ja za tvoje ratove!
MAKSIM: Tako mi treba, kad ti nisam pokazao vrata. SOFIJA: Svetozare, smem li i ja jednu reč kazati? SVETOZAR: Izvolte.
DJEJSTVO PRVO POZORIJE 1. (VELIKA OTVORENA DVORANA, KOJA NA ULICU IZGLEDA. IZNUTRA VIDE SE JEDNA VRATA OD SOBE, IZ KOJE ISAJLO IZLAZI.) ISAJLO: E, de, de! Sad i taj pokor na moju glavu. Da me čuje kum, prekrstio bi se.
Tvoj je savet u svačemu bolji od moga. Kako ulučim priliku, taki ću gledati da skinem tu bedu s vrata. DAMJAN: Pravo bogme imaš. No mene poslovi zovu. Zbogom, komšo! Ne mogu se dalje zadržati. (Otide.) KUZMAN: Zbogom!..
) Aratos ti takvog sedenja! (Ustane.) Ja ne mogu tu. LjUBA: A ti sedi na stolicu. (Otvori vrata i viče.) Vučko, donesi kafu za Majku. STANIJA (koja je sedila): Pa kako da sedim? LjUBA: Pa tako.
(Ustane.) LjUBA: A kuda ćeš, majka? STANIJA: Nikud. (Otvori vrata i viče.) Vučko! Vučko! 8. VUČKO, PREĐAŠNjI VUČKO: Evo Vučko.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
SULTANA: Da vas đavo obojicu odnese. (Pođe na vrata.) SRETA (opali je, pak je potom za ruku uvati): Oho, tamo nisu čizme. SULTANA: Jao moja leđa... More! SRETA: Pelo!
Vuci se brže, da ne dangubim. SULTANA (otvori vrata, pak prestupivši prag). Orjatine, sam me đavo morao ovamo dovesti.
Sav se u ćiriš pretvorio dabogda, koliko si me mučio! (Tresne vrati i spolja zabravi.) SRETA: Šta? (Oće da otvori vrata.) More, Pelo, otvori, malo ti je bilo? Na moju dušu, poludila žena! Ako ne bude nagazila na štogod, da nisam Sreta.
Lalić, Ivan V. - PISMO
sa grana, A možda pomak plamena što lizne Ivicu lista jesenjeg platana, Il možda duh zalutao u sobu Kroz zaključana vrata praznog stana, Il davno leto maknu se u grobu — A možda je to bila ona Ana; I zvuk i slika, malo asinhrono Na
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Već je vidim kako ulazi u trolejbus na prednja vrata vičući: — Šta je, bre, šta si zinuo? Bebironi ufuravaju u modu! A zatim ponosno seda na ono sedište pokraj vozača
Kada zakoračimo na prednja vrata, ispostavi se da ne puštaju sve troje na prednja, pa maman ufura sa mnom, a matori potrči prema zadnjim vratima, ali
Tako je maman još s vrata izdržala pravu bujicu psovki od te iste gazdarice „koja nema namere da u svojoj rođenoj kući otvara dom za dojenčad,
sa tavanice visila u ogromnim količinima drama. Tog trenutka kroz vrata ulazi moj matori, držeći u ruci đačku knjižicu svoje ćerke. — Dakle, tako? — rekao je.
Silazi lepo iz kupole i bez ikakvog ustručavanja prelazi ulicu, s peškirom oko vrata i sa četkicom za zube u ruci; da ga čovek slučajno pogleda sa strane, mislio bi da ide u kupatilo s najlepšim šarenim
strašno zanimaju krovovi, dimnjaci i sve ostalo što uz to fura, a on me pozva da priđem sa stražnje strane, tamo gde su vrata kroz koja ufurava unutra, otvori ih i sve, a onda reče: „Samo pažljivo!
“ i spusti se unatraške na trotoar u svojim kolicima za teške invalide. GLAVA X I vetujte mi na reč, kad su se vrata otvorila propustivši Mišelina, koji se vraćao sa umivanja, prvi put posle slučaja sa čovekom iz kioska, učini mi se da
će doći proleće, nosiće se opet kožni vindjakarci i zamirisaće na mentol žvakerone i semenke kad se otvore bioskopska vrata od deset ujutro do podne na matineu, biće furanja na Adu Ciganliju, gluvarenja i zezanja; svega će da bude, na časnu reč
Sačekaću ih lepo ispred vrata i zamoliti da mi pokažu kuda se ide do varoši, kao, ja ne znam, kao, nisam odavde! Kao, znam ja da i oni imaju svoja
Tako nekako. Vrata se bešumno otvoriše, uz zunzaranje Mocartove Eine kleine Nachtmusik i ja utonuh pravo u zelena tepihana polja i
samo, Mišelino već odavno odslužio čovek vojsku i otišao iz tog garnizona, a oni ga još čekaju; jednako gledaju u ona vrata iza kojih nema više ničeg, ni topova, ni tenkova, ni garnizona, koji se već odavno nekud odselio; čekaju ga, čekaju, a
Prva strana, sva u slikama. — Opet buljiš u prazno? — zacvile još s vrata. Ona opet bulji u prazno ... Sine, zašto ne kažeš mamici šta te muči?
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
- Lupne trupac trỳpčićem u tavansku gredicu. Svirnu vrata sipljivo: mračna špila - pećina. Iz pećine s lỳčićem Zubobolja prozubi krezavo i škripljivo, kao zub da skrunjuje:
) Hruskam kocke šećera iz novinske hartije, ćirilicu sričući: Pe-to-let-ka kre-nu-la. Širom vrata smiju se dok guslice grcaju: Tpećy sveci vrgo... pri... (Prikazuju munje se razgaljenim gostima.
Nevesta leži bolesna. Raseca mesec bogaze i čedno puni činije. Iz mraka tkale dolaze sedaju oko sinije. Kroz vrata hrupe kosturi: zabruje pređe koturi i zveče cevi, mosuri.
) Razrok prosjak spusti čelo sa venčanja u opelo. Žut konjanik psihopata o crkvena lupi vrata. Bolan suton - a ravnica. Glas je svaki tužbalica. Tmurnim smiljem depresija iz nizije tupo zija.
Pantelija, Čip i Bata. (Slik treperi oko gaza.) Otvore se troja vrata a ni Lovre ni Pomaza. Ravna Pešta. Veče tmolo. Sentandrejsko gde je kolo?
U bokor-spletu premeću se bedra i čvor se dreši krugom kolovrata, a senik krcka - tvorižu mu vrata. Šljivike gužva račvast nalet vetra. DOROTEJ RAČANIN: SLOVO U PČELINjAKU Uz trmke trajem, molitven u bruju.
Zaplamsaj, smreko, modpim bobicama. NEPOZNATI RAČANIN: GLEDAJUĆI ZLU U OČI Zlo je meni prozborilo kad je vrata otvorilo: Dobro veče, sjajna trepko!... Stižu Trojko i Treperko.
o žiško lipe c jasenovog xpacta! IV U tesnom sklopu metrike i bola, „Mirišu lipe s pitomog Vračara“, a s vrata mojih vrba, grm, topola zašušte žarom, kao sa vatralja, te čekam pljusak, plòdotvoran, semen, da budem kuća kojoj
Igraj se, Kyćo, prizme, kvadrata, trougla, romba, kockaste lopte: šire se širom Božija vrata nesreće tonu, zgibelji hropte. Miluje mesec čelo mi, pete. Sanjajmo skupa, rumeni svete.
IX Šta reći sebi, dok još traje služba? Zaključaj vrata i roletne spusti: u zamor-ruži pevanje je tužba; ekrana oba gluvilu prepusti: od boljke tvoje boluju vidici, a dom
jednog šuma i bez jedne senke; a život buči silom nepovrata i guta dane kao liske gubar, te puhor-dobu puknu grobna vrata, a pomrčini prolomi se duvar: da Prvi Đorđe, podižući slavu, na Drugog Đorđa stavi živu glavu.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
JELICA: Kaže da ste vi. ALEKSA: To je lepo. Ako joj je što dužan, dobro se i dosetila. JELICA (otvori vrata): Ja sam vam kazala da ovo nije taj gospodin. Ovo je baron Golić.
MARKO: Jes’ čuo, Batiću, ja tebi lepo kažem da mi ne diraš u zeta, il’ ću ti odma pokazati vrata. BATIĆ (pusti ga, začuđeno): Vaš zet? ALEKSA: Na svaki način, pa makar vi jošt toliko hudožestva upotrebljavali.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Kuća im bila od jednog sprata — priča je o njoj kružila gorom — prozorčić jedan i dvoja vrata, a krov pokriven bukovom korom.
brkove gladi, priprema pušku, fišeke vadi, a onda Pijetlu pridiku drži: „Kad u lov odem, rođeni pobro, oboja vrata zabravi naša, i još ti kažem: čuvaj se dobro od starog lisca, od Mudrijaša.
Ura!“ Pijetao skoči — radosnim sjajem bljesnuše oči, pa uvis đipnu, veseli bata, glavačke jurnu pravo na vrata. Trenutka istog Mudrijaš — pljes!
S neba je pao! Čitave noći zvijezde je krao! Pogledaj za njim — blista se trag!“ Potrča Mjesec brže neg oči, kroz vrata šmugnu, u krevet skoči, a svraka opet galamu stvara: „Pobježe skokom! Drži ga, stara!
Kad goru oblak pokrije noćni i klanac teška osvoji tmina, dolaze kradom divovi moćni, biju u vrata staroga mlina. „Otvaraj brzo!“ — vika se ori i gromko ječi po pustoj gori.
Divlja se rika kroz klanac ori: „Neznanče, ko si? Vrata otvori!“ Iz mlina starog povika Ćosa: „Divovi, djeco, jeste li ludi?!
Oluja ide, drveće puca, oblak se vuče crnji od gunja, a mala Rada na vrata kuca. „Otvorte ljudi, bojim se munja!“ Uzalud zove sirota Rada, u maloj kući tišina vlada. „Ipak ću ući!
“ Uzalud zove sirota Rada, u maloj kući tišina vlada. „Ipak ću ući! — curica reče i smjelo vrata otvori uska Kuda bih dalje, dolazi veče, sijeva i grmi, evo i pljuska.
Bježim odmah u svijet bijeli.“ Skoči Sivko, pa na vrata, maglu hvata. Luta šumom, vjetar huči, a na panju nešto čuči, oči sjajne, pogled
Strašna jeza gazde hvata, natiskoše svi na vrata kao da je pukȏ grom, potrčaše snagom svom, sve po šumi stoji lom.
Smjestiše se četir brata: Žuća leže iza vrata, mačak čučnu uz ognjište, Sivko pred prag, na đubrište, a Mamuzar, kao oči,
Dreknu gazda, maglu hvata, u tom Žuća iza vrata, otisnu se kao bura, otkide mu pola tura.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Kažem svakome: dobro veče! I svako mi tako otpozdravlja. Ispred jednih vrata neki mlad čovek kuje cipelu. On prestaje da kuje kad naiđem da bi me gledao.
Iznad mene se čuju žurni koraci, otvaraju se vrata negde u dnu gornjeg hodničića i topla, radosna svetlost rasipa se na sve strane.
Krčmar skide ubrus koji je imao vezan oko vrata, obrisa njim usta, i spreman na razgovor, odmače se malo od stola. — Verujete li vi, gospodine, da će biti uskoro rata?
— Mislim da je dockan i da bi trebalo spavati. Doviđenja! — Doviđenja, doviđenja, gospodine. Kroz zatvorena vrata trpezarije dopire razgovor ukućana.
Velike plave, bolesničke oči gledale su me bolno i rasejano. Brat mu odmah reče sa vrata: — Pipo, gledaj, imaš posetu. Mladić se diže pridržavajući se za sto, i skide kapu.
Hoću da idem. Ako ustanem i zakoračam preći ću ceo prostor do gostionice. Vrata su svakako otvorena ili postoji zvonce. Zaspati, zaspati kao u smrti: ne, osećati kako je dobro što se spava.
— Donela si? — Eto. Bolje bi bilo lupati na vrata. — Ne, uđi samo, — kaže duboli muški glas, svečan kao da drži besedu; i jedna senka prelazi ispred pruga što svetle
Lupaju opet. — Baš vrlo dobro, — kaže žena ispred otvorenih vrata i kao lebdeći u nekoj rujnoj svetlosti, što nam pođe polugašena i pomešana senkama. Ja tada vidim sva okupljena lica.
— Da li je sasvim vrela? — Sigurno! — Žene izmenjaše reči. I onda druga, povlačeći se, poče da pritvara vrata. — Hoće li skoro? — Ja mislim sad. — Brava završi njenu rečenicu: tram! Opet pomrčina.
Sve postaje materija, jer materija dobija vrednost iznad svega... Onda se vrata otvaraju i žuta svetlost ide na nas i čini da opet noć svuda iza nje postaje crna kao mastilo. Neko pita: — Dakle?
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Iz tanke polutame Strašno se kezila otud... Vetar je sa vlažnom rukom Tresao prozore mutne i teška hrastova vrata, Zviždeći kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom.
kroz doline mirne Preko pustih polja kad-i-kada pirne I s vihorom lakim seoca se hvata, Pa zasiplje snegom i strehe i vrata. A u selu jošte u prozorje milo Noć, vedra i hladna, ne podiže krilo.
Već je prošlo tavno veče i nema se ponoć hvata, Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, Klonulo je moje telo, umorne su moje noge — Al' je krepka volja moja, što
Otvr'te mi, časni oci, manastirska teška vrata, I primite carskog sina k'o najmlađeg svoga brata...” Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu I s kreštanjem
” Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu. A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime
I dok mračnim krilom za nebo se hvata, Neko živo lupnu u hrastova vrata. — Iguman se diže. Na ulasku samom Stajalo je momče, uvijeno tamom.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
među stenjem, svakoga dana zaboravim po jednu reč i svake noći izgubim po jednu zvezdu i svakog jutra kroz druga vrata bežim iz svog doma, bežim iz korenja.
Dolazi jedna noć koja će biti strašnija od prethodne. Zahtevaju da im se odlučno kaže ko, ko to lupa u vrata, za koga se prave ovi dovratci, govorite! Čudno pitanje, kažem ja. Mislim da je na ovom svetu sve jasno.
Čudno pitanje, kažem ja. Mislim da je na ovom svetu sve jasno. Ko može lupati noću na vrata? Neko ko te spasava, ili neko ko te progoni. Onaj ko te spasava dolazi mnogo ređe od onog ko te progoni.
Neko udara na vrata, ne baš na vrata moje sobe u Karejskom konaku, niti na vrata terase kojom se dolazi ovamo, ali neko svu noć lupa u
Neko udara na vrata, ne baš na vrata moje sobe u Karejskom konaku, niti na vrata terase kojom se dolazi ovamo, ali neko svu noć lupa u vrata, bije po
Neko udara na vrata, ne baš na vrata moje sobe u Karejskom konaku, niti na vrata terase kojom se dolazi ovamo, ali neko svu noć lupa u vrata, bije po drvenim pločama.
ne baš na vrata moje sobe u Karejskom konaku, niti na vrata terase kojom se dolazi ovamo, ali neko svu noć lupa u vrata, bije po drvenim pločama. Moj žižak se gasi nad otvorenim spisima jednog ruskog svetitelja.
Planina nikad nije bila golija. Tišina tihost naših gora pesma je prošla na crkvi se zatvorila vrata vetar se slegao u neki panj isklijalo je ono što se spremalo na susret sa suncem lišće je našlo svoju bogazu te
ako zaštrči na ćuviku ili je mesar suši u dimnjaku a žena (kod žene smo stali) svlači se iza vajata i čeka na vrata neko kuca silazi s huma gde su krčme i mrtvaci i nosi kobasicu minut ispred konjanika koji uvek znaju strašno mesto
rata njegovog bučnog i beskrajnog libreta u znaku pljačke i lova i provoda sa ženskim Srbljem nose skakavce oko vrata kao nakit i nude pomoć uz malo naše krvi naš čovek im udara šamar preko šlema rešen da pogine za državu-kurvu i
*** Žurno prošavši kroz Gvozdena vrata posle nedovršene bitke protiv Skita nailazi vizantijsko poslanstvo sam car sa lotos—krstom u ruci i njegova kći ne
on samo zna nezdrave snove o bludu koji ga na povratku snađu onda uzlet — staje pred Adama ovaj mu jedva otvara vrata i osorno presreće gorštaka: šta misliš da si mnogo važan da celo nebo čita literaturu hajde pokaži pozivnicu
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
Težak kožni nameštaj. Upadljiva je velika, u zlatnom ramu, slika pokojnog Mate Todorovića, koja visi o zidu. Više vrata levo i desno, a pozadi velika staklena. POJAVA I PORODICA (pre otvaranja scene pozornica potpuno prazna.
POJAVA I PORODICA (pre otvaranja scene pozornica potpuno prazna. Posle izvesnog vremena otvaraju se zadnja vrata i ulazi čitava gomila žena i ljudi.
(on je poslednji pošao uz stepenice i popeo se već na prvi stepenik, pa kad spazi Danicu, koja dolazi kroz srednja vrata, on se vrati): Ah! DANICA (donosi pun služavnik kafe, pa kad vidi da su gosti otišli uz stepenice, iznenadi se).
u zadnju sobu, iz koje će dalje po kući cunjati, tako da će se u idućoj sceni još jednom pojaviti te videti kroz staklena vrata kako prolaze kroz hodnik. Ovom prilikom, prelazeći preko scene, i ne obziru se na Danicu).
(Odlazi sa ostalima.) POJAVA VIII DANICA, TETKA TETKA (dolazi kroz srednja vrata): Gde si dete, zaboga, što se zadrža toliko? DANICA: Pa eto, nisam još ni poslužila goste. TETKA: A gde su ti gosti?
) Ne znam zašto bih ih čekala? TETKA (ode s Danicom). POJAVA IX PORODICA AGATON (dolazi iz zadnjih vrata i svi za njim): E, eto, videli ste. VIDA: Bogatstvo, pravo bogatstvo. TANASIJE: Taj je znao zašto je živeo.
Usput već skida šešir i mantil). DANICA (ulazi, i kad vidi da nema nikoga, čisto odahne dušom). SARKA (proviruje na vrata, komotna, razgolićena): Je l' te, molim vas, ima li ovde u kući kakvih papuča? DANICA (zgrane se): Vi ste ovde?
PROKA: E, pa hajde, boga ti, pođi! MIĆA (koji je stalno izvirivao kroz staklena vrata ne bi li spazio danicu): Nije potrebno da ide prijatelj Agaton, evo ga advokat ide ovamo! SVI (iznenađeno): Ide?
Odmah ću se vratiti. (Ode.) POJAVA XII ADVOKAT, AGATON AGATON (najpre proviri kroz vrata, pa kad vidi i uveri se da je advokat sam, izlazi): Baš, jedva sam čekao da ostanete sami. Imam važan razgovor sa vama.
SIMKA: Pa da zađemo po sobama. AGATON: Ček' da zovemo Sarku, neka ih ona sazove. (Kuca na Sarkina vrata.) SARKA (dolazi): Je l' me zoveš, prijatelj-Agatone?
000 dinara. Nisam valjda luda...(Skida crnu maramu koju je nosila oko vrata i vadi jedan cvet iz vaze pa ga zadeva u kosu.) Što kaže Sarka, neka ga žali tetka!
Ostavi ti to samo meni pa ćeš videti kako će sve ići kao namazano. (Sa raznih strana iz raznih uglova i vrata, kao i stepenika, zbiraju se svi članovi porodice.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— dodade otac, pa se diže, kao da želi da ubrza trenutak rastanka. — Sine, zar ideš? — Mati mi pade oko vrata. Osećao sam kako drhti i sve me jače steže. Zaplaka se i sestra, valjda što je videla od majke.
Onda se obrati majci. — Dosta, budi pametna. Šta buniš dete... Tako mora biti — pa joj odmače ruke od moga vrata i ledenim glasom obrati se meni: — Sine, otadžbina te zove... Budi veran zakletvi... i izvršuj sve što ti se naredi...
— Da pišeš i da tražiš odsustvo! — dobaci mi sestra, kojoj mahnuh rukom, i onda zatvorih vrata. Išli smo jedno vreme ćuteći. Otac kao da se mučio, hteo je nešto da mi kaže. Na izlazu zastadosmo.
Sada spisak možemo zaključiti. I za mnom kao da se zatvoriše vrata. Stajao sam neodlučan, ne znajući šta treba da radim, ni kuda da idem.
Kolona se lagano primiče. pored teraoca na čelnim kolima vidimo crnu priliku sveštenika sa epitrahiljem oko vrata. Povremeno zasija sunčev odblesak sa zlatnoga krsta u njegovoj ruci... Već su blizu, i golim okom se vide.
— Gospodine naredniče, zaključano je! — reče Tanasije, pokušavajući da otvori vrata za ulaz u toranj. — Razvaljuj! — viknu baterijski narednik.
— Razvaljuj! — viknu baterijski narednik. Tanasije se zalete, lupi nogom i trošna vrata se uz tresak otvoriše. Napred pođe, uz uzane, vijugave stepenice, narednik, za njim ja, onda Tanasije.
Zvono tada zazvoni. Neko je slučajno uhvatio za uže. Tanasije dohvati telefon. Nagrnusmo na vrata, jedva ih otvorismo od nabacanih cigala.
— Slušaj, ti si moj pomoćnik... — Ama, nezgodno je da ulazimo zajedno, nego, otvori malo vrata da slušamo... — A, to ne!... Možeš da viriš kroz ključaonicu. Narednik se vrati. — Izvolite, možete ući.
— Nisam, bogami... dete je bilo tamo. Aleksandar dohvati kapu, nakašlja se, pa dostojanstven i važan, zakuca na vrata. Mi na prstima priđosmo sobi i ja klekoh kod vrata gledajući kroz ključaonicu.
