Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Dobro ste došli! — viču im iznutra. — Ulazite! Sidajte! — Baš ste dobro došli, posli toliko vrimena, a još s obrazom! — reče Boban, koji iskoči nasusret i skide kapu. — Reko li ja da će oni doći s obrazom, a? Vidite li!
(Ovu riječ bješe naučio u manastiru.) Dajte mi vrimena da se pokajem, da postanem dobar dijak!... A ako li vra dozna sve, pak me istira, utopiću se, a kući neću, viruj mi,
— Ma, ubija i’ bog, kako su imali vrimena da se igraju! — čudi se on. — Po svoj prilici ušli još s večera. I nije i’ bilo malo.
— Ali ja nisam nikada mlogo pija. — Nisi pija, ali mlogo se raniš i mlogo ležiš! A sam kažeš da te od nikoga vrimena štiplje za palce od nogu. To može biti podagra, kâ pokojnom fra-Felicijanu. — O, bože sačuvaj i blažena Divice!...
Nema mnogo vrimena da je naprasno, nespreman, umra jedan redovnik, pa, poslanik, nije imâ mira u grebu, nego se javljâ, čas jednome, čas
— Zlo je, ćaća! Nije se dogodilo ništa što bi očima moga viditi, ali je zlo veliko. Od nikog vrimena sve je pošlo sunovrat. Niko nikoga ne gleda lipim okom, nego bi jedno drugoga otrovalo. Da bog sačuva!
Ej, ej, moj Ive, ne mogu te povaliti za tu rič! Mlogo si primija od vratrina u malo vrimena! Ali, jopet, nadam se u boga i svetoga Vranu da ćeš s vrimenom biti milostivijega srca prima svojima...
Još će puka doći! — E, bože pomozi i sveti Frane! — prihvati Brne. — Sidi, Dume brate, ako imaš malo vrimena. Sidi, odmori se! — Ne mogu! — reče Dume. — Nemam ni trenutka vrimena. Prid refertorijem čeka me prava vojska.
— Sidi, Dume brate, ako imaš malo vrimena. Sidi, odmori se! — Ne mogu! — reče Dume. — Nemam ni trenutka vrimena. Prid refertorijem čeka me prava vojska. Svi smo u velikom poslu.
— Šta naopako?... Ta-ako!... A zašta se nisi ispovidâ za toliko vrimena? — Zato što mi je sotona obuzeja dušu — reče Pivalica spuštajući glavu sve niže.
A, vire mi, to je dobar način za mlade, jake ljude. Kad proždereš zrno, poslin nikoliko vrimena ćutiš se lasan kâ pero!...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
— A ti opipaj prija nego što pokosiš. — E, kad bi ja bio đuturaš, onda bi imô na to vrimena, al̓ je meni izdato na dan koliko otkosa imam povaliti, i meni je svejedno kaki su, samo nek su, i to je, brate,
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Koji je uzrok da si prvo vrimena doša? —Bolje za vas, — reče mlađi brat, noseći kuhano meso — manje ćete s'arčit'! . — Tako je!
Nima ni nedilju dan' da sam ti ih da... — Svući ću, kad hoćete... Ma znam ja što je'... Da su lipa vrimena, ne bi vi mene gonili! — reče sasma mirno. — Ne zanovetaj. Svuci, pa 'ajde! — Ne bojte se, ostaviću ih!
Djevojka se mače prama kući. — Neću te pojesti! — poče Ivo. — Znam, — odgovori devojka. Ma nimam vrimena, — i osvrće se i skanjiva. — Od one večeri već te nisam vidio, — nastavi Ivo, osokoljen zvukom njena glasa.
— Bravo! Dakako! Ne bacam ja novac tako! Njegov dug preći će name, a ja ću se uknjižiti. Dakako. — To će još proći vrimena, a ja ne mogu čekati... — Molim, kad ste dosada čekali, možete i još. —Bićete plaćeni...
—Nego, svitujte me! — Vidićemo drugi put, — najednom, uzbuđen, presječe Ivo, ugledavši Katu povrh puta. — Nimam sada vrimena! Zbogom! . Pa, ne sačekavši drugih Pilatovih riječi, ostavi ga i požuri priko polja da stigne Katu.
Zakloniše se među vazda zelene česmine. — Gledajmo se malo, a nimamo puno vrimena! Koja je ura? Ivo izvadi sat i reče: — Blizu je deset! — Dakle još tri. Vapor odlazi na jednu uru.