Jakšić, Đura - PROZA
Zima prođe na miru; ali se već oko Uskrsa užurbala sirotinja, i tražaše od bogatijih svojih sugrađana pomoći; ali zaludu!... Njihovo srce beše tvrđe od gvozdenih brava na vratima njihovih koševa i ambareva...
Izgledalo je kao da se nekakav neobičan požar dogodio, posle kojega ostade samo gar... Sirota stoka zaludu je tražila po toj suvoj pustari bar jedan stručak zelenoga lista da njime svoju divlju glad razblaži...
Šta čeka on?... Lice mu je zažareno, jelek mu je na prsima tesan, pa ga zaludu raskopčava, čini mu se ugušiće ga, usne su mu suve, dah gori, on misli da neće zore dočekati...
Obradović, Dositej - BASNE
Mlogo koješta počinju, a ništa ne svršuju; ako li što kad i svrše, a ono ne valja, pa zaludu im muka. Začinju i rađaju neke glave premnoge stvari svaki dan, no čemuje sve to podobno?
„Vidim da si ti umno i pametno, i da se umeš dobro odgovarati”, reče mu kurjak. „No zaludu, sve ti to danas preda mnom neće pomoći.” Skoči na njega i proždere ga.
Dakle, ne mora li lud biti ko misli da mu je ovo čuvstvovanije zaludu dato? Evo kako o ovom pre nekoliko hiljada godina starac Isiod mudruje: „Ιχθύσι μεν και θηρσί και οιωνοίς πετεινόις
„Da ti je prst s ustma soglasan bio, umela bih ti ja blagodariti, a tako ništa. Hego zaludu ti dobro, osramotio si se”. Naravoučenije Tako biva svakome ko ne čini dobro sasvim i kako valja.
Svak mu veli: „Ili kuj, il' ne mrči.” Sam pravi, pak sam pokvari: zaludu mu muka. Čini kao pop Muždalo kad služi, pominje svoga sela poglavare, a kako iziđe iz crkve i dođe s njima u krčmu, a
„Nitkove!” — reče mu konj. — „Zaludu ti mene toliko tareš i oko mene lažeš, kad ti meni moju običnu zob ne daješ.” Naravoučenije Ovo pristoji onima koji
Ova joj odgovori da ona i sama zna da je to tako, ali zaludu, kad se je tako privikla na tome mestu da ga nipošto promeniti ne može.
A zmija mu odgovori: „Sve je to zaludu, moj komšija! Dok god ti gledaš grob sina tvoga, a ja moj odsečen rep, pravi mir među nama ne može biti.
Kad nestane među njima varvarstva i nevježestva i zlobe. Ko ne zna, mora iz neznanja tumarati kojekuda, a ko je zloban, zaludu zna, kad ga zloba oslepljava. 75 Starac i smrt Starac nosaše breme drva.
„Ostrov Rodos u Arhipelagu, to je ostrov! He, moja braćo, zaludu ste živi kad ostrov Rodos niste vidili! Ko ostrov Rodos nije vidio, niti što zna, niti je vidio!
a zao, pakostan i lažljiv, on je podoban jednom koji vidi, čuje i govori, ali kad mu je pokvaren mozak, sve mu je ono zaludu.
Kaluđeri bi samo u tom prevareni bili, a malom li su zar i oni prevarili? Zaludu se čine sveci, ja ti zadajem moju vericu da nisu baš kolik' ja i ti, van da su po tom što se bolje od nas hrane.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
(M. Lj. M., SEZ, LXV, str. 347) — Lijenom Bog ne pomaže. (Vuk, br. 2854) — Zaludu je začina, kad nije načina (zaludu čoek što ima, kad ne umije njime upraviti). (Vuk, br.
(M. Lj. M., SEZ, LXV, str. 347) — Lijenom Bog ne pomaže. (Vuk, br. 2854) — Zaludu je začina, kad nije načina (zaludu čoek što ima, kad ne umije njime upraviti). (Vuk, br. 1350) — Ko gođ što đelja, predanj pada. (Vuk, br.
(Vuk, br. 283) — Bog dijeli deci sreću, maja surutku, a baba kolače. (K-Lj, NB, str. 23) — Zaludu se čoek čuva, ako ga Bog ne uščuva. (Vuk, br. 1354) — Ispred Boga ne može se nikud. (Vuk, br.
Matavulj, Simo - USKOK
Rekoh u sebi: „Ovaj se ne bi ovoliko obezočio da je sâm! Da nije zasjeda? Da nijesu krenuli da me ubiju, pošto su se zaludu mučili da mi ugrabe dijete!“ Ali sjedoh!