Mi na prstima priđosmo sobi i ja klekoh kod vrata gledajući kroz ključaonicu. Prema vratima je bio krevet, na kome je ležala mlada devojka uvijene glave i pokrivena
Verovatno smo šuškali te Aleksandar krvnički pogleda u pravcu vrata, mičući usnama kao da nam nešto psuje. Onda dušmanski pogleda na dete, prema kojem je ipak morao imati izvesnog obzira.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Dugo je vremena prošlo tako. Smrklo se odavno. Vrata škripnuše. Gojko skoči. — Ehe, bratiću moj, kažem ja njoj: daćeš ti meni, Smiljka! Jok, veli ona.
Ljubica iđaše napred poskakujući, a kad otvori vrata od svoje učionice nasmeja se veselo i stade pevuckati neku pesmicu.
A ti se ne boj, što se tiče... — More šta ti je, koga imam da se bojim... I šta mi ko može ! Ona se uputi u školu. Vrata na Gojkovoj učionici behu otvorena, a on, onako isto namršten, hodaše živo preko škole.
Neko zakuca na vratima tiho, lagano. Ona ne odgovori, ali obrte glavu i posmatraše kako se vrata lagano otvaraju i kroz njih prolazi ona poznata strašna figura.
Zaboravio sam da se vaš posao ne sme prekidati. Ja, znate, naučio na našu kancelariju, gde vrata ne miruju ni pet minuta.
uz nju je pisar. A ovamo Gojko mu jednako izdaje nekakve oštre poruke za Ljubicu, pa stane na vrata i sluša hoće li čiča onako isto oštro izgovoriti, kako je on kazao.
Eto i sada čiča zna pouzdano da Gojko sluša na vratima... naročito mu je kazao da ostavi vrata malo odškrinuta... Čiča se, stavši pred Ljubicu, uozbilji, malo se nakašlja pa izgovori naredbu.
Tek što deca iziđoše i ona, ostavši sama u sobi, zamisli se, a vrata se otvoriše lagano, u školu uđe sredovečan čovek, obrijana lica, s velikim, usukanim crnim brkovima.
On ulažaše pažljivo, kao da se bojao poremetiti koga u radu, ali kad opazi da je Ljubica sama, ostavi vrata i priđe joj slobodno.
Ljubica povede očima, čim se vrata otvoriše, i u prvo vreme gledaše isto onako bunovno, polusvesno, kao i do sada; ali odjednom joj zasvetli u očima živa
— More, ti si bolesna ? otvori za njom vrata i proviri u sobu ova žena, gledajući je sa onim prostosrdačnim ženskim saučešćem. — Ništa... ostavi me !
— Ništa... ostavi me ! Boli me glava, odgovori Ljubica, zatvarajući vrata. Skide sa sebe neku gornju haljinicu, izvadi časovnik i metnu ga na sto, izvuče iz džepa nekakvu crnu visoku kutiju od
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Grad gradila bjela vila Ni na nebo, ni na zemlji, No na granu od oblaka; Na grad gradi troje vrata: Jedna vrata sva od zlata, Druga vrata od bisera, Treća vrata od škerleta.
Grad gradila bjela vila Ni na nebo, ni na zemlji, No na granu od oblaka; Na grad gradi troje vrata: Jedna vrata sva od zlata, Druga vrata od bisera, Treća vrata od škerleta.
vila Ni na nebo, ni na zemlji, No na granu od oblaka; Na grad gradi troje vrata: Jedna vrata sva od zlata, Druga vrata od bisera, Treća vrata od škerleta.
zemlji, No na granu od oblaka; Na grad gradi troje vrata: Jedna vrata sva od zlata, Druga vrata od bisera, Treća vrata od škerleta.
Što su vrata suha zlata, Na njih vila sina ženi; Što su vrata od bisera, Na njih vila kćer udava; Što su vrata od škerleta, Na
Što su vrata suha zlata, Na njih vila sina ženi; Što su vrata od bisera, Na njih vila kćer udava; Što su vrata od škerleta, Na njih vila sama sjedi, Sama sjedi pogleduje, Đe se
Što su vrata suha zlata, Na njih vila sina ženi; Što su vrata od bisera, Na njih vila kćer udava; Što su vrata od škerleta, Na njih vila sama sjedi, Sama sjedi pogleduje, Đe se munja s gromom igra, Mila sestra su dva brata, A
“ 10. Sazdade se bela crkva, Ni na nebo, ni na zemlju, Na sred nebo pod nebesa. Na crkvu su do tri vrata: Jedna vrata samo od zlata, Druga vrata od istoka, Treća vrata od zapada.
“ 10. Sazdade se bela crkva, Ni na nebo, ni na zemlju, Na sred nebo pod nebesa. Na crkvu su do tri vrata: Jedna vrata samo od zlata, Druga vrata od istoka, Treća vrata od zapada. U njoj poju tri anđela, Oni poju rajsku pesmu.
Na crkvu su do tri vrata: Jedna vrata samo od zlata, Druga vrata od istoka, Treća vrata od zapada. U njoj poju tri anđela, Oni poju rajsku pesmu.
Na crkvu su do tri vrata: Jedna vrata samo od zlata, Druga vrata od istoka, Treća vrata od zapada. U njoj poju tri anđela, Oni poju rajsku pesmu.
BOŽIĆNE PESME 18. Božić, Božić bata Na oboja vrata, Nosi kitu zlata, Da pozlati vrata I oboja poboja. 19. Granu sunce iza brda, Veselo, veselo!
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
GINA: Nego nosim muške cipele, muški kaput, rintam, radim, opasujem se konopcem! Bolje da sam se ovim konopcem oko vrata opasala, nego što živim pošteno! BLAGOJE: Lako je biti pošten s takvom lepotom!
ČETVRTA GRAĐANKA: Ovde! JELISAVETA: Zna li se ko ih je pobio? PRVA GRAĐANKA: Kažu da je pucao odmah s vrata! JELISAVETA: Ko? TREĆA GRAĐANKA: Iz pištolja! TOMANIJA: Nije iz pištolja, nego iz mašinke!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
ODA VEŠALIMA Što ste crna kao krst? I masna ko mesarska vrata? Ta senka vam liči na mač čvrst, a skuplja ste od zlata. Što se krijete u robijaški vrt i cvetate iza zida?
Lepše se vama po nebu šeta, po zemlji ima blata. Čvršće grlite no nevesta zakleta oko mlada vrata. Pa kad je srce ludo tako da više voli poštenje i sve za čim je svet toliko plako no pomije i korenje.
Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti – od stida. Što ste crna kao krst? I masna ko mesarska vrata? Ta senka vam liči na mač čvrst, a skuplja ste od zlata.
POZDRAV Tebi, što si me srela na moru i zbrisala mi sa čela žig majke bludnice i roba oca, skinula mi sa vrata zmije, žudne, žalosne, ženske ruke, slava, Slobodo!
Pleli su se venci, klečeći, a ti venci stavljali su se iznad vrata, kao neki znak zaverenika. O prazniku Uskrsa, Temišvarom je obilazila, o ponoći, litija.
Bilo je uživanje slušati ga. Govorio je kao da deklamuje stihove Krste Frankopana. Kad bi otvorio vrata, proderao bi se: „Andžela!
Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti.
Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim. Banaćanskom bećarcu kojim ga ispratiše do kapije, kad je
i svuda, a kad bih se u zoru pojavio pred vratima manastira dovoljno bi bilo da viknem „der Neffe“ („nećak“) i vrata bi se otvorila. U Galiciji sam video rat. U Beču: kako se jedno carstvo i jedna prestonica raspadaju.
A moj narednik, sa četiri vojnika, kad uđe u vagon, uzima oružje na gotovs. Otvaram, dakle, vrata svih kupea i pregledam papire svih oficira, kad hoću (do ranga pukovnika).
sjaji, i kako našu zemlju, najposle, jedan slikar, naš, monumentalno vidi, pa sam se poklonio publici, i, kroz zadnja vrata, brzo, našao, na ulici.
Pred veče je pred Operom prepuno. Prekjuče su ispratili Pučinija. Maestro je izišao na mala vrata, sav obasut cvećem. On je skoro sed, ali je još uvek vrlo lep. Mučile su ga samo gospođe.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Vrućina kao u paklu, a osim svega, rakija vonja i davi svojom smrdljivom atmosferom. Otvoriše se vrata i putnik jedan, mladić, uđe u krčmu, a za njim uleti svež noćni vetar.
iz zemlje daleke: Kao anđeli sve dečica sama, Na njima krila i sjaj oko glava — Lete i mašu na njih ručicama: Kom oko vrata tračica krvava Kom rana mala ko rumena ruža Na belim grudma.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Tek što sam zatvorio vrata za sobom, skinuo sa sebe ono silno ordenje i seo umoran i loman da danem dušom, a začuh kucanje na vratima. — Napred!
Nikako ne mogu da verujem da je sve ovo istina što sam dosad video u ovoj zemlji, dok opet neko zakuca na vrata. — Napred!
Momak se, čim ču reč „stranac“, učtivo pokloni i uđe u ministrov kabinet. Najedared se otvoriše dvokrilna vrata i na njih se pojavi dežmekast, punačak, omalen čovek, pokloni se s osmehom i dosta glupo, i pozva me lično unutra.
On me ljubazno isprati do vrata. Sutradan sam posetio ministra policije. Pred ministarstvom masa naoružanih momaka namrštena izraza, čisto
Obaljuj plot! To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! — viknuše oni što su uz vođu. — Eno vrata, eno vrata! — viču deca i pokazuju vrata, koja su ostala na protivnoj strani. — Pssst, mir, deco!
To ćemo! Vidiš da čovek daje štapom znak šta treba raditi! — viknuše oni što su uz vođu. — Eno vrata, eno vrata! — viču deca i pokazuju vrata, koja su ostala na protivnoj strani. — Pssst, mir, deco! — Buditeboksnama, šta se čini!
— viknuše oni što su uz vođu. — Eno vrata, eno vrata! — viču deca i pokazuju vrata, koja su ostala na protivnoj strani. — Pssst, mir, deco! — Buditeboksnama, šta se čini! — krste se neke žene.
Sad više behu nakaze nego ludi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata. Na glavi sila od prevoja, obloga, tiftika.
Tu je guranje, psovanje, — u tom pomalo liče na nas Srbe, pa mi bi milo — otimanje ko će pre doći do vrata: Neki se čak i pogušaju.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Dijete, jeste metuli jastuke na klupu? — Jesmo, jesmo najo, odgovara najmlađa sna, stojeći uz otvorena sobna vrata, sa svećom u ruci. — 'Aj'te u sobu! — Vala ja bih voleo ovde s vama, nekako mi je lepše.
— Ja no, Bog s tobom!... pa još to ništa, no lijepo došla, brate moj, pa izbušila ateljku otrag, pa odozgor, od vrata do krsta, sve isprepletala dretvom, tamo i amo, pa nije ni zakrila, no stoji 'nako, da sav svijet gleda — časni je
Preko toga računa nije se smeo utrošiti ni jedan ćutak. »Cenzori« su kažnjavani najstrožom kaznom, ako bi vrata stajala otvorena nekoliko sekunada, kad je soba zagrejana, a o provetravanju, razume se, nije smelo biti ni govora.
I zvezde su malko bleđe. Na jednom mestu škripnuše vrata. Malo posle zapeva petao; nega prihvatiše drugi i oteže se poznata palančanska jutarnja pesma...
Jedan izađe na vrata, da vidi »idu li«. — Ima li koji dvojku rezultat? — zapita jedan. Svi ćute. — Dobro je, — produži on.
Pera obrati pažnju na ove reči i primi ih k srcu. — Pst! Idu! Čiča! — viknu onaj s vrata i dotrča na svoje mesto. Ženske pobledeše. Obuze ih trema, i ako je svaka bila sigurna sa ispitom.
Ženske pobledeše. Obuze ih trema, i ako je svaka bila sigurna sa ispitom. Muškarci se samo utajaše. Brava škljocnu, vrata se naglo otvoriše i na njima se pojavi, ako ne Ciceron, a ono Čiča, koji se trudio da liči na Cicerona.
Jedan, koji je bio dobro spremljen za ispit, a rad je da što pre skine »bedu s vrata«, naže se sasvim nad klupu (kao da hoće da se sakrije), i to mu pomože. Ugledaše ga i prozvaše. Poče ispitivanje.
— Izvol’te na ova vrata, reče mi i uvede me u sobu, gde beše juče fizički kabinet, ali se prenerazih kad se nađoh u gospodskom budoaru, u kome
— Ah? — Izvol’te samo za mnom. I gospođa direktor me povede na jedna vrata, koja nam uslužni gospodin Persa otvori.
— uzviknuh od čuda. Priđoh bliže da razgledam to čudo. Direktor pritisnu dugme na jednim kolima ; vrata se na njima odmah otvoriše i pokaza nam se na pragu jedan lepuškast i graciozan gospodin, koji držaše odojče u naručju.
Kad se izmakosmo od prvog reda, direktor iz vadi jednu pištaljku i zasvira. Otvoriše se vrata la mnogim kolima I odsvuda se pomaljahu uplašena lica. Direktor nešto Viknu, a zatim skomandova: — Prvi red napred!
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
iz naroda Mladen, pokućar Jevremov Kafanski momak Žandarm Šegrt ČIN PRVI Soba kod Jevrema Prokića. Vrata sa desne strane i u dnu. Na levom zidu dva prozora, na svakom čiste zavese i saksije sa cvećem.
U uglu između ovog zida i zadnjeg veća gvozdena peć, koja se loži spolja. Između peći i vrata orman sa fiokama, a više ormana kredom rađene slike, Jevremova i Pavkina.
Na desnom zidu, od publike pa do vrata, mali etažer na tri sprata i na njemu šoljice, čaše i još pogdekoja sitnica. Na sredini sobe sto sa kupovnim čaršavom i
I PAVKA, DANICA PAVKA (dolazi iz desnih vrata, pa kad vidi da nikog nema u sobi, odlazi vratima u dnu, napolje): 'Odi ovamo! Čuješ li, ovamo kad ti kažem!
DANICA: Uh, saksije u kujnu!... Neko kuca. Izvol'te! II SIMA SOKIĆ PREĐAŠNjI SIMA (ulazi na srednja vrata): Dobar dan želim. PAVKA: Dobar dan. SIMA: Je li gospodin kod kuće? DANICA: Nije! SIMA: Hteo sam, znaš...
PAVKA: A, to je? (Čisto joj lakne.) DANICA: Ti si pogrešio vrata. Ne sedi ovde advokat. SIMA: Nego? DANICA: Evo ovde, ova druga vrata. 'Odi, pokazaću ti.
(Čisto joj lakne.) DANICA: Ti si pogrešio vrata. Ne sedi ovde advokat. SIMA: Nego? DANICA: Evo ovde, ova druga vrata. 'Odi, pokazaću ti. PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi.) Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata.
'Odi, pokazaću ti. PAVKA: Ama, nemoj ti da mu pokazuješ. (Simi.) Evo ovde, isti hodnik, samo ona druga vrata. SIMA: E, oprostite, ja vidio, znaš, firmu na kući; pa mislim... ova druga vrata, je l'? DANICA: Jeste!
SIMA: E, oprostite, ja vidio, znaš, firmu na kući; pa mislim... ova druga vrata, je l'? DANICA: Jeste! SIMA: E, hvala, oprostite! (Odlazi.
SIMA: E, hvala, oprostite! (Odlazi.) III PAVKA, DANICA PAVKA: Ja ne znam samo zašto taj čovek ne napiše na svoja vrata: Advokat; ovde je Advokat; i da izmoluje onaj prst (pokazuje poznati prst iz oglasa), nego tako, svaki čas nam dolaze!
JEVREM: E, baš dobro! Prikucaj ti to lepo na tvoja vrata, da te lakše nađu tvoje mušterije! IVKOVIĆ: Hvala bogu te je stiglo.
Na licu mu se ocrtava briga koja ga sve više obuzima. Uzima šešir i hteo bi da pođe ali se kod vrata ustavi, vraća se i seda na stolicu brižan). ŠEGRT (nosi jednu dućansku kesu od hartije i na njoj nešto napisano: Gazda!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Redaktori odahnu dušom kad im se skide napast s vrata. Voleo je da diskutuje, da menja s drugim misli i da raspravlja pitanja iz sociologije, da izrekne svoje mišljenje i svoj
Kad je oblačio nemačko odelo nije imao mašne oko vrata, nego je išao razdrljenih grudi kao onaj Mara iz revolucije; a kad bi se opet seljački obukao, nije smela izostati
Zadovoljan i jedan i drugi, sedoše i popiše »po jednu,« u slavu svršenog umetničkog dela. »Lepa reč gvozdena vrata otvara«, veli poslovica.
— »More« — veli treći, — »kad se stari panj upali, a, ča-Tripune!?« — »More, idi mi bedo s vrata!« — veli čiča Trifun. — »A, ča-Tripune, ne valja ti pos’o!« — veli četvrti — »kad si ti sebe oženjen!
Odmah nabije šešir na oči, pa jala na vrata mehanska! Oni viču za njim, zovu ga natrag, vele da je sve to samo šala, i da je lud kad ne zna za šalu, — ali on neće
« a on bi tada prijatno razvukao lice, zažmirio očima kao mačak ljubimac kad ga dobra starica, protektorka, češe iza vrata; tad bi mu milo bilo, pa bi kroz zube propustio: »He, he slatko zensko!
— Tako! — reče glasno. — Tu sam brigu skinuo s vrata! — reče pa pokuša da hrče. Ujedared se lupi po čelu i zbaci opet guber.
Pa ipak! Šta je sve muke video od toga doba čiča-Milisavljev petao, i to onaj petao kome su dosada svačija vrata bila otvorena i bunjišta na raspoloženju bila — jer je sa svoje ugledne persone prosto plenio i, da se poslužim
A sad, ovako izneveren i, što je još glavnije, opljačkan, samo se ušunjao i seo do prvih vrata, pa nit vadi tabakeru, nit poručuje kafu, a kad se glumci skupiše pa ga stadoše pitati kako im je tamo išlo i kako je
— ču se sa više strana od iznenađene publike. A ćata Pera nastavlja posle male pauze: Smir’te se! Skin’te mi se s vrata! U poslu sam, žuriti se moram! — A, bravos za taj reč, eškoljs’n, tako je! — prekide ga i odobrava ćir Đorđe.
Na glavi mu šajkača nakrivo, na nogama čizme sa borama »na harmoniku«, oko vrata neki »gasluk« što ga je iz vojske još doneo.
Silna vojsko! Civili napolje!« a svet bega. Obično prvo zaglave vrata berberi, a za njima šnajderi. Berberi ponekad pribegnu i dosetci.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Četiri sata? Kakva četiri sata! Ono jeste, stajala je jedno vreme pored puta, Dok su se dečaci-rvači hvatali oko vrata, I to je trajalo — pa... jedno četiri minuta.
Šta odsustvo njino znači? Šta zadesi ćilimare? Kud odoše njine šare? Gde su firme iznad vrata, Gde su ljudi od zanata, Obdelavaoci cinka i voska? Kuda ode čast majstorska?
Sa svoje strane, tata je dužan da bude dobar tata, Da se nađe detetu u bolesti, Da mu kupuje cipele i šal za oko vrata... Ali šta ako je tatina plata mala plata, Ako ni za hranu ne može dospeti?
se drže oko pasa, I plešu, u mestu; četiri brata Koji se zaglaviše u kružna vrata.
Vozovi spavaju na stanicama, dok ih putnici hvataju Za ručke, skaču na papuče, il nasrću na vrata... Vozovi to ne osećaju; oni spavaju i sanjaju U Bogovađi dva minuta, a u Zagrebu dva sata. A teretnjaci?
kapke, odnosi košulje sa doksata, (Vetar pred kojim žuti listovi u strahu beže), To znači: stara zima štapom kuca na vrata. GDE SU ONI VETROVI Samog sebe vek kao da preplovi.
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Okrugla vrata, pritvrđena jakim čeličnim zavrtnjima, nisu propuštala ni kap vode. Sa jedne strane kugle bila su dva mala prozora sa
Najveću bi teškoću, zbog ogromnog vodenog pritiska, zadavalo hermetičko zatvarane vrata i prozora. I vrata i prozori bi bili ispupčeni radi što veće izdržljivosti prema spoljnjem pritisku od koje hiljade
Najveću bi teškoću, zbog ogromnog vodenog pritiska, zadavalo hermetičko zatvarane vrata i prozora. I vrata i prozori bi bili ispupčeni radi što veće izdržljivosti prema spoljnjem pritisku od koje hiljade atmosfera, i da bi ih
Vidite, ja sam držao u pripravnosti ručicu od rezervnih čeličnih vrata koja bi se u trenutku prevukla preko razbijenog prozora i sprečila prodiranje vode u našu kuglu, ali srećom do toga
Rakić, Milan - PESME
da meni Gospod reče: ''Evo, Ja ti sada dajem silu i moć, stvori Svet novi i bolji o kome si pev̓o, I otvori širom vrata novoj zori. Neka, žudno sreće, čovečanstvo prene U čekanju strasnom.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Jaki zubi i tvrd orah slome; dobra sablja topuz iza vrata, a kamoli glavu od kupusa. Šta bi bilo odučiti trske da ne čine poklon pred orkanom?
U njih sada druge misli nema do što òstrê zube za susjede, da čuvaju stado od zvjeradi. Tijesna su vrata uljaniku, za međeda skovana sjekira. Jošt imate zemlje i ovacah, pa harajte i kože gulite!
BIJE NEKO U VRATA OD KUINE, DA IH SLOMI; MISLE DA JE LUD. IGUMAN STEFAN Pomoz Bože i Mali božiću! Kad je radost sa svakoje strane, nek
Kad je radost sa svakoje strane, nek uljeze i ta' ludi k nama da nam kuću napuni smijeha! OTVARAJU ĐACI VRATA, KAD EVO VUK MANDUŠIĆ.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prste, kako je šašolje oko vrata, po bradici i po grguravoj kosici.
