Petković, Vladislav Dis - PESME
O, al' ja ću sada Budućnost svoju, javu staru, bonu, Zaklonit tobom i nositi nebo — Postelju tvoju, moju vasionu. I niko nikad ni slutiti neće S kime se družim u tamnici jada, Kome
Ćipiko, Ivo - Pauci
Našao se u neprilici. Napokon reče: — Ne može se čovjek nigdje od kiše ni maknuti... — Pa ste došli k nama se zaklonit'? — reče, šaleć' se, Jure. — Sidite! — i pokaza mu trupić do sebe. — Fala, neka me na nogama!
A, znate, ovde nigda ne kiši, i ne puše onaki vitar kao kod nas, pa sam sto puti zaželija okisnut', zaklonit' se i prosušit' se. I nima uokolo ništa zelena. Da znate kako je to ružno! Neki obiknu, a ja nikako ne mogu.