Radičević, Branko - PESME
“ Dok je srca veseloga, Dok je zeke vilovita, Dok je Boga silenoga Što se gromom amo ita, Zaludu se smete sili, Kad će Bože da zakrili.
“ pa drž' ga za kiku, Čupaj s one, čupaj s' strane ove, Stoji glava kâ u kakve sove, Al' zaludu celi ovi trudi, Pusti detić jogunaste ćudi.
Oh vi brda i vrleti srpske, Jeste srpske, ali zaludu ste, E trpjeste međ sobom doline I te klance — Bog vas oborio! Te kletizi optekoše Turci Moje Srbe tamo na visini.
“ 11. „Kod mene kad si, milo zlato moje, Golemi tade vas imadem svet, daleko kad je, dragi, lice tvoje, Zaludu nebo širi zvezda splet, Krasote zalud lisna gora svoje, Zefira zalud šapće laki let, Uzalud cveta onda cveće razno,
37. Na vrela dođem tako bacimice, Zaludu traži moje oko cveće, Pretužne stoje njegove obalice Kô nikad više da se dići neće; Nijedne glasne ne bija evovde
Čekanje njino bijaše zaludu, I samo mogu čuditi se čudu. U izbu uđe i zatvori vrata, Pa onda svoga dušeka se vata, Na dušek dole kao kamen
Onde dole tužna seda, Glavu divnu oborila, Pušta misli unapreda, Teški bojak otvorila, Što unapred to sve gore Zaludu se misli more.
II U njegovi mladi grudi Razgoreli teški jadi, Zaludu se vetrić trudi Da i malo porazladi, Jer kadgode lađan pirne, Sve to većma plamen bukne, U dušu ga većma dirne,
Beži, beži, silan Bože! Promili mu ispod kože; Zatrepeta, planu okom, A poskoči lakim skokom, Ona za njim, no zaludu, Već na stenu pope s' udu; „Uroš! Uroš!
“ — „Poznajem zemlju kud ti želje plove, Ja znadem, al' zaludu to je sve, Jer obala je vrlo strmena, Pristaništa tu tvojoj lađi nema, Zaludu tu je njezin svaki trud, Za nju tu
kud ti želje plove, Ja znadem, al' zaludu to je sve, Jer obala je vrlo strmena, Pristaništa tu tvojoj lađi nema, Zaludu tu je njezin svaki trud, Za nju tu nigdi nije mesta naći.
Života znaci neće da se vrate; Za granu s' maša, sa nje rosu trese Na njenu dole malaksanu glavu. Zaludu s' trudi život njoj povratit, Ka nebu on sad diže svoje oko: „O nebo, nebo, nju mi izbavi, Pa uzmi za nju evo moju
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
na naš prosti srpski jezik, jednu knjigu koja će se zvato «Saveš zdravago razuma», na polzu mojega roda, da mi nije zaludu muka i toliko puotovanje.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu. Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na
Ali sve zaludu; on kaže: — Ja nju, ja nijednu! Kad već vide da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog vezira da javi
Skupe se iz cijeloga carstva ljekari i popovi i kaluđeri, ali zaludu, ne može niko ništa da učini. Onda čoek uzme torbu s travom te objesi o vratu, i uzme štap u šake, pa zapali pješice u
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
MAGA: O, teško si ga meni! (Odlazi.) NIKOLA: Eto vidiš; može li biti bolje naravi? Ali zaludu, kad joj ne ide ništa od ruke. MAKSIM: Opet sluša barem, i daje se ispravljati.
DOKTOR: Ono je Zemlja, a ovo je knjažestvo sedmogradsko. Vlasi su brojem najveći, no zaludu. MANOJLO: Moja je najmilija naklonost zemlje viditi. DOKTOR: To ćeš samo onda moći, kad dobro naučiš zemljeopisanije.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Dečak je snove sanjao strašne, budi se, traži spas. Iz noćne tame, spremno i budno, javlja se mio glas. Zaludu tmina juriša gluva kad mama dobra dečaka čuva. Jutarnje sunce kroz prozor virnu, u sobu zrakom kroči.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
sami uselio jad; Tek što zora sinu sa istoka rana, I zapeva slavuj u susreće dana, Junak ih je jedan pohodio mlad. Zaludu mu poje brodarice vile Čudnovate bajke i pesmice mile, Zaludu ga dvori sav čarobni svet — Mutno mu je oko, srce puno
Zaludu mu poje brodarice vile Čudnovate bajke i pesmice mile, Zaludu ga dvori sav čarobni svet — Mutno mu je oko, srce puno studi, A bledu je glavu spustio na grudi, Baš k'o britkom kosom
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
SERDAR JANKO Hajd, vladiko, i to obidimo, ma zaludu, nȁ ti božju vjeru! Što se crnim zadoji đavolom, obešta se njemu dovijeka.