A najviše bi, mećući je na minderluk, klečeći ispred nje, uzeo njene ručice da obvija oko svoga vrata, svoju glavu da meće u njen skut i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom.
se na kapiji, sav srećan, ponizan, čisteći oko sebe po svojim haljinama, a naročito cipele, i nameštajući jaku oko vrata, — Todora tresući se od bola, jada, srama i nesreće, okrenula se i, pre | no što je on izašao, ona ušla u kuću, i
najviše se bila ogrnula da joj ne bi prašina odozgo, gde je Sofka čistila, padala i prljala joj čistu belu košulju oko vrata i na prsima.
Čisto sa strahom, grabeći, dok je još videla, uđe u kujnu i zatvori vrata od one velike sobe. U samu sobu nije smela da uđe, jer tamo, u kraju sobe, već je bilo mraka.
Snaga joj poče goreti, čelo, ruke sve u znoju. Nije smela da se makne, a kamo li vrata i prozor da zatvori. Ko zna dokle bi tako sedela da se već jednom odozdo, sa kapije, ne ču tiho kucanje.
A ta zakopčana joj košulja oko vrata za nju je najgore bilo. Još pored toga bila je Magda i u sasvim novoj, širokoj seljačkoj futi; na nogama takođe nove
I ma da su bili već počađaveli, ali, usled svoga njihanja, pokreta pri svakom ulazu, otvaranju i zatvaranju vrata, činili su da po sobi uvek biva hlada. Sofka se još nije bila sasvim obukla.
I ne druge noći, nego iste još noći dođe i on. Kao što je naredio, tako je i bilo. Nije ništa bilo osvetljeno. Sva vrata po kući bila su zatvorena i samo gore u gostinskoj sobi gorela je lampa i to uvrnuta, da bi što manje bilo svetlosti i
U grlu joj stao plač. Osećala je kako treba da poleti, padne mu oko vrata, zagrli ga i od radosti, zbog tolikih muka što su zbog njega pretrpele, da proplače: — Tato, tato mili!
čisteći se, zagledao oko kuće i upoznavajući kroz mrak pojedine predmete, šamdud do kapije, stepenice, ispod njih vrata podrumska, kao samom sebi govorio: — A a... još je to tu!
Čelo mu došlo ispupčenije, lice uže, potkresivani brkovi prosedi, iz već zbrčkanog, po malo izbrijanog vrata, a kao uvek obvijenog belom čistom maramicom, jače mu se isticala jabučica i grlo, sa oko sebe zbrčkanom, vratnom
Pandurović, Sima - PESME
Ni vetrića, da granom zatrese! A već sutra reći ćemo: Tiše! Ko to trese vrata i ćerčiva I budi nas? — Čili magla siva, Plodni vetar poljanama briše.
A ujutro, svuda, prozori i vrata – dok proleće novo mirisaše mirom — Svih koleba, kuća, srca, kazamata, Otvoreni behu radosno i širom.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Gomila vlastele, sveštenika i drugijeh glavara iđaše put crnogorskijeh vrata; pred tom gospodom išlo je njekoliko ćesarskijeh vojnika, znak da je gospodu poruka vodila. Konte Pjero B.
Zapov...“ „Šjor konte ’bro jutro!“ prekide ga neki debeli glas ozdo. „A hoće li se otvarati ta sretna vrata jutros? Pomete se ovliki narod! Pravo je, valaj, di se jutros ranije otvore; znate... koji je dan sjutra...
Kalfe pospremahu hitno; ćepenci i vrata na nekijem dućanima pozatvaraše se već, jer trgovci, većinom pravoslavni, hitahu doma k djeci; gradski čistibaše
biće ih bilo do trideset, što muškijeh što ženskijeh glava, zastalo u šupljaji bedema, pa da hoće da se otisne kroz vrata. Miču se graju, nukaju se da nalaze, ali se taj grunak ne rasiplje dok se ne načme.
Dijete, i ono briznu plakati pa se samo diže sa tetkina krila, priđe ka djedu, te mu se obesi oko vrata. Obiklo je, valjda, bilo da tako čini, u takvim prilikama.
podiže glavu te nabra guste obrve, i taman otvorio usta da brekne ženskima neka prekinu, kad neko zakuca na vratima. Vrata se otvoriše, prije no što oni imaše vremena do poustanu, te s mećavom i vjetrom uljeze čovjek, viknuv: „Dobri veče i
Vjetar sunu kroz otvorena vrata i povi plamenom, te ostaše u neviđelici. Soldat se još bolje pribi u nugao. „Ha, Milice, luč uždi!
„Ha, Milice, luč uždi!“ graknu serdar, pa nastavi: „Dobra vi sreća — i vama na dobro doš’o, sokolovi moji!“ Vrata se zatvoriše a plamen se opet ispravi. Polaznici cjelivaše se sa serdarom, pa s malijem i redom sa ženskima.
„Ne treba, serdare, mi smo se za to pobrinuli!“ rekoše momci veselo, a brkonja Radoje iskoči na vrata, te unese nataknuta brava, kojeg su pred kućom prislonili bili. „E, Bože pomozi!
Serdar izvadi iza pasa svoje dvije, koje mu bijahu uvijek svijetle i naredne, pak iziđoše pred vrata. „Stane!“ viknu on, pred kućom, „donesi taj dževerdar, pa gađaj i ti!“ Cura izleti, puškom u ruci.
“ Momci pucahu svakog časa s vrata. Brastvenici gotovo svi, izmjeniše se u polaženje. Pilo se i veselilo do same zore.
“ Vrata se od ćelije otvoriše te uđe krupan, sredovječan čovjek, smeđijeh brka; taj čovjek bijaše u crnogorskome ruhu obrijane
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
(zakletva devojke). Onako mi živjelo što je od moga srca palo! Sutrašnji dan ne dočekao! Tako zgrčen na tvoja vrata ne dolazio! Tako magareću glavu ne nosio! Tako mahnit po gori ne skakao! Tako me braća ne izdala!
Dabogda se stanio đe se more kukama do’vaćalo! Dabogda se udala gde se trnom vrata zatvarala! — (kletva devojci). Zaklala ga puška crnogorska! Zgrčio se kao srp u planinu!
Majka ga u studene oči ljubila! Ma’nit po narodu hodio! Mramorom se mramorila, a kamenom kamenila! Na krvnička vrata prosio! Ne smirio se kô kolo mlinsko! Od ruke mu ništa ne rodilo! Poneo ga đavo na rogove!
Živi kô riba u vodi. Zavrgao se glavom kao pas repom. Zagledao se kao tele u šarena vrata. Zasukô brkove kao vilaš rogove. Zateže se kao kobila u vršaju. Zgrčio se kao jež. Zdrav kao jelen iz gore.
— Tko mnogo drobi, malo vredi. — Lonac ćeš poznati zvoneći, a čovjeka govoreći. — Lijepa riječ gvozdena vrata otvara. — Gora je rana od jezika, neg’ li od mača. — Ko hiti vrat lomi. — Hitnja je vražije pletivo.
— Šteta i ludomu oči otvori. — Nema štete bez koristi. — Zla dobit šteti je sestra. — Zadnja vrata kuću štete. — Pošten dobitak, — sladak užitak. — Jamac i šteta kô nokat i meso. — U povratku dobijanja nema.
— Bogat jede kad hoće, a siromah kad može. — Bogata Vlaha i šteta pomaže. — Ko ima u pročelje, ko nema za vrata. — U bogata Vlaha i goveda pametna. — Na slanu ruku ovce trče. — Dok imaš svačiji si, kad nemaš ničiji si.
— Gde zlato govori, usta ćute. — Novac planine probija. — Para vrti gde burgija neće. — Gvozdena vrata zlatna ruka razbija. — Novcu se svugde klanja. — Zlatan ključić carev grad otvori. — Zlato ne zbori a čuda stvori.
— Brat brata nad jamu vodi, ali u jamu ne meće. — Tko ne ljubi svoga brata, onog tuđa biju vrata. — Brat bratu najdublje oči vadi. — Ko ne drži brata za brata, on će tuđina za gospodara (dušmanina).
— Ko (rado) laže, taj (rado) i krade. — Laž istini vrata otvara. O ISTINI — Daleko je od čuvenoga do viđenoga. — Slušaj što ti se veli, a vjeruj što ti se vidi.
Škakljiv sam oko vrata. — Rekao Ciganin kad su ga osudili na vješala. Da imamo masla, kako nemamo brašna, pa bismo posudili u selu tepsiju,
Kisni, ne misli, stiglo me do vrata! — Zakiselila žena u sobi (ili u mlječaru) lonac mlijeka, pa ga pokrila i povezala torbom da bi se u toplini prije
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
pijan, | svrnem lulu, pa njega kamišem preko leđa, a on se ispravi, pa ni pet ni devet, nego raspali držalicom mene iza vrata, a ja bacim čibuk, pa pođem rukom za nož, a on još jednom, a ja te na ruke. I Turske mi vjere!
92. Puna soba za krajcaru. 93. Puka tepsija zlatni koščica. 94. Puna crkva đaka, ni od kuda vrata. 95. Pun breg bubrega. 96. Pun do iverja. 97. Puče puška na ledu, ode para čak do cara. 98.
43. Kaluđer traži soli. 44. Svraka na krmači. 45. Kaiš na nozi. 46, 47. Sunce. 48. Krevet, vrata i direk više vrata. 49. Plug. 50. Pile. 51. Đevojka i vijenac. 52. Popovi. 53. Lula i čibuk. 54. Puška. 55.
43. Kaluđer traži soli. 44. Svraka na krmači. 45. Kaiš na nozi. 46, 47. Sunce. 48. Krevet, vrata i direk više vrata. 49. Plug. 50. Pile. 51. Đevojka i vijenac. 52. Popovi. 53. Lula i čibuk. 54. Puška. 55.
99. Kosa, čelo, oči, usta i jezik. 100. Vino u buretu. 101. Pijevac. 102. Vrata na kući. 103. Vatra kad se zapreće. 104. Lonac. 105. Mravinjak. 106. Sise u krave. 107. Lula. 108. Mjesec. 109.
” Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: „Šta je to u zao čas!
pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: „Šta je to u zao čas! ja tebe izbavih a sebe pogubih.
” Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući.
Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, onde ga zaustavi straža i zapita ko je i od kuda je, na pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao
Možeš li se setiti da je mati bila trudna kad je vas vihar odneo?” A ona se odmah seti i brizne plakati pa njemu oko vrata: „Slatki brate! mi smo sve tri u zmajevskim rukama.
A ona kad vidi brata, brizne plakati, pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, ona mu reče:
Ona kad vidi brata, brizne plakati pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u dvor. U dvoru sestra brata lepo dočeka i ugosti, a kad bude pred noć, onda mu reče:
Sveti Sava - SABRANA DELA
(Pr. 4, 27) Trudove plodova svojih ješćeš. Blažen jesi, dobro će ti biti. Žureći se kroz uska vrata i tesnim putem koji vodi u život večni, (Mt.
A ne volimo da ikoga sa vrata naših praznog otpustite. GLAVA 39 O pouci igumanu i ekonomu i svoj bratiji, nerazrušno da čuvaju zapovesti u ovom
ili onaj koji će trgovati u njoj, nego da izaberete onoga koji hoće i želi hoditi tesnim putem i da uđe kroz uska vrata. (Mt.
Praznujte ga svetlo, pojanjem, i svećama, i jelom i pićem do obilja. Osim toga, i na vrata treba dati i jela i pića ko se zadesi na taj dan.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Napolju, na nekom placu, drug Vilotijević drži govor, čije se nevezane rečenice čuju u kafani samo onda kad neko otvori vrata. Mile, koji napolju sluša govor, povremeno ulazi i komentariše ono što je čuo.
Kaže da noću ne spava od dileme, puca mu glava od dileme, toliki je karakter! IKONIJA (provirivši kroz vrata): Vala, da prodaje prokiso sir, provrištalo vino, i lubenice debelkōre, pa ne bi moro baš toliko!
CMILjA: Daleko bilo! (Cmilja se vraća za šank. Mile ulazi, uzima stolicu, stavlja je kraj odškrinutih vrata, i tako nastavlja da sluša govor.) STAVRA: A i ti uđe? MILE: Pa valjda vidiš koliki je to pljusak!
JAGODA: Ja sam! Ona! Od večeras! Ona što se udaje! Za profisora! CMILjA: Što odma ne kažete! (Otvara vrata. Ulazi Jagoda, pokisla, preplašena): Kuku, kaka si! JAGODA: Dobro! Da sam! I živa!
Pa dimamo kućicu, slobodu, vece, špaiz, i tekuću vodu! Da napravim turšiju, pre zime, da na vrata prikucam prezime! Sneg napolju sipa kano vuna, kod nas bojler, zimnica, furuna!
ANĐELKO: Imaš li neku baterinsku lampu? IKONIJA: Nemam, imam sveću. ANĐELKO: Daj šta bilo! Ostavi vrata, vako, otvorena, da pada svetlost! Pa, ako ne može, majku mu, podupri stolicom! Gadne li kiše!
Da barem ima pečen kompir i tani! A što da ne kucnemo ovoj ovde kafedžinki? Malo kundakom u vrata... MANOJLO: Treba se čuvati i od srpskih i od austrijskih trupa! Znaš da smo ovde po specijalnom zadatku!
(Prateći krvav trag, koji je ostao iza Skitnice, Prosjak dolazi do vrata, Vrata su zaključana. On malo razmišlja i gleda kuda će, a zatim obilazi oko kafane.
(Prateći krvav trag, koji je ostao iza Skitnice, Prosjak dolazi do vrata, Vrata su zaključana. On malo razmišlja i gleda kuda će, a zatim obilazi oko kafane.
I otvorde mi jedno lađeno pivce! A provodadžiši nekoj drugoj budali! MILE (ulazeći, s vrata): Dajde mi jednu rakiju! STAVRA: Čujem zglajzo ti onaj tvoj! MILE: Koji moj?
JAGODA: To sam tek sinoć otkrila, kad sam otišla. Otvorim vrata, kad imam šta i videti! Na krevetu, i to u jeku posla, a kraj kreveta flaša vinjaka dopola...
Stanković, Borisav - JOVČA
Levo, od trema na doksat vode drvene stepenice. Gore, na sredini, do uzlaza stepenica dvoja vrata, jedno do drugih, zatvorena, s obeju strana od njih po dva prozora, zatvorena, sa spuštenim zavesama.
Desno, na doksatu, ispod prozora, minderluk s jastucima, zastrven ćilimom. Dole, pod desnim vratima, veća, kujinska vrata, otvorena; desno od njih dva manja prozora, otvorena. Pod stepenicama vrata od podruma i prozorče s rešetkama gvozdenim.
Dole, pod desnim vratima, veća, kujinska vrata, otvorena; desno od njih dva manja prozora, otvorena. Pod stepenicama vrata od podruma i prozorče s rešetkama gvozdenim.
Čuje se na kapiji lupa zvekira. VELA (istrči iz kujne i otvara vrata na jednom krilu kapije). VLADIKA (ulazi, blagosilja Velu koja ga ljubi u ruku, pogleda na doksat, polazi stepenicama).
Moraš! Odmah, što pre! Moraš!... II Velika raskošna soba Jovčina, zastrta teškim ćilimima. U dnu, vrata s prozorčetom gore, za sobu gde je kupatilo; ispred njih poređano odelo.
U dnu, vrata s prozorčetom gore, za sobu gde je kupatilo; ispred njih poređano odelo. S leva, vrata za Vaskinu sobu otvorena; s desna, dva prozora kroz koje se vide lisnate voćke.
MLADEN Što su ti oči vrele? JOVAN Čuješ, idi, miči se, jer sad ću te... MLADEN (udara ga, izgura ga i zatvori vrata): Odmah se vraćaj tamo, u vinograd, na berbu; nosi šta treba da te ne čekaju! Svi su tamo samo se ti izvlačiš.
GLASOVI PRIJATELjA Aferim, prijatelju! Aferim, prijatelj-Jovča! Otvore se časkom vrata na kujni, jedna snaha u nanulama sa svećom ode gore u Jovčinu sobu, otvori je, zapali još sveća i vraća se u kujnu;
I ona da se probudi! (Bešnje): Otvarajte! Snažna svirka; goč. Kujna se otvara, osvetle se vrata. SOFIJA (na brzu ruku obučena i zabrađena, sa svećom koja joj drhti u ruci, lupkajući nanulama, trči ka kapiji;
Ustaj! Tata došao i... (Prijateljima koje propušta u svoju sobu, pored Sofije koja podiže sveću uz vrata i krije lice): Sad će ona, maznuša, dok se spremi, udesi! (Ulazi za prijateljima da ih tamo razmesti; za njim i svirači.
(Ulazi za prijateljima da ih tamo razmesti; za njim i svirači. Vrata ostaju otvorena, osvetljena.) SOFIJA (povlači se, odlazi u kujnu).
JOVČA (opazi kuda bi ona, priskoči, uhvati je za ruku i trgne natrag): Kuda ćeš tamo? (Zatvori vrata od sobe gde su gosti i svirka): Ovamo! (Istrgne joj sveću, otvori Vaskina vrata, osvetli sobu.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Jedva se jedan smetne s vrata, al’ eto ti dvojica trče da uzjašu! Bog i[h] znao otkud izniču i proizlaze; valja da se i oni, zar, negde plode.
Siroma[h] arhimandrit našao se bio u bedi s Malenicom ne znajući šta će mu odgovoriti, ni kako će ga s vrata smetnuti. Vladika, videći ga sasvim zabunjena, dođe mu na pomoć. Episkop: „Dosta već, Malenica kukavče!
Ha, pomislim, ova je za mene! Jedva je podignem, iziđem pred vrata kelijska, metnem je na jedan karučni sanduk, a ja sednem dole i počnem čitati žitije svete Evdokije, prvi dan marta
Upazim na kraju predgradija široku ogradu zida, unutra zdanija i lepa cerkov. Vidim vrata avlije otvorena; uđem i sednem pred crkvom pod toronj u ljupkom [h]ladu s namerenijem čekati tu dok se pospusti sunce i
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Brzokusi i Zubaci mahom su krakati, duga vrata, koštunjavi i kosmati. Krkote su, većijem dijelom, maloga rasta, jedri i golopuzasti.
II KUŠMELj I KUŠMELjIĆI Jere Jozov Jerković, Brzokus, Kušmelj, bješe štaponog, vrata kao u divokoze, glave okrugle i tvrde, da je mogao njom bukovu dasku razbiti.
Bakonja duboko uzdahnu. — Šta ti je? Zašto ne ideš? — zapita ga mati. Bakonja odmahnu glavom. Domalo otvoriše se vrata i uđe gomila Jerkovića. Prvi uđoše Čagljina i Šunda. Za njima Kljako i Rdalo sa dvojicom svojih momaka.
Taj vaš duvan smrdi, vire mi, kâ kuga, i štiplje za oči, te će tribati rastvoriti vrata i badžu pošto izađete! Ljudi božji, ala ste divlji!
Dvoje kamene stube, sastavljene od nezgrapno otesanijeh kamenova, izvođahu na trijem. Duž trijema vrata od ćelija i od drugih suvota bjehu nejednaka i različito obojena.
U trećoj strani zateče još veću zbrku. Tu bješe prozora gdje bi bolje dolikovala vrata, i obratno. Najzad stigoše do kraja. Tako jednijem gredom obiđoše manastir.
Dva đakona svrnuše lijevo, kroz velika vrata, nad kojima bijaše ikona i kandilo. Bakonja je mislio da je iza tijeh vrata njeka svetinja, ali kroz njih dopiraše ono
Dva đakona svrnuše lijevo, kroz velika vrata, nad kojima bijaše ikona i kandilo. Bakonja je mislio da je iza tijeh vrata njeka svetinja, ali kroz njih dopiraše ono „blagovonije“ koje dopire iz manastirske kujne. — A jesi li kad bija ovdi?
Kroz druga vrata vidjela se Naćvareva ložnica, u kojoj takođe klopotaše jedan časovnik istoga oblika kao i prvi. Kuvar iznese iz te
zamijeni bolesnika kod stoke, Barica i Galica tkahu, a knez je tesao njeke pauznice i svakoga trenutka izlazio pred vrata da vidi mijenja li se vrijeme. Tek u popasno doba osjeveri i ukaza se maličak problijeska na nebu.
izašao bi Bakonja i obrnuo bi drugim laktom trijema, protivnijem pravcem od kujine, te bi zakucao i ušao kroz jedna vrata između riznice i gvardijanovih soba. Tu je bila knjižnica, a u isto vrijeme i „skula“.
Pošto posrkaše kavu, Balegan otvori vrata. Prvi pristupi đakon Čimavica, te cjeliva gvardijana u ruku, rekavši: — Na zdravlje vam mlado lito.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
NEVSKOM PROSPEKTU 42 KNjIGE 43 KUĆA 44 DVOJNIK 45 URLIK 46 BOLEST 47 STABLO 48 O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA 49 KRAJ JESENSKOG MORA 50 UMORNA PESMA 51 VRATA 52 KULA NA PESKU 53 PRAZNINA 54 NA DRUMU 55 ČAS 56 U
SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA 49 KRAJ JESENSKOG MORA 50 UMORNA PESMA 51 VRATA 52 KULA NA PESKU 53 PRAZNINA 54 NA DRUMU 55 ČAS 56 U ČAROLIJI 57 NA TLE SAD JABUKA PADE 58 SA USPOMENOM NA JEDNU
I gluv već za reč što lupa U sluh o teška vrata Proći ćeš kroz red klupa Do mesta gde se mrak hvata. Pust kao stablo bez soka Zastaćeš začuđen tako Sa svetom i
Evo već teške ruke sna Pribijaju te kocem za tle. Kuda pobeći u ovaj čas Kristalno prazan, slep i čist? O gde su vrata? Gde je spas? To toneš već u tupi san. Srce tek šuška ko suvi list. Zar nikud pobeći u ovaj dan?
Od rose — zemlja se za noge lepi, puši. Ja dižem pali list: u ruci — puca! Sunce o vrata brda sjajem kuca. (Stid mu u mlad ruj boji čelo, uši.
