Ćosić, Dobrica - KORENI
Tamo, u Palanci, ozbiljno i ćutke bi pružio Vukašinu ruku da je poljubi, pažljivo ga merio očima, proveravao i, svaki put drukčije, u sebi zaključivao.
Iz Palanke bi pošli tako da u suton stignu u Prerovo. Čim bi izišli iz mehanske avlije, on bi dizgine pružio Vukašinu i uživao što vešto i lako vlada konjima, neumornim u brzom, ravnomernom kasu.
Đorđe se nikad ni s decom nije igrao. Zavuče se u senjak i ćuti. I ne odaziva se. Vukašinu preturi večeru, podmuklo ga gurne u baru i isprlja mu novo odelo. Njemu sam uvek lepše kupovao. To je moj greh.
Stidi se da kaže — babo. A pre sat došao. Hoćeš na kolenima da ti dođem? — Bog ti pomogao, Vukašine. Ljut je, prođe Vukašinu, nađe ocu ruku, prosu mu duvan, i dodirnu je usnama. — Mrak je kod tebe. — Vidi se i u mraku. — Vidi se.
Samo dokle? Aćim se nakašlja. Sraman mu je glasan klokot vina, i veruje: Đorđe iz inata tako pije. Pruža Vukašinu cigaru da pripali. Ovaj pali na sveću. Kosa mu zapucketa. Nekakvo mu se veliko zlo desilo. Zašto ne odlaze?
— Zato što je ozbiljno. Sva trojica moramo večeras... — očev pogled preseče mu reč. Po Vukašinu se prosu tanka drhtavica. — Noću se razgovara samo o vampirima i zločinstvu.
Pa zašto mi odmah nisi rekao? htede da kaže, kajući se za ljutnju prema Vukašinu, ali u njegovim očima kao da nešto drugo vidi. — A ako ja neću? — reče. — Ja imam pravo to da zahtevam.
Aja ću još da živim!... Obojica ste jednaki! — Aćima oštro zabole što prvi put pred Đorđem ružno govori o Vukašinu. Udari pesnicom o sofru. Posuđe zveknu. Podiže se i zaljulja u gustoj tami: — Čuj me, Vukašine...
— Sve ću Vukašinu da dam, sve! Tebi u inat. Neka gospoda proćerdaju moju muku. Vukašin će pojesti moje imanje. Poješće me. I grob. I on...
Voštana sveća, zaboravljena na peći, izgorela: vazduh otužno miriše na smrt. Po Vukašinu se odjednom stvrdla jeza. On se brzo svuče i baci u krevet.
Ionako će sve tvoje biti. Tvoja će deca... Ja sam, brate, najveći mučenik. Bolje je da me ubiješ... Vukašinu drhti ruka. Jedva se potpisa.
Stideo se dana. I morao da pomisli: ima pravo otac. Pravedno je da Vukašinu i njegovoj deci ostane imanje. ...Čađava izmaglica sutona još više je pojačavala pustoš snežnih pola, a vrzine i retko
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
pesme U pretkosovski ciklus spadaju, pre svega, pesme o Nemanjićima (Nemanji, Savi, dušanu, Urošu) i Mrnjavčevićima (Vukašinu, Uglješi i Gojku). Stefan Nemanja proglasio se za velikog župana oko 1170.
izgleda žgoljav čovek pod ruhom i oružjem velikog junaka (u pesmi Ženidba kralja Vukašina): Što Momčilu bilo do koljena, Vukašinu po zemlji se vuče; što Momčilu taman kalpak bio, Vukašinu na ramena pada; što Momčilu taman čizma bila, tu Vukašin obje
pesmi Ženidba kralja Vukašina): Što Momčilu bilo do koljena, Vukašinu po zemlji se vuče; što Momčilu taman kalpak bio, Vukašinu na ramena pada; što Momčilu taman čizma bila, tu Vukašin obje noge meće; što Momčilu zlatan prsten bio, tu Vukašin tri
Vukašin obje noge meće; što Momčilu zlatan prsten bio, tu Vukašin tri prsta zavlači; što Momčilu taman sablja bila, Vukašinu s' aršin zemljom vuče; što Momčilu taman džeba bila, kralj se pod njom ni dignut ne može.
Al' da vidiš čuda velikoga: što Momčilu bilo do koljena, Vukašinu po zemlji se vuče; što Momčilu taman kalpak bio, Vukašinu na ramena pada; što Momčilu taman čizma bila, tu Vukašin obje
Al' da vidiš čuda velikoga: što Momčilu bilo do koljena, Vukašinu po zemlji se vuče; što Momčilu taman kalpak bio, Vukašinu na ramena pada; što Momčilu taman čizma bila, tu Vukašin obje noge meće; što Momčilu zlatan prsten bio, tu Vukašin tri
Vukašin obje noge meće; što Momčilu zlatan prsten bio, tu Vukašin tri prsta zavlači; što Momčilu taman sablja bila, Vukašinu s' aršin zemljom vuče; što Momčilu taman džeba bila, kralj se pod njom ni dignut ne može!