Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Ovim bi se i ale i guje plašile! Pa zar si ovo pio, Stefane Prvovenčani? Zar ovo, despote Uglješa? Ovo, kralju Vukašine? Pa zar je ovo vino za patrijarha? Ovo ambrozija? Ovo zlatno peraje?
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Ima jedna pesma, slična onoj iz Vukove zbirke, u kojoj Marko Kraljević poznaje očinu sablju, svog oca, „Vukašine od široko Skoplje“, ali su u njoj začudo izmešani događaji Kosovske i Maričke bitke.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
»Pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema; na Borise, Vukašine, opšta grmi anatema!« — Sasvim tako! — potvrđuje ćir Đorđe. — Bravost za taj reč! E-li nešto iz grčku knjigu toj slovo?
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Pokolenja djela sude, što je čije daju sv'jema! Na Borise, Vukašine, opšta grmi anatema, gadno ime Pizonovo ne sm'je kalat mjesecoslov, za Egista uprav sliči grom nebesni, sud Orestov. .
Ćosić, Dobrica - KORENI
Od njegovog daha zamagli se prozor. Desetak godina je prošlo od tada. Postao je velikoškolac. ,,Vukašine, sada ti je vreme da postaneš radikal. Ja znam da si to već postao, jer si moj sin.
Onda zastade pred staklenim ormanom, punim novina i knjiga, postiđen onim pismom: „Zašto, Vukašine, ne tražiš da ti pošaljem nove čakšire i opanke? Morao si dosad da ih pocepaš.
Nisam ti više babo... Stidi se da kaže — babo. A pre sat došao. Hoćeš na kolenima da ti dođem? — Bog ti pomogao, Vukašine. Ljut je, prođe Vukašinu, nađe ocu ruku, prosu mu duvan, i dodirnu je usnama. — Mrak je kod tebe.
U poslu?... Za šta Mi služe nove sanke i konji — ale? A Mijat dna jutra uprezao konje. — Pravo zboriš, Vukašine. Obojici bi neprijatno kad Simka unese lampu. Aćim ne savlada želju da pogleda sina. Šta li mu se dogodilo?
Takvu bi mi i ti izabrao. — Kad si mene ženio, ti me nisi ni pitao da li pristajem. dobro si, Vukašine, učinio. Nikoga ne pitaj kad svojoj deci biraš majku. — Simka je dobra žena — reče Vukašin.
Eto, eto ti ga tvoj Vukašin! Aćim se naže nad svećom, postaja trenutak pa dunu. Sve potonu. I on. — Ti me izdade, Vukašine. I grob mi opogani! — grmnu u pomračinu. — Zašto sam te osramotio? Ti ne odgovaraš za postupke punoletnog sina.
Hoću kuću da kupim i u svojoj kući da živim. I isplatite mi moj deo. — Pojeo si ti odavno svoj deo, brate Vukašine. Malo li nas koštaju tvoje škole? Pade, Aćime, tvoj ugled u ambis. Rasturi ti se ognjište, razlomi imanje i zatre loza.
Udari pesnicom o sofru. Posuđe zveknu. Podiže se i zaljulja u gustoj tami: — Čuj me, Vukašine... ova kuća nije više tvoja. Vidim li te, narediću slugama da te isteraju na sokak...
Na stanici, pored voza za Pariz, otac mu je stavio ruku na rame: „Vukašine, da učiš što igda možeš. Tamo, Evropi, pokaži ko je Srbin.
„Lelo je što si nauke dobro svršio. Ali što SI se nagrdio onim krpama švapskim, To TI, Vukašine, nikako ne valja“, pisao mu je otac, a on se smejao. Još tada, i mnogo ranije, započelo je ovo što se večeras dogodilo.
Trista... Imanje u Prerovu možeš da kupiš za trista... Za školovanje sam ti dao više od pet stotina... Mnogo, Vukašine. Jedna nas majka rodila i sad ovako. Ti znaš, na svetu bližeg od tebe nemam. Ionako će sve tvoje biti. Tvoja će deca...
“ Mesec se s prozora popeo na krov. „Vreme ti je da spavaš, Vukašine.“ „Ne mogu. Nikad psi nisu ovoliko lajali.“ Znao sam o čemu misli.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Ista pobuda gonila je smrtno ranjenog Momčila da svome ubici uputi one nadmoćne, ljudske i junačke reči: Amanet ti, Vukašine kralju: ti ne uzmi moju Vidosavu, Vidosavu, moju nevjernncu, jer ć' i tvoju izgubiti glavu: danas mene u tebe izdala, a
“ Teško svuda svome bez svojega! 2 ŽENIDBA KRALjA VUKAŠINA Knjigu piše žura Vukašine u bijelu Skadru na Bojani, te je šalje na Hercegovinu bijelome gradu Pirlitoru, Pirlitoru prema Durmitoru, Vidosavi,
Dođe knjiga ljubi Momčilovoj, knjigu gleda ljuba Momčilova, onu gleda, drugu sitnu piše: ,,Gospodine, kralju Vukašine, nije lasno izdati Momčila, ni izdati, niti otrovati: u Momčila sestra Jevrosima, gotovi mu to gospodsko jelo, prije
Već me ču li, kralju Vukašine! Ti podigni mlogu silnu vojsku, izvedi je na Jezera ravna, pak zasjedni u gori zelenoj. U Momčila čudan nauk
pade gradu niz bedene, kraljeve ga dočekaše sluge na mačeve i na koplja bojna, na nadžake i na buzdovane; a dopade kralju Vukašine, udari ga onim bojnim kopljem, udari ga posred srca živa.
Al' govori vojvoda Momčilo: „Amanet ti, Vukašine kralju: ti ne uzmi moju Vidosavu, Vidosavu, moju nevjernicu, jer ć' i tvoju izgubiti glavu: danas mene u tebe izdala, a
Tad govori krale Vukašine: „Avaj meni do boga miloga! Nuto kurve mlade Vidosave! Kad izdade ovakog junaka, koga danas u svijetu nema, to li mene
3 ZIDANjE SKADRA Grad gradila tri brata rođena, do tri brata, tri Mrljavčevića: jedno bješe Vukašine kralje, drugo bješe Uglješa vojvoda, treće bješe Mrljavčević Gojko; grad gradili Skadar na Bojani, grad gradili tri
Kad nastala godina četvrta, tada viče sa planine vila: „Ne muči se, Vukašine kralje, ne muči se i ne harči blaga! Ne mož, kralje, temelj podignuti, a kamoli sagraditi grada, dok ne nađeš dva
Kad to začu Vukašine kralje, on doziva slugu Desimira: „Desimire, moje čedo drago! Dosad si mi bio vjerna sluga, a odsade moje čedo
Kad to začu Vukašine kralju, on podviknu Rada neimara, Rade viknu tri stotin' majstora: gradi kralje Skadar na Bojani, kralje gradi, vila
Pa dozivlje iz planine vila: „More, ču li, Vukašine kralju! Ne muči se i ne harči blaga, ne mož, kralje, temelj podignuti, a kamoli sagraditi grada!