Ako od stabla ne sadelju bačvu Il krevet kakvom mladencu ne stešu — Nek bude bar za sanduk mome lešu. O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA Taj muk — da nije zvuk bez kraja Što svud seže Pa neki mir sa krikom veže Il maglen duh sa mesom spaja?
Taj mrak — da nije bolest sjaja? O sjaj su samo vrata kraja. KRAJ JESENSKOG MORA Iz visokog sna me budi morski blesak. Oči traže vidik gde je strana peta.
Blizu je praznina i rub se približuje: Reči ove pesme izdržite još malo Dok vas smrt il ćutnja skora ne rimuje. VRATA Ponekad, tako: na nekoj staroj zgradi Otvorim vrata — obično nikog nema.
VRATA Ponekad, tako: na nekoj staroj zgradi Otvorim vrata — obično nikog nema. Posmatram stvari bačene ispod trema: Zurim u ormar (u kome žižak radi).
SA USPOMENOM NA JEDNU PANONSKU SOBU Krevet u duborezu. Perina, prekrivači: Na vrata stavi rezu I polako se svlači. Oko na kitnikezu. Porculanski jahači. Draperija u vezu: Ceo prostor zamrači.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Tada bi se sećao belog dima duvana Turkinje u crnim šalvarama koja u jagodinskoj mehani sedi uvek u uglu levo od vrata, ispod slike — Rusi prelaze Dunav u osušenim guskama. Takvi su im čamci.
I fenjeri, i drumovi, i njihovi povraci kući. Predomisli se i, noseći pušku, uđe poslednji. Svi se okrenuše na tresak vrata, svi pogledaše u njega, i on stade. Mehandžija, ogrnut dugačkim kožuhom i gologlav, sanjivo mu promrmlja pozdrav.
Čik da izbrojiš koliko sam puta zanoćio ovde? Mehandžija bez reči zamrači prozor i vrata za sobom zatvori oprezno, tiho, kao da gazda spava.
Izdaleka, mučno se probija i kljuca — ničemu, a vilica zaigra kao pred plač. Iz mehane naleže na vrata sve glasniji, razuzdaniji rakijski žagor rabadžija, i krupan smeh zasipa mu glavu, tuče po moždanoj opni; vilice mu
dobro je što ova budala Tola ćuti. Pijan je, pa drema. dosadilo mu da me ujeda za srce. Aćim će me nadživeti. Simki, vrata su tesna. Loš im je život. Opipa nedra: dukati mu se javiše sipljivim dikom. Uze pušku i stavi je na kolena.
Takav glas ima samo kad mu grize vrat u onom svom ludilu. „Muški, muški“, zadavila se. Za njim kroz nezatvorena vrata ulete i vetar u kuću. Staje na korak od nje, spuštenih ruku, stisnutih pesnica.
Simka se primače vatri, zima kula kroz vrata, u debelom, gustom, upredenom kurjuku nije joj hladno. — Šta ti je noćas? — prošapta i smalaksalo se prekrsti.
pođe tromo za Simkom; ne korača, naginje se samo, a ona, predosećajući njegovu nameru, više začuđeno no uplašeno, zalupi vrata za sobom. Tresak ga osvesti, smanji, i on se zbunjen strovali na tronožac kraj ognjišta.
Zašto ga Mijat nije večeras dočekao? Sigurno je odlunjao kod neke udovice. Brzo napipa vrata sobice za sluge. Na uskom krevetu nađe mu glavu i povuče ga za kosu. I ovaj se može preseliti u moj krevet!
— Konji su upregnuti — kaže Nikola, protnuvši glavu kroz odškrinuta vrata. — Sanke su spremne! — sada već ljutito ponavlja, jer Aćim ne voli da gleda uprezanje konja, i nikad ne izlazi iz sobe da
Nedelju dana je nikome nije pokazao, a sâm je satima gledao, pošto bi namakao rezu na vrata, i uveče prema lampi, kad u kući svi zaspe.
Mogao je bar pare da zatraži. — Konji će pokidati amove! — kaže Nikola, ponovo promolivši glavu kroz odškrinuta vrata. — Može depeša sad da stigne — reče ne gledajući ga. — Sada ni kurjaci ne izlaze iz jazbine.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Ali, samo što je Zlatoprsta ušla u dvorac, za njom su se zalupila teška gvozdena vrata. Kada su je uveli u sobu na vrhu kule, videla je da na njene prste čekaju brda konca i svile I shvatila da odatle neće
Ali već sutradan zakuca na vrata, i poče često dolaziti, donoseći različite darove: cvet kestena, kamičak čudnog oblika, vrapca slomljenog krila....
Nije ni imala vremena da pita — pred njom su se otvarala neka prozirna, blistava vrata. Zabljesnu je sjaj vrta, kakav nikada nije videla, ošamuti miris cveća, za koje nikad nije čula.
Iza prozora je, kao i uvek, gorelo svetlo, a preko vrata bio navučen teški zasun. Devojčičin otac ga ramenom izbi, ali vrata su iznutra nečim bila poduprta.
Devojčičin otac ga ramenom izbi, ali vrata su iznutra nečim bila poduprta. Uz pomoć suseda i sekire on se probi unutra i stade kao ukopan, a kraj nega protrča
Ali nije imao vremena da razmišlja ni o dosadi. Trebalo je podupreti grane voćki, obojiti prozore i vrata. Nije imao kad ni da sedne, a plodovi oraha postajali su sve srebrnastiji, sve krupniji.
A onda, sunce banu na vrata i dečak ustade da vidi šta rade njegove igračke. Spavale su sve do poslednje. Jedino su tračnice maloga voza bile
— Gde ti je tanjir? — sačeka ga majka pred vratima. — Ne znam! — mališan sleže ramenima, ali, otvorivši vrata, zaneme od čuda. Na stolu, sastavljenom od dve grube daske, blistao je njegov tanjir, zlatan.
Da bi postao Princ oblaka, morao bi proći kroz Zlatna vrata, a to još nikom nije uspelo! — oblačak odlete, a dečak utonu u ćutanje, dugo, predugo. — Šta li je to s našim dečakom?
— Dalje, još dale poletimo! Pojurimo! — pevušio je vetar. — Daleko je zvezda Bangalora. Daleko su Zlatna vrata. — o čemu ovaj to priča? — zaprepasti se dečak, ali vremena za pitanja nije bilo.
Dečak od straha zadrhta. Sam! Na celom belom svetu sam! A pred njim velika bakarna vrata čitavo nebo zagradila, niti ih preskočiti, niti zaobići, a pred vratima troglavi žabac, strašan, prestrašan.
Momogao si mi, pomoći ću ti! Ovo pred tobom tek su prva, Bakarna vrata! Moje je da pred njima čuvam stražu, ali propustiću te.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Neprijemčiv za užas koji je nosila sobom, palisad je nije propuštao. Morala je u grad na glavna vrata, kroz Stambol-kapiju i, obično skrivena među vreće žita, ulazila je pravo u gladna usta.
I sad, eno, onaj mršavi, visoki, za stolom ukraj vrata, mršti se i gnevi uzdržano baš kao i njegov brat Jevrem kad bi, 1841, pomislio na Garašanine, oca i sina, HadžiMilutina
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Il' možda suza ide žalosti, Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? Vrata škrinuše... O duše! o mila seni! O majko moja! o blago meni!
Na umoru je l' ropac godine? Na mojim vrat'ma kucnu neko Zbilja: kuc, kuc, kuc! Ja nehotice dahnuh: Ulazi! Otvoriše se vrata nečujno, Nečujno stupi jedna bela senka Ne, nije senka, mrtvac.
Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim, I slušam kako granjem zamrznutim U moja okna goli orah bije. Tako na vrata sumornog mi srca Sjećanje jedno udara i čeka K'o drug i sabrat, kao duša neka Što sa mnom plače, i u bolu grca.
Iz tanke polutame Strašno se kezila otud... Vetar je sa vlažnom rukom Tresao prozore mutne i teška hrastova vrata, Zviždeći kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom. V. Ilić CIII ZIMSKO JUTRO Jutro je.
Al' čovek u crnom ruhu preda me stade: „Pardon!“ kanda je rek'o, i mrka lica Na vrata prstom pokaza lako; „Na bal se ne dolazi tako, Bez fraka i rukavica!...“ - A, tako!... M.
I na se misli... Slatka je neka jeza poduhvata; Misli - i šapnu: „Oprosti mi, Bože!“ Pogleda u noć, i odškrinu vrata.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
Čovjek izgnat za vrata čudestvah, on sam sobom čudo sočinjava; čovjek bačen na burnu brežinu tajnom rukom smjeloga slučaja, siromašan, bez
šta si izgubio; badava ti vatreni poete satvaraju i kliču boginje: ja jedina mrake pronicavam i dopirem na nebesna vrata.“ Poj mi dakle, besamrtna tvari, strašno tvoje s neba padenije i vremeno tvoje zatočenje u judoli tuge i žalosti!
Dok zaurla Cerber iz dubine da je stado u svoju torinu i da straži vrata od tartara. VI Po pobjedi strašnoj nad Satanom veliko se sobranije steče u palatu cara prevječnoga: arhangeli
Adam pređe nebesnu granicu sa svojijem žalosnijem likom; staviše ih pred vrata vječnosti. Evo Adam u plot obučeni sa podrugom u polja edemska.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
stigoše pred Demokritovo imanje, jedan oveći vrt koji se spuštao prema moru i mala jedna kućica, nađoše onde baštenska vrata zaključana. Oni zakucaše - niko se ne odazva. Zakucaše još jedanput. - Iza vrata se čulo samo cvrkutanje ptica.
Oni zakucaše - niko se ne odazva. Zakucaše još jedanput. - Iza vrata se čulo samo cvrkutanje ptica. „Do sto đavola!“, povika nomofilaks, „tresnite jače o vrata, ta mi smo državna vlast!
- Iza vrata se čulo samo cvrkutanje ptica. „Do sto đavola!“, povika nomofilaks, „tresnite jače o vrata, ta mi smo državna vlast!
“, povika nomofilaks, „tresnite jače o vrata, ta mi smo državna vlast!“ Njegovi pratioci udariše toliko o vrata, da se cela taraba zatrese, ali odmah zatim otskočiše, kao opareni, od plota.
Čim on dovrši svoj govor, otvoriše se široka vrata dvorane, a kroz njih pokulja dugačka povorka nosača koji unesoše i položiše na stolove i stolice nenadmašno dragocene
Diokles se usprotivi: „Nećeš, bogme! Ti si mi nekad, kad mi ono Erazistratos baci omču oko vrata, spasao život. Sad ću ja tebe da spasem, pa bilo milom, bilo silom“.
Tek što je taj posao otpočeo, pojaviše se pred njegovom kućom rimski vojnici i zakucaše na kapiji. Arhimedes zaključa vrata svoje sobe, ode do kapije i otvori je. „Šta hoćete?“, zapita vojnike. „Šta pitaš, starkeljo?
Pljačkaši behu razočarani što ne nađoše nigde zlata i tragahu dalje za njim. Naposletku primeti jedan od njih zabravljena vrata geometričarove sobe za rad, ne posumnja da se tu nalazi domaćinova riznica, pa pohita da je otvori pre no što je njegovi
Arhimedes ču kako neko obija vrata njegove sobe. Usplahiren povika: „Pljačkaška stoko! Nije ti dosta što si me pljačkala, već hoćeš da prljavim nogama zgaziš
- Vala nećeš!“ On pohita u kuću, stade raširenim rukama pred razvaljena vrata svoje sobe i uzviknu: „Ne razoravajte moje krugove!
Obliven krvlju, Arhimedes pade u samrtnom ropcu pred vrata. U to stigoše i ostali vojnici onamo. Oni pojuriše preko Arhimedova leša u sobu.
Odeven u crno, a oko vrata nosi veliki zlatan lanac. „Ne mogoh“, tako ga oslovih, „srcu odoleti da vam ne učinim posetu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
kako ćemo u prijatnom razgovoru provesti na putu, ja primetih: kako neka mršava prilika, kao utvara, poviri na vrata našeg kupea, pa se povuče, da malo docnije sa još dve prilike, jednom muškom a drugom ženskom ošišane kose, prodre u
I paketi pokuljaše. Ali dok se oni razmeštahu i ne obzirući se na našu nervoznu zbunjenost i ljutnju, vrata rapavo zaškripiše pa se otvoriše i jedna debela, raskopčana, znojava i bubuljičava ljudina, u poabanom odelu palanačkog
Mi pojurismo kolima, zverajući na sve strane, kad se jedna vrata naglo otvoriše i na stepenicama ukaza, sa puno ruža na levoj strani grudi, ona, u putničkom šeširiću od slame,
Počekah još malo, pa, neizdržljivo nestrpljiv, gurnuh, najzad, vrata koja zaškripaše. On se trže ljutito, zagleda se, poznade me, skoči (spavao je obučen) pa se zagrlismo.
Gospoda su tu. Raspravićemo ovo poznatim putem. Sav uzrujan Nikola zausti da nešto kaže, ali u tom trenutku na vrata stupi krezubi student sa svojim stvarima i svojim podsmevačkim izrazom.
Pardonnez, op vouѕ pardonnera! Pa, savršeno tačno podražavajući Nikolu, dreknu: — Tačka! Jedan debeljko iskrivljenog vrata navaljivao je dobroćudno. — Jednu od Vojislava Mlađeg, Mikobere, molim te. — To ne dopuštam — prodera se Nikola.
I dok momak hitro siđe s prednjeg sedišta i uslužno otvori vrata dami, na čijem krilu ležaše krasan buket, dotle već bela rundava pudlica, s mašnicom o vratu, iskoči na kaldrmu, laka
Pa se naglo otvore vrata paviljona, pojuri studen spolja kao bes i sestra Ѕtephenѕon uleti zadihana, sa pokislim rumenim obrazima i crnim mačetom
I tek se, posle toga, sasvim utišao paviljon i oficiri zgrčili pod ćebad da dremaju, a vrata se otvaraju i opet ludo kuljne unutra studen, zajedno s pešačkim kapetanom zvanim Fikusom, čuvenim zabušantom što svaki
Zbunio sam se, magarac jedan, neprijatnost mi se desila, odmah ću izneti. Pa kapetan polazi na vrata i mrmlja: — Cepidlako iz pozadine, mizantrope!
Kad neko priča oni se naginju, prave grčevite pokrete glavom kao da im je nešto tesno oko vrata, miču ramenima, mršte se, trepću, gledaju u nos ili ramena, ali ćute i slušaju.
momenat sastanka, ustanem oprezno, predvostručim se, kao zavio me užasno stomak, ogrnem šinjel, pa kad sam bio blizu vrata, bacim vrlo obazrivo pogled na komandanta.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
) Širom su rastvorili vrata da unesu moj krevetić; četiri snažna čovjeka, s kapom pod miškom, svaki na svom uglu, unosila su na prstima plavi
Jutros je rano upao k meni u sobu mladi doktor, svježa, nasmijana lica. Za njim, u otvoru vrata, dva bolničara u bijelim kapama. — Došli smo da iznesemo ovaj drugi krevet.
pored kineskog automatskog ražnja koji nikad nije dobro funkcionisao; staromodni ženski suncobrani ljubopitno izduljena vrata pored činovničkih paradnih sabljica sedefne drške.
susjednim vratima; zatim slijedi ono posjetilačko naročito diskretno-obazrivo otvaranje i provirivanje kroz odškrinuta vrata milim očicama. A onda prve, bez podloge živahne riječi pri susretu. Sve to dopire do mene sordinirano, izdaleka.
Ovdje sam ostao nepoznat ili neotkriven. Ja dakle nemam da strahujem da će iko pokucati na moja vrata. Naravno, osim ako se zabuni, jer i to biva.
u sobu neće stići da se smjesta ugasi čim uoči da ja nisam ja: kratak čas blenuće u mene, pa će opet priklopiti vrata, ali sad već malko uvrijeđena.
A pogled će joj, prije nego se vrata sasvim zatvore, ipak imati vremena da postane odbojan, gotovo neprijateljski. I tako će se ta moja vječita bijela vrata
I tako će se ta moja vječita bijela vrata zaklopiti kao nadgrobna ploča nad jednim neprijaznim izrazom, čiji će otisak ostati da leži na meni dok ga ne smijeni
Makar da snažno zalupe neka vrata ili prasne neko staklo — ma što, ma što, ali samo da to sunčano popodne zataljenih usta dobije svoj živ glas!
Mrtva tišina. Kao da se sve iselilo ili pozaspalo. La je otkuda dašak vjetra pa da zalupi neka vrata ! Da nešto padne, da se nešto stropošta!
— Hvala, sestrice — ponovio sam joj tiše. Izišla je, opet nečujno, i polako zatvorila vrata. Dugo sam gledao u ta bijela vrata koja su se za njom zaklopila.
Izišla je, opet nečujno, i polako zatvorila vrata. Dugo sam gledao u ta bijela vrata koja su se za njom zaklopila. XVIII Kad je ovako lijep i vedar dan, on kao da me uzme za ruku i povede natrag na
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Malo zatim prođe kroz selo glas: da se pokojni Jovica povampirio, pa svaku noć dolazi na kmetova vrata i lupa. Stanka je i Jovicu čekala dve noći, pa, ne videvši ništa, ostade razočarana i još zlovoljnija.
Ni jedne misli, ni jednoga pokreta!... Najedared, usred toga grobnoga ćutanja, nešto oko brave na vratima zaklopara i vrata se otvoriše naglo.
usred apsane, čini mu se ne bi se tako iznenadio ni tako detinjski uplašio, kao što se uplaši od ovog običnog otvaranja vrata; usred neme i dugotrajne tišine, kojoj se beše sav predao.
Istoga trenutka, kad se vrata počeše otvarati, on skoči kao elektrisan i stade nasred apsane, blenući uzvereno i plašljivo u lice apsandžino, koji ga,
— Vodi ga! — viknu kapetan panduru n diže se od stola. Kao u nekom bunilu i zanosu Đurica prođe kroz vrata, kroz duge hodnike na gornjem, pa zatim na donjem spratu i, ne progovorivši ni reči, uđe u apsanu i pade na slamu.
— Ovde je krčag s vodom i hleb, a onde u ćošku lončina — objasni mu pandur, pa iziđe i zabravi vrata. Ovo poslednje objašnjenje kao da nije ni bilo potrebno, jer čim uđe u apsu, Đurica oseti strašan smrad, od koga mu
Poneka vrata zaškripe, poneki točak na bunaru zaklopara: to bunovni i sanjivi šegrti spremaju vodu za ljute gazdarice, koje se još po
Sa planine pirka studen, oštar povetarac. Varoš se budi... Otvoriše se vrata na sreskoj kući i na njima se pojavi Radisav.
— Otvaraj ! — viknu kapetan, i sva se ona gomila krete za njim k vratima apsanskim. Radisav otključa bravu i otvori vrata širom. Kroz onu rupu prodiraše svetlost unutra, te se odmah, na prvi pogled, moglo videti da je apsana prazna.
— Idi, pročitaj mi onu hartiju za mene. Ćato ode pred vrata, počeša se po glavi i pročita glasno celu hartiju, pa se opet vrati natrag. — Pa kad mu to ističe rok?
— Ti se, more, onomad grdno obruka! — reče mu Vujo, kad zatvori vrata za njim i pogleda ga ljutito. — Ne pominji mi to, molim te. Hteo sam se posle izesti od muke.
Đurica ustade, uze pušku i dođe pred vrata. Janko ga pažljivo razgleda, držeći jednu ruku sakrivenu za leđima. — Čiji si ti, more? — zapita ga starac.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Kad mu to kažeš, onda mu reci neka ništa ne uzima za platu osim neka mu vrag dade onu staru kabanicu iza vrata, pa kad pođe od njega, neka onda kabanicu zamoči do polovice u kotao, a kad dođe napolje, neka je onda ocijedi.
On će ti davati novaca, ali ti nemoj ništa nego neka ti dade onu staru kabanicu iza vrata. Kad ti je dade, a ti je zamoči u kotao do polovice, pa onda otidi od njega, pa kad dođeš na jedno polje, a ti onda
Koliko ćeš novaca? A starac mu reče: — Ja novaca neću, da me ko za njih ubije, nego daj mi onu staru kabanicu iza vrata. A vrag mu reče: — Bolji bi ti bili novci.
Onda joj čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: — Šta je to, u zao čas!
čoban pruži svoj štap preko vatre, a ona po štapu izađe pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa reče zmiji: — Šta je to, u zao čas! Ja tebe izbavih, a sebe pogubih.
Čoban, kad je čuo to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola, pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući.
Tada car poče obećavati veliko blago ko mu kćer prozna, a to ču jedna stara badža-vještica — pa od grada do grada, od vrata do vrata, dok je nađe i pozna, pa se odmah vrati caru i pogodi se s njime za veliko blago da mu kćer živu dovede.
poče obećavati veliko blago ko mu kćer prozna, a to ču jedna stara badža-vještica — pa od grada do grada, od vrata do vrata, dok je nađe i pozna, pa se odmah vrati caru i pogodi se s njime za veliko blago da mu kćer živu dovede.
Pošto to sve lijepo ugovori, uzme baka nekakovu kožu i šipku, pa os-bos opet od vrata do vrata, dok opet dođe pred onaj dvor.
Pošto to sve lijepo ugovori, uzme baka nekakovu kožu i šipku, pa os-bos opet od vrata do vrata, dok opet dođe pred onaj dvor.
Misli, misli, pa smisli te ode pravo pred carski dvor i prisloni se uz vrata. Carski ga aščibaša spazi, pomisli da je gladan, te ga upita: — Šta ti tu čekaš?
Kad uđe u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad dođe na vrata, onde ga zaustavi straža, i zapita ko je i otkuda je, pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona, kako čuje, kao
Petković, Vladislav Dis - PESME
Znam da tada ni nebo ni čovek zaplakao nije, Znam da si najzad našla humanost i vrata bolnice, Znam da zemlja sačuva vlagu, njom da te mirno pije, Znam da ti svet i Bog sve uzeše, divna bludnice.
duša često se otima; Da mrak mene gleda sa izrazom sviju Pomrlih oblaka i mrtvih očiju Čini mi se da se otvaraju vrata Od grobnice sveta, zaspalih zemalja, Da ustaju dani iz pomrlih sata I da mrtvo vreme mirno se pomalja.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Radne obaveze i neprekidna bujica utisaka koja navire u našu svest kroz sva vrata saznanja, čini današnje življenje pogibeljnim u mnogočemu.
