Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Jure ka šancu kao besni. Vrišti hat da se nebesa prolamaju. — Pazi!... — zapovedi Čupić. Tobdžija opet prinese vitilj. — Pali!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
dim se savi. Narod vrišti i sipa vodu, a sjekira tutnji. Mi više ne vidjesmo popa. Tada Stanoje Isaković lupi sjekirom u vrata.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ona, međutim, nastavi da se dere i vrišti. Ko zna šta bi bilo, da Sep nije dotrčao i zgrabio Rezu i poneo je, niz doksat, kao što se pijani izbacuju, ili kao
Tekla kaže, pa eto, ako hoće da je udadu, Isakovič je dobrodošao. Njegova žena, gospoža Evdokija, međutim, vrišti – ko zna zašto – pri samom pomenu da kapetana, za zeta, uzmu.
A njegova supruga, pri samom pomenu da je njena ćer namenjena, od Boga, kapetanu, vrišti do neba. Pored sveta čoveka, koji je prešao šezdesetu, i sveta kako ga čovek zamišlja, kad još nije uzeo ni četrdesetu,
Jedva su je odatle plačući izvukli. Nije prestajala da vrišti. Ono, što je bilo najčudnije, u toj, docnijoj, priči, u Rosiji, sve je vide, tako, kako je pričao, da je u Tokaju
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Ti? Do đavola, od kada ti veruješ u Boga? - U nešto bih i ja morao da verujem, zamisli! - U redu! U redu! Ne vrišti! Ako moraš da veruješ, veruj bar u nešto što postoji!
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Ljiljanina mama ga, kao i obično, ne primećuje dok na njenu glavu stavlja kockasti šeširić. — Neću kapu, neću kapu! — vrišti dete. — Ići ćemo tatinim autom. Tata ima auto, znaš? —Taksi, srce... — ispravlja je nežno majka. —Šta je to taksi?
Radičević, Branko - PESME
„Zbogom!“... Oni se rastaše... Tu vremena više ne bijaše, Već Mileta latio se zeka, Odmila je konjic van sebeka, Vrišti, igra, bije nogom lakom — Al' de ne bi pod takvim junakom? Ta otkako konj nosi junaka, Baš nijedan ne poneo taka.
o tle čalma, perčin, čelo, Zadrkta se i klonu mu telo, Pa trupina niz konja se vije, Zveknuše mu prazne bakračlije. Vrišti konjic, žali gospodara, Gospodara, prijatelja stara; Ali Srbin svak' veseo pevne, Kada taki pod mačem mu zevne:
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Moraš, prosto-naprosto, pustiti da se rana sama smiri i zacijeli. — Rana! Kakva sad rana, ko se bogu moli?! — vrišti djed u sebi, a već vidi svoje presvete vile kako sijevaju kao bič svetog Ilije.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Evo ovako se ustobočio, lud, kad ti kažem, pa prosto vrišti: „Žensko! Kad pomislim da je sto hvati od mene, nek je hiljadu hvati od mene!
Kostić, Laza - PESME
Jede mu srce, pluću i kosti, „oh, bože!” vrišti, „oprosti, oprosti!” Prediše, kuka besomučniče, srlja na vrata, grmi i viče, sa sviju strana kaluđeri lete: „Šta ti je,
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
“ pa zbog toga bio kritikovan i oduzete mu točkice počne iz čista mira da vrišti i čupa ono malo kose što mu je preostalo (a imao je još za jedno tri do četiri pranja!
Zajedno s njim, kujnu ispunjava i oblak vinskih mušica. —Duni mi u lice! — vrišti maman. —Zar čovek čak ni nedeljom ne može da popije čašicu vina ako sretne drugara iz detinjstva? — odgovara on.
—Šta je s onom prokletom kafom? — viče iz svog bunkera. — Može li kamilica? — vrišti maman iz kuhinje. Nestalo i kafe!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
mrtvi, mrtvi. Oh... rinu razorna u gomilu... Ala padaju... Oni beže, a mitraljez ciči, kao da vrišti, i od njega se sklanjaju, pa se neprijateljski vojnici zbijaju u kukuruzište, da se zaklone od naših pogleda.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Pa onda maznem preko nosa: fik ! a nos u travu... On vrišti, kuka... Stoj, gospodine Pero, da znaš kako je beščastiti učiteljske porodice!...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Otići ću u đul baštu, Otčenuću struk bosiljka, Šibnuću ga po obrazu: “Ustaj, dragi, ne ustao. Konjic vrišti, da se jaši, Soko pišti, da se nosi, Ljuba plače, da se ljubi!“ 130.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Pune okanice i glave. Tutnji zemlja, nebo se prolama oko ćir-Đorđeve mehane; sve vrišti i kikoće se. A Mića »Oficir« (e, baš je nesretnik!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
ne streljaj, ne boli; već idi u goru talelejsku, gde petao ne peva, gde ovce ne bleje, gde magare ne riče, gde konj ne vrišti, gde svirke ne sviraju, gde devojke ne pevaju, gde kolo ne igra. Udri jelena u rog a košutu u stopu. Ustuk, izdat!
Ćosić, Dobrica - KORENI
Noć mu zgazila zenice, vetar vrišti pod strehama, pa skače na jasenove što i postoje da bi pokazivali ljudima gde je bila pusta kuća Đorđa Katića.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Sv. Stefanović CXLII MENADA Sa divljim, bledim ružama u kosi Dugoj i prašnoj, vrela, polunaga, Vrišti i igra; krši joj se snaga, I uski sandal klizi s nogu bosi'.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Pljačkali, je l'? Pljačkaši, je l'? I divizijar besan skače, vrišti, dokle čopor urla — Oh, ja... valah... asker... pljačka... ska... hala... A divizijar umiruje, obećava, pišti: — Šta?
“ i mučim ga, i mučim se, i raspinjem se od bola, a slatko mi; dok on vrišti, previja se, jauče, cepajući malo srce; i sve tako, zadugo, zadugo, dok sasvim ne malakše i zaspi.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
ali sada potrča pored stola, udari desno na neku decu koja povikaše, u velikom luku dođe na staro mesto, poče da vrišti i udara nogom o zemlju. — Ne mogu „Ružu“ da umirim, gospodine kapetane.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
pa dobro natuko' škrljačinu, pripasa' sablju, a štuc i ostragušu prebaci' preko sebe, pa se vrgo' đogi na ramena. Vrišti đogin poda mnom kô carski at, grize đem i razbacuje pjenu, propinje se na prednje noge, a iz stražnji' pršte varnice kô
Obodo' konja, pa podvrisnu': — Kurvo kučko, Asan-beže Čeko, u susret ti ide Simeune! Vrišti at poda mnom, baca pjenu, propinje se na prednje noge, a ispod njeg' sijevaju varnice kô nebesne svjetlice.
Bojić, Milutin - PESME
Čini joj se neki mužjak u dolini. Čeka ga i čezne. I u smrtnom trenu, U nemoći vrišti i mre u gorčini. Škripe trošne kosti i udi što venu. Modre, crne nokte u pesak zariva.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Plamen ih brzo zahvati, gust dim se uskovitla do oblaka, fukara poče da vrišti od radosti. Trube od papirosa gorahu kao suva slama, ali se listovi od pergamenta pokazaše otpornijim.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Gospa Nola joj priđe, stade je tresti i jakim glasom po imenu zvati. Dete otvori oči, i poče sad produženo da vrišti. Kako su za gospa Nolom sva vrata ostala otvorena, neko od mlađih najzad ču, ili oseti nesreću, i razbudi se sva kuća.
Stoji pred njim kao zmaj, i onaj pametni Pavle ne ume da misli ni da bekne. — Čujte svete! — vrišti poštarka, mlada lepa devojka, kojoj se Pavle mnogo dopada. — Čujte svete, čujte!
Iz crkve, iako joj je bila sasvim blizu, kući žuri polutrčeći. Stara Grkinja je pričala da kod kuće guče, vrišti, plače od sreće i radosti. „I svaki dan je sve lepša” — dovršavala bi Grkinja — „vidite valjda i sami.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
je ona vrlo prosto, i to sljedujućim načinom argumentirala: onaj koji se poplaši, mora jedanput k sebi doći; onaj koji vrišti, mora i ućutati; a onaj koji bega, može biti uvaćen.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
On je na nekakav način preparirao spisak naše generacije pa je izostavio sebe. – Jeste, jeste! – vrišti Ilija Vukićević i mlatara kroz vazduh dugim rukama.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
je bilo noći u ponoći, al' zavrišta Damjanov zelenko, pita majka Damjanove ljube: „Snao moja, ljubo Damjanova, što nam vrišti Damjanov zelenko? Al' je gladan šenice bjelice, ali žedan vode sa Zvečana?