VOJVODA STANKO Čudne bruke, grdne mješavine! Čujaste li kako se pojaše? Zaludu se nedružina druže, sve nekakvi prigovori stari: Miloš, Marko — Mujo i Alija!
SERDAR IVAN Ti nijesi slijep, igumane, kad si tako mudar i pametan. Budale su s očima slijepe, koje vide, a zaludu vide; trebaju im za proste potrebe kâ ostaloj isto životini.
U to serdar poklič niz nahiju! Svak potrči k riječkomu gradu, al' zaludu — svi utekli Turci u lađama put bijela Skadra; samo Bogdan što je pohitao te ubio riječkog kadiju.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ reče neki. „Bogme, dijete, breme, ama milo breme. Svi su ti bili u manastiru božićnijeh poklada. Dogovarasmo se — zaludu — da dođemo svi amo o ovome danu, ali udari božije vrijeme; amo je Talija prema kako je tamo, osobito ka Hercegovini...
U nekijem časovima zaista mu vrijaše u njemu, a tad mu same riječi letijahu iz usta. Zaludu su ga zapitivali Otaš i Spasoje o postojbini i rodu mu, on je uvijek umio svrnuti govor na drugo što.
U isti vidjeli tičije gnjezdo pa se mučili jedno za drugijem ko će se popeti da ga dohvati. Svi se zaludu mučiše pa i Jan dva je puta pokušavao da se popne ali zaludu jer drvo bijaše visoko i debelo.
Svi se zaludu mučiše pa i Jan dva je puta pokušavao da se popne ali zaludu jer drvo bijaše visoko i debelo. Dok oni stojahu oko stabla, s odignutim glavama, jedan lijepi hrt doigra među njih i
Nikud nije izlazio do po podne, no se sam šetao po zabitnim stazama bašte. Krio se od Elvire, koja ga je zaludu pratila i željela da š njim druguje. „Znaš što Vira! ja ću da idem k njemu!
Pa kako i djeca u prilici umiju se dovijati i lijati! Seoski klapčići u čudu bjehu što im bi od poglavice Jana. Zaludu su pristajali za njim, on im je znao pomrsiti konce i prestavljati im bijelo za crno te im umicati a da vjeruju e je
Udri!“ I ono mrtvo puhalo ražesti se nekoga jada, te stade mlatiti što je jače i hitrije mogao, ali zaludu, Jan mu svaki put odbije udarac, pa ga ubode i vikne: „Ranjen si u grudi, u mišicu dva! u slabine tri“ itd.
„Zaludu, braćo, tako sam navikao i tako hoću!“ odgovorio je Pejo. „A što mi kažete za Janka, eto ostaće Stana i ovaj čojak.
Tako su isto večeravali kraj njega; njega je isti taj čovjek zaludu vidao. „E, sad ćemo!“ reče vidar izvadivši iz torbe neki zavežljaj. Svi se digoše i okupiše oko njega.
„Sjedi Ivo! Sjedi na besjedi!“ reče Vladika osmjehnuvši se. Ivo sjede govoreći: „Zaludu ću sjesti i besjediti, Gospodaru, kad te razveseliti ne mogu. Ja bih se zaplakao kad se tako nasmiješ!“ „A zašto?
„E, ne mogoše, a od šta?“ „Neka ih čoče, može im biti!“ prekide serdar. Pa opet malo blaže: „Eto imam zaludu tri sestre, pa ni jedna da dođe u rod danas, kao što je običaj... Može im biti!“ „Što ne dođe majka ti, Spasoje?...
Pošto se dosta napričaše, serdar će: „Zaludu je sve veselje bez pjesme. Spasoje, danu jednu, onako kako ti umiješ... Dijete dohvati te gusle!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Nada te se ne našlo junaka! Ni za kamen se zaludu ne dohvatio! Od neba mu rosjelo, te mu dobro i lijepo rodilo! Sablja ti šijekla, a puška palila! (pri napijanju).
— Pošten dobitak, — sladak užitak. — Jamac i šteta kô nokat i meso. — U povratku dobijanja nema. — Zaludu mi je biser, kad mi vrat otkida. — Ko za tuđom vunom pođe, sam ostrižen kući dođe.
— Teška je nemoć šupalj tobolac. — Teško meni i po bratu mome, ako nemam u tobolcu svome. — Zaludu je načina, kada nije začina. — Ubogu šavcu i igla se krivi. — Najgore su prazne jasle. — Čega nije, ni car ne ije.
