Ćosić, Dobrica - KORENI
Sat je prošao pa se pozdravio... Oče... Neko zlo. — A zašto baš večeras sva trojica da razgovaramo? — upitno gleda u Vukašinovu strogu i lepu glavu s nešto dužom kosom i tankim brkovima i vidi: muči se.
ga požuruju i prete, vidi mrku mrlju na Đorđevim usnama i oseća da će mu srce prepuknuti od žalosti što nije video Vukašinovu decu. Znao je da ima ćerku i sina. Želeo je on da ih vidi i tražio ih kad god je odlazio u Beograd, u Skupštinu.
Ona je krađom državne kase napravljena, sirotinjski je ona znoj i zato prokleta, pa ipak je strahovao za Vukašinovu sudbinu, još više za sudbinu njegove dece, jer prokletstvo naroda stigne svakog da kazni.
Ne može. Meni ne treba imanje. Ne treba mi ništa. — Zastade, pa dodade: — Hoćeš li da se odreknem u Vukašinovu korist? Aćim ćuti i gleda pored njega. Ćelija se razmiče. Praznina raste.