Godina 1898. i 1900. ponuđen je vladi i možda bi bio i usvojen da sam ja jedan od onih koji ”kuca na mala vrata”. Tada sam zaista mislio da bi moj izum okončao rat zbog svoje velike razorne moći i isključivanja ličnih elemenata u
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Kad je brod prošao mimo Kasl Gardena, čuo sam nekog ko je rekao: “Ovo su vrata Amerike”. Posle nešto više od jednog sata svi smo stajali pred ovim vratima.
Prilaz kući vodio je preko zelene poljane gde su nas dočekala širom otvorena vrata, znak da se očekuje dragi gost. Moja majka je sedela sama ispred kuće na klupi ispod drveta i gledala u pravcu odakle
Prilaz kući vodio je preko zelene poljane gde su nas dočekala širom otvorena vrata, znak da se očekuje dragi gost. Moja majka je sedela sama ispred kuće na klupi ispod drveta i gledala u pravcu odakle
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Samo na istom onom mestu odakle Zagorci put druge varoši krenuše, uz zatvorena vrata neke kuće, prikupilo se jedno uz drugo dvoje čeljadi: muško i žensko.
Željni tihe vatre i slatkoga sna, instinktivno uputiše se prema svetlosti. Ustaviše se tik do otvorenih vrata, preko kojih je žarka svetlost i vlažan vazduh čak do njih dopirao.
S drugima i njih odvedoše u obližnju konobu. Putem sa svih strana piskala je voda i dosizala im sve do gnjata. Otvoriše vrata. Svetlost dana još nije bila jaka da prodre tamu. Užegoše sveću.
Cveta zastade pred svojom kućom pod ogolelom murvom. Ugleda da su kućna vrata zaprta i da oko kuće nema ni žive duše. Ona ni u snu ne naslućivaše zla, niti mu se nadaše.
Ali ipak, u prvi mah, u njoj je nešto čisto zadrhtalo i poteralo joj življe krv u glavu. Upre vrata. Vidi da su zaključana. Nije bilo sumnje, — nema nikoga u kući.
Cveta ulegne u ograđeni komšijski obor. Razgleda se: nigde nikoga. Vrata su od štale i zagona zaprta, ona od kuće odškrinuta. Stupi napred i, kao nehotice, zastane. Već je zanoćilo.
Žuri kao luda. Otvori vrata i uljegne u kuću. Samotan i prazan prostor zevnu joj pred očima i užasom je potrese. Meka mesečeva svetlost prodre pred
Ne pomaže ni utvrđena pogodba, ni njihove molbe; još bijesan Arnautin zbiva od njih šalu, smije se starcu i zatvara im vrata od dućana u obraz.
Otvori vrata od dućana, naoko mirno uniđe, i, pogledavši ga čisto u oči, veli mu: — Što ti uradismo, te ti tako s nama?...
U tome sluša žamor s ulice i gleda djecu koja potrčavaju pored vrata i učini joj se da bi valjalo da bude i ona vesela, jer su joj se želje najposlije ispunile.
Izišavši kroz gradska vrata napolje, osjeti se kao i uvijek slobodnija, i nešto se u njoj preokrene, odahne. A večeras je i življa, okretnija; čini
Nad vrelom na putu, tik gradskih vrata, stoje poredani vojnici: uvijek su tu na bijljezi kada je ura da djevojke dođu po živu vodu.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
U okvirnom su delu soko, gradska vrata i devojka vratarica, a u središnjem su delu sunce, mesec i zvezde u koje je devojka odevena: Visoko se soko vije, Još
a u središnjem su delu sunce, mesec i zvezde u koje je devojka odevena: Visoko se soko vije, Još su viša gradu vrata; Anđa im je kapidžija: Suncem glavu povezala, Mesecom se opasala, A zvezdama nakitila.
A imaju podjednako tri stiha i tri motiva ili slike. U okvirnom su delu soko na nebu, visoka gradska vrata i žena koja ih čuva.
u drugom izdanju prve Vukove knjige pod brojem 571: Soko leti visoko, Krila nosi široko, Na desno se okrenu, Gradu vrata ugleda; Al na vrati devojka; U središnjem su delu slike po poreklu iz Apokalipse: sunce, mesec i zvezde u koje je žena
S druge strane, može nam malo odškrinuti vrata njegove tajne koja se sastoji u dvostranom,uzajamnom prelasku između životnih i književnih činjenica, biografije i
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Staro kanabe, dve fotelje i nekoliko prostih, trpezarijskih stolica. Troja vrata. u dnu, desno i levo i jedan prozor desno.
ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju! RAKA (izlazi na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara). VII ŽIVKA, ČEDA, DARA ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas.
ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo zatvara nam vrata ispred nosa. Pa onda... ona... juče... je l' i ona nije videla gospa-Živkinu ćerku otkako se udala?
IX ŽIVKA, ČEDA, PERA PERA (ulazeći na srednja vrata): Izvinite, ja sam dva puta kucao. ŽIVKA: Molim, izvolite! PERA: Gospodin nije kod kuće? ŽIVKA: Ne!
ŽIVKA: Na Terazije! DARA: Bože, mama, otkud to ide! ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja! RAKA: I ja ću (Dune na vrata.) ŽIVKA (Čedi): Ali nemoj da se zabiješ u kafanu. Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ što, a ti dođi odmah.
Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo. DARA: Pa jeste! XVIII PREĐAŠNjI, PERA PERA (na zadnja vrata): Izvinite, ja... ŽIVKA (skoči kao oparena): Šta je, zaboga, ima li nečeg novog? PERA: Ima. ŽIVKA: Govorite!
PERA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (Klanjajući se, odlazi.) XIX ŽIVKA, DARA ŽIVKA (vraćajući se sa vrata): Daro, dete moje, meni je čisto došlo da plačem. (Plače.) A ti... ti ništa?
(Hoće da pođe.) A sad, vašu ručicu, draga prijateljice! (Poljubi joj ruku.) Ma šer ami!1 (Polazi i sa vrata baca joj poljubac.) Papa! Pa-pa!...
) Papa! Pa-pa!... XII ŽIVKA, ANKA ŽIVKA (ostaje zaprepašćena i gleda glupo čas na vrata na koja je Ninković otišao, a čas u publiku, kao da bi htela reći: „,Vidite li vi šta ovo mene snađe?”).
Posle prvoga dima, koji je povukla, zakašlje se strahovito, tako da sviče celu kuću. Iz raznih vrata... sa raznih strana dojure DARA, ČEDA, RAKA, ANKA i svi se skupe oko nje da je povrate od kašlja.
Zavesa ČIN TREĆI Ista soba kao i u prethodnom činu. I PERA, ANKA PERA (stoji kod vrata iz kojih je došao spolja, sa šeširom u ruci, očekujući Anku, koja je otišla u levu sobu da ga prijavi).
Nije red da ih prevarim. ŽIVKA: Pa dobro, de, dovedi ih već jedanput, i tu brigu da skinem s vrata. Samo, molim te, da mi se ne bave mnogo, jer znaš da danas ima novi zet da nam dođe na viđenje.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
i u predsoblju im sluga iznad glava drži upaljenu sveću da bi u mraku osvetlio stepenice; najzad, otvaraju se poslednja vrata a gologlav teča - i to gologlav jedini put u godini - uvodi ih „u tu veliku sobu iz koje zapahuje svetlost”.
samo žuta, nego je „mrka”; soba je velika ali vlažna, u njoj svetluca „mala lampica što je na stoličici blizu sobnih vrata”, a gori „tiho, mlako, šireći od sebe zadah prolivena gasa”.
Ne bi smela da se makne, a kamoli vrata da zatvori, već u žarku rumen što je ulazila na prozore i trnula kroz sobe u baštu ona bi otkopčavala mintan,
Kuća, oko nje široko, opkoljeno susednim zidovima dvorište i bašta leže nepomično, ocrtavaju se. Iz kućnih vrata dopire svetlost. Baba je obično tada ispred kuće, do česme. On dolazi, ključevi mu zveckaju.
kome joj se telo nalazi: i ispred njega, sasvim blisko, pa onda nešto dalje; i iza njega, po celoj dubini crkve, do samih vrata; i sa obe strane, po širini; i iznad njega, po visini, koja zastrašuje; pa, najzad, i ispod njega, jer iz vlažnih,
Odmah se zbog toga izgubi ona oštrina uglova sobnih, a negde i napuklost i otvori od vrata i prozora. Sve postade mekše, toplije i ututkanije .
kolije kojima je ogrnut sve ga jače i zagušljivije pritiskuju. Oseća kako ga oči bole i grlo steže”. I tada: „Na vrata ulazi ona. I to kao otuda sa tih vodenica i bašta gde taj golub treperi[. . .
246 Jednom se glavni junak prvo probudi, iskoči iz postelje, pa onda odškrine i zatvori vrata, kihne nekoliko puta, skače po zemlji i na kraju ga žena oblači, a drugi put: prvo odškrine i zatvori vrata, kihne
i zatvori vrata, kihne nekoliko puta, skače po zemlji i na kraju ga žena oblači, a drugi put: prvo odškrine i zatvori vrata, kihne nekoliko puta i skače po zemlji, da bi na kraju uskočio u postelju i zaspao.
Da bi se to postiglo, nije bilo dovoljno samo vrata otvoriti, nego je valjalo na neki čin u sobu dovesti i drveće. Crnjanskom je to pošlo za rukom: „Otvoriše širom vrata,
Crnjanskom je to pošlo za rukom: „Otvoriše širom vrata, koja su dozvolila da uđu među njih, iz vrta, i bokori jorgovana, i bagremovi, i kestenovi, a da se približe plava brda
- sve do Vuka, biskupa i komesara - ušao miris bokora jorgovana, bagremova i kestenova, rečeno je da su sami oni kroz vrata ušli među ljude koji sede za stolom.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Jer su očigledno pokazni i omašuju na Crnogorce i Arnaute kad im je široko oko vrata. Pobožni su samo kad Ugledaju ćivot Svetoga Petra, a božja vera, uštinuće kakvu snašu iz drugoga sela čim iziđe iz
Sačekali ga njih dvojica i pravo s njim pred ćivot Svetoga Petra, zatvorivši za sobom vrata. Prota Tomović odmah natakao epitrahilj, zapalio tri sveće, svakomu po jednu, i dodao gostu svečani manastirski krst da
“ Ide on ozgo još mladalački i raširio se kao orlušina. Hoće pravo u crkvu, kraj čijih će vrata, po svom običaju, ostaviti oružje dok se samo pričesti, iako je baš toga trenutka glasnik izvikivao zapovest od
Ne daj, dado!.. Turčin!.. Na detinju vrisku Bogdana se plahovito prenu i spazi nadno kuće, nedaleko od vrata, svojega muža. Zbunio ga sinovljev poklič i stao ukočeno kao stup. Ni da korakne napred, ni da izrekne kakvu reč.
Ne domaćin, ne Mustafa, no đavo iz Kudrinja... Ali gost... Radi ovoga praga i đeteta!... Pričekaj... Zatvori vrata... Razgovorićemo... Daj mi da pogledam svoje dijete! — Kuku meni, što nas ovako ojadi!
— još jedanput huknu nesretna žena, pa spusti ožeg i presečena u snazi priđe te zatvori vrata. Preplašeno dete odmah zatraži da spava, te ga majka položi iza ognjišta, pa ni reči ne govoreći ispeče mužu kavu,
Obazrevši se s praga da li je sve u selu pospalo i mirno, ona ih brižljivo spusti ispred vrata, pa ova oprezno pritvori, nabaci veliku gvozdenu rezu na dovratnik a preko ove duboko uglavi klin.
— Pomozi Bože, a oprosti nekriva kućo, u kojoj sam i dobra viđela! — šapnu Bogdana po svršenom poslu oko zatvaranja vrata, pa se muški, široko i lagano prekrsti. Brda iznad Kosova već beše obasjala Danica. Noć kao opojna.
njima nekoliko puta da ih bolje raspali, pa ih gurnu u kućnu počađalu i suhu kao puščani prah slamu, jedan iznad vrata a drugi sa strane.
Ja sam došaja kod vas ne da žalimo moje sinove i da kukamo ovde, no da tražimo neka vrata, neki derman... Ja sam moju babovinu uvatija zubima, ete ovako, i živ od nje ne se odvajam. I sad... i sad...
— Dobro je i ovo da vidimo!.. Hej, pobratime, otvaraj noćas! — kliknu pop pa snažno opet zalupa puškom u vrata. A prevario se bio grešni pop Bunjak i izostao u svojem selu iza vojske.
Pop kroz mrak oseti da mu se ta vrata nikad hladnije nisu otvarala. On se seti, doduše zlovoljno i kao dockan, jedne stare kolašinske krilatice da je prosta
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Već se znalo da umetnik radi — Mnogi željni da vide, da sude, Al’ njegova zaključana vrata, On samuje, kâ da beži ljude.
Tapajuć’ po toj tmini, kolebi jednoj priđe, Otvori trošna vrata, uniđe uzdrhtan: Ovde je malen žižak tinjao jedva, jedva, — Anđelku se činjaše kâ da je svanô dan.
S grane neka visi šikosana šara, A između šárâ i pomalo dara; Sad pustimo majku nek’ vrata otvara, Dočekajmo decu s pevanjem tropara. Pa se zagledajmo u očice njine... Zasuzićeš, brate, suzom od miline.
»Starmali« 1889. POLITIKA Politika, ona ima Za svak’ slučaj svoja vrata, Politika, ona ume Različnih zanata. Politika ume kuvat’, Politika ume varit’, Politika ume gasit’, Politika
DRUKČE SE DOLAZI DO ČISTOTE Poslovica ova Svima je poznata: „Neka svako đubre čisti Ispred svojih vrata.“ U jednome selu, Rec’mo Buđanovu, Poslušali ljudi Poslovicu ovu.
Žena ti klekla pred dušmana tvoga, Leleču ti deca kod njegovih vrata; Zalud ga preklinju: „Oh, imaš li Boga!“ — „Šta će mi Boga? — Meni treba zlata!“ »Orao« 1881.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
FEMA: Propopo, Ančicken. Ti si služila kod noblesa, kako se sad nosi šal? Preko ruke ili oko vrata? ANČA: Preko ruke, milostiva gospoja. (Zabeleži.) FEMA: To je moj gust.
Moraš imati od paučine, i natrkačiti kraklje ili žirafe, kako bestraga zovu; oko vrata kulje i tarane; moraš naobručati glavu i sapeti ruke sa zlatni lanci, a to sve otkuda ćeš?
(Odu.) JOVAN: Idite vi, Jovan je opet od vas sviju najpametniji. Ančichen, opet; Ančice (odškrini lagano vrata), Ančice!... Jao! Eto mi majstorice! POZORIJE 11. FEMA stupi, JOVAN FEMA: Žan, san tunder božur tu.
SARA (pljeska rukama): Pravo, pravo; to je vic, to je nobl RUŽIČIĆ (skine s vrata maramu i počne naglo dole i gore oditi). SARA: Mon frer, vi ništa ne odgovarate na artigkajt gospoje Miričke?
Alaboner! To će biti komocija vrlo prijatna za jauzn. Dakle izvolte. (Otvori vrata.) FEMA: Molim, vi ste gošća. SARA: Vi ste blagorodni. FEMA: Molim! SARA: Molim!
MITAR: E, ako oćeš ti na to, to je moja žena od vas sviju najveća pomodarka, zašto ona nosi klepetušu oko vrata, a to je samo u Londonu običaj. FEMA (Sari): Može to biti, ma šere? SARA: Uj, žurnalu nema granice.
Poganije ženske, šta mislite vi šta je to moda? Jedan ima guke oko vrata, pa meto krogn da zakloni svoju bolest, a drugi to taki za modu uzimaju.
Miljković, Branko - PESME
drveća i ptica Neka se zemlja razvenča sa suncem Žica od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv Otišao Izašao na vrata kojih nema u svim vodama zeleni psi me traže Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laži poljubaca zakopa u
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one strane meseca, noć višanja. Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu.
koju živimo molitva Treba se moliti smrti za svoj život a tišina će sačuvati skamenjene lobanje za kišu lica i neba za vrata od peska i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim dolaze nerođeni po svoju smrt II Gledali
da govorim da izađem iz sebe s nadom na povratak, makar kroz pustinju do mesta gde gorim, makar kroz smrt do istinskih vrata. U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme možda ću naći.
varaj vrata, piše na vratima Poezija zija u svoje glupo p Pesme sme svako da piše I onaj koji ne zna kako se pišu Velika slova od
novo oseća se krivim Sve mi je jedno da li je to zlo Koje se vežba pevajući ili ranjiva mera Zidu koji peva ne trebaju vrata Ovo je misao koju misli njena noć Strah će osetiti samo najhrabriji Poslušni će držati cvet u ruci Dok se srce ne
Krakov, Stanislav - KRILA
Devojčetu su i u zoru oči bile crvene od plača. Grk je bio širokih ramena i debelog vrata. Kričala je od bolova. Bila je uplašena, i skupila se sada ukraj kreveta pokrivenog crvenom ponjavom na dva mesta
Sa svih strana sela trče ljudi. Proleću ulicama, jure kroz dvorišta, razvaljuju ograde, i izbijaju vrata sa kuća. Čuturice veselo pevaju na mršavim kukovima. Probuđene žene vrište. Tužno bleče ovce po bačijama.
Ipak niko nije govorio. Možda se bojali da govor ne privuče granate. To je kao zatvaranje prozora i vrata kad gromovi udaraju. A sve je bilo ludo i pijano, i u onoj strašnoj graji ljudi nisu znali kad umiru.
Brektanje motora. Vrata šatora se otvaraju. Bolničari se pomaljaju, i prihvataju opružene ranjene sa slame. Poneše i njega, ranjenika sa juriša.
Koraci su bili laki i sve bliži. On je poznavao te ko rake. Odjednom su vrata škripnula, n nešto belo pojavilo se. Stresao se. — Zar opet? Pokrenuo se u krevetu. — Pst.
Mrtvac je bio miran, nije krkljao više, i sve je bilo tiho u sobi. Opet su malo docnije tiho jauknula vrata. Opet se krevet uvio pod teretom, i mrtvac je mogao da sluša pesmu metalnih opruga.
Opet se krevet uvio pod teretom, i mrtvac je mogao da sluša pesmu metalnih opruga. Kraj vrata je nešto greblo i skikalo ljutito. Ljubav je kraj mrtvaca imala naročite draži.
— Bora se okrenuo. Neko razdrljenih, maljavih grudi smejao se sa vrata kolibe. — Ne boji se on, nosi svoj fetiš na srcu, dovikivao je Sergije, koji je tek uskakao u široki kombinezon.
Sve im je to, sem mačaka, jedan stari Jevrejin nabavio. Ludovali su kao deca. Vrata su im na ulazu bila niska i o kovana, a drvene su stepenice tužno jaukale.
Petrović, Rastko - AFRIKA
svakoj pirozi je samo po jedan mladić opruženih nogu po njenom dnu, a samo jedan od njih, na sasvim nagom telu, ima oko vrata kragnu ol kaučuka i kravatu od karirane svile, koju ne želi da ukvasi skačući u more.
kao togu; treba li mu da ima obe ruke slobodne, on je zavije samo oko bedara; ako ima da zapne, onda je stavi samo oko vrata kao ešarpu. Pošto golotinja nije sramotna, mnogi je uopšte i nemaju.
Oko kolibe i pred njenim ulazom masa crnih koji gledaju igru bilo kroz vrata, bilo kroz rupice na zidovima. Samo sam prešao preko male trave, da bih skratio stazu šetajući, kad mi čitavo jato
Na posredovanje šefa sela ja ipak postižem da uđem kod nje, ali ne na ova glavna vrata no na jedna sporedna s druge strane.
dok se spremamo da ležemo, svi crnci dolaze na naša vrata i ljubopitljivo nas gledaju To je prvo veče da imam da noćnim sa N–om.
mu je naredio da se skine i onako nag, mršav, bedan, uđe u ispražnjenu đakuljicu. Đakuljica mu je bila onda vezivana oko vrata i on je sav upakovan uguran ispod postelje gospodara. Crnci skupljeni na ulasku bili su ovim neobično zabavljeni.
Njene mršave ruke i noge pretovarene su bronzanim grivnama svih oblika, svih šara; oko vrata su takođe kolajne i đerdan sa libričkim gri–griima.
On je nosio oko vrata nekoliko niskih gri–gria, što su fetiši crnih muslimana. Po podne odlazimo istim renoom u selo koje nosi živopisan
Dok spremaju, gledam ih kako se kreću oko vatre, i vidim na jednoj neki čudan nakit oko vrata. Pitam je šta je to, ali, pre no što mi njeni ukućani i odgovore, zaspim.
svog oca uzme ključeve, i evo me sad, pošto sam prešao ceo hram, u jednom niskom mračnom hodniku, čija su sva druga vrata pod katancima.
Derani i starica učinili su to već pre mene. Idemo sad kroz ona vrata levo u novi hodnik. Ja nemam više nijedan film u aparatu.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
„Gvožđe me tišti!...“ To što je rekô, Zaslužio je davno vešala! „Sindžir me mori! Grudi prsnuše! Il’ skidaj s vrata đerdan gvozdeni, Il’ crkoh, čovek, mučeć bolove, Ili ću gvožđa tvrdu kariku O glatko čelo lupat tirana, Sve dok mi
Vele da je nekakvu curu baš samome veziru oteo. Al’ o tome drugi put!... Kakva je, Huso, ona baba što se oko vrata šunja?... Da je noću vidim bih od nje u svijet bježao!