— Laž je debela, ali je kratka; istina je tanka, ali je duga. — Ko jedanput slaže, drugi put zaludu kaže. — Lašcu se istina ne vjeruje. — Laža udrobi jedanput i u mlijeko, a drugi put baš ni u surutku.
— Razlog je nad zakonom. — Zakon je mreža u koju se muve hvataju, a stršljenovi proljeću. — Zaludu je razlog (imati), kada nema pravde (kad ga ne imaš pred kim kazati). — Što je razlog, to je zakon.
Zakon veže i staro i mlado, Zakon veže, razlog odr’ješuje. Zaludu je kula i pendžeri, Kada nije ništa u tendžeri. Zemlja tuđa, kalauza nema, Tuđi ljudi, ne znamo im ćudi.
kod kuće življeti, nego uzjaše na svoga bijela konja i pobjegne u svijet ne znajući ni kud ni kamo; ali mu je i to bilo zaludu, jer i na putu kako bi sklopio oči, odmah móra na nj. Idući tako po svijetu dođe na konak nekakome terziji.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Skupe se iz cijeloga carstva ljekari, i popovi i kaluđeri, ali zaludu, ne može niko ništa da učini. Onda čovek uzme torbu s travom, te objesi o vratu, i uzme štap u šake, pa zapali pješice
d. Ali sve zaludu! on kaže: „Ja nju, ja ni jed | nu? Kad već vide, da drukčije ne može biti, onda car pošlje jednoga svog vezira, da javi
Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu. Idući tako zadugo po svetu, dođe jedan put na
” Kad iziđe iza onoga sela, nađe dva bravca a oni se jednako kose. On ih stane razvađati, ali zaludu, i ne mogavši ih razvaditi, ostavi ih i pođe dalje. Najposle ga konj donese na jednu prekrasnu livadu.
Ovo se čudo razglasi po svijetu tako da je na hiljade prosilaca od svakuda pristupljivalo, ali sve zaludu, i toliko sila mladića u jagnjad se prometnula, a sila vasiljena opet bez glave ostanulo.
dobro ići, ali kad u gradu ne nađoše, posla ih po bijelome svijetu da traže eda bi se po sreći koja našla, ali sve zaludu.
Skupe se iz cijeloga carstva | ljekari i popovi i kaluđeri, ali zaludu, ne može niko ništa da učini. Onda čoek uzme torbu s travom, te objesi o vratu, i uzme štap u šake, pa zapali pješice
snahe, i koliko je gođ nastajala da je vidi, ništa nije mogla učiniti, dok jedno jutro nesrećom pođe joj muž u lov, i zaludu zatvori vrata od kamare đe mu je nevjesta spavala; jer carica obazna da je on otišao u lov, te nekakijem štapom takne
ako ga koji izliječi, ali sve zafajdu; dok jednu noć u snu dođe mu nekaka đevojka i reče mu: „Ti, čestiti care, zaludu sve trošiš okolo svoga sina, i zafajdu si obećavao polovinu carstva svojega ko ti ga izliječi, moja ti ga je majka
“ Prene se iza sna car i jedva čekaše, doklen mu dan dođe, ali ne nađe nikoga ko će mu sve ovo dobaviti, i ako je zaludu obećavao po carstva svojega ko mu sve ovo donese.
Počne se pop izgovarati da nema vremena a da se noć primiče, ali zaludu. Uljeze pop, a knez ženi: „Odmah kavu pristavi da se vari.
Stanković, Borisav - JOVČA
NAZA (zagleda još pažljivije): drugo šta ima? Zaludu ti što si tolike zemlje video, gradišta proputovao, i na Bakarnom Gumnu bio, tri puta tamo zanoćio, — ono što ti je
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
s ovoga sveta znajući da sam braći mojej dobra želio, da sam se silio učiniti toliko polze koliko sam mogao i da nisam zaludu živio.
razumevam prologe; nijedan nije ostao nepročitat od mene; mlogo bi me puta popovi karali što kvarim crkovne knjige, no zaludu. Dve-tri godine ovo čineći, vlaško poučenije, evangelije i prologe znao sam napamet.
Arhim[andrit]: „Muči, boga ti, gospodaru Malenica, jer od tebe će zaludu iskati. Ne iz Jerusalima i iz Svete Gore, nego s neba da dođe kaluđer, ti mu ne bi dao prebijenu grešljiku ni slomljena
A da ispovedam svu pravicu, moje samoljubije meni je šuškalo katkad u uši, da meni moja muka neće zaludu ostati, no kad se posvetim, da ću činiti čudesa.
