Jakšić, Đura - PROZA
Mati je tražila svoje dete, a jadno dete izgubljenu majku... a svi smo tražili zaklona od nepravde i od nasilja madžarskog...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Drenova Greda bila je sklonište. U tom gustom, šumskom sklopu siročad srpska tražaše zaklona od ljute, nečovečne najezde, što je ubijala starce i čerečila nejaku dečicu...
Ozebla siročad poče plakati. Sve se najedared poče brinuti da zaklona nađe. Zbeg ožive, ali ožive piskom sitne nejači. Stariji se digoše ložiti vatre da bi ogrejali siročad i svoja ozebla
Afrika
Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogledaju u njegovome glasu, prelivanom šumnim slapovima.
Crnci, radnici, svršivši svoj posao, vraćali su se pevajući u svoja sela. Gospodin koji se tušira i oblači iza zaklona izlazi i završava rečenicu koju je još otpočeo dok je bio nevidljiv.
Milićević, Vuk - Bespuće
Ljudi s uzdignutim jakama, i žene, prihvatajući suknje, žurili se, trčeći i tražeći zaklona. U kavanu jurnu naglo jedno mnoštvo ljudi, nalazeći jedva i s mukom mjesta.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Poslije desetak minuta, izgreban, gologlav i samo u čarapama, Mikan dopuza uzduž zida do bratova zaklona. Jovaš je ležao nauznak, kao da se odmara. — Eto ti, mamlaze seljački, ja se izvukoh i bez tvoje pomoći.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Tada pustahija, koji je iz prikrajka sve gledao i slušao, iziđe iz zaklona pa uzme svoju kesu s novcima govoreći: — E, hvala budi bogu!
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
drugo sem televizora u boji… I kada je sve bilo pobacano što je moglo da se odlepi od patosa, njih dvojica izađu iza zaklona da bitku završe golim rukama. Utvrde tada da se poznaju i da su čak najbolji frendovi!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
sa ushićenjem posmatrali smo smrtnu agoniju neprijatelja. Pešaci se digoše iz svojih zaklona. Kao da se nešto rešavaju, osmatraju. Najednom, probiše se kroz vrzinu i uz gromki usklik: „Ura, ura!
— Hvala bogu! — veli Milutin — te ne moramo ići na osmatračnicu u pešački rov. Vojnici odmah počeše sa kopanjem zaklona...
na jednoj strani su već prilegli uz vrzinu, a na drugoj trčećim korakom nastupali da bi se dočepali sigurnijeg zaklona. Baterija je sada dejstvovala kao celina i zasipala jedan deo ravnice.
Ali naš zadatak još nije bio izvršen... Pomoćnik tempirača iskoči iz zaklona, ubaci u cev jednu razornu, nišandžija okide, blesak od topa sevnu u onoj tami... I još jednom... — U zaklon!
— Plotun zdesna!... Vojnici iskočiše iz zaklona. Sad smo gađali šrapnelom neku kolonu u daljini. Ali kod drugoga plotuna začusmo fijuk, te skočismo jedan preko drugoga
I kad prasne eksplozija, ma i dva metra pozadi zaklona, preko lica ljudi se razliva blaženstvo što su i ovom prilikom ostali živi.
Gledao nas je tupo, ne govoreći ništa, a vilice mu se tresle. Jedan ostade da ga opipa, a mi na ivici zaklona ustuknusmo pred mučnim i strašnim prizorom. Kroz dim i prašinu video se nečiji leš bez glave, sa raširenim rukama...
Aleksandar ga izveštava da je razorno haubično zrno udarilo posred zaklona. Jedino je slučajno ostao nepovređen nišandžija. Dvojicu su već odneli kod prvog topa.
Lagano ih podigoše i staviše na ivicu zaklona... Bili su iz istoga sela. Zatim nađoše i deo lobanje ispunjen mozgom i usirenom krvlju.
a onaj i dalje viče: popravnik četrdeset osam... Dakle, šrapnelom, vrši se juriš, brže, brže... Razorna tresnu iza zaklona, jedan se povede i pade. Onaj opet viče: popravnik, popravnik...
Iz onoga krša zabeleše se najednom peškiri i marame, naši pešaci poskakaše iz svojih zaklona i u nekoliko skokova uspeše se... — Prekini paljbu!
Začuh kako Gruja viknu: — Koja je baterija? — Drinska... Bežite! Jedan oficir viče ljutito iz zaklona, ali mi proletesmo kao vetar, skretosmo nizbrdo... Zgrčismo se od užasa. Pred nama suknu plamen, jedan, dva,...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Bliže se nije smelo. I zlikovac vide da se mora ginuti, pa, da bi sagledao Ljubišu, poče da odmiče iz zaklona, držeći oko na pušci. I Ljubiša tako isto, samo očekivaše zgodan trenutak da opali.
— Slatka! ... Rođena! ... Nikom, živa mi ti!... Posle nekoliko trenutaka, dete stade izvirkivati iz svog zaklona, i brzo ugleda kako se primiče tetici onaj spleteni mladić. Ali sad ne beše spleten. Iđaše žurno, pravo...