STANA (u sebi): Obesni momci, pa se rugaju, A ja im šegu moram trpeti, Samo do kvake vrata njegovih Da me provede lepa laskavost... (Glasno.) Pa, deco, pseto kô i keruša, Sa lajanja su zube gubili!
) Hajd’ id’te vi, A ja ću lepo doma ostati. ČETVRTA SCENA Pred Stanojevom kolibom. Glavaš sam. GLAVAŠ (lupa na vrata): Čuje l’ me ko? Iziđi malo, moja trlice!.. Ti ćutiš?... Spaso!... Vrata otvaraj! To nisu Turci da te čekaju...
Glavaš sam. GLAVAŠ (lupa na vrata): Čuje l’ me ko? Iziđi malo, moja trlice!.. Ti ćutiš?... Spaso!... Vrata otvaraj! To nisu Turci da te čekaju... Ja sam, tvoj Glavaš!... S puta dohodim!
Pa sunce, leno, eno, zastade! Četir’ je koplja iznad planine, A ti još čekaš?... Vrata otvaraj, Da se smejemo suncu ljutitom Što nije danas bolje grabilo, Te da mu zračak dirneš viticom... Otvori!
Otvori! (Lupa na vrata.) Spaso! (Opet lupa.) Sve nemo, ćuti!... Al, šta je to? Srce mi strepi, strah me spopada, Grlice! Spaso!...
Ni kući mojoj ne dam okove! Nek’ pršti remek crnog Cigana, Rđave brave, šarke, jekseri!... Ha, tako... (Razbije vrata i ulazi u kuću.
) ISAK: Ovde je sila upotrebljena. Ona se branila... Eno, pogledaj! Ispaljen pištolj, posle šamije... (Gleda na vrata.
(Puca.) To je poslednje!... Sve gušći dim!... Više plamena! Isače, zbogom!... Ti skači tamo! Ja ću kroz ova vrata skočiti, Ovim ću putem krvcu točiti! ISAK: Zbogom, Stanoje!
Zbogom, Stanoje!... (Skače kroz prozor.) GLAVAŠ: Ja ću na vrata — Tako pristoji bivšem vojvodi Što je u borbi dane proveo, Da se na pragu svoje kolibe U času nađe burnog vremena..
A dođe l’ doba da se pogine, Na pragu neka dočeka smrt!... (Otvara vrata, nišani i puca.) Zar krčiš, Suljo? Sedamn’est rana nosim sa sobom, A ti od jedne grebeš ledinu!
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
— Ako nemaju fišeka neka im se razda — dodade Černjajev, kad sam već izlazio na vrata. Potečem. Prolazio sam duž linije na kojoj se vodila topovska borba.
On ulazi na vrata bez kucanja. Ali ko mu sam ide na susret — pre ce nađu. Granata nije nikome rod — pa ni đeneralima...
Za sve ćemo ostalo lako. — Ta vam reč više vredi no sve vaše dugo rezonovanje — reče Komarov i zalupi vrata za sobom.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Saviće se biser oko zlaga, Saviće se triput oko vrata, Što preteče, nek u nedra teče Što ostane, nek u nedra pane...
XL Hoće da se i nasmeju, Što na tebi nema zlata; Niko ne zna tajni biser, Što ga nosiš oko vrata. Kad si rekla, biser da je... Ova rečca, ova mila, Ona me je u najveće Sinje more pretvorila.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Neko jauče. Pred onom ogradom ležao je moj vodni oficir razbijene lobanje i prosutog mozga. Jednome vojniku iz vrata kulja krv. Prilegoh uz njega. Ne smem da se maknem, da ne bih odao znake života.
Znam... Bio sam tamo. Lepo je, ali može lako i da se zaglavi. Novajlija je već nervozan i pogleda nestrpljivo na vrata, da vidi ide li „Kica“. On se više i ne stara da ispravlja Peru, jer se već zamorio vičući.
Oko deset časova paviljon se umiri. U neko doba noći budi nas neka larma pred paviljonom, vrata se širom otvaraju, i šumno ulazi sobni starešina Voja „Fikus“, sav okićen lišćem, u obema rukama drži po flašu konjaka
„Fikus“ se popeo na krevet i diriguje. Dvojica ga drže za noge da ne padne. Vrata se naglo otvaraju i dežurni oficir posmatra u čudu šta se radi. Prilazi „Fikusu“ i saopštava mu da umiri potporučnike.
— Teraj otuda... — Sad je pod krevetom... — Pobeže! Larma se prenosi na suprotni kraj paviljona, neko otvori vrata i pseto izlete skičući. Naskoro se paviljon umiri.
Nada mnom u visini ostala je uska traka neba. Pri dnu naiđoh na debela hrastova vrata. Na njima se nalazila skakavica, koja je bila zapeta za ekser.
Za nju je privezan kanap koji je bio provučen kroz jednu rupu na vratima i visio slobodno iznutra. Zakucao sam na vrata. Niko se nije odazvao. Podigao sam skakavicu i otvorio. Zapahnula me memla.
Na krevetu je ležala jedna mačka! Pri svetlosti, i od lupe vrata, mačka se protegli i umiljato izvi na leđa. U jednom uglu bila je prislonjena puška, a na zemlji je rasuto nekoliko bombi.
— Evo, to je taj merzer — komandir iziđe do vrata. — Gde udari? — Pozadi drugoga voda — začu se glas odozgo. — Dojadi nam. Ali, presešće im.
Potrčao sam za njim. — Sedite, gospodo — i komandir nam pokaza krevet. Dragan uze mačku i poče da je češka ispod vrata. Ona zavali glavu i zažmire. — Donesi šoljicu potporučnika Dragomira — reče komandir posilnom.
U blizini negde pripucaše topovi. Vojnik pripali slepi fenjer, ali ipak, zarad sigurnosti, zatvori vrata. Sad smo bili kao u grobnici. Da bih rasterao mučne misli, zapitao sam komandira za onu treću grupu vojnika. — A—ja!..
Sad dolazim i ja. Vas dvojica prilegnite, a u jedanaest ja ću vas probuditi. Komandir je zamišljeno gledao u pravcu vrata. — Otkuda sada ovo?! — govorio je zabrinuto, osluškujući pucnje što su učestano dopirali iz bugarskih rovova.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Pred očima vrata jednom zatvori, Dokle treneš okom, drugom otvori, Zuje vrata, šarke škripe, pucaju brave, Ovaj gore, onaj dole idu kao
Pred očima vrata jednom zatvori, Dokle treneš okom, drugom otvori, Zuje vrata, šarke škripe, pucaju brave, Ovaj gore, onaj dole idu kao mrave, Il' fabriku novu gdigod kad prave.
— Sad će kto kroz pendžer promoliti glavu, Ili s mojih vrata obiti mi bravu, — Mislim ja u sebi i na sablju gledim, A ot straha i trepeta kao rita bledim.
Ja se o'mah uplaših i vratih se natrag, Ali evo gužve kogda stadoh na prag I spopadoh bravu, da otvorim vrata, Na novu pande bedu serpski brata: Meni ruku za bravu ljuti mraz prilepi, Da u meni i duša i serce zastrepi.
traga Koji kćeri kad udaju motre samo blaga, Kojima se prava [njina] ni zašto priznata, Svojom ćudi kome hoće otvaraju vrata! Pavle Solarić HUDA SRPKINjA Slušao sam onomadne (da Bog ne usliši, Da uslišav klevetnicu, jezika ne liši!
1835. Vladislav Stojadinović Čikoš SPIRIDON JOVIĆ SPOMEN Sećaš li se onog sata Kad si meni oko vrata Bele ruke savila, I krijući tvoje lice Meni pone nehotice Tvoju ljubav otkrila?
Opet Dunav s’ okreće, gorda ustupaju brda, I veselo vrata putnika primaju svog. Tako često sreća uzmućuje čoveku život, Udari teški sudbe treskaju burno njega; Dok najedanput
Šta tam’ huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena, Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob. Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda, Al’ je čoveka moć protivu prirode mrav...
A kad bilo pola noći, Kum namigne na vojvodu A vojvoda na mladence, Odvede ji do vajata, Pa zabravi ovom vrata. Selo Momče golobrado, A do njega Cvet-devojče, Oboje se zagrlili I nagnuli da s’ poljube.
Može l’ se preko da s’ ovde ne javi. Il’ je baš nuždan život od sto leta Da se otvore vrata drugog sveta? Eda l’, — no idi, ti misli nedraga! — Eda l’, što ovde ne ugleda dana Navek propada iz sveta sazdana?
stihova Koliko Fruška ima ptičjih pesama gora, Sve, i duže i kraće, i naše odbijam i tuđe, I tek samo tebi otvoram vrata svoja.
Nikad ne bjaše tako lišena volje ona. Kad pogledi oko u oko, srce topi se; Oko vrata smesta pali bi jedno drugom. Kad li ruka ruku dodirne, sve stresa se telo, Svaka zadršće žila, noge s’ odseku taki.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Kapetani: Đuraško, Boško i Bogdan, a malo dalje Vujo perjanik prislonio se, zamišljen, uz dvorska vrata. BOŠKO: E, što je pravo, pravo, Đuraško; Al’ ’nake pesme ne čuh, duše mi!
Te lutajući valjda nađemo, Ako ne melem teškim ranama — A ono barem, nekoj kolibi Kucnuv na vrata, izmolićemo Umornom telu tvrdu postelju.
(Radoš im otvara vrata. Boško, Bogdan, Staniša, Stanojlo i Mira ulaze.) BOŠKO: Pomozi Bog, deko! RADOŠ (sedajući nanovo uz vatru): Ako se
— KNEZ ĐURĐE: Sad idi! Idi! I spreman budi, seda starino, Da kad nam vrata alkom gvozdenom Nezvanog gosta društvo pijano U dobroj volji malo zadrma, Da mi pod bratom konja prihvatiš...
U Veneciji svakad je dan... Puštaj me! Idem!... Ko, starče? Ja?.. Tvoja te kći progonila!... (Jelisaveta na jedna vrata, knez Đurđe, vladika i ostali na druga vrata izlaze.) VUJO: Budi bog s nama!... A volijah poginut, no čuvat vještice..
Ko, starče? Ja?.. Tvoja te kći progonila!... (Jelisaveta na jedna vrata, knez Đurđe, vladika i ostali na druga vrata izlaze.) VUJO: Budi bog s nama!... A volijah poginut, no čuvat vještice... Pa onda kako me žlje pogleda?...
ĐURAŠKO: Svetlosti! Vujo, gde je gospođa? VUJO (pokazuje mu leva vrata. Okrenuv se Bošku i Bogdanu): Ne dalje, Boško!
BOŠKO (probode ga): Oprosti! Ali osveta Ni trenut više nema vremena... KAP. ĐURAŠKO (stane pred vrata): Dovde, a dalje ne! Vi izvršnici volje paklene — Pakô je vaš!... A raj je ovo moj!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Jablan, stari, lukavi mejdandžija, posrnu kao đoja na desno koleno prednje noge, pa poduhvati Rudonju ispod vrata. — Ne dajte, ljudi, nagrdi vola! — uzviknu preplašeno knez. Ispod vrata Rudonjina šiknu veliki mlaz krvi.
— Ne dajte, ljudi, nagrdi vola! — uzviknu preplašeno knez. Ispod vrata Rudonjina šiknu veliki mlaz krvi. Lujo zadoliga.
Nije pošljednji, nije! Stole moj, krvi moja, tražićemo mi svoju prâvu. Ić'emo mi u Beč. Znam ja đe su carska vrata... — To ti stari možeš odma' tražiti, dok ti unuk odraste, a sad ustaj! — Baš se mora ići?
Ovo je dijete odraslo. Ono je njegova starevina, a onaj nek ide oklen je i došô... Ja ću obići sva sudska vrata u 'voj zemlji. Ne bude li ništa — ja ću samom caru u Beč! Te je godine Mijo s malim Stojanom obišô sve sudove.
Išô je čak i u Sarajevo pješice Zemljanoj Vladi. Svađe je našao zatvorena vrata. U zimu, neđe pred Časne Verige, vrati se s djetetom u selo. Đe si bio — niđe. Šta si radio — ništa.
se Stevica, kad se u blizini pred nama, na jednom brežuljku, ukaza vrlo visoka, drvena kuća, pod kojom su se vidjela vrata od podruma s teškom, čeličnom bravom. — Što? — Ne znaš ti, kažem ti, još kakav je to stvor! Možemo i nastradati.
— Neko mi i zvono skinô s avliskije' vrata! — vrisnu, uputi se, drhćući, vratima i stade snažno tegliti za debeo konopac, koji mi nismo ni opazili kad smo ušli.
Konopac je bio vezan za kućni komjen. Zalupaše povelika, krupna, jasna zvona, sa sviju prozora, vrata, i sa čađavog, kućnog komjena. Sva su zvona vješto bila povezana jedno za drugo.
On stao, pa ljutito vuče za konopac, a zvona ciče, ječe i potmulo se razliježu. Ostavi avlijska vrata i stade otvarati staje mumlajući nešto kroz zube. Kad god koju staju otvori, a zvono iznad vrata cikne.
Ostavi avlijska vrata i stade otvarati staje mumlajući nešto kroz zube. Kad god koju staju otvori, a zvono iznad vrata cikne.
Kad sve obiđe, umiri se malo, uđe u podrum i poče se razgovarati s konjem koji radosno zarza kad se vrata otvoriše. — jedan! Kako si mi, kako si mi, magajce jedan? Nijesi ti konj, već onaj vejiti, vejiti magajac!
Uđem u kuću, snimim s tavana tri vijenca onije' ljutije', crljenije' paprika, zaključam vrata na sobi, namaknem kapke na pendžere, pa onda, kako se vuruna spolja loži, turim one paprike i probijem pet-šest lončića
Bojić, Milutin - PESME
Nada mnom siktaše krik posmrtnih jata, Rušio sam kule, satirao čete — A danas sam željan krvi iz tvog vrata!'' I sruši se David, car države svete, I grizući svilu šarenog divana Jecao je plačem razgnevljene sete.
S polja šumi pesma sa palmovih grana. On huknu, dok ruka požutela klonu, I otvoriv vrata glednu put Livana, Gde prah zvezda srebrom mije vasionu, I urliknu: ''Žene!
Porđalih usta, povijena čela Pevaš smrtnu pesmu grobljem faraona Ili pišeš, dok se vrti tarantela, Propast iznad vrata bludnog Babilona.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
ČIN PRVI Soba palanački nameštena. Vrata sa strane i u dnu. I JEROTIJE, ANĐA JEROTIJE (šeta uzbuđeno s rukama pozadi i držeći jedno pisamce).
Ne mogu tamo u kancelariji ni da razgovaram poverljivo. Naslone oni praktikanti uši na vrata, pa svaku šifru cela varoš odmah sazna. I koliko sam ih odučavao od toga pa, badava, ne pomaže ništa.
E pa evo, sad sam zaljubljena i sve ću odreda da razbijam. (Baci tanjir na pod.) JOSA (dolazi na zadnja vrata): Ovaj... Dođe maločas jedan dečko pa veli: gde je Josa pandur? A ja velim: ja sam Josa pandur!
) ANĐA (gleda za njom i krsti se). XI JEROTIJE, ANĐA JEROTIJE (dolazi iz kancelarije): Anđo, idi odavde i zatvori vrata, pa pazi dobro da mi niko ne prisluškuje. ANĐA: Ama, šta je to danas? JEROTIJE: Ne pitaj šta je, važno je!
Što god progovoriš u kancelariji, čuje cela čaršija. Moram ovde, sigurniji sam. 'Ajde, evo ih, zatvori dobro vrata. ANĐA: Dobro! (Odlazi i zatvara vrata.
Moram ovde, sigurniji sam. 'Ajde, evo ih, zatvori dobro vrata. ANĐA: Dobro! (Odlazi i zatvara vrata.) XII JEROTIJE, ČINOVNIŠTVO JEROTIJE (na druga vrata): Izvol'te, uđite, (Ulaze Vića, Žika, Milisav i Tasa.
ANĐA: Dobro! (Odlazi i zatvara vrata.) XII JEROTIJE, ČINOVNIŠTVO JEROTIJE (na druga vrata): Izvol'te, uđite, (Ulaze Vića, Žika, Milisav i Tasa.
MILISAV: Aha! TASA: Aha! ALEKSA: Hteo sam da uđem kod njega pa rekoh: bolje da mu ne padne u oči! Otišao sam samo do vrata, prislonio uvo i slušao; čujem — mrda. JEROTIJE: Mrda? ALEKSA: Jest, mrda!
Zavesa ČIN DRUGI Pisarska soba u srezu. U dnu vrata koja vode spolja, sleva (napred) vrata koja vode u praktikantsku sobu, a zdesna (u dubini) vrata koja vode u kapetanov
Zavesa ČIN DRUGI Pisarska soba u srezu. U dnu vrata koja vode spolja, sleva (napred) vrata koja vode u praktikantsku sobu, a zdesna (u dubini) vrata koja vode u kapetanov privatan stan.
U dnu vrata koja vode spolja, sleva (napred) vrata koja vode u praktikantsku sobu, a zdesna (u dubini) vrata koja vode u kapetanov privatan stan.
U uglu, iza ovih vrata, limena peć, od koje čunak ide najpre pravo ka publici, uza zid, pa se nad stolom g. Žikinim previja u koleno i polazi
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Najpoznatiji su njegovi komadi Ljubinko i Desanka (1963), Čarapa od sto petlji (1965), Krmeći kas (1966), Druga vrata levo (1969).
Tu liniju produžava nešto mlađi Marko Kovač (1938). Neprekidno se menja, od Gubilišta (1962) do Vrata od utrobe (1978), i stalno prelazi granicu između pripovedanja i refleksija o pripovedanju.
Jakšić, Đura - PESME
Možete l’ me, noge, bar donde poneti? Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata, Primiće me u dvor, strana, nepoznata; Odmor će mi dati, to mi samo treba, A blagoslov na nas bog šalje sa neba!...
Ili nam mrtve vraća zemljica? . . . . . . . . . . . . . . Vrata škrinuše... O, duše! O, mila seni! O, majko moja! O, blago meni!
Nastasijević, Momčilo - PESME
Kameno za hleb se svaki stontao na dlanu po žulj. I brava, i mimo bravu ključ ključa u vratima vrata. Izdaji to, muklije se uvuče. V Zakiti, namerniče, pest okrvavi, bravama ovim po krvavu ružu.
Mrenjem sve življi, starošću sve dublje mlad. ON 1 Triput kô prutem prasnulo o vrata. Na smrtni rodi se znak, da živi mrenjem.
Sad je čas. Om. Om. Zovem te i zaklinjem: Iziđi iz crnog bezdana Šeola, Vrati se u hram sa devetoro vrata. Pojav’ se, pojavi. Daj tvoju krv, Omiriši krv, omiriši život. Otrgnuću te od zemlje. Pojav’ se. Pojavi.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
A dole, iza stepenica, žutela su se vrata od podruma, više kojih su virili, kao otvori, mali prozori od babinog »sopčeta«. Podrum se protezao dužinom cele kuće.
Malo pogrbljena. Zabrađena zatvorene boje šamijom da joj jače odskače i beli joj se vezena oko vrata bela maramica. Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih.
Obučen navek gotovo u nove čakšire, opasan pojasom i u mintanu koji mu je bio tesan. Naročito oko široka mu i kratka vrata. Navek kao od neke siline, vatre, koliju je nosio zabačenu, na ramenu, i uvek išao pognute glave.
Vidi se po jako izvučenom krovu i širokim ćepencima. Ulaz, vrata, od buradi katrana, naslonjenih poluga gvožđa, dasaka, gotovo zatrpan. Unutra, u dućanu, da je kod slugu uvek on.
Izišav iz ulice, uputio bi se dućanu, otvorio ga, probudio slugu koji tamo iza magaze spava, da diže vrata, ćepenke, nosi ih i slaže iza magaze. Iznosi one grede, poluge gvožđa i sve što stoji ispred dućana, oko ulaza.
Kuća, oko nje široko, opkoljeno susednim zidovima dvorište i bašta leže nepomično, ocrtavaju se. Iz kućnih vrata dopire svetlost. Baba je obično tada ispred kuće, do česme. On dolazi, ključevi mu zveckaju.
Pošto probudi slugu koji tamo iza magaze spava, čisto lako diže s njim teška krila od vrata i nosi ih, slaže ukraj. Posle postane viši, tanji, kad počne da izdiže ćepenke, podupire ih, i pošto sluga izneo
Samo sproću, gde je hladovina više vade, po kojoj od žege presušila voda jedva mili, metnuta vrata dućanska. Na njima izvaljeni, raskopčani, po nekoliko komšija sede. Puše.
na prsima do grla, i zabrađena ne čajkom već šamijom, sa licem ne devojačkim, izvučenom i rastresenom kosom oko vrata, oko ušiju i po čelu, već mršenom i celivanom kosom; očima podbuhlim i umornim od strasti; ustima nabreklim i po vratu
Baba, osećajući kako joj tesna postaju vrata, ulazi, sobe, od zadovoljstva, sreće, jednako... Jednog jutra, u ponedeonik, baš je bio u najvećem poslu, jer posle
Slobodna, odahnuvši, obučena u novo odelo, navek u čohanoj koliji, i povezana oko vrata belom novom maramicom, sedela je celog dana ispred kuće. I to nekako srećno, uneseno, i zamišljeno, sasvim odvojeno.
da se do nje sagne, čisto uzme je, da bi mogla da stoji na nogama, da bi mogla da metne svoju malaksalu ruku oko njegova vrata, zagrli ga. Sam je on morao da joj prinese svoj obraz njenim ustima da bi ga poljubila.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
svi se mažu ‹njime› ili ga jedu, od veštica (ZNŽOJS, 7, 139; 23, 315); pred spavanje za preporuku (je› metnuti oko vrata venac b. l., takođe od veštica (ZNŽOJS, 6, 300); božićni b. l.
l. i bosiljka (BV, 7, 1892, 399). Kao stalan apotropajon drži se on više kućnih vrata (ZNŽOJS, 7, 1902, 386), i upliće se u ivanjdanski venac koji se ostavlja više vrata (običaj u Beogradu i svuda).
apotropajon drži se on više kućnih vrata (ZNŽOJS, 7, 1902, 386), i upliće se u ivanjdanski venac koji se ostavlja više vrata (običaj u Beogradu i svuda). Naročito je b. l.
l. (SEZ, 19, 101), ili mu se veša oko vrata (SEZ, 17, 73; 19, 95), ili se natakne na vreteno i obesi uz verige (da brani novorođenče od veštica, ŽSS, 194, Stig),
Njime se detetu mažu ona mesta za koja se misli da ih siše mora (Begović, 163). Teletu se b. l. veša oko vrata, od uroka (SEZ, 14, 338). B. l.
se on u dečje kolevke (ZNŽOJS, 7, 1902, 293; 388), naročito o Đurđevdanu (ZNŽOJS, 22, 311) a na Badnji dan njime se kite vrata i prozori na kući (ZNŽOJS, 1, 212).
umočenom u blagoslovenu vodu (ZNŽOJS, 18, 128). Pravoslavni u Gacku (Hercegovina) meću v. više kućnih vrata, »da bolest ne bi mogla ući u kuću« (GZM, 6, 370). Za vreme zaraze vrše se kađenja s. (S. Trojanović, Vatra, 188).