Bio sam kao na vatri od stida. Hoteo bi[h] da se kud uklonim, da nisam tu kad s kim o meni načne govoriti, no zaludu; zapovedio bi mi da se ne mičem s mesta; dok sam i ja kao oguglao, pak bi[h] slušao kao da se o drugom kom govori.
Meni nikad nije milo bilo zaludu stajati. U nekolikop meseci očitam sva žitija. I osim sviju omili mi se žitije moga imenjaka.
Silio sam se ne bi[h] li i ja kako mogao do sedmog dna doterati, no zaludu; nisam mogao više nego do tri dni, jer u četvrti drktala bi mi kolena, čuvstvovao bi[h] jaki bol u utrobi, i dolazio
” (Tako je i bilo.) I sva bi mi bratija to isto proricali, da se zaludu mučim, da se jošt NIKO nije u [H]opovu blizu Iriga posvetio, da neću ni ja.
Ja: „Imaš pravo, Zilotije. Neću da svet rekne da sam se zaludu pokaluđerio. A što pitaš namerenije, mogao si ga iz predislovija poznati. No, kad ti se tako ljubi, čuj | opet nakratko.
I nije se čuditi. Ljudi nikad doveka, ako će i sveti biti, ne mogu biti bezgrešni. To je sve zaludu; sam je jedini bog soveršen i bez greha.
Zovne me napolje da me nešto pita. Odemo nasamo pod jedan [h]rast. „Zaludu se ti poklapaš“, reče mi, „ja tebe poznajem kako god i ti mene; al’ se ti nimalo mene ne boj; zar si ti zaboravio da
svojstvo, tako neodložno i prirodno srcu i duši našej, ljubov, mora za nešto večno opredeljeno biti, jer bi počti zaludu bilo kad bi samo za tako skoro iščezajeme predmete bitije svoje polučilo.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
On se smije, a sve pogleduje fra-Piriju (kome, uzgred budi rečeno, taj nadimak ne bje zaludu dat). Fratar namignu, a na to Dundak, u tinji čas, sali u se sedam kupica rakije, uz nazdravice.
Sad prionu strah i fratrima, osim Tetke i Srdara. Zaludu se ova dvojica opirahu da se bdjenje ne čati jer će se tek nakon toga raspaliti mašta mladeži.
Zatijem pudalina kaza da se zaludu pojalo bdjenje, jer da neće imati mira ni stanka u grobu, dokle on (Škoranca) ne otpjeva misu u manastirskoj crkvi.
Svi se rado sjećahu Stipana i njegove šale. — Ma, di vam je Bukar? — zapita Bujas. — Ja ga zaludu tražim očima. — Jeno ga tamo u zapećku. On je zaspâ ima i dvi ure. A-nu, prikinite govor, pa ćete čuti kao rče!
To ču Mačak, pak ispriča družini, a na to Bakonja udari u plač. Zaludu su ga drugovi tješili, zaludu ga i Balegan mazio, on jednako lijaše suze.
To ču Mačak, pak ispriča družini, a na to Bakonja udari u plač. Zaludu su ga drugovi tješili, zaludu ga i Balegan mazio, on jednako lijaše suze.
— Ne... ostala su dva tovarna! — Ajd... sokoliću... ti si najbrži... ajd poteci, pa i’... izvedi... Bakonja odleti. Zaludu ga stric, koji s ostalijema čekaše gomilu, ustavljaše. — Šta je, zaboga? — zapitaše Srdara. — Kako šta je?
— Na, jevo ti pet talira i... — nemoj, molim te, da išta govoriš, nemoj trošiti riči zaludu — dodade vidjevši da se Kušmelj mrgodi i da hoće nješto da zausti... — Ti si iska dvajest, znajući da to donosi pet.
Govorilo se o Bukaru. Svi su se čudili njegovu lukavstvu. Dunda, već prilično nakresan, viknu: — Zaludu, brate, nema ti meštra nad rkaćkog lupeža, osobito planinskog rkaća!
zavade, i Vrtirep otide da zamijeni na cijelu jesen njekoga bolesnoga paroha a Naćvar nikako da se razabere i da izađe. Zaludu su ga svjetovali Tetka i Srdar i dokazivali mu da će se razboljeti, Brne jednu te jednu: — Ja iz kamare ne mogu, jer
Svi su se čudili šta je Bakonji. Srdar je zaludu tražio svakijem načinom da ga razgovori. Malo ga je dirnulo: i što se „mala“ udala, i što je Vrtirep opet otišao na
nješto dragocjeno što se već nikad neće naći; osjećao je da nikada više neće ni dati ni primiti onakoga poljupca. Zaludu se pravdao da, kad bi inače učinio, da bi onda uvrijedio strica, koji bi se sa svijetom rastavio kunući ga, a tako bi
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— Ta što sad plačeš? Ovo je veselo, živo — čuješ li! Ovo nije baš nimalo tužno! Zaludu! Nastojao sam da suspregnem suze i da se tobože razvedrim, kako ne bih pozlijedio njenu dobru namjeru.
udvarajući se džinovskom stablu, moglo je da ga obasjava koliko god xoće zdesna i slijeva svojim zrakama — zaludu!