Poče dolaziti mladoženja. Dete se, kao senka, prikrade u kakav zgodan kutak, pa gleda, gleda... Potom iziđe iz zaklona, sedne s njima i, kad su oni u najživljem razgovoru, zapita što teticu.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Tri starice, kao tri hidre Spopale su našeg Laokona! U žuči i u jetri mu se sidre, Na zemlji od njih nema zaklona, Tri aspide, tri bele udove Okovaše mu telo i sve udove!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
I ja pođoh iz svog zaklona u varoš. Nađoh Univerzitet zaposednut neprijateljskom vojskom, meni nepristupačan. Uputih se zatim u Brankovu ulicu da
A u tome radu našli bi svi naučnici koji bi u njemu učestvovali sigurna zaklona od svih bura revolucije“. „Sada mi je jasno“.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Dežurvi su oprezno ali strogim glasom budili smenu, koja je neispavana, bunovna i natmurena izlazila lenjo iz pasivnog zaklona, narednik je psovao i pretio, jedan poranio avion zujao je iz daljine; a tamo preko preprečnih žica, krstina,
I kad se to svršilo i stala teći samo bistra voda, i pogled se njen razbistri. Tada se povuče kod istog onog zaklona starinske kuće i nasloni na zid, odakle se tek usudi da pogleda gore.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Đurica skoči i pomoli se iz zaklona do polovine. Obrnuvši glavu uz put ugleda na drugoj zavojici crno kljuse i na njemu onaj sigavi, dobro poznati mu kaput
Ti moraš svakoga časa biti gotov da pregruvaš po dva okruga do kakvoga pouzdanoga zaklona, a ona ne može svuda s tobom.
I oni oboje poustajaše i pogledaše uplašeno iz svoga zaklona. Šuštanje dolažaše ozgo, sa vrha strane i sa više mesta, iz čega oni zaključiše, da gore idu ljudi ili stoka — Da se
— U naš Klenovik, je li?... da se nagledam onih zelenih livada, da se naslušam, makar iz zaklona, onih naših pesama, da se napijem hladne vode sa našega studenca...
Krakov, Stanislav - KRILA
— Preseći će nam odstupnicu, čuju se vojnički glasovi, n njine glave se dižu iznad kamenih zaklona. — Šta je to tamo? Šta je to tamo?... očajno pita major i sebe i druge.
već je užasnut slušao fijuk novih granata u letu. IX POBEDNICI Iz dubokog podzemnog zaklona donosili su uhlađene boce. Inače su u zaklonu držali i teške bombe.
Sa svih strana su iskakali iz rovova i kamenih zaklona vojnici, I gledali crvenu smrt u zraku. Zapaljeno telo je uz tupi udar tresnulo o zemlju.
Pesma je bila završena. — Jesam li rekao da je lud, pitao je vojnik izvlačeći se iz polusrušenog zaklona. Ipak se greben i dalje veselo rumenio na suncu.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogledaju u njegovome glasu, prelivanom šumnim slapovima.
Crnci, radnici, svršivši svoj posao, vraćali su se pevajući u svoja sela. Gospodin koji se tušira i oblači iza zaklona izlazi i završava rečenicu koju je još otpočeo dok je bio nevidljiv.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Karteč je neprestano sipao, iz streljačkoga rova Turci su bili skorom vatrom; naši, ljudi, pored svega zaklona, jednako su padali.
No opet zato naše odstupanje sad ce nije izmetnulo u begstvo. Valjda po nagonu, tražeći zaklona, mi smo odstupali od drveta do drveta, braneći se dobro podržavanom puščanom vatrom.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Ne na mene! — povika jedan četnik. Četnici se prikupiše oko mene. Prilegli smo iza nekog zaklona. Pojma nemam gde sam. Vezu smo pogubili. Neki težak zadah ispunio maglu, pa jedva dišemo.
Svi smo ćutali. Svetislav kao da se nečega priseti i nastavi: — A-ja!... Izneli su me iz zaklona i položili na jednu uzvišicu, odakle sam video tu Sivu Stenu. Cela padina bila je pokrivena mrtvim ljudima.
Mi sabismo glave iza zaklona. Naš puk pristiže, i nalete na mitraljeski snop. Razleže se jauk i naših i bugarskih ranjenika.
Oni se rukuju!... A-uh! Došao je red i na mene. Na jednoj čistini između rovova vidim kako izlaze iz svojih zaklona i naši i bugarski pešaci. Nemaju oružja... Prilaze jedan drugom. Rukuju se. Dvojica se zagrlili. Sad se izmešali...
“ „Frlaj malko leba, ako imaš.“ — Uzme ovaj naš pola hleba i zavrljači preko bedema. Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, već padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da ga uzme. Ovaj naš mu dozvoli, ali pod uslovom da iziđe bez oružja.