Iz ovog bi izlazilo da je višnja senovito drvo, jer su ostala mesta, odžak i vrata, mesta gde se duše iskupljaju (‹SEZ, 14, 179; 17, 134; 19, 71 id; GZM, 19, 322; Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, 56,
Ako krava izgubi mleko, onda joj se v. mažu sise (ZNŽOJS, 7, 1902, 181), ili se stavlja na vrata od štale (іbіdem, 180). Bere se na Biljani petak (SEZ, 14, 57). VRBA Weіde (ѕalіx). Vrba. Reč je praslovenska. Upor.
s., 143). V. grančice su apotropajon, i kao takav vešaju se o vrata i prozore, na Đurđevdan (opšti srpski običaj, koji nije napušten čak ni u velikim centrima kakav je Beograd!
kolac, i namestiti zamke od rogozine (SEZ, 40, 1927, 261). Da ne bi vampir ušao u kuću, treba na sva vrata i prozore metnuti prutić crnoga g., ili zatvoriti spoljna kućna vrata g. kocem (SEZ, 13, 447; GZM, b, 161.
Da ne bi vampir ušao u kuću, treba na sva vrata i prozore metnuti prutić crnoga g., ili zatvoriti spoljna kućna vrata g. kocem (SEZ, 13, 447; GZM, b, 161. O sličnoj odbrani od mrtvačkih demona, kod Grka i Rimljana, upor. E.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Rade ne može dugo da sjedi uz vatru: najeo se, napio i zapalio. Diže se i otvori kućna vrata. Jednako snijeg pada; zahvatio je sa svih strana, kao da je nakastio cijeli dan padati.
Dok svanu, kao da se dana zaželi, diže se i radoznao proviri na vrata: jednako je vazduh snježan. Stakne zapretanu vatru da je oživi, a s njome oživi i kuća, pokrivena debelim slojem
Pa, rekavši , tragom svojih stopa povrati se kući. Sjutradan, kad je Rade povirio na kućna vrata, bilo je vedro, a kad je odanilo, pokaza se sunce, ali ne može da savlada debele smetove snijega, već nemoćno se
Pop Vrane, dok je ušao u kuću, ugledavši junca kod vatre, naljuti se i tjera ga iz kuće. Junac kod kućnih vrata oklijeva; okrenuvši se naglo, pogleda prema vatri svojim velikim očima u kojima kao da se tuga sa prijekorom
—Mora da je budala. —Nije, već gleda svoga posla. —Iziđimo, nešto ću te pitati! — I za sobom povuče vrata od kolibe. Uporedo upute se planinom. Rade nije sprtio torbe, pa ga Maša pita što će s njom.
Juče me čekao na urečenom mjestu, u ogradi iza crkve. Čeka on tamo... a ja virim kroz odškrinuta kućna vrata... Ha, ha! Ma čuj, Rade, — prevrne — stid me reći... —Zašto? Reci!
A i goveda, vikla jari, vraćaju se s paše. Rade ih prikuplja i goni ka ulazu. Volovi sliježu se da uđu na niska vrata, a jedan, ponajviši, lijepo se prignu, zakrene glavom i provuče se, ne dotakavši se rogovima kućnoga praga.
— drhti, i kloca zubima, i privija se uza nj... A vatra se gasi i goveda mrtvo polegla: čuje se kako preživlju, a s vrata jare vreba mjesečeva svjetlost... Rade se uneke trže, veli Maši: —Kasno je! Žena uprti torbu i iziđe.
Traži je uokolo i neće da uđe u kuću, zaprta su vrata, pa ne zna što bi odgovorio ako nađe u njoj čovjeka joj Marka, te ga zapita rašta je došao.
Rade se trže, i, stideći se, povrati se kući. A sluga odmah javi popu Vrani, da je, taman kod kućnih vrata Markovih, vidio Radu i upitao ga što ondje radi; on ne odgovori, već, zastidivši se, podvi rep i ode.
Ali Rade ne vidje biskupa. Uvedoše ga u trijemgoleme biskupove palače... Divi se prostranosti i visini, a od sijaset vrata čisto se smeo, ne zna kud da krene... Čeka...
A sve udešeno, išarano .... nagrđeno, lijepo, brate! — divi se, čudi, i — čeka. Otvaraju se i zatvaraju poneka vrata: popovi i lacmani izlaze i ulaze i mimo nj prolaze, kao da im se nekamo žuri ...
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
kopiljan (što je bilo tačno) i da su me našli kraj raskršća u gluvo doba noći (što je bilo preterano: našli su me kraj vrata manastira Sopoćani, pred zoru, uvijenog u komad težinovog platna).
Izaći ću, ponovo čista i lepa, obući ću se u najlepše haljine koje imam, staviću oko vrata najlepšu ogrlicu, na ruke najlepše grivne i prstenje. Dadara Bio sam zapanjen.
Otpratila me do vrata, rekavši mi da bi volela kad bi sutra sve našla ispravno. Gospode, pa gde se ja nalazim? Zar ta piša stvarno namerava
Dimitrije Ne volim vrućinu jer rutavi Isidor tada ide bos, ne čujem ga kad dođe do vrata i nemam vremena da sakrijem Prohorov krst.
nosi na čukljevitim nožurdama opanke od svinjske kože, struže njima po podu, i tada sam u stanju da, pre nego što bane na vrata, sklonim pod jastuk ovu stvar. Otkako zavladaše ove žege, stalno sam na oprezu. Nisam komotan.
Nikad se nije razdvajao od njega, raspeće ga je stalno kuckalo po prsima, klatilo se obešeno o tanku oputu oko vrata. Artemije Po ovoj žezi, sada, Lauševi konjanici leže kraj kakve rečice, mutne od skorih kiša. Svukli su pancire.
Ne znam šta bi žena, inače, mogla drugo da učini. Kad se za trenutak, u sumrak, pomolila na vrata čuvši da se Dorotej vratio sa punom korpom trava, oči su joj bile crvene, od plača svakako.
Začudo, ja sam odjednom osetio neku čudnu utrnulost. Gledao sam ih mirno dok su se kraj vrata ove jazbine smijuljili, vrebajući neki trag osećanja na mom licu. u susednoj odaji podruma ležao je Dorotej.
Kao da nam dovikuje odozdo iza debelih zidova i zamandaljenih vrata: ja vas ne primećujem, crvi! vaše kazne su smešne i moj duh moćno lebdi nad vašim sitničavim zakonima.
Pitam, vas, trezvene ljude koji ovde sedite, da li ćemo širom otvoriti vrata i pustiti napolje ljutu aždaju greha da hara po kolebljivom i slabom ljudskom stadu? Ne! Ne naglimo! Ne rušimo!
Postajao je sve jači. Zviždao je, hujao, udarao o zidove, savijao drveće. Grunu na vrata crkve, otvori ih i pogasi sveće. Ostadosmo u mrklom mraku. Vetar je već bio pobesneo. Neko poče da paniči.
Grom udari negde u Osoju, onda drugi skresa kraj Mijove luke na Moravi. Neko promoli glavu kroz otvorena vrata napolje i odmah se vrati. Reče da se napolje ne sme, jer oluja nosi šindru po dvorištu i skida ploče sa krovova konaka.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Iz tanke polutame Strašno se kezila otud... Vetar je sa vlažnom rukom Tresao prozore mutne i teška hrastova vrata, Zviždeći kroz praznu krčmu sumornim i strašnim zvukom. 1885.
„Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata, Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata, I primite carskog sina kô najmlađeg svoga brata ...“ Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu I s kreštanjem
“ Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu I s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu. A na pragu hrama svetog, gde se božje ime
1883. ORGIJE Nemati nimalo mira - ta to je doista pseći! Lalo! zatvori vrata, pa slušaj šta ću ti reći: Dođe li poznanik kakav da moju malenkost traži, A ti ga učtivo primi, pa onda ovako
Kakav je ono čovek što k meni u kuću ide? Bogovi, Slepčević to je... No, to je već došlo dovde: Lalo, zatvori vrata, pa kaži da nisam ovde. 1884. GRAĐANSKA VRLINA Strog i uzvišen preda me je stao, Oružan mačem i grančicom krina...
Već konjanici prvi u trku bacahu strele Na gradska gvozdena vrata, na platna i kule bele. No silna Bramina vojska još straha i plašnje nema U opsađenom gradu krvavi otpor se sprema.
No silna Bramina vojska još straha i plašnje nema U opsađenom gradu krvavi otpor se sprema. Unutra, kod glavnih vrata, konjica stojaše ćutom, A gore Miđanin varvar sa nožem i praćkom ljutom. I juriš otpoče zorom.
Silna se zabuna desi i Azok razvali vrata, Pa s bujnom družinom svojom nagoni u varoš hata Zalud se Bramini bore i ljute njihove straže, Sve, s vikom očajanja, u
I narod iz crkve naže. Jedini opštinski ćata, Zverajuć, zastade malo kraj sniskih crkvenih vrata. A klisarica, opet, zavara ženskinje vešto, I pošto otide narod, dugo su šuškali nešto.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
ovu knjigu sa slikama starih nošnji, izaberimo ono što nam treba, a dobro nam stoji, pa prođimo kroz ova gvozdena vrata u zidu pored peći, stvorićemo se onde gde zaželimo. Ala je toplo i zagušljivo u ovoj bespreglednoj ravnici!
Erehtejon je dobio svoje pozlaćene prozore i vrata Partenon svoje divne skulpture, Fidijine ruke; one su doletele ovamo iz Londona u trenutku kada je kazaljka sata koju
I u unutrašnjosti Partenona sve je još u svom redu. Fidijina Atena Partenos nosi, ispod svog belog vrata od slonove kosti, poprsnik od suvoga zlata.
Tek posle dugog lutanja stižemo do doma filozofovog. Vrata su zabravljena. Kucamo tiho, pa sve jače - niko nam ne odgovara.
Osluškujemo. - „Jesi li, dragi Teofrasto, dobro zaključao sva vrata i kapije? Ti znaš da me Atinjani ne mare što sam metoik, došljak, i podozrevaju što sam bio učitelj Aleksandrov.
Jedna od tih prostorija, posvećena Afroditi, imala je patos od samog agata, a vrata od limunovog drveta i slonove kosti; druga, sa zidovima od šimšira, služila je za biblioteku i naučni rad.
Iz ovoga vode široko razjapljena vrata u ogromnu salu sa otvorenom terasom i dugim zastrtim stolom. Na njemu blistaju srebrni tanjiri i činije, zlatne kupe,
Posredstvom našeg Ministarstva inostranih poslova dostavljeno mi je jedno visoko grčko odlikovanje koje se nosi oko vrata.
Šta li se to desilo? Kada sam jutros stupio u moju sobu na Univerzitetu i, već sa vrata, bacio pogled na moj pisaći sto, očekujući na njemu Vaše pismo, sagledao sam onde, mesto poznatog duguljastog plavkastog
Iz hodnika zamirisa fina turska kava koju služitelj pronese pored mojih vrata za nekog od gostiju. Mene zagolica grlo i nos i prohte mi se da se napijem kave i napušim duvana kao kakav turski
Tu je četu pojačavalo, bolje reći predvodilo, pedesetak turskih policajaca. Otvorivši nasilno kapiju i obijajući sva vrata, koja je posluga na brzu ruku pozaključavala, pokulja ta rulja preko glavnih stepenica, rušeći, preturajući i lomeći sve
opet zelene šalukatre moga očinskoga doma, i u njegovu dvorištu primio ogromni ključ njegovih teških gvozdenih glavnih vrata.
Stanković, Borisav - TAŠANA
S desne strane ulaz. Ulazi se stepenicama. Na levoj strani su vrata od spavaće sobe, a sproću, na istoj strani gde je ulaz, još jedna manja vrata, koja vode u druge sobe.
Ulazi se stepenicama. Na levoj strani su vrata od spavaće sobe, a sproću, na istoj strani gde je ulaz, još jedna manja vrata, koja vode u druge sobe. Na zidovima obešeno oružje: jatagani, puške, pištolji, razni bičevi i kamdžije.
zbog imanja, čivluka, sveta, hadžija, da me samu sa celom kućom zatvorite, zazidajte me u neku sobu, i na njoj da nema ni vrata ni prozora.
(Odlazi.) TAŠANA (za sebe): Ne treba, niko mi više ne treba. (Seda, raskomoćuje se, razrće oko čela kosu, oko vrata odelo, da se osveži. Odjednom uzdrhta, skoči. Tare rukom usta i obraze.) Oh, što me svrbite, pusta ostala!
I bojim se ovamo da ne dođe, da ga deca ne vide. Čuje se na stepenicama, do vrata, stenjanje, neprirodno mljaskanje ustima i potmuo glas: »Moja je ovo, moja kuća!
SLUŠKINjE (odlazeći): More, strašan je! Ulazi Tašana. TAŠANA (obučena raskošno, ne mogući da veže nizu dukata oko vrata čisto se spotiče idući. Stani): Stano, veži mi nizu. Otkada je vezujem pa ne mogu.
ne možeš u rukama vruće bubrege da držiš, a ja trčeći da što pre donesem tanjirić, dok ti bubrege ne baciš, udarim ga o vrata kućna i načnem. (Pokazuje ga Mironu): Evo, isto sam ga tako, na istom mestu, sada razbila.
(Seda, izvaljuje se.) Oh, nije mi trebalo sada ovo da kazujem. Toliko mi je sada teško! Oh! (Oko vrata se razuzuruje i zadiže šamiju iznad lica da se rashladi.
Zabrađena je duboko. Jedva joj se oči i čelo vide. U crnoj dugačkoj koliji. Oko vrata povezana belom, čistom maramicom.
S masnom kamilavkom. Obrastao u bradu, kosu. Sav zaudara na plesan, burmut, duvan. Iza vrata viri mu zavučen stari čibuk. ARSENIJE (uvodeći ga): Tu smo, tu, dedo.
SLUŠKINjA (uslužno): Zdrava je. Sad raspremi Paraputino sopče pa ode gore. Idem da je zovem. MIRON (vadi čibuk iza vrata i pruža ga Arseniju.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
” reći će neko. „Propalo je tu više nego talent: nije taj momak kao što treba.” Majstor Kosta stane na dućanska vrata, gleda na ulicu, ali ne vidi ni ulicu ni ljude, nego odmerava svoj udes i Srećkov.” Ima u Srećku nešto čudno.
— Šta misliš, da li da kupimo ono Šnorovo imanje? Jedan Švaba bi nam se skinuo s vrata. Skupo jeste, ali je lepo. Nekako okruglo, na sve strane izlazi na puteve, zemlja je odlična, a kućica kao mali dvorac.
Vukao je zatim gospa Nolu, tačno znajući gde je drugi prolaz, do u hodnik, otvorio ključem ulazna vrata, a njoj zapovedio da na tom mestu stoji dok ne prođu i ona dvojica, da ne pisne, a da se ne vraća u sobe dok s druma ne
Dete otvori oči, i poče sad produženo da vrišti. Kako su za gospa Nolom sva vrata ostala otvorena, neko od mlađih najzad ču, ili oseti nesreću, i razbudi se sva kuća.
„U neke dane, ipak, kao da je gospa Nola dodavala malo vela oko vrata, i uzimala, u razgovoru s posetama, neki raslabljeni ton, poznat ton bezmalo neke prijatne malaksalosti onih udovica
Mali, mršav, uvek u plavim naočarima koje valjda ni za spavanja nije skidao, večito kašljucav i kijavičav, oko vrata mu stalno istegljen vuneni šalić, za pojasom kratka kecelja od mušeme, na nogama, leti, ženske papuče s potpeticama, a
Čudno ime, a čudan i Švaba, Švaba koji ne ume da zaradi! Da se ljudski okući. Nego se vuče od vrata do vrata, vrti onaj točak, i kupi krajcare. Prosjak! I uvek sav kaplje, zato valjda i ne izlazi iz kašlja i nazeba.
Čudno ime, a čudan i Švaba, Švaba koji ne ume da zaradi! Da se ljudski okući. Nego se vuče od vrata do vrata, vrti onaj točak, i kupi krajcare. Prosjak! I uvek sav kaplje, zato valjda i ne izlazi iz kašlja i nazeba.
poveze na salaš, sjaji od sreće; ako ga ne poveze, ispraća je do kapije i opet sjaji od sreće; savije joj ručice oko vrata i šapće: da mu donese ili voćku, ili živog skakavca, ili komad pogače. Gospa Nola, naravno, stvori mu i skakavca.
E, tako. Čekaj, još malo! A sada, idi, skloni se od mene, ne zaglavljuj mi vrata u smrt ili u zdravlje, ono što mi je Bog dosudio.
Slika se širi. Vrata od gostinske trpezarije otvorena, gospodin Joksim sedi za stolom. Odmeren, lepo obučen, ugledan; drži šoljicu, pije
Julica, sva ustreptala, skoči. — Sedi, i pričekaj. — Gospa Nola izađe i brzo ode u pravcu kujne. Vrata na kujni, i onda mrtva tišina.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
No kako je god, dosta što oni u dobro vreme dođu, jer se baš Roman spremao da provali vrata i svoje neprijatelje nakraće očepa.
kad je u nevolji, i najposle parentaciju s apostrofiranjem svrši da bi se potrudili ovog nezvanog gosta kako-tako s vrata im skinuti.
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
beloga grada Prolazio si nešto posle ponoći Ognjenim poljem vračeva Između senki kuća i lipa Nosio si živo vuče oko vrata Svirao u lipov list Dve iskre ti igrale po kožuhu I ljubile riđu bradu i ruke Nisam te zaustavljao Razbio bih čelo o
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
bilo dovoljno ni to da čekam hoće li gosti naići ili neće te da im se pohvalim novim cipelama, već bih seo pred kućna vrata, na ulici, i ko god bi od prolaznika naišao, ja bih dizao nogu i očajno vriskao: „Ja imam nove pipe!
Pa onda, nabavljao sam odnekud lisičje repove, zakačio ih čiodom i ovu iskrivio, pa stajao pred vrata na ulici sa rukama na leđima i čekao ujutru i po podne sudsko i sresko činovništvo, koje je kraj naše kuće prolazilo,
Kada sam srećno pao na ispitu, stao sam pred gimnazijska vrata i ovako razmišljao: — Batine mi ne ginu, a dukat neću dobiti, to su dve štete.
krupno kazao, kao da sam izvršio izvestan prelom u životu; kao da sam, posle mučnih napora, otvorio teška gvozdena vrata, kroz koja ću sad stupiti u nove, nepoznate predele, kao da sam zakoračio prag iza kojega nastupa život.
i uskače kroz prozor, da se prevrće preko stolica, tako da ti je sve izgledalo kao da bi mu trebalo metnuti lanac oko vrata.
Eto, takvi smo pacijenti bili svi koje je ova boljka, opasnija i od tetanusa i od kočenja vrata, zahvatila. Svi smo mogli jesti kuvane suve šljive i biti izmireni s tim da ćemo pasti na ispitu.
Kad malo odraste, dete tom napravom zabavlja mačku; obesi o bravu od vrata parče papira o kanap, pa se od svakoga dodira mačkine šape ljulja tamo i amo.
mislio sam: sad su sve staze života preda mnom otvorene, moj je ceo svet, u ruci mi je onaj ključ što svaka gvozdena vrata otvara; u ruci mi je Aladinova lampa, pred kojom se stene otvaraju; u ruci mi je samo da pomislim, pa će me diploma
Za ostale su mi profesije zatvorena vrata ovom diplomom. U nedoumici sam na koju ću stranu? — Idi u državnu službu! — odgovori mi iskustvo.
Iskustvo je iskustvo i valja mu se potčiniti. Zakucao sam jednoga dana na državna vrata. Dočekao me je, u ime države, čovek sa obezbeđenim godinama službe i podvaljkom, koji je kao državno sisanče stekao.
Imamo dovoljno činovnika! Vratih se očajan, ali mi rekoše, što dotada nisam znao, da na državi ima nekoliko vrata a ne samo jedna, kao što sam ja dotada mislio.
Zaredih na sva vrata redom i svud zatekoh ljude sa obezbeđenim godinama službe i sa obezbeđenim podvaljkom i svud ti ljudi nemarno zaviriše u
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Stari vodeničar, verovatno gluv, kao i mnogi koji se tim poslom bave, nije čuo njihovu lupu, te vojnici razvališe vrata, silom uđoše i razbudiše starca.
— i pokaza mu rukom u pravcu Mitrovice. Zbunjen ovakvim odgovorom, Isajlo se počeša iza vrata. — Gospodine poručniče, ja se ne žalim... nego velim... — Ne žalim... ne žalim, pa šta onda? Da pričamo priču. Je li.
— Đe ćeš... Pričekajder da te prijavim. Kad on otvori vrata, ugledah neke mlade ljude kako nešto ćeretaju. Vrata se preda mnom zatvoriše.