— Bolesnik mora imati volju, razumijete li me, volju da ozdravi! Bez toga nema ništa, dragi moj! Bez toga je zaludu sva medicina, svi lijekovi, sve injekcije! — bodri me moj mladi doktor. Ima potpuno pravo.
” U umjetnosti ne smije se ništa htjeti biti: treba biti. Ako se nije, zaludu je htjeti. (U umjetnosti uopće, ništa ne treba htjeti.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i još s jednim slugom pođe u svet da traži svoju paunicu. Idući tako zadugo po svetu, dođe jedanput na
Skupe se iz cijeloga carstva ljekari i popovi i kaluđeri, ali zaludu, ne može niko ništa da učini. Onda čoek uzme torbu s travom, te objesi o vrat, i uzme štap u šake, pa zapali pješice u
Srednji brat ustade odmah, uze tri kamena i ispe se na vrh jele, gleda na svaku stranu, ali sve zaludu. Pošto ognja nigđe ne viđe, siđe dolje i kaza Grbi da nije vidio svjetlosti.
Kad iziđe iz onoga sela, nađe dva bravca, a oni se jednako kose. Onih stane razvađati, ali zaludu i, ne mogavši ih razvaditi, ostavi ih i pođe dalje. Najposle ga konj donese na jednu prekrasnu livadu.
Kad to opazi lisica, trči od medvjeda i bježeći mu dovikne: — E, moj medo, zaludu što ti je golema glava, kad u njoj pameti nejma.
one litice oklen će skočiti, no kad magarac viđe onu propast, udari na se, a on po magarcu s desne i s lijeve, no sve zaludu, neće pa neće da skoči; pa najposlje reče: — Evo, gospodaru, nemoj poslje reći da je do mene.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
a još bolje meso i crno vino, mislila je Cveta, pomogoše, i Marko se drugoga dana podigao, ako se i osećao još slab. Zaludu ufanje. Vreme nije krenulo nabolje. Opet se razmahala jugovina i zapreti novom kišom.
Taman onoliko koliko je platila do amo. Lepo sve sračuna u glavi, pomažući se prstima. Zaludu, fali nešto, ako će i malo. Svejedno se smiri: mislila je da će se i s tim lako prevesti.
Pa potrča, držeći pušku u ruci, napriječac. Potresen, iziđe pred kola; vidi se, napreže se da se smiri, ali zaludu: oči mu zvijeraju na sve strane, a gornja usnica jednako drhti.
—Da ga javimo sudu! — nastavi mlađi. — Zašto da ostavimo radnju? Potrebni smo. Opet obojica ćute, razmišljaj u, ali zaludu: ne mogu da se odluče što da urade.
Ali zaludu, radost ne može da joj se u dušu useli, kao da je od nje nešto goni, — a najednom lijepo i ustrne. Prestade pošivati, i
Pa onda hoće silom da se brani od misli što na nju nalijetaju, ali zaludu: dođe joj na pamet onaj mrki mornar iz Levanta — kud je sada on, i je li se oženio?
Isprvice se radi toga izijedala i silila se da bude mirna, ali s vremenom uvidi da je sve zaludu, pa joj se pogdjekad učini da je ludo silom htjeti u sebi satrti svoju besvjesnu prostu volju, — pa napokon ona je na
Ali svi Tomini razlozi ne razuveriše Iliju: on je uvrtio u glavu da bude „po zakonu”, pa je sve zaludu. — Ne bi, brate, bog! — veli Toma Pavlu.
Pomete ga spavajuć sam. Zaludu, drukčije je i slađe udvoje... I iznebuha zastade. —Pavle, brate, idi ti! — veli mu, ne gledajuć u nj.
Tu su! Lome se vrata! Bujica, uz viku i pisku truba, poplavljuje hram. Zaludu hrišćani zazivlju svoga boga u pomoć! Drugi bog — bog varvara — toga časa jači je, strašniji je od pravoga boga.