Požurio sam da bih se dočepao nekog zaklona. Peo sam se na sve veću visinu i horizont se nada mnom širio. Blizu sam vrha.
— Kako vi naredite — odgovara drugi. — Da mi je da mu sručim jednu bombu u cevku, pa šta bude sa mnom. Na sredini zaklona visilo je jedno veliko zvono. Sigurno preko nega objavljuju vreme rada, mislio sam.
— Alo osmatračnica. Jedva sam se pribrao i javio komandiru. — Čujete li me?... Osmatrajte! Pozadi našega zaklona kuljao je dim. — Kako ga opazi? — pitao sam vojnika. — Kako da ga ne vidim, slavu mu njegovu, veliko je kô prase.
Kaplar izađe ispred zemunice i poče da mokri. — Svršavajte, šta ko ima. Iziđoše još nekolicina ispred zaklona. Komandir se šalio: — Popusti tako, poneki put, petlja... — A jok, gospodine kapetane, nego tek onako.
Pristizale su nove. Onda granate rinuše u zemlju, pozadi rovova, posred zaklona, među preprečna sredstva... Zemlja kao da poče da ključa.
Izišli smo sa mučnim osećanjem. Malo niže videli su se ostaci rovova. Ispred tih zaklona, bilo je nekada naslagano kamenje, ali vetar ga je srušio i mestimično zatrpao rovove.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Dadara je naredio nekolicini snažnih momaka da iz zaklona, ne pomaljajući se na bedemu, dugim čakljama zakačinju vrhove lestvi i da ih otiskuju na njegov znak.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
alo... alo, četvrta! — okrete se nama: — Izgleda prekinuta žica. Telefonista Bonga, nađi brže prekid. Pred otvorom zaklona neko se kretao. Ugledasmo kako vojnici nose potporučnika Vojina. Bio je gologlav, a lice mu se nije videlo od krvi.
Gru-u! Eksplozije se sustižu, i pred nama, u visini pešačkih rovova, zemlja kao da gori. Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas.
Ta ljudi su zverovi. Dosta! Gru-u-u! Gospode!... A Luki teče krv iz nosa. Neko govori da je razorna udarila u ivicu zaklona i ubila telefonistu, a podnaredniku raznela nogu. — Iznesite ga! — naređuje potpukovnik Petar. — Brže zavoj!
Gr-ru! Gr-ru! Gr-r-u!... Gr-r-r-ru! Gr-ru! Namah se sve utiša. — Šta je ono?! — povika komandant. Izvismo se iz zaklona. Ne verujemo očima svojim. Iznad naših pešačkih rovova stajao je streljački stroj nemačkih vojnika u šlemovima.
Kako za nas mlađe nije bilo zaklona, to smo ležali prikriveni u žbunju, strepeći da nas ne zaspu kuglice šrapnela. Oko podne, paljba artiljerijska prestade..
Najednom se začu frktanje aeroplanskih motora. Ljudi se unezveriše. Zaklona nigde ne beše. Neko viknu: — Evo ga! — Lezi, lezi! — čuli se povici. Pešaci pripucaše iz pušaka. Ležemo na zemlju.
Na svakom drugom mestu gledali bismo ravnodušno. Ali se činilo užasno poginuti sada. Ludi strah obuze ljude. Zaklona nigde nema. Vojnici se usplahirili, lutaju pogledom po nebu, i unezvereno gledaju oko sebe.
Okolo nas su kovitlali oblaci prašine, a sunce je žarilo u teme. Nigde drveta, nigde zaklona. Išli smo ulicama Soluna gledajući zadivljeno u vile sa spuštenim kapcima, koje su skrivale pritajeni hlad.
Postali smo unezvereni. U ravnici nigde zaklona, a onaj nas gleda u teme. Sa visine kao da se sruči olujina, ali sada je gađao negde levo. Sigurno traže bateriju.
Iza jednoga zaklona od kamenja ugledasmo vojnike, artiljerce, koji su držali nečije osedlane konje. — Koja je to komanda?
Strašni prizor, ali ne dug. Mnogobrojni neprijatelj uspe da naše potisne iz rovova i zaklona. Ali oni koji su još ostali u životu, uzmičući priležu po ravnoj zemlji i neprestano pucaju.
Neki zaostaju iza slučajnih zaklona, okreću se i otvaraju paljbu. — Pazi dobro! — opominje komandir čete vojnike u čijem smo rovu.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
I zatekoše ratnike gde se već i uz beden penju gore u grad. Nego oni spolja s goli trbusi bez nikakva zaklona ne mogoše građane nadbiti.
So tim se razmećući, krušac svojim podanikom vrhu na glavi, a zaklona odašta, ni o dobru napretku kome prosmatranja, ni misli!
ne znaš otkud te streljaju, te ako bi kako bilo valja ti poginuti s dušom, ako od pisma ka tome ne uzimaš dobra štita ni zaklona. I zaradi toga svakad se valja svakom vam s pismom vrlo oružati i orliti se suproć duševnih dušmana.