— Đe ćeš... Pričekajder da te prijavim. Kad on otvori vrata, ugledah neke mlade ljude kako nešto ćeretaju. Vrata se preda mnom zatvoriše.
Ali mi smo izišli iz svoje zemlje i moramo se povinovati običajima drugih. Vrata se otvoriše. Kad uđoh u sobu, zatekoh nekoliko mladih Crnogoraca.
— E viđećete... Pred kulom zastadosmo. Đuro udari kundakom u vrata. Iza odškrinute kapije pojavi se jedan Arnautin, s kime Đura poče da razgovara nešto na arnautskom.
Na vrhu nas dočeka jedan mlad Arnautin i rukom nam pokaza na jedna vrata. Prvo uđe Đuro. Ukaza se prostrana soba, polumračna, jer je ovu sobu osvetljavao mali prozor četvrtastog oblika, koliko
Ali sa pravnoga gledišta, iako smo na tuđoj teritoriji, mi imamo sva prava... Vrata se baš tada naglo otvoriše i uđe jedan konjički kapetan.
Za njima posilni i ordonansi, noseći sanduke i poljske krevete. Onaj konjički kapetan već skinuo čizme i ostavio pred vrata, da mu ih očiste. A mi se na brzu ruku pakujemo i izlazimo, ne znajući kuda sad. Trupe dolaze sa raznih strana.
— dobaci neki pešak. Lupamo na vratnice jedne kuće, ali nam se niko ne odaziva. Rešavamo se da razvalimo vrata. Ali komandant ne dozvoljava, već naredi meni da idem u crnogorsku komandu i zatražim stan preko njih.
Onda se izvinih kako ću sada odmah doći sa komandantom. Na ulazu u kuću propustih komandanta napred i pokazah mu vrata. On uđe prvi. — Zdravo da si, brate Srbine!
Vajkaju se Crnogorci što ne sedimo još sa njima, ali se svi digoše i ispratiše nas čak do spoljnih vrata. Tek kad zađosmo za prvu ogradu, komandant se saže i rukavicama obrisa sare svojih čizama, koje se behu isprljale
Petrović, Rastko - PESME
da ima jedan svet Koji je van ovog: slobodan, i bez mere; I opet kroz iste sale sna Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života: Ah, jedan dva! ah, jedan dva! U Beogradu, XII 1921.
razumevala taj bes Milovala me po čelu i užagrenom uvojku A ja sam sumnjao već grozno i obuzimao me bes: Odrastoh iza vrata, skriven, zagledan u njegovo moćno Ognjište Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen Pokatkad savladan pokrivah
je duša moja teško patila, Sve jedan i isti san stajaše na krmilu, I ludilo je noćno razvilo svoja krila, Dok se vrata na sobi nisu otvorila, Kroz samu crnu patnju duša je jedrila.
Tek škripanje me vrata do pola sna iščupa; Ne mogoh doći sebi, premda obamreh od užasa; I najmanji šušanj odjekivaše u meni kao lupa, I ne znam
Pogledaj moje su ruke odrubljene, Krv lopti na ključeve. O te ruke, ruke, blagosti doticanja! Iziđoh pred vrata, iz zamračenosti svoje sobe, Da bih te video još jednom; Soba je puna krvi; Tabah po krvi rasejan, kao dečak kad ubi
I onda. I onda takođe. I kada je potekla prvi put ova krv iz mene. I kada te zaželeh maločas iza zatvorenih vrata. Krv, krv, Sunce, duboke senke. Eksplozije, jutra, drhtanja. Sunce Ti, sićušni stvore, kako se usuđuješ!
mu čeljusti zarivene joj u grlo Riđa krv otiče mešana, Ta njegova krv iz usta na mlazeve I njena iz grla potokom Vrata krvlju behu poduprta, U sobu - Sunce - nije imalo pristupa: Gde življaše Vuk uistinu.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
»Da mi za njega nađemo Cvet?« — On ga mora sam naći! — starac Milija uze Vedrana za ruku, otvori vrata, i reče: — Idi, i ne osvrći se, momče! Tvoj Cvet te čeka na vrhu Srebrne Gore! — Izvede starac dečaka na ulicu.
Sav zbunjen dođe Drvoseča do svoje kuće, još sa ulice viknu: — Šta je ovim ljudima, ženo? Žena odškrinu vrata, zatim ih brzo zalupi. — Šta ti je, ženo? — viknu Drvoseča. — Gledaj! — poteže on ka licu, ali maska za lice prirasla.
Debeli bogatun savi rogove i uvuče se u kućicu. Neka ga ostavi i krene svojim putem! Pužić zalupi vrata i utonu u san. Ali, Kapljica ne krete svojim putem. Nešto ju je nosilo, nešto ju je guralo. Svuda oko nje bila je tama.
Samo što ga je pogledala kao da je zlatnu uzicu zategla oko njegovoga vrata: zaboravi mladić i na pesmu i na san. Bled i zbunjen posrtao je među ljudima, dok ne uspravi glavu i reče: — Moja će
Šta ako dete nije živo? Jedva je poslednje korake prešao i otvorio vrata. U sobi je sve bilo isto: stiskala je majka dete na grudi, pobednički se kezila Smrt. — A, tu si!
— Šta? — osmehnu se dečak. Bila je tako mala, tako stara, jedva se njom mogao počistiti prag ili otirač ispred vrata. Ali, bila je ustrajna. — Da počnemo, da počnemo! — ponavljala je. — Važno je početi, dalje ide i samo...
Dečak nastavi da čisti, pa kad je počistio ispred svoje kuće, on nastavi da čisti i ispred susedskih vrata. — Pa, šta je ovo, ljudi? — uzviknu Glavni čistač.
— Pa, ne može se tako, ljudi! — ču se glas nekog dedice. — Moj sused je bolestan i ja ću počistiti i ispred njegovih vrata, pa i trg na uglu naše ulice ću počistiti. Zar se, pre nego je ova nevolja naišla, nismo tu sakupljali svako jutro?
ružno nasmeja, ali metlica koja je stajala visoko u vazduhu poče silaziti, dođe do starca koji je hteo i ispred tuđih vrata da počisti, i reče: — Hajdemo, stari! Starac se trže, uze metlicu i krete ka gradu.
Nije morao da se muči da je otvori: vrata su visila o jednoj šarki. Ali, kasa je, svejedno, držala do svog dostojanstva i ljutito viknu dečaku, maminoj mazi i
škripnu vratima da bi oterala poljske miševe koji su u njoj već počinjali da se gnezde, ali ko se još miševa otresao? Vrata se, jednostavno, nisu zatvarala. Kotlić za riblju čorbu seti se kolibe starog ribara. Ni tamo se vrata nisu zatvarala.
Vrata se, jednostavno, nisu zatvarala. Kotlić za riblju čorbu seti se kolibe starog ribara. Ni tamo se vrata nisu zatvarala. Kada je dobro preturio po sećanju učini mu se da vrata nije ni bilo. Oj, kako je veselo krčkala čorba!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Vranje. Sadašnjost. PRVI ČIN Velika prostrana gostinska soba Hadži-Tomine kuće. Otvorena dvokrilna staklena vrata, a s leve i s desne strane široki prozori sa drvenim rešetkama.
Hodi da igramo i da pevamo. OSTALE DEVOJKE (odlazeći igraju i pevaju): Šano dušo, Šano, otvori mi vrata, Otvori mi, Šano, vrata, da ti dam dukata.
OSTALE DEVOJKE (odlazeći igraju i pevaju): Šano dušo, Šano, otvori mi vrata, Otvori mi, Šano, vrata, da ti dam dukata.
) Na! KOŠTANA (odbijajući): A ne, ne! Neću to od tebe! Neću od tebe novaca! (Sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu.) Evo ja... ja ću tebi da dam. STOJAN (grcajući): Usta mi daj! (Privlači je.
Snaga! Da cuneš, pa da se zaplačeš! Ruke više glavu frljila, kosu crnu, fildiš, rasipala oko sebe i — čeka me! Gleda u vrata, gleda kako bi me odma, još od prag, s’s svoje puste crne oči opila, izela...
TOMA (besno): Ćut’! MARKO (vraća se i donosi mu nize od dukata). TOMA (prilazi Koštani i vezuje joj nizu oko vrata): Na, kćeri. Zlato neka nosi zlato a ne stara suva kost! Pevaj!
TOMA Nije to bio Stojan, već sam ja to bio. Ja, Hadži Toma! Za mene je ona pevana. KOŠTANA (peva): Ti mi vrata ne otvori, Mila daskalice... Toma-Hadži daskalov. (kida ostale nize i posiplje je dukatima): Na! Na!...
Hrabreći se): Idu, idu svatovi! (Uplašeno, gledajući na Koštanina vrata.) Oh, kad će već da je odvedu? Umreh od straha da ne pobegne! Iz kućice izlazi Koštana. KOŠTANA Oh!
Umreh od straha da ne pobegne! Iz kućice izlazi Koštana. KOŠTANA Oh! (S mukom pridržava se za vrata.) Zar ja tamo? Za Asana, u selo, u Banju? Tamo? I ja nje gova, Asanova? (Besno.) Zar on moj muž? On? Oh! (Grize ruke.
Oh! (Ulazi u kolibu.) POLICAJA (ide za njom i staje na vrata od kolibe): Samo brzo! Dolazi Mitka. MITKA (peva): Mehandži, more, mehandži, Donesi vino, rakiju, Da pijem, da se
Šantić, Aleksa - PESME
Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim, I slušam kako granjem zamrznutim U moja okna goli orah bije. Tako na vrata sumornog mi srca Sjećanje jedno udara i čeka Kô drug i sabrat, kao duša neka Što sa mnom plače i u bolu grca.
Pa još, bolan druže, kad neđelja svane, Na avlijska vrata kada Mara stane, Bih, tako mi boga, adžamija postô, U mehani pio i bez groša ostô!
1913. IZ BOLNIČKE ĆELIJE Kako si lepa, Sestro Pavina! Ponoć je, je li? Svrh vrata bije Časovnik stari. Napolju vije Vetar, i sipa U okna naša Pahulje bele.
I vidim gdje se gladan penje suncu, I crvotočina zlatna pada doli. 1911. METEOR U staroj bašti, na pragu od vrata, Puni zvijezda sjedili smo sami... Noć bješe plava, i u polutami Rumenio se plod zdrelih granata. Tiho...
I kosci kose, i dok vjetar rani Povija klasje, sa žilava vrata Mrse se, viju perčini im vrani. I sikće kosa, i u sjaju zlata Otkosi leže, i rubini rose Trepte po osju oborena
čekô, Pružao ruke u čežnji plamnoj, A reči ne bi rekô, Ali u nemu ponoć i kasnu Čuo bi svirku i pesmu strasnu, I s vrata kucanje neko.
Tu sluge traže izlazna vrata i ruke Krše u strahu za doček gostiju novi', S vitezima se, u mnoštvu, ističu gospe, A i ja sâm sam odvučen u
Korak mi težak postaje i strah me hvata Da ću ikada izlazak naći koji. Napokon dođem na zadnja vrata i stupam. Na izlaz vrata — o bože, ko tu stoji!
Napokon dođem na zadnja vrata i stupam. Na izlaz vrata — o bože, ko tu stoji! To beše draga, što je na vrat'ma bila, Na usnama joj bol, na čelu brige tama; Da nazad
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Smotrivši silnu savezničku vojsku, Momčilo navali da uđe u grad, ali mu građani zatvoriše vrata, pokazujući mu tursku vojsku koja se primicala i napominjući da treba najpre s njome da se bije.
I u pesmi vidimo ga prvo na konju, a zatim kao pešaka. I u pesmi on ne može da uđe u grad, ali ne zato što su vrata zatvorili građani Periteorija, nego zato što je to učinila neverna kuja Vidosava.
Blago vitezu kome dolazi takva borba netražena, kao otvorena rajska vrata, o sine Pritin! A ako nećeš da preduzmeš ovu zakonitu borbu, prenebregnućeš svoju sopstvenu darmu (vrlinu) i svoju
Milica je devet puta hvatala za uzdu bratovljeg konja i devet puta sklapala bratu ruke oko vrata. I devet puta ponosne reči junačke vere ispunile su grad i polje: Idi, sestro, na bijelu kulu; a ja ti se ne bih
— naprotiv — bacalo u još teže ropstvo, donosilo mu još nesnosnije obaveze prema domaćim gospodarima i otvaralo širom vrata turskim osvajačima, novim i još bezdušnijim eksploatatorima.
Miloš peva, vila mu otpeva. Primače se carica Milica, pa uhvati za uzdu alata, ruke sklopi bratu oko vrata, pak mu poče tiho govoriti. Prva v j e r o, potonja n e v j e r o!
Milo bi ti bilo pobjegnuti!“ Pak poćera po polju Latinče; doćera ga do leđanskih vrata, al' leđanska vrata zatvorena. Pusti koplje Miloš Vojinović, te prikova bijelo Latinče, prikova ga za leđanska
Milo bi ti bilo pobjegnuti!“ Pak poćera po polju Latinče; doćera ga do leđanskih vrata, al' leđanska vrata zatvorena. Pusti koplje Miloš Vojinović, te prikova bijelo Latinče, prikova ga za leđanska vrata, pak mu rusu odsiječe
Pusti koplje Miloš Vojinović, te prikova bijelo Latinče, prikova ga za leđanska vrata, pak mu rusu odsiječe glavu, kulašu je baci u zobnicu; pa uvati njegova dorata, odvede ga caru čestitome: „Eto, care,
vojvoda Momčilo, proli suze niz junačko lice, pa odskoči od konja čilaša; triput skoči, do grada doskoči; ali gradu vrata zatvorena, zatvorena i zamandaljena!
Kad pogibe Momčilo vojvoda, a gradu se otvoriše vrata, pak iziđe kuja Vidosava te dočeka kralja Vukašina, odvede ga na bijelu kulu, posadi ga u stolove zlatne, ugosti ga
Kad su bili pred bijele dvore, udariše zvekirom na vrata. To začula Jevrosima majka, pa doziva svoga sina Marka: „Sine Marko, moje čedo drago, tko udara zvekirom na vrata?
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
Kada odlazi Osoba koja je draga U jednom danu Dvadeset četiri duga sata Dvadeset četiri gosta Možete skinuti s vrata Samo jednog Uvek natrag zovete Kada odlazi Vaše rođeno dete Svakog dana Ma koliko bio dugačak Čovek u srcu
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
svog mršavog sitnog strica, a zimi, bogme, i stričeve stare cokule, krut crn gunj i dugačak šal kojim bi se omotao oko vrata jedno četiri puta.
kamenih kula sledi te i danas hladan dah davne kletve: — Proklet bio izdajica koji je neprijatelja pustio na tajna vrata!
Gledana odatle, koliba je sa- mo gornjim dijelom virila iz udoljine. Stric, kao najviši, vidio joj je čak i vrata, a mali Nikolica samo krov. Žuja, vjerojatno, nije vidjela ni toliko, možda samo vrh krova.
— odahnuo bi samo za trenutak, a već mu je onaj strašni Neko pristizao iza leđa i spremao se da ga poškaklja iza vrata.
U-uh, što boli... Jao, jao, evo ga mili niz leđa! Jovanče mu brže-bolje posvijetli iza vrata, pa i nehotice prasnu u smijeh. Pećina odjeknu kao da neko lupi daskom o dasku. — Što se sad smiješ?
Niko ga nije vidio, niko pratio, ali kad sutradan dječaci stigoše u svoje tajno skrovište, zatekoše iznad samih vrata kolibe prikucanu poveliku cedulju na kojoj je bilo naškrabano nečijim teškim i nevještim rukopisom: „Nadmudrili ste
Od toga se psima ježila dlaka na hrbatu i oni su prestrašeno grebali na kućna vrata. Ozeblo je štektala lisica i ponekad se šuljala do pod sam kokošinjac n osluškivala kako se unutra meškolji pijetao
Orla je Jovanče prikucao na pročelju kolibe, iznad samih ulaznih vrata. — Evo, nek vidi neprijatelj da uprkos njegovih bombi naši orlovi još uvijek lete.
Posljednji je bio Jovanče. Na najdubljem mjestu jezerca Nikolica je gazio vodu skoro do vrata, dok je njegova vjerna Žuja plivala tik uz njegova leća naslanjajući mu glavu na rame.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
TESTIJE 166 KAKO JE UČINIO FINEES NA VOJSKI 167 KAKO JE UČINIO DAVID 168 GORKA VODA 169 SAMSONOVA VRATA 170 RISANjE JEZEKILjEVO 171 JERUSALIMSKA ILIDžA 172 ŠETNjA U SUBOTU 173 JUDINO GROBLjE 174 MRTVI GRAD 175 INDIKT
NOĆ Da se paštimo, dokle nam sunce nije zašlo, Dokle nam nije smrklo I životna vrata nisu se zatvorila. Jerno noću ništa se ne može poslovati, Razilazi se trgovina, zatvaraju se šatre.
pocrne, prazne ostanu bez pčela duplje i dućani se izpozatvaraju od pazara, nestane žuberenju ni graji nikakva glasa, i vrata se zamknu, i slete se crni vrani na ogled, te sve pesnjive ptice zamuknu logom dole virući se bez pokreta u strnjicu
Moje kopje odbi s rajskih vrata vatrenu stražu, a evo, sad i sâm došao sam za te u ovaj crni Ad, da vas iz toga katrana sviju povadim...
Gledajući nas oskudnih, Nemoj zatvoriti od nas Srdca tvoga! Milosrđu, otvori nam svoja vrata Zašto mi na ovom velikom i širokom Prazdnom moru U svojoj tugi ginemo.
PUT Dosta i dosta takvih ima Što širokim putem putuju svoj život, Ama uska vrata i tesni put je Kojino uvodi ljude u život, I malo je koji ga nahode.
plaho se Jakov prenu iz sna, skoči oma na noge pronerazen, te reče: »O, međer, Bog je na ovome mestu i ovo su ovde vrata nebesna!
I on baci rukom u potok drvo te zasladi vodu. Nališe se svi ljudi izdovolje. SAMSONOVA VRATA Hrabri Sampson, kad su ga bili zatekli Filistimljani u nekom kaštilju, prozvatu Gaza, opseli izokola da ga uhvate; onde
Ne dade im se u ruke. I ništa mu ne mogoše učiniti, ako i čuvaše zatvorena gradska s gvožđem okovana vrata da ne uteče. Dopade on na vrata, iskrha i izlomi direke, zasovnice i katance sve zdruzga rukama oko ponoći.
I ništa mu ne mogoše učiniti, ako i čuvaše zatvorena gradska s gvožđem okovana vrata da ne uteče. Dopade on na vrata, iskrha i izlomi direke, zasovnice i katance sve zdruzga rukama oko ponoći.
Dopade on na vrata, iskrha i izlomi direke, zasovnice i katance sve zdruzga rukama oko ponoći. Uze gradska vrata na svoja leđa, zasloni se š njima, da ga ne mogu streljajući za njim ustreliti, izmače između njih, ode k planini, izađe
Na tom brdu vrata ostavi i ode mirno svojim putem. RISANjE JEZEKILjEVO U neko dobi zakaza Bog proroku Jezekilu; reče mu ovako: »Nađi
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Onaj prvi je bio manji i prazniji, a ovaj drugi veći i puniji. Onaj prvi nije imao ni vrata, nego samo ćepenak, a majstor Mane je preko ćepenka uskakao vanredno vešto.
I on sad nije imao nužde da uskače na ćepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mlađe: kaže kako se danas ne može na mlađe osloniti, pa tek onda
A kad prolazi mahalom, sav ženski svet, i žene i babe, odaju mu čest: ustaju s pragova avlijskih vrata i ostaju tako stojeći — s malo pognutom glavom i rukama pod pasom, — sve dok on ne prođe!...
od pržene kafe, ili po zvuku od cvrčanja na tavici, bilo naposletku po papučama i nanulama poređanim ispred nekih vrata, — što je za nju uvek bio najbolji i najnesumnjiviji znak i dokaz da tu ima društva, i da će biti kafe i jeglena.
— De-de! Lasno za toj, mori, Doke! Će iskočimo jedanput! — veli Jevda, samo da je skine s vrata. — A sag, idi si pa legni; prespij si malko, Doke... — Ete, toj Zone Čorbadžijsko da vidiš sal!...
U sobu si nikoga ne pušta, a kad si iskoči, a on si turi katanac na vrata — em kol’ki katanac! Golem kako katanac na magazu! A ključ si turi u džep, pa si ide!
Premisli’ se ja: E, što mu trebaju, majke, katanci na sandaci, kad ima — em kakav golem! — na vrata?! Ta si uznem onoj sikirče, pa i po katanci, pa i po sandaci!
I ona navaljuje na majku svoju i moli je da joj ustupe tu malu sobicu, ćiler, u koju se ulazi na vrata koja su između dva dolapa, pa se tako jedva i raspoznaju od dolapskih vrata... U tu sobicu se često i najradije sklanja.
tu malu sobicu, ćiler, u koju se ulazi na vrata koja su između dva dolapa, pa se tako jedva i raspoznaju od dolapskih vrata... U tu sobicu se često i najradije sklanja.
pomoćnikom Pajicom, kad ovaj ima svoj „auzgang“, — samo čuješ kako lete, da se posatru, devojke na avlijska vrata; poneka se zabatrga, pa joj izleti papuča ili nanula čak preko sokaka, a lepi Perica samo gladi svoje brčiće i pusti
i vide kako Mane i Kalina pođoše i uputiše se zajedno, i ču kako se Mane nudi Kalini da je doprati do njenih avlijskih vrata, a ona ga blagodarno poglêda, ali ga ipak odbija i moli ga zagušenim glasom: — Nemoj, Mane, dve ti oči!... Ostavi me!.
— A, takoj li je? — viknu mu tetka Doka još s vrata ulazeći u dućan. — Što je? — pita je Mane. — Što sam ti ja teb’ ti, a bre, magare?!... — De, more! — čudi se Mane.