Pa počeše da se zameću i životu krišom naslućene seksualne slasti, grešne, napadne. Zaludu da ih se odbrani, obraćaše se Majci božjoj — zaludu, jer su te grešne misli bile snažne, drske: dolažahu čak do pred
Zaludu da ih se odbrani, obraćaše se Majci božjoj — zaludu, jer su te grešne misli bile snažne, drske: dolažahu čak do pred njenu zlatom uokvirenu ikonu.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
“ IZ KOSMIČKIH PESAMA Jana Nerude S brze reke htedoh donet jedan val. Val zahitih, al’ zaludu — Tihu vodu doneo sam doma U malenom sudu. Leander I Letnje noći, noći jasne, Noći žile, noći krasne!
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
“ Odgovor će dati Tvoje crne oči. HHII Vidiš, sad sam došô k tebi, Da mi sine rujna zora, Al’ zaludu, duša j’ moja Otrovana od sumora.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Pavle Solarić MILOŠ I RADOVAN Hodi, sjedi, Radovane, da ti Miloš kaže Novi slučaj koga mnogi sve zaludu traže. Bio sam ti ukraj gaja s one holma strane Gdi potočić ispodmiva šumarica grane.
pozdn' Izrailj hanaanska lona; Radov'o se Spasitelju, no svom prašt'o trudu, I sve ček'o s neba samo, pak mu sve zaludu.
Ta u grobu.. nema dobra, Ni 'ma fajde i od njega: Sve l zaludu kad se umre. 1817. Sima Milutinović Sarajlija LUKIJAN MUŠICKI SENI DOSITEJA OBRADOVIĆA Seine
Tiho se osmehne, i glasom počne umilnim, Nema na svetu pesme slađe od glasa toga: Nemoj da ti tuga zaludu razdire srce; Ranu koju ti dade strela, doneće joj lek.
Neko tiho zašaputa — Zove li me... ah, šta li je? Opet prođem dva-tri puta, Al’ zaludu — ona nije. Eno gde se nešto beli — Ja protrnuh: „Biće Lenka!” No što pusto srce želi Ono nije — već je senka.
Nastasijević, Momčilo - PESME
5 Hodim, jer hodilo tuda. Zaludu stazi te krivuda, plavetnoj zaludu meti te obriče čuda; hod ovaj samo će doneti, bez jeseni zimu, leto bez
5 Hodim, jer hodilo tuda. Zaludu stazi te krivuda, plavetnoj zaludu meti te obriče čuda; hod ovaj samo će doneti, bez jeseni zimu, leto bez proleti.
Ćipiko, Ivo - Pauci
bi svoju ruku ispod njene masne, plave kose, čiji vonj sjećate na miris meke, isprane vune i — tvrdo bi zaspalo. Zaludu se cura svake noći trudila da svojim gurskim bijesom usplamti u njemu momačku vatru, topao dah...
— Oprosti, Rade, — pokaja se Maša — oprosti! Bog sa mnom! Što mi pade na um!... Gdje je to? Zaludu, ne volim mu... Razgovaraju, a suton se spušta lagano, i ne opažaju da je najprije zahvatio dolove i drage i uzlazi,
Sili se da je iz sebe istisne; čak drugu ženu traži da je njome zamijeni, ali sve zaludu: ona mu se uvriježila u moždane, zakačila ga i nikako da joj se otme ...
Poslužnik prizovnu stranke. Vojkan, ugledavši odvjetnika, zbuni se, pomisli: — „Zaludu je svaka odbrana; kad je odvjetnik tu, ne vrijede najbolji razlozi. Zar će radi mene sudac njemu ištetiti hatora?
Petar za inat neće da plati dosuđene Iliji troškove, a Ilija ne popušta. Zaludu Rade traži zgodu da ih izmiri, čak predlaže da troškove prepolove, samo da je mir, ali otac neće, već po zakonu, a
— Jesam, gospodaru! Lugar ode, čudeći se što gospodar naređuje; zna da je s pokojnim Ilijom bio kao duša, zaludu ga bijaše tužio nekoliko puta za šumski prekršaj. Ilija nije nigda pred komesara došao, a bio je veliki šumski potrlac.
Nije ti za glavu... Gledaj pustih para! Gazda rukom vraća novac: — Zaludu, brate, zube tupiš. Po zakonu tražim što me ide ... Nikako , već po zakonu!
glasova Radi u ćutanju dolaze u pamet nekakvi ulomci sitnih misli i odvraćaju ga od glavnoga, radi čega je došao; i zaludu sili se da ih od sebe odagne i sve misli usredsredi u jednu.
da zaviri: do kraja u ono što ga sutra čeka, i čini mu se da ga to traganje po samomu sebi krijepi, snaži, ali zaludu sili se... Sada dolaze mu u pamet sitne, neznatne stvari života; što će mu one?
Napreže svu snagu da mu kaže da baci jaja iz ruku, da mu pomogne, jer sada će glavu izgubiti... No zaludu... I uto, teško dišući, oznojen, probudi se... i u polusnu grčevito uhvati za ruku ženu što do njega spavaše.
Navriješe mu suze na oči. Drhtavom rukom, maramom obrisa ih. Hoće silom da se osvijesti, no zaludu. Magli mu se... U svjetlosti ljudi se protežu blijedi — kao sjene igraju mu pred očima. Gleda njih i nju. Je li to ona?
— Zaludu je svima. Ne dam ništa! Kad se bude radilo, daću... — Fala bogu, kad na moje trude ne mogu nać' ni šaku muke!
Ilić, Vojislav J. - PESME
Oboren pehar, pogažen cvet, Buktinja već se gasi, I tavna ponoć širi let I svija guste vlasi. O, kakav umor! Milu sen Zaludu srce sniva, I zaman traži oblik njen Nju vreme maglom skriva. Tako je!
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Tada je izgoreo vaš Muzeum i njegova biblioteka, kojoj ne beše ravne. Zaludu je Antonius poklonio svojoj obožavanoj Kleopatri bogatu Pergamsku biblioteku, aleksandriska nauka bila je u opadanju.
Petrović, Rastko - PESME
U ovoj noći: radije zabludu; No kakvo spasenje! O ljubiću te, ljubiću te zaludu; Tek da se tvoje bede domamim Tražiću od tebe oproštenje, Da nasmeje se u meni ostatak humora Kada se budeš smatrao
Šantić, Aleksa - PESME
1908. MOJ ŽIVOT Moj život nije protekô zaludu! Sudba je moja kô sudba ratara: Plodove svoje tekô sam u trudu, I moje čelo mnogo trnje para.
Moj život nije protekô zaludu! Plodove svoje tekô sam u trudu, I moje čelo mnogo trnje para. 1908. PUTNIK Ne mogu dalje!
''Ja neću presto oca tvog, Niti mu krunu jasnu, Ja neću skiptra kraljevskog, Ja hoću tebe krasnu.'' ''Zaludu'', reče glas joj mek, ''Ta mene grob je skrio, I doći ću ti noću tek, Jer ti si tako mi mio.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Marko, da bi mogô Arapa zgubiti; ja sam njega bogom bratimila, i kumila svetijem Jovanom, i dare mu mloge obricala: no zaludu, ne šće doći Marko, ne šće doći, ne došao majci!“ Al' govori Kraljeviću Marko: „Ne kuni me, moja posestrimo!
Njemu veli Đerzelez Alija: „Zaludu ti, pobratime dragi! Zaludu ti vino i rakija, kad ne imaš krčmarice mlade da nam služi vino i rakiju, te nemamo šale
Njemu veli Đerzelez Alija: „Zaludu ti, pobratime dragi! Zaludu ti vino i rakija, kad ne imaš krčmarice mlade da nam služi vino i rakiju, te nemamo šale ni maskare“.
mogaše, no on nađe sestrića Jovana, što je đever bio kod đevojke, što ujaku sanak kazivao u Žabljaku jutru na pohodu. Zaludu ga Ivan nahodio, u krvi ga poznat ne mogaše, mimo njega junak prolazaše, a viđe ga Jovan kapetane, te ujaku Ivu
je ljevše u svijetu nema, i narasla cura za udaju: sad je Kosi dvanaest godina, nagojila lice za ljubljenje; al’ zaludu, sladak pobratime!
Poznaješ li štogođ od oružja?“ Kad se hajduk bješe zagledao: „Ja poznajem, no mi je zaludu; no otkud je tebe dopadnulo?“ „Tvoja mi ga luba donijela, uzô sam je za vjernu ljubovcu“.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
i dobri ljudi, i mi, kojino nismo poljski radini, nego doma u suhu sedimo, te nit nas bije zlota ni kiša, — da ne ležimo zaludu... A mi, što velim da sejemo u suhoj sobi, pod strehom, gde kiša ne dohvata, — to duševno žito svud se može sejati!
Josif Zaludu ševraniš, Maro, zaludu, dede pravo ukaži mi tvoga milostnika, koji je to taj sa mnom pronašao se ortak u mojojzi kući,
Josif Zaludu ševraniš, Maro, zaludu, dede pravo ukaži mi tvoga milostnika, koji je to taj sa mnom pronašao se ortak u mojojzi kući, te mi napred donesi