Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Dobiće ispod nosa brkove, potkresivaće i podbrijavati ih, neće nositi anteriju nego nemačko odelo. On Zaca postaće ćir-Tašula, i tada ga neće niko više od duga vremena, kao sad, pitati: odakle je, niti mu se smejati, kad
? Pričekajte samo jedno desetak-petnaest godina, pa ćete videti lepo šta će biti i od Zaca, a sledovatelno i od onih oko njega. Tada će se, otprilike, ovaki razgovori voditi: »Čija je ova lepa mehana po planu?
Pa ga čak i kelner, onaj što je bio pre Zaca, nije vermao. I on, kad mu ovaj poruči kafu ili rakiju, veli mu: »More batali!
Kad god dođe u kafanu, traži kifle, krenviršle i pivo s muzirom i jednako se ljuti i sekira i Zaca i Tešmana; onoga prvoga jednako, a ovoga drugoga ostavlja na miru tek onda kad ga ovaj zapita zna li on šta je to
Kam’ sreća da pre učini’ tako, najbolje beše toj! — svrši ćir Đorđe ljutito, pa se nabrecnu na Zaca ni kriva ni dužna.
Odgurnu toga reakcionara i prišipetlju staroga režima i polete na ćir-Đorđa koji pobeže za kelneraj a gurnu pred Sretu Zaca. — Šta ti je, učo! Umiri se! — viču svi. — Učitelju, što praviš!