Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Nije li to traurig? ALEKSA: Vsjačeski, obače... JELICA: Idete li vi poslom u Beč? ALEKSA: Čujem da je jedan pronašo neki osobiti način praviti intove; rad
JELICA: Jest, jest; no to mu je kći što ekonomiju vodi,... također udovica. ALEKSA: Dakle kći! Ja sam vsjačeski držao da mu je supruga. JELICA: To je vrlo dobra gospoja. ALEKSA: Divne lepote.
JELICA: Mora sila vode biti? ALEKSA: Vsjačeski. Baš kad sam ja tamo bio, zapali se slučajno; te vatre, i tog požara! To je za udivlenije.
JELICA: Natirlih. Ovde što sam čitala kako je jedna princesa jednog helda ljubila, to je bila ljubov. ALEKSA: Vsjačeski! No tu treba izobraženo serdce, koje će tako čuvstvovati; pri tom i ženska persona mora biti osobiti kačestva, osobiti
a ja u cjelom mom životu nisam srećnijega časa imao nego sada, pričinivši vašoj gospodični maloje zadovoljstvo, koja je vsjačeski dostojna usred Beča živiti. MARKO: Gospodine, ja ne znam šta ću da mislim. Jelice, odi malo u drugu sobu.
Bože sohrani! Nego iz prave, čiste ljubovi. MARKO: Pravo imate. Tako i sveto evangelije govori. ALEKSA: Vsjačeski. Obače ja mislim da bi nužno bilo produžiti svadbu dokle mi novci ne prisnu; ja se bo u ovim haljinama i u ovakovoj
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
RUŽIČIĆ: A čto jest sije? (Pokaže burmuticu.) JOVAN: To je tak že peknje, to se vola burmutica. RUŽIČIĆ: Vsjačeski. Obače ne vjesi li kim obrazom mogl bi az maloje pjenaz čislo pod lihvoju na sija vešči polučiti?