Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Voda je dremala, lenja i nepomična, iznad plodne vratimljske zemlje. Svi su zebli od pomisli da Morava taloži na dno poplavljenih predela šljunak, jalovu stelju iz koje ništa više
da je tamo crkva, u prestonici Vizantijskoga carstva toliko velika da u njenu lađu mogu po visini stati tri crkvice vratimljske kad bi ih neko poređao jednu na drugu.
Izazivao je vratimljske momke na nadmetanje. Bacao je s najjačim od njih kamena s ramena, trkao se s najbrzonogijim, preskakao jaz kod
Za tili čas bi svojim čeljustima samleo pola pečenog jagnjeta i uz to iskapio punu tikvu jake vratimljske rakije i pored svega toga ostajao na nogama, kao kakav hrast koji odoleva svim olujama.
Naravno, tu bi se istog časa stvorio Dimitrije koji bi skupio oko sebe okačenjake, badavadžije vratimljske, pokazivao bi prstom na moje čudovište, cerekao se i zbijao šale na moj račun.
Živopis vratimljske crkve bio je gotov. Odmah da kažem: nije mi se dopadao. Voleo sam Ćirjaka i divio sam mu se kao čoveku, mada sam sve
Kad je Jelena proterala onu droljicu sa Kule, pa je ova nepovratno iščezla sa živopiscem, Grkom, koji je radio živopis vratimljske crkve, Kirča je gotovo skrenuo s uma. Danima je bez hrane lutao šumom, potamneo od bola.
Ta kužna magla lebdi sada oko crne vratimljske kule okružene devičanskom belinom, topli dah umiruće zveri što se ledi na kristalnim bridovima, zadah đubrišta koji
Kljusad su im hroma, zavode se kao ošamućena. Smrt sama dobauljala je podno Kule vratimljske, mučki glavinjajući za ovom jadnom povorkom otežalih nogu, onesvesloj od bola i iscrpenosti.