Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Samo talasi huče... — Domaćine! Opet ništa. On stade pesnicom udarati u vrata. — Domaćine! — Pa ti si lud! — zagrme glas iznutra. — Dom je — dom. On je na zemlji, a nije na vodi!... Na vodi stoji samo lađa i vodenica...
Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje... Sve... U taj mah kao da se nešto prolomi. Strašan neki glas zagrme: — Stoj!... To beše iznenada. Stanko se trže i stade kao ukopan. — Ko si ti? — pitao je glas gromovito.
— zapeva Marinko. — Za praboga htedoh poginuti!... Zar što istinu govorim da poginem?... — Zlikovče! Zlikovče! — zagrme sa sviju strana na Aleksu. To ga osvesti...
Izgubi i glas, ruke mu se uzeše... Gledao je samo ukočeno, a ničim nije mogao mrdnuti... Najedared, taj čovek zagrme strašnim glasom: „Ja sam Stanko!... Zar me ne poznaješ, zlikovče?!... On se prestravi od tog imena...
I pojavi se čovek iza grma. Njemu senuše svetnjaci pred očima. Taj je čovek bio Stanko. — Dole! — Dole!... — zagrme opet. Lazar, ne znajući šta čini, maši se rukom pasa, trže pištolj i skresa... Stanko posrte i pusti uzdu.
Kad ga videše, svi se digoše na noge — Pomaže vam bog! — reče Deva. — Bog ti pomogao! — zagrme sa sviju strana. — Šta ti je? — upita harambaša, videći njegovo snuždeno lice. — Zlo. — Zlo?! — povikaše svi.
— Braćo! — reče Srećko posle dužeg razmišljanja... Velite da se Turčin i Marinko ubiju? — Velimo!... — zagrme sa sviju strana. — I to odmah! — dodade Stanko. — Jest, odmah... Tebi su najviše pakosti učinili, tebi ih dajem!...
Neki glas prošapta mu: — Ti ne smeš vršiti dela božja! On daje život, on ga i uzima... Ali drugi glas zagrme: — Ja sam pravda božja! Nije sve lepo što je pravo; ali što je pravo i bogu je drago!...
Lazara, koji se tek počeo kraviti, taj smeh prenerazi. On pogleda Stanka. — Tako će proći svaki izdajnik! — zagrme Stanko, a oči mu senuše. — Tako mora proći svaki onaj koji vodi nekrst na krst!
KaraĐorđe priđe i pogleda opet nišan. — Doro je! — reče. — Pali!... I opet riknu top, i opet zagrme plotun, i opet se uskomešaše i prolomiše turski redovi... Sad i Turci pripucaše. Zapevaše kuršumi svoju samrtnu pesmu.
— Tu su!... — Budite spremni!... — zagrme Čupić. — Ali, samo u meso!... Odrešiše se zavoji na kašilucima, sve se pregleda, sve se udesi... Turci se pojaviše.
Crn u licu kao zemlja, prostenja: — Velite? — Velimo!... — Ja ne velim! — zagrme Zeka. — Ja se neću maći odavde dok me svega ne iskablićaju na param parče! — Ama šta možeš ti sam? — reče Jakov.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Vide kako neki čovek uzjaha, zagrme preko drvenog mosta, protrča, kroz bare, pa odjuri prema dalekim vrbacima. Kao iz hiljadu grla orilo se: Uteče Peja!
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Skočivši očajan, opkoračivši konja, zagrme na skeli, vičući puku. Vojnici potrčaše, zalupaše bubnji, oficiri se poređaše.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Orkestar raštimovano zagrme »Hoćemo li u Šabac na vašar?« a na usputnim stanicama nahrupiše stanovnici gornjih četvrti u crnim umašćenim odelima.
Radičević, Branko - PESME
Kada jednom dušmani udare, Kad zagrme topi i kumbare, Kad on iz sna otrovna se prene, Pa na ljuto orpašje se dene, Oće l' udrit na dušmansku silu, Pa kâ
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Kuš!... Ni reči da nisam čuo! — zagrme iz basa potporučnik Aleksandar... Vojnici zanemeše najednom. Samo zveckaju lanci i konji ržu.
Jedna munja svitnu, pa odmah potmulo zagrme. Topovi su treštali... Srca su drhtala, a i zemlja pod nama kao da je stenjala...
— Zašto baterija ne gađa!?... Streljaću vodnike! — viče odnekud iz kukuruza komandant diviziona. — Radomire, pali! — zagrme svojim glasom potporučnik Aleksandar. A Radomir, nišandžija prvog topa, diže se sa svoga sedišta. Htede nešto da kaže..
U crkvi se od prašine nije ništa videlo i, teturajući, ispadosmo u crkvenu portu. Munja svitnu i zagrme. Krupne kapi su vlažile suvu zemlju. — Savijaj žicu, pa u bateriju! — i mi pođosmo žurno. Na raskrsnici ustuknusmo...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Prvi trenutak beše strahovit... pakleni gnev zagrme i zaklokota u njoj, ona podiže desnu ruku, izvi je u stranu i spremaše se da pljesne njome iz sve snage po tom tuđem
zatim preblede, i taman se stade domišljati šta će sad da radi, na koju će stranu da gleda, šta će sa decom, a iza njega zagrme oštar zapovednički glas: — Deco, idite kućama... brzo! Žurite se!
Gojko se sakri u jedan kraj, a Vlajkov krupan glas zagrme kroz pomrčinu: — Ko to lupa noćas ?... Postaja malo na pragu, pa kad ne ču ništa, zaključa vrata i ode u sobu.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Niko se i ne seća Đokića, već svaki veli u sebi: »Sad će... Sad će!« Najedared učini mi se da zagrme kraj mene grom. Iznenadi me snažan, jasan i odsečan uzvik Ljubišin: — Predaj se! — Natrag, kome je mio život!
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— Uskoro pristajemo! — reče kapetan, a u istom času poče se burkati more. Zagrme odnekuda. Iskoči munja iz talasa. Dečak preblede, a ocu se učini kao da mu neko gvozdenom rukom steže grlo.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
„Gde su ribe?“, zagrme nomofilaks. „Nema ih!“, odgovori mu nabusito Milon. „Ribolov nije uspeo, more beše nemirno, vreme vetrovito“.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
“ I pre sviju, pošto se najednom zajedno sa ženom iz drugoga u prvi red progurao, zagrme Jaćim ono isto četvorokratno: „Zdravo! Zdravo! Zdravo! Zdravo!
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
A mehandžija već poče da prikuplja dizgine i da muva vranca kolenima, kad iza Đuričinih leđa zagrme strahoviti glas: — Pucaj, nebesa mu njegova, šta ga čekaš!
Puče revolver, ali za njom suknu vatra na prozor, više same njegove glave, i zagrme drugi jači pucanj... Istoga trenutka nešto grunu na onaj drugi prozor sa dvorišta, ram se skrha i pade na pod...
Krakov, Stanislav - KRILA
Odjednom na slobodnom delu kose zapišta kao mahnita jedna truba, stotine se plavih senki uspravi i zagrme: — Ura—a—a — pa se baci napred. Kroz drveće na padinama bežale su očajne senke. Bacale oružje.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
(Posle male počivke zagrme nanovo puške.) STANIŠA: Šta je sad to? Zar su oživeli? KATUNOVIĆ: Živeli! Moji su Katunci to — Za smrt su čuli
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Toj li su tvoje čkolje i tvoje znanje?!... Toj li te učila daskalica u čkolju?! — zagrme Zamfir na mezimicu svoju tako gromoglasno da iz komšiluka radoznale ženske poleteše na zid da čuju šta